Сарадничке спреге и везе Василија Крестића са Службом државне сигурности Хрватске

Ћосић је видео у списима Хрватске Службе државне сигурности шта је о њему потказивао колега из САНУ Василије Крестић

 Када је Крестић прекинуо сарадњу са хрватском Службом државне сигурности а започео са србијанском СДБ

  • Под датумом 24. октобар 1985. године преписао је Ћосић један извештај Службе државне сигурности Хрватске. (Овде је потребно кратко објашњење о томе како га је добио: својевремено је затражио да погледа свој досије који је стваран у Служби државне безбедности Србије).

И имао је шта да види!

  • А, шта ћемо сад, Василије Ђ. Крестићу?

 Пише: др Вељко Ђурић Мишина, историчар

Није ми јасно који то разлози приморавају др Василија Ђ. Крестића (у даљем тексту: ВЂК) да готово две деценије моје име помиње искључиво у негативном смислу, са омаложавањем, видљивом дозом цинизма и готово никада у директном обраћању већ посредно. Што ми наш народ казао: „Мучки, иза леђа“!

У трагању за разлозима те харанге кренуо сам од с краја проблема: врхунац харанге била је судска тужба са образложењем да сам му својим реакцијама и одговорима на његове извесне тврдње нанео душевни бол!

Свестан сам да је суштина у нечему сасвим другом: ВЂК ме није „ставио“ под контролу на начин на који деценијама уништава поједине млађе историчаре па због тога слови као зла коб историографије међу Србима!

Да појасним једну ствар: никада нисам први написао текст против ВЂК. Сваки пут сам реаговао с намером да заштитим себе (и Музеј жртава геноцида, док сам био директор те установе). И никада нисам „прешао црту“ – држао сам се уобичајених граница толеранције. И готово сваки пут сам понављао да он и ја нисмо у истој научној равни када је реч о српском страдању у Независној Држави Хрватској јер он никада није објавио ниједан научноистраживачки рад из те области!

Убеђен сам да ВЂК није својевољно кренуо у харангу против мене. Нису ни битни налогодавци, битне су намере. Да бих доказао ове речи, морамо се вратити четири деценије уназад!

Почело је неколико године после смрти Јосипа Броза Тита с новим идејама у Српској академији наука и уметности у односу према историји и страдању српског народа које су изнели Владимир Дедијер и Добрица Ћосић.

Владимир Дедијер открио је само неке од важних детаља из биографије Јосипа Броза

Стари револуционар Дедијер је донекле себе очистио од комунистичких грехова које је починио док је био уз Броза објавивши нове прилоге за његову биографију и кроз наглашавање потребе истраживања страдања српског народа у 20. веку.

Књижевник Ћосић објавио је бројне романе и за живота постао класик. Иза себе је, поред осталог, оставио дневничке белешке под насловом Пишчеви записи (1981–1991), које су објављивали разни издавачи за његовог живота и после смрти.

Под датумом 24. октобар 1985. године преписао је један извештај Службе државне сигурности Хрватске. Овде је потребно кратко објашњење о томе како га је добио: својевремено је затражио да погледа свој досије који је стваран у Служби државне безбедности Србије. И имао је шта да види!

+++

Служба државне сигурности СР Хрватске обавестила је сестринске службе СФР Југославије и СР Србије о новим сазнањима о активностима појединих чланова Српске академије наука и уметности:

„Активност српских националиста и Српске академије наука и умјетности и њихових веза у СР Хрватској у вези прикупљања документације за симпозиј ʼГеноцид против српског и других словенских народа у XX векуʻ.

Током 1983. године два члана САНУ – Владимир Дедијер и Добрица Ћосић покренула су акцију за прикупљање података на тему ʼГеноцид над српским народом у Другом свјетском ратуʻ. Обратили су се за помоћ Патријарху Герману. Идеју је размотрио ʼСвети архијерејски синодʻ те иницирао акцију око укључивања свештенства српске православне цркве (активност СПЦ-а на прикупљању ових података у супротности је са одредбама Закона о правном положају вјерских заједница, јер не спада ни у вјерске обреде, ни у вјерске послове).

Тим поводом Јован Павловић, Загребачко-љубљански епископ упутио је крајем 1983. године два дописа свећеницима Загребачке и Славонске епархије. У њима даје упуте о начину прикупљања и врста података. у допису отворено износи да се ради о акцији двојице чланова САНУ и о припреми Академије према назначеној теми. Павловић такођер подсјећа да су поводи ове акције подаци које је о жртвама Јасеновца дао Фрањо Туђман и ʼЕнциклопедија хрватске културеʻ.

Поред тога, било је и појединачних иницијатива и директних контаката чланова САНУ блиских Дедијеру и Ћосићу, који су се обраћали за помоћ свећеницима СПЦ-а у републици у циљу прикупљања података о покрштавању и убијању припадника српске нације као и рушењу православних цркава за вријеме тзв. Независне Државе Хрватске. Међу нижим свећеницима, ова је акција изазвала различите коментаре и реагирања, као на пр. није јасна позадина ове акције јер су подаци траже толико година послије рата, чуде се да акцију води црква, а не друштво и његове институције.

Последњих неколико година Служба је интензивно пратила дјелатност неколицине српских националиста у Републици на овом плану те њихове контакте са групацијом водећих националиста из Београда и САНУ. Незадовољни акцијама мјеродавних друштвено-политичких институција у Републици носиоци овог вида непријатељске дјелатности (Станко Кораћ, запослен у Иро ʼПросвјетаʻ Загреб; Бранка Прибић, стручни сарадник у Институту радничког покрета СР Хрватске Загреб; Јован Рашковић, психијатар из Шибеника, Душан Старевић, правобранилац самоуправљања у општини Бенковац) кренули су у акцију да за проблеме остваривања аутономије Срба у Хрватској на културном и политичком плану, заинтересирају истомишљенике из Београда. Установљени су чести контакти Јована Рашковића са Добрицом Ћосићем, Танасијем Младеновићем, Матијом Бећковићем, Момом Капором и другима; затим Станка Кораћа, Бранке Прибић, Душана Старевића са истим. У тим контактима преовладавала је теза о угрожености и асимилацији Срба у Хрватској, те договаране и синхронизоване акције путем којих се истакнуто питање из њиховог кута гледања, покушавало наметнути друштвено-политичким структурама и домаћој јавности, да и неким круговима на Западу. Због тога се и садашња акција поменуте групице у САНУ може сматрати продуктом међусобне спреге.

Дедијер настоји да у живот проведе линију ʼнационалног помирења, разобличи политику Партије према српском народуʻ, а све у циљу уставних и политичких промјена у Југославији те провођења концепције ʼсрпске националне обновеʻ.

Овакав генерални план Дедијер и Ћосић настоје да остваре, каже Крестић, преко својих људи у САНУ, те српских националиста у другим социјалистичким републикама и покрајинама. План разбијања Југославије и ʼнационалне обновеʻ у режији Дедијера и Ћосића, а по оцјени Крестића, јесу сљедеће:

Василије Крестић по свему судећи ревносни сарадник обавештајних служби Хрватске и Србије
  1. Симпозиј на тему ʼГеноцид против српског и других народа у XX векуʻ најављен је за просинац 1985. у Београду. Рачунају на подршку у САНУ (Радован Самарџић, Милорад Екмечић, Симо Ћирковић, Дејан Медаковић, Василије Крестић, Војислав Ђурић и др.). С. Кораћ и Б. Прибић из Загреба … Да би прикрили своје праве намјере организатори настоје у рад Симпозија укључити неколико историчара из Хрватске о страдањима Хрвата ʼкроз повијест од Италијанаʻ.
  2. Демократска опозиција из САНУ намјерава шире захватити изучавање ʼпроблема Срба у Хрватскојʻ, уз ослонац на Сарајево, Нови Сад и Београд. С тим у вези на иницијативу академика Крестића, Пантића, Ивића, Медаковића и Дедијера у САНУ је основан Одбор за изучавање хисторије Срба у Хрватској (политичке, културне, социјалне и економске). Овој иницијативи, наводно, само су се супротставили академици Чубриловић и Божовић.
  3. Дедијер намјерава да ʼположај српског народа у Хрватскојʻ стави на дневни ред засједања Раселовог суда у Хагу одмах послије расправе ʼо пан-исламистичком курсу руководства Босне и Херцеговинеʻ…

Међу остале ʼаргументеʻ истичу да је САНУ научна установа и једини критериј којим се служи јест ʼистинаʻ да је она ʼнајаче оружјеʻ и ʼједино што Југославију може спаситиʻ…

  1. Бранка Прибић боравила је почетком овој мјесеца у Београду и контактирала Добрицу Ћосића, те неколицину припаднике ʼдемократске опозицијеʻ. Ћосић ју је упознао с поменутим програмом САНУ, а она му је сугерирала да у активности укључе још неке особе из СР Хрватске, као Младена Звонаревића за којег зна да има доста материјала на тему геноцида. Ћосић је прихватио сугестије и најавио могућност да се због проширења броја учесника пролонгира за вељачу 1987. године.“

+++

Овом цитату, то јест делу службеног извештаја Службе државне сигурности Републике Хрватске Служби државне безбедности Србије и Савезној служби државне безбедности, требају одређена појашњења како би се текст и историјски контекст у потпуности разумели.

СДБ Србије помно чува у архивама Србије документа о сарадњи сарадника

Српска академија наука и уметности 5. јула 1984. године основала је „Одбор за сакупљање грађе о геноциду против српског народа и других народа Југославије у 20. веку“,  за председника тог тела именован је Владимир Дедијер. После неколико година, услед унутрашњег отпора и спољне контроле, нарочито после уласка др Милана Булајића, активности поменутог Одбора су замрле а његови чланови иза себе нису оставили готово ништа вредно помена (осим међународног научног скупа одржаног од 23. до 25. октобра 1991. и зборника саопштења са скупа објављеног 1995. године)

По природи посла (чување Хрватске), Служба државне сигурности будно је пратила одређени број виђенијих и школованијих Срба са тих простора. Писање извештаја за више инстанце подразумевала је контакте са одређеним људима широм Југославије; Београд им је био посебно значајан. Бирали су саговорнике, од њих добијали разне информације… За овај текст није битно да ли су за те услуге саговорнике плаћали или не, или обезбеђивали успон у каријери!

Добрица Ћосић није, међутим, појаснио откуд у извештају ВЂК! Да ли је намерно изоставио и друге прилоге уз поменути извештај, на пример, службену белешку оперативца хрватске Службе о разговору или извештај свог известиоца из САНУ?

Угледни писац Добрица Ћосић знао је много о спрегама колега са обавештајним службама

Да би се разјаснио контекст веза ВЂК са службама требало би прочитати приказ његових Запамћења (Матица српска, Нови Сад, 2016) који је написао др Радош Љушић („Куси мемоари“, Политика, Београд, 4. новембар 2016; „Куси мемоари Василија Крестића. Шта Крестић није желео да саопшти читаоцима о свом раду на Филозофском факултету“, Српске студије, 7, Београд, 2016, 415–446).

У истом контексту треба погледати и интервју Слободана Спасојевића, који је 6. октобра 2021. постављен на интернет портал „Slavija info“. Спасојевић је био вишегодишњи начелник Полицијске управе Савски Венац у Београду и директор Компаније „Борба“. Грехота је препричавати шта је он казао (1:16:10) о сарадњи и везама Службе државне безбедности са ВЂК!

Наравно да се после овога мора поставити питање: када је ВЂК прекинуо сарадњу са хрватском Службом државне сигурности а започео са србијанском Службом државне безбедности?

А, шта ћемо сад, Василије Ђ. Крестићу?

*Ставови других аутора изражени на овом блогу нису искључиво и ставови уредништва “Измеђуснаијаве”

………………………………..

5 1 vote
Article Rating

Related posts

Амерички ђавољи плес

Славко

Štivo za ozdravljenje srpskih političkih partija

Prenosimo

Хандке највећи пријатељ са Србима из „енклаве“ Велика Хоча

Gost autor
Subscribe
Notify of
guest
3 Comments
старији
новији
Inline Feedbacks
View all comments
Bozidar
Bozidar
1 година раније

Sve u svemu liči da bi Vasilije Krestić mogao biti dobar saranik Službe. Što ne mora nužno biti negativno.

Слободан Јанковић
Слободан Јанковић
1 година раније

Чији ли је сарадник Мишина? Човек који се својски трудио да умањи број Срба побијених и страдалих у Јасеновцу, који је преко сваке мере вређао све који су указивали да није у праву. У интервјуу који наводи бивша комуњара, некадашњи директор Борбе Спасојевић, пљује по „српском национализму” и прикривено заступа тезу да Нови Сад није српски, а тим пре ни Книн ни Бањалука. Документ Службе није приложио. Мишина срами се.

Salus
Salus
1 година раније

Gde se iz ovog vidi da je Krestić sarađivao sa hrvatskoj obaveštajnom službom valjda zna sam autor? Pa onda sa domaćom? I on se pita otkuda (dodajemo i gde?) je u svemo ovom njegovom dugom tekstu V. Đ. Krestić? Krestić u tekstu odjednom iskrsava, bez mnogo veze i sa prethodnom i sa daljim tekstom! Naslovima je Mišina sebi nešto olakšao, iskalio mržnju i gnev, ali bez ikakvih dokaza onoga što je tamo (u naslov) stavio! Malo (zapravo, mnogo) više sistematičnosti, jasnih i relevantnih podataka, manje nepotrebnih informacija, pa bi se onda moglo nešto i razumeti, ako uopšte nečega i ima!… Учитај још »

3
0
Would love your thoughts, please comment.x