Браћа по оружју
- Реч је о политичкој, заправо геополитичкој утакмици у којој политички запад који управља Зеленским, користећи погодан тренутак због унутрашње угрожености политичке позиције Вучића, Србију усмерава ка „Коалицији вољних“;
- Вучић намеће утисак да већи Србин од њега никада раније није ходао земљом, иако је све што је до сада учинио ишло ка продаји, издаји и упропашћавању Србије;
- Кремљ ће се и даље правити да не види оно што се не да сакрити, широких руку не замерајући Вучићу ништа значајно док овај не падне с власти, а онда ће међу првима честитати победницима.
Пише: Славко Живанов
Пре недељу дана у дводневну званичну посету Србији слетео је тзв. украјински председник, Володимир Зеленски. Тачно месец дана раније походио нас је и председник украјинског парламента, Руслан Стефанчук. А 21. маја званични Београд угостио је мешовиту делегацију украјинске владе коју је предводио Тарас Качка. Релативно густ распоред украјинских гостију у Србији изазвао је очекиване реакције и недоумице, нарочито због одсуства кредибилних информација које интересују не само српску јавност.
Данас може бити занимљиво чак и то што се у најави посете мајске делегације говорило да би је можда могао предводити Зеленски. Сада знамо да то тога није дошло, али шта се све одиграло у дубокој позадини организације и мисије посете остаће нам непознато (види овде). Тада су званичници обе државе потписали међудржавне документе о Споразуму о слободној трговини и укидању царина између Србије и Украјине и најавили даљи рад на Споразуму. Рецимо да је то била сасвим конкретна посета док је током своје јулске посете Србији, Стефанчук одиграо искључиво политичку улогу. Поновио је многе украјинске пароле против Руса и очевидно углављивао нешто о чему ни медији ни државни органи нису саопштавали ништа.
Растеривање магле
Ако пођемо од чињенице да робна размена Србије и Украјине, по подацима РЗС до маја 2026. године износи 152,8 милиона долара, што у односу на укупну спољнотрговинску размену Србије указује да је реч о малом тржишту, морало би се озбиљније копати по реалним мотивима потребе Украјинаца да упркос ратном стању, распаду земље, општем економском слому друштва и државе њени највиши великодостојници имају у свом видокругу Србију.
Цела прича о економској сарадњи, споразумима и укидању царина са све евроинтеграцијама мора имати неко целисходније и кредибилније оправдање. Економски мотив је реалан, али сам по себи не објашњава интензитет политичке пажње коју је Београд добио од Кијева.
Најмање важна, али никако небитна ствар тиче се тешког енергетског стања у Украјини и тамошње безизлазне енергетске кризе. Украјини је насушно потребна електрична енергија и трећина оствареног извоза Србије према Украјини односи се на електричну енергију. Међутим, тај проблем се могао решити телефонским позивом.
Очевидно је да се највећи украјински проблем налази у практично ненадокнадивом дефициту оружја, али где је Србија у свему томе. Како прилив оружја из великих западних држава пресушује, Зеленски и његови ментори морају да „цеде суву дреновину“ и скупљају све што се прикупити може. Српска војна производња је драгоцена утолико што је са украјинском компатибилна, сродна. Реч је о стандарду који је фаворизовао СССР и све што се у Србији произведе у Украјини може да се употреби/испали, од муниције до ракета.
Други важан моменат тиче се покретања озбиљне производње најмодернијег наоружања на свету из сасвим нове области – производње дронова за ратовање. Овај сасвим нови вид ратовања не само да је доживео повећање обима употребе, већ је преузео доминирајућу форму ратовања чинећи вођење рата незамисливим без масовног учешћа дронова.
Фабрике смрти
Случајно или не, Израел је такође договорио производњу дронова у Србији, како због географије и процене да се Србија налази на довољно безбедној удаљености од Ирана, тако и због чињенице да евентуална хаварија те нове фабрике никога у Израелу неће узбудити. Алавост српске власти за новцем и одсуство елементарних моралних скрупула додатно је обрадовала Израел. Људи крвавих руку са обе стране стола лако су се договорили око профита.
Још једна фабрика сличне намене, у овом случају украјинско-српска уводи Србију у сложену међузависност између израелско-српске и украјинско-српске производње. Да ли је ту реч о конкуренцији или о корпорацији?!
Израел и Украјина жуде и журе са производњом ових убојних средстава што само по себи може бити један важан и кредибилан мотив посете Зеленског Србији. Поред тога, и не секундарно, остаје интерес да се овом посетом тзв. председника Украјине тзв. председнику Србије додатно испровоцира погоршање атмосфере у односима Србије и Русије и што је много штетније, загаде и отрују односи Срба и Руса.
Кад је реч о фабрикама, имајући у виду традиционалну српску ефикасност, њих нећемо тако брзо угледати. Све то још увек је на дугом штапу и Украјина ће се начекати српских дронова ако у том послу српска страна има значајан утицај. Друга је ствар ако се српска власт, као и са Кинезима, одрекла суверенитета па је дозволила да и Израел овде вршља онако како му се ћефне.
Међутим, вероватно је и то да би Украјина од Србије могла да добави више оружја без државне посете Зеленског и скретања светске пажње на читаву ствар. Шта се онда помаља као важна поента посете Зеленског?
Свакако реч је о политичкој, заправо геополитичкој утакмици у којој политички запад који управља Зеленским, користећи погодан тренутак због унутрашње угрожености политичке позиције Вучића, Србију усмерава ка „Коалицији вољних“. Србију преко никада слабијег Вучића усмеравају ка нечему што она не може бити. А Вучић одавно пактира и са црним ђаволом не би ли остао на власти. Дао је Косово и Метохију, дао је државне ресурсе, разорио државу и друштво, прихватио све што је политички запад од њега тражио, и сада пошто је његова власт угрожена изнутра, убрзано припрема Србију за чланство у НАТО. Има ли боље припреме за то чланство од покушаја кидања духовних, историјских и братских веза Срба и Руса. Његови партнери на западу знају да без чупања руско-српских веза не могу потпуно покорити и окупирати Србију.
Аудијенција Зеленског требало је да учини помак ка том циљу и у Србији, али и у Русији. Зато је уприличен сценски наступ потомка нацисте који се заклоњен иза новинарске картице питао „шта још Европа може да уради не би ли Украјинци убијали још више Руса“. Дивљачка формулација искрено изречене жеље српских западних пријатеља требало је да разјари Русе много више него Србе и да преусмери фокус на чињеницу да је Србија једина адреса на европском тлу са које може да се повећа испорука оружја Украјини. Нимало компликована чињеница за разумевање и уочавање не само из Москве (они то знају одавно) него и из фотеље просечног напредњачког бирача у Србији. Зато се Вучић из петних жила труди да својој кампањи коју је интензивирао овог лета наметне родољубив, патриотски ореол. Вучић намеће утисак да већи Србин од њега никада раније није ходао земљом, иако је све што је до сада учинио ишло ка продаји, издаји и упропаштавању Србије. Вучић је посетама Црној Гори и Републици Српској и надгорњавањем са тамошњим Србима покушао да лиценцира монопол на тумачење и заштиту српских националних интереса и то искључиво популистичком, најпримитивнијом и прилично глупом реториком. Његова дела одавно показују супротно и одавно је сваком иоле разумном човеку јасно да је тзв. председник свих грађана све чега се дохватио и чиме се бавио упропастио. Данас је у том штеточинству толико напредовао да упропаштава чак и све оно што помене или погледа.
Међутим, посета Зеленског и агенда коју је та посета отворила оголила је Вучићеву природу, не пред Србијом него пред његовим бирачима којима неће бити лако да одједном препознају Зеленског као доброг момка и Русе који ништа не ваљају. Стога је потегао своје старе савезнике који му много дугују, Арбанасе, покушавајући да своје бираче суочи са метафизичком логиком: – Зеленски није признао Косово; Шиптари га не воле и због њега протестују што у збиру, аутоматски значи да је Зеленски српска мајка. Не може бити лош Шиптарима, а да није добар Србима.
Чињеница је да је Зеленски производ којем је политички запад учитао садржај који персонификује саму суштину неокона, “воука“ зовите како хоћете то зло у чије име ратује јудејско-англосаксонска армада. И та је чињеница дубоко затрпана испод могућности да гласач СНС претпостави о чему је заправо реч. Вучићев гласач не уочава да Украјина не може формално да призна независност Косова само због свог територијалног проблема. Међу украјинским државним функционерима нема никога ко је суштински против државности Косова јер украјинска власт и косовска државност имају исте родитеље. Исти су их злотвори породили. Исти су им отац и мајка, па су украјински и арбанашки шовинисти, а такви су на власти, “браћа по крви”.
А њихови заједнички родитељи протежирали су и српску власт. И они су “браћа по крви”, најамници који због новца и моћи безосећајно жртвују народе којима владају зарад интереса својих господара.
Русију, наравно, ови лупинзи „браће“ са истеклим роком трајања не угрожавају. Мала је претња превеликој снази Русије коалиција Вучић-Зеленски. Вучићу је подршка опала, а тек о суноврату Зеленског можемо говорити кад је сведен на успостављање братских релација са Вучићем. Шамар који је овом посетом Русија добила од Србије може је заболети више симболично него физички, али сигурно је да ће време поставити ствари на своје место кад се још једном докаже да власт није исто што и народ. Да српска власт греши знамо јер ништа друго и не ради. Грешке је правила и руска власт рецимо са „цветнајом револуцијом“, и сасвим непримереним изјавама руског амбасадора Боцан-Харченка о уплитању страних служби у организовање антирежимских протеста у Србији. Подржали су Вучића и Лавров и Захарова понављајући никада аргументовану мантру да спољни фактор стоји иза организације антирежимског протеста. И руска спољнообавештајна служба је поновила исту неистину, мада је у једном другом саопштењу указала на то што Вучић наоружава Украјину…
Било како било, Кремљ ће се и даље правити да не види оно што се не да сакрити, широких руку не замерајући Вучићу ништа значајно док овај не падне с власти, а онда ће међу првима честитати победницима. У тој хладној игри великих, од Романових наовамо, нема места за емоције, само за интересе.
Дакле, као и иначе у политици, ни у овој причи нема невиних. Има преварених, покварених, издајника, покајника и релативних праведника. Свако је имао свој мотив у одређеној етапи развоја приче. Топло се надамо да је ваљда и Кремљу јасно да је Вучић издао све што је могло да се изда, да је продао све што је могло да се прода, и да ће их преварити шта год да им обећа. Учинио је то и српском народу који га је бирао, па што то не би учинио и Русима. Тзв. председника свих грађана Србије обавезују само обавезе према родитељима који га држе у шаци.
(* Придев „такозвани“ писан је без наводника и кад је реч о Зеленском поткрепљен је чињеницом да је грађанину Зеленском истекао мандат председника Украјине 20. маја 2024. године, те га он врши избегавајући да распише изборе. У Вучићевом случају придев „такозвани“ односи се на одређење да би дотични требало да представља све грађане Србије што он никада није чинио.)
