Украјина и “бал вампира”
- Ни данас немамо чврст и општеважећи одговор на питање ко утврђује политику НАТО и ко заправо доноси стратешке одлуке о његовој војној активности;
- Власти земаља Колективног запада спроводе ратну политику упркос вољи бирача које формално представљају, изазивајући озбиљну унутрашњу тектонику која разара политичку, економску и безбедносну структуру тих држава;
- Русија мора апсолутно елиминисати своју егзистенцијалну претњу. У Кремљу се зна о чему је овде реч.
Пише: Славко Живанов
Скоро четири и по године траје Специјална војна операција Русије у Украјини (24.2.2022) и од самог почетка њен назив могао се правдати само формалним разлозима. По многочему, од првог дана, био је то рат са многоструким импликацијама и дубоком сложеношћу. У важном, а површинском слоју одвијала се операција ослобађања и заштите руског становништва од украјинског геноцида. Испод тога утврђивала се одбрана руског суверенитета од марша НАТО ка руским границама, а у самој суштини тога сукоба одвијао се одбрамбени рат Русије против покушаја НАТО окупације (укључив Сједињене Америчке Државе). Није нарочито тешко увидети да су украјинска војска, политичко руководство и сви ресурси те државе искоришћени за остваривање НАТО интереса у прокси рату против Русије. Међутим, ни данас немамо чврст и општеважећи одговор на питање ко утврђује политику НАТО и ко заправо доноси стратешке одлуке о његовој војној активности.
Разуме се, за Колективни запад таква политика носила је извесну жртву и књижила је незанемарљиву цену. Унутрашњи економски поремећаји условљени политиком санкција према Русији донели су главобоље ратнохушкачким државама. Колективни запад загазио је ка тешкој рецесији и у економске недаће. Због позиционирања према украјинском сукобу владе западних земаља које су се недвосмислено активно, директно и безрезервно сврстале међу потпириваче рата и његове активне спонзоре изазвале су дубоку унутрашњу нестабилност у властитим државама:
– Подбачај историјских размера захватио је политичко руководство Велике Британије. Ових година Енглези су чешће мењали премијере него веш, а бродолом је захватио Конзервативну странку јер је она повела Перфидни Албион у украјински рат, а сада, након што се однос према учешћу у рату није променио ни с променом власти, колапс захвата и лабуристе;
– Политичке промене нису заобишле ни Финску и Аустрију, а власт се једва одржала у Норвешкој;
– У Италији су превремени избори донели промену власти, а у Шпанији иако после превремених избора није дошло до смене, владајућа спољна политика је коригована;
– И у Португалу су расписани превремени избори, као и у Француској, а влада је пала и у Холандији;
– Корекције, односно значајна утврђивања спољне политике догодила су се у Словачкој, Пољској и Мађарској. А као круна пораза милитантне политике коју је спроводио Колективни запад пала је власт демократа у Америци, те је на изборима победио Трамп који је у кампањи тврдио да ће рат у Украјини зауставити за 24 сата…
На овај спољнополитички екскурс требало је да укажемо да бисмо потцртали једну веома важну чињеницу, парадокс који дефинише однос владајућих елита Колективног запада и бирачке базе коју представљају: ̶ Власти земаља Колективног запада спроводе ратну политику упркос вољи бирача које формално представљају, изазивајући озбиљну унутрашњу тектонику која разара политичку, економску и безбедносну структуру тих држава. Пластична илустрација ове важне премисе садржана је у објави, сада већ потпуно заборављене епизодисте Аналене Бербок, која је својевремено из фотеље министарке спољних послова Немачке нагласила да ће немачка влада помагати Украјини без обзира шта о томе мисле немачки бирачи.
Дакле, владе држава тзв. Колективног запада не заступају вољу претежне већине грађана. Грађани се тој политици или противе, или се о њој нису изјаснили. Она им је наметнута па је сасвим очекивано да јој се супротстављају. С друге стране то наметање није бесплатно, оно доноси економско-социјалне последице чију цену плаћају грађани, а не политичари. Високу цену хировите ратнохушкачке политике платиће будућност тих држава. То је разлог што у државама настаје политичка нестабилност која нештедемице урушава демократски кредибилитет, свеукупни државни потенцијал и бољитак грађана.
Ако смо утврдили да грађани не траже од својих влада да ратују, морамо поставити питање за чији рачун се то ради? Ко је то надређен западњачким политичарима, а да је у хијерархији изнад грађана који их формално бирају на државне функције? Ако не заступају интересе сопствених бирача, чије то интересе заступају западњачки политичари?
Опасно играње ватром
Више од четири године НАТО безмало пуним капацитетом преко Украјине ратује с Русијом. Снабдева је муницијом, оружјем, оруђима, обавештајним подацима, опремом, сваковрсним потрепштинама и огромним новцем. Опскрбљује је ратним ресурсима, од тенкова до дронова, од пиштољске муниције до балистичких ракета, ловачких авиона и сателитске инфраструктуре. Насупрот томе, гледамо како Русија, уз одређене жртве, напредује на фронту и добија рат. Сасвим је очигледно да потпун обим прокси ратовања у које се заглибио НАТО није довољан да “Русији нанесе стратешки пораз”. Овај прокламовани циљ за који се сасвим поуздано зна да је основно начело и разлог западног започињања сукоба (иако није познато ко га је дефинисао и за чији рачун се спроводи) немогуће је остварити досадашњим арсеналом и тактикама.
Постојеће стање на терену указује да су Украјина и Колективни запад исцрпени, да је рат предугим трајањем постао прескуп, Европа пропада, а Русија побеђује. Иако Руси не знају кад ће победити, другој страни је познато да губи што никако не одговара инвеститорима рата. Увидели су да испорука војне ефективе није довољна за победу и сламање Русије. Напротив, пошто је досадашња пракса сасвим исцрпена, уколико се не промени, условиће још неповољнију ситуацију. Због тога је одлучено да се у сукоб увуче Белорусија, прошири фронт и тиме озбиљније заигра на карту тоталног рата.
Већ неколико недеља самозвани председник Украјине, којем је одавно истекао мандат, провоцира председника Белорусије припремајући терен за свађу, а његов посилни, такође осведочени терориста који командује украјинским дроновским јединицама објавио је да је лоцирао неколико стотина циљева у Белорусији. Лукашенко се није упецао, суздржано је реаговао, а затим је пре неколико дана украјински дрон погодио белоруски аутобус са децом – фудбалерима који су путовали на одмор. Повређени су шесторо деце и двоје одраслих, а погинула је трудна жена која је у аутобусу била организатор путовања. Лукашенко је затражио од Украјине објашњење, одговор зашто убијају децу. Без оштрих речи, без претњи, без жустре реторике која би чак била разумљива, Лукашенко је сасвим људски питао “Зашто?”. Одговор на ово питање није стигао. Иако је украјински генералштаб саопштио да Русија изнова манипулише догађајима, Зеленски се на то није ни осврнуо, али је саопштио да на тлу Белорусије, уз украјинску границу постоје репетитори са којих се наводно наводи бомбардовање Украјине и да ће, ако их Лукашенко не уклони, Украјина бомбардовати те објекте. Додао је да зна да Белорусија помаже Русији у снабдевању енергенатима, оружјем и другим ресурсима које Русија користи у рату чиме Белорусија практично учествује у рату против Украјине. Запретио је да ће се позабавити тиме ако се то не заврши. А затим се огласила и некаква белоруска опозиција која је благословила Зеленског тврдећи да се Белорусија одавно спрема за рат са Украјином.
С једне стране, реч је о веома кратковидој логици самозваног председника Украјине који закључује да Белорусија учествује у рату на основу свог посредног ангажовања, а не уочава могућност да се применом исте опсервације иста дијагноза може проширити и на све државе Колективног запада које помажу Украјини. Ако Зеленски белоруске репетиторе сматра легитимним циљевима, исти аршин то чини и од база у Пољској, Румунији, Балтику, Финској, итд. укључујући и све извиђачке летелице које шпијунирају Русију и наводе ватру украјинских дронова и ракета по територији Русије…
С друге стране, иако је реч о драматичном проширивању потенцијала ратовања које доноси далекосежнији и опаснији скок улога и последица, сам след догађаја неодољиво подсећа на већ виђене сценарије. Много пута у последњих тридесетак година је нека невидљива рука синхронизовала и постројавала догађаје пред њихову ескалацију на сличан или истоветан начин. Од медијске припреме западних трендсетера, преко лелека уцвиљених демократа до сасвим конкретних а убитачних акција свих видова НАТО војске…
Спречавање ескалације рата тј. спречавање његовог проширивања на Белорусију требало би да остане приоритет за Русију. Али не по сваку цену. Ако не буде могла да се томе рационално супротстави требало би да на то одговори свим расположивим арсеналом.
Контраофанзива
До тада требало би да разуме да Зеленски није легитимни председник Украјине, да му је одавно истекао мандат и рок трајања, да је највећа претња и препрека успостављању мира и да је дубоко закорачио у тероризам. Његова идеја није само то што планира да води вечни рат са Русијом него и да у тај рат увуче све на Планети. У таквом односу ствари сасвим је легитимно размишљати о могућностима елиминисања такве претње по мир и Русија тога не би требало да се либи. Уосталом, Американци, а особито Израел одавно би закорачили том путањом чак и док је био легитиман председник. Елиминација, уколико је могућа, а Русија се о немогућности није изјашњавала помогла би у настојањима да се рат заврши, али не би била довољна. Она је предуслов, а за истински мир потребно је уклонити његове стратешке препреке. Те препреке се не налазе у Украјини и постоје веома дуго. Мисли се на ону структуру која је покренула читаву кампању “стратешког пораза Русије” и која делује из дубоке конспирације и таме.
Деловали су против православља, Романових, извезли су Октобарску револуцију, неговали Горбачова… Та структура је наддржавна и често нема формалне државне функције. Они управљају владама Колективног запада и имају хијерархијску превласт у односу на бираче тих влада, а бирачи углавном нису ни свесни њиховог постојања.
Само се тиме може објаснити самоубиствено инсистирање на рушилашкој ратнохушкачкој политици које владе држава Колективног запада спроводе упркос вољи сопствених бирача и нарушавају политичко-економски потенцијал сопствених држава.
Да би се сасвим одбранила и истински дугорочно решила питање своје безбедности и будућности, Русија се мора ухватити укоштац са тим структурама, а не само са украјинским наци-формацијама. Елиминација украјинских наци-формација помоћи ће, али неће дугорочно решити проблем зато што ће моћна рука из таме као и деценијама уназад опет чекати погодне околности за наредну епизоду наношења “стратешког пораза Русије”. То што ти центри моћи нису део формалне управљачке структуре западних држава, унеколико растерећује контекст да Русија напокон апсолутно елиминише своју егзистенцијалну претњу. У Кремљу се зна о чему је овде реч, јер верујемо да Владимир Путин није случајно назвао ово друштво “балом вампира”. Ротшилди неће оставити свет на миру и крајње је време да поднесу рачун. Не само они, али прво они, па онда и неколико стотина њихових колега. Као што су ти људи ловили слободољубиве људе готово три века, изазивали ратове и скупљали крвави али непроценљиви профит и богатство, време је, и праведно би било да они постану ловина.
