Хрвати негирају српску дубровачку књижевности

Како су међе српске књижевности постале политичко питање

  • Ако језик на коме је једна књижевност писана одеређује и коме та књижевност припада, онда нема никакве сумње да је дубровачка књижевност – српска.

Пише: Љ. Бегенишић

Али, да она на основу језика на коме је писана може бити двојна тј. и српска и хрватска званични је став српске државе и наших највиших научних институција. Јер, у Закону о културном наслеђу Србије наводи се да стару и ретку библиотечку грађу чине издања дубровачке књижевности која припадају и српској и хрватској култури, закључно са 1867.

У образложењу Министарства културе стоји да су САНУ, Матица српска и Београдски универзитет уврдили да је стара дубровачка књижевност јединствена појава код јужних Словена, која има своје особености и представља велико заједничко добро. На основу језика на коме је написана може истовремено да буде и српска и хрватска.

У том светлу, и у Декларацији “Границе српске књижевности” о којој смо писали у јучерашњем броју, помиње се и дубровачка књижевност са “двоструком припадношћу”.

Оба ова документа – и закон прошле године и Декларација од пре неколико недеља – изазвала су жестоке критике хрватских научних, клутурних и политичких институиција. Они тврде да Србија опет посеже за дубровачком књижевношћу, те да је у питању ненаучно кривотворење језичке и књижене прошлости.

Нераскидиво сазвучје
                Славко Петаковић

Професор Славко Петаковић сматара и да је Дубровник, можда, и највећа ризница грађе за проучавање историје средњовековне Србије. Истиче да су највећи корифеји наше историографије свој научни ауторитет стицали на изворишту, изучавајући грађу у дубровачком архиву.

– То нам говори да постоји духовна спојница између дубровачке и српске традиције, од давнина до новијих времена. И овлашно набрајање књижевника – Матија Бан, Андра Гавриловић, Вид Вулетић Вукасовић, Милан Савић, Душан Богосављевић, Александар Видаковић, Јован Дучић, Милош Црњански, Иво Андрић, Славомир Настасијевић, Иван В. Лалић, Данило Киш, Милорад Павић, Саша Хаџи Танчић, Радован Братић, Радован Бели Марковић – у чијим делима су посредно или непосредно евоциране дубровачке теме, показује присуство културолошке основице са којом су српска историја и књижевност у нераскидивом сазвучју.

Чули смо и неумесну изјаву потпредседника Матице хрватске Мариа Јареба који каже: Срби се отимају за дубровачку књижевност као један од највећих досега хрватске културе, јер у то доба Срби су имали само гусле, ракију и прасетину, немају ништа слично што би их сврстало међу друге европске народе.

       Милан Решетар

Колегема из Хрвтске, српски научници поручују да погледају шта је о језику Дубровника и Дубровчана рекао велики филолог, професор славистике у Бечу, рођени Дубровчанин Милан Решетар:

– Тврдим, као што сам тврдио пре 50 година, да се у Дубровнику није никада говорило, ни у њему целом ни у једном његову делу, далматинским чакавско-икавским говором, него увек само херцеговачким штокавским. Из те објективне констатације ја сада не изводим никаквих даљих закључака, јер су мени Срби и Хрвати један народ под два имена, па ја зато нећу никако рећи да се у Дубровнику није говорило хрватски него српски, али коме су Срби и Хрвати два народа, тај ће морати признати да је Дубровник по језику увек био српски.”

А професор др Александар Милановић са Филолошког факултета у Београду каже да је мислио да су полемике о националној припадности дубровачке књижевности завршене после научне мисије Дубровчанина Милана Решетара.

– Као несумњиво највећи зналац дубровачке књижевности и аутор незаобилазних монографија о њој, Решетар је давно утврдио идентитет дубровачке књижевности, и то на основу сопствених истраживања са богатим резултатима – каже проф. Милановић.

       Александар Милановић

Да и у Хрватској има оних који мисле као Рештар показује и изјава хрватског исторачара Горана Шарића који сматра да је дубровачка књижевност несумњиво српска, а хрватска је само ако су хрватски и српски језик исти.

Шарић је истакао да су сами Дубровчани писали песме и књиге о косовском завету, а најугледнији Дубровчани 19. века, Медо Пуцић и Антон Фабрис утврдили су да је читава дубровачка књижевност надахнута косовским заветом.

– Често у Хрватској можемо чути како Срби нешто присвајају – каже Шарић и појашљава:

– Чињеница је да је Дубровник имао романски карактер, и да су најстарије дубровачке породице романске, али да су ти оригинални становници негде морали да нађу радну снагу, а где ће, него у залеђу Црне Горе и Херцеговине, тако се Дубровник вековима пунио становништвом из залеђа. То залеђе је и данас српско, и онда је тек било. Према томе, неоспорно је да је добар део становника Дубровника кроз векове имао иницијално српско порекло.

На ову изјаву наслањају се и подаци које нам је дао професор др Драгољуб Петровић који наводи да је према попису из 1890. године у Дубровнику било 11.177 житеља, од којих 9.713 “говори у кући” српски, 716 талијански, 19 словенски, 2 руски, 52 чешки, 6 пољски, 285 немачки и 384 мађарски. И ниједан једини хрватски!

        Драгољуб Петровић

– Хрвати су се “намножили” после комунистичке наредбе у мају 1945. да сви југословенски католици морају бити Хрвати, без обзира на то како се лично изјашњавали – каже нам проф. Петровић. – И нашли се по Срему, Барањи, Славонији, Посавини, Далмацији, западној Херцеговини, а Бока је постала “заљев хрватских светаца”. И успели да упрљају све оно што су им српски преци оставили у наслеђе. Рецимо – Држића, Гундулића, Дивковића, Качића-Миошића, Рељковића. Или Сињску алку, Чуваре Христовог гроба, херцеговачку “гангу”…

Након објављивања дела дубровачког писца Марина Држића у едицији “Десет векова српске књижевности” у издању Матице српске дигла се цела Хрватска. Назвали су то безочном крађом и отимачином, а окривили су Србе за територијалне претензије на данашњи Дубровник, и да преко објављених стихова на штокавском наречју Срби траже излазак на море.

Уредник ове едиције академик Миро Вуксановић каже нам:

– Због историјских и других разлога усвојили смо становиште да је књижевност старог Дубровника и српска и хрватска. Не прихватамо гледишта о изједначавању оног што је било некад и овог што је сад. Време се не може подешавати и враћати уназад, па тако се не може стварати ни било који језик ни било који књижевни корпус. Добронамерним људима то је јасно.

https://www.novosti.rs/c/drustvo/vesti/1261754/hrvati-negiraju-kosovski-zavet-dubrovackoj-knjizevnosti-novosti-istrazuju-kako-medje-srpske-knjizevnosti-postale-politicko-pitanje

0 0 votes
Article Rating

Related posts

Без плана развоја уговор споран

Јово

Од Стаханова до Потемкина

Gost autor

Ваша светости, часне владике…

Prenosimo
Subscribe
Notify of
guest
1 Comment
старији
новији
Inline Feedbacks
View all comments
Бижидар
Бижидар
10 месеца раније

Одличан текст. Љиљана Бегенишић је врхунски новинар и човјек.

1
0
Would love your thoughts, please comment.x