Uncategorized, Друштво, Култура, Политика, Преносимо, Свет (планета), Србија

Слободан Антонић: Наш непријатељ је – ко?

О културном рату Западне империје против остатка света

  • Изложба је, заправо, перформанс три млађе уметнице. Прва је, у једној од соба галерије, пет сати трчала у круг. Друга је, по свим просторијама, радила склекове. Трећа је „пуштала да у њено име говоре црне флеке по зидовима“ (лист „Политика“). То су све радиле у знак протеста против система. Али, против ког система?
  • Пошто су идеолошки уредно препариране, наше средњокласне интелектуалке понављају као папагаји: „патријархат“, „систем“, „капитализам“, вртећи тек пар малоумних фраза.
  • „Константна подјармљеност“ жена суштина злог система, кажу перформансткиње
  • Па кад жена прикоље мужа на спавању, умота га у фолију и залије омекшивачем, или пак кад успава мужа, исече га моторном тестером, а ноге и гениталије скува у лонцу (овде) – онда се само слегне раменима уз коментар: „Ко зна шта је он њој све радио?! Јадница…“
  • Антонић: Стижу генерације из једног новог света који се управо рађа

Пише: др Слободан Антонић,  проф. социологије на Филозофском факултету у Београду

Овог пута не пишем о украјинском рату НАТО империје, већ о другој врсти рата – културном. Заправо, о успеху који у њему засада постиже империја.

Недавно сам прочитао приказ једне београдске изложбе у Политикином „Културном додатку“[i]. Погледао сам и снимак промоције, на ком је приказана и сама изложба (овде).

 

Изложба је, заправо, перформанс три млађе уметнице. Прва је, у једној од соба галерије, пет сати трчала у круг. Друга је, по свим просторијама, радила склекове. Трећа је „пуштала да у њено име говоре црне флеке по зидовима“ (Политика). То су све радиле у знак протеста против система.

Али, против ког система? Кустос изложбе употребио је речи  „капитализам и патријархат“ (овде 8:19), и „репресивни друштвени системи у контексту жеснког искуства“ (4:47). Али, ништа више од тога.

Радикални феминизам измишља опасности и претње за жене

Известитељка из Културног додатка, пак, некако је заборавила на „капитализам“, већ се сва усредсредила на протест против „патријархата“. „Предмет тог покуса јесте испитивање односа учесника према систему који све контролише у свакој пори друштва, па и свету уметности, користећи полуге хијерархије и патријархата“.

„Реагујући на ерупцију енергије“, наставила је Политикина ликовна критичарка, „публика је могла само да наслути да иза презентованих  `гестова, интервенција,  ескпресија` стоји цела филозофија. Јер, шта је уметност до вечита запитаност, нама занимљива са женског аспекта константне подјармљености“.

Та „константна подјармљеност“ жена изгледа да је управо суштина тог злог система. Реч је о општем месту у нашем „прогресивном“ новинарству. Јелена Диковић, коју Википедија представља као „једно од најзначајних имена штампаног новинарства у Србији“ (овде), пише: „Живимо у патријархалном и конзервативном друштву у којем се девојчице од малих ногу уче да ћуте и да трпе, да буду поданице својим мужевима, да слушају оца и брата, јер су они нешто, а оне су ништа“ (овде).

Ја за живота нисам упознао ни једно женско живо биће у Србији које је тако васпитавано, укључујући и све моје бабе са села – мора да је до мене.

Али, феминистичка идеологија је нормализована као саморазумљив, „научни“ поглед на свет на нашим факултетима (писао сам о томе овде). Један од професора с ФПН сведочи да је тамошње Одељење за новинарство „упориште радикалног феминизма на Београдском универзитету“ (овде). Његовом докторанду је, рецимо, више пута одбијена пријава дисертације о споровима око абортуса – јер ту не може бити ништа спорно. И самом професору је Годишњак ФПН одбио текст на ту тему, с рецензијом од само три реченице, а чија је суштина: „Мрзи жене“! (текст је доцније објављен овде). А предмет Студије рода постао је обавезан за све студенте новинарства на ФПН (овде).

Руска феминистичка активистиња Ана Довгаљук (20) одлучила је да стане на пут “страшној” навици мушкараца да седе са раширеним ногама у јавном превозу тако што им је међуножје поливала раствором воде и варикине.

Занимљиво је да и саме уметнице, да се вратимо на изложбу, ако се пажљивије погледа текст из Политике, не пристају сасвим на свођење система на феминистички „патријархат“.  „Женски принцип и одупирање патријархату“, каже уметница која ради склекове, „често се чита у мојим радовима, али ја никад не наступам из тог угла, осим можда подсвесно“. Јер, „систем потчињава човека, био он женско или мушко“. Сасвим тачно!

Цвета мржња према мушкарцима  

„Нагласак на диспаритету међу половима не занима ни Антонијеву“, каже се у Политици и за другу уметницу, ону која прави црне мрље по зидовима (а мрља „посматрача гледа `право у очи`, захтевајући од њега да се интуитивно суочи с оним што у њему изазива општа репресија“).

Међутим, новинарка напомиње да уметницино „полазиште ипак јесте женска енергија, упоредива с природном непогодом: `Она прети одмаздом, због предуге контроле, баш као и природа. Одмазда можда и није права реч, јер једино што и жена и природа желе јесте да буду онакве какве су, понекад и деструктивне, што им се мора дозволити“, каже уметница.

Дакле, на прву лопту одбија се феминистичка хистерија око паритета (овде). Али, истовремено се понављају и афирмишу неке друге општеместашке јавке феминизма – попут „одмазде“ и „деструкције“ које се женама, јел` тако, „морају дозволити“.

Или, како то лепо рече наша знаменита инфлуенсерка Биљана Лукић: „Свим женама које трпе насиље у кући имам да поручим – пре или касније он мора заспати“ (овде).

Па кад жена прикоље мужа на спавању, умота га у фолију и залије омекшивачем, или пак кад успава мужа, исече га моторном тестером, а ноге и гениталије скува у лонцу (овде) – онда се само слегне раменима уз коментар: „Ко зна шта је он њој све радио?! Јадница…“

А која друштвена решења имају у виду уметнице? „Оне би да се свет ресетује“, објашњава сарадница Културног додатка. Ресет би подразумевао „да се укину поделе, као механизми тлачења, да се индивидуализам елиминише“. Како оне то тачно замишљају – није нам објашњено.

„Ресетовање света“, „укидање индивидуализма“ и „укидање поделе“ (рада?), мене асоцира било на Швабов Велики ресет, било на враћање на архаичнну родовску заједницу. Нисам баш сигуран да би се уметницама иједан од тих светова превише допао.

Феминизам се не бори само за права жена, већ ствара системски отпор према мушкарицима, који се сматрају непријатељима  женског рода и кад нема никаквог повода

Уз то још, свака од њих има и своју додатну визију:

„Свет добија шансу да буде по мери човека, да буде искренији“ – „али, то се неће десити без корекције моралних образаца“, уверена је уметница која трчи.

„Будимо присутни и осећајмо живот свом снагом, одупирући се капитализму, актуелном носиоцу присиле“, прокламује уметница с црним мрљама.

„Ако било шта сматраш својим, па и уметнички рад, отвараш простор такмичарству а ово лактању, на шта систем рачуна, добијајући од појединца максимум“, објашњава свој антииндивидуалистички став уметница са склековима.

Огромна дезоријентисаности и тешка теоријска неписменост нашег мејнстрим уметничког света 

У Политикином тексту се не помиње какве визије има кустос. Али, на другом месту се вели да кустос ради „на артикулацији идеја колективизма и равноправности, те једнаке расподеле јавних добара у односу на комуникацију различитих врста – човек и машина / човек и биљка“ (овде).

Дакле, решења су: „корекција моралних образаца“, „осећати живот свом снагом“, „ништа не сматрати својим“ и „једнака расподела јавних добара између различитих врста – човека и машине, и човека и биљке“

Баш паметно.

Оно што је свакако најлепше јесте то да, према Политици, уметнице на неки тајанствени начин и успевају у овим својим циљевима. Известитељка Политике, наиме, завршава текст знаковитом реченицом: „Све врсте својатања и подела укида изложба `Корективне мере`, коригујући систем својом појавом“.

Како су то трчање у круг, склекови и црне флеке успели да „коригују систем“ обичном читаоцу Политике остало је до краја нејасно. Али, ваљда је та „цела филозофија“ (Политика) толико изнад свих нас, да није ни чудо да људски ум једноставно до тога не може да добаци.

Ово све је тек још једна илустрација огромне дезоријентисаности и тешке теоријске неписмености нашег мејнстрим уметничког света – поготово новијих генерација. Они виде да је систем дубоко погрешан, али о том систему не знају ништа, нити имају идеју како против њега да се боре.

Они су на нивоу Табашевићеве Еме (види овде), или, још боље, прола из Карлајловог описа генералног штрајка у Британији (1842): „Милион гладних радника је устало, сви су изашли на улице и – тамо стајали. Ко је узрок овим протестима, ко ће да помогне? Наши непријатељи су – ми не знамо ко; наши пријатељи су – ми не знамо где?

Како да некога нападнемо, да у некога пуцамо? О, када би тај проклети зао дух који невидљиво цеди наш живот, када би само хтео да поприми бар један облик и стане наспрам нас – као сиркански тигар, као Бехемот хаоса, као сам нечастиви…“ (овде  14-15). Али, непријатељ се не види, и проли одлазе кући, а да ништа нису урадили.

Пошто су идеолошки уредно препариране, наше средњокласне интелектуалке понављају као папагаји: „патријархат“, „систем“, „капитализам“, вртећи тек пар малоумних фраза. Још смо и срећни што за главног непријатеља нису прогласиле „српски национализам“, СПЦ, „руски малигни утицај“, „несуочавање с прошлошћу“ и „десницу, која је у Србији у успону“.

Када бисте им рекли да је Србија (полу)колонија атлантске „невидљиве империје“ (овде), полупериферијска земља (овде) у канџама транснационалне суперкласе, те да њихови главни непријатељи нису мушкарци, њихова браћа, очеви и пријатељи – гледале би вас бело и мислиле да сте будала.

Зато оне трче у круг и фиксирају флеку на зиду, све уз аплаузе Политикиног „Компрадорског додатка“. А о томе ко је будала свакако ће коју реч имати да кажу генерације из једног новог света за који се многи од нас боре, а који изгледа да се управо рађа

Линк:

https://www.pravda.rs/2022/6/18/slobodan-antonic-nas-neprijatelj-je-ko/

Подели:

5 1 vote
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
1 Comment
старији
новији
Inline Feedbacks
View all comments
Oleg Jovanovic,
Oleg Jovanovic,
6 дана раније

Izvanredno!!!
Bravo gospodine Antonicu!!
Valjda ce sa novim svetom ovakve gluposti ovih nadobudnih feministkinja konacno nestati.