Дежа ви: Грађански протест

Србија и суверенизам

  • Протест је мобилисао противнике режима, генерисао разлоге и створио подлогу за активизам, али је мало неодлучних превео у редове опозиције, а још мање присталица власти разочарао и натерао на дезертерство
  • Нерешив проблем за англосаксонску хегемонију је рађање суверенистичких политикâ и покретâ широм света, а евентуални процват таквих оријентација у Европи био би за њих смртоносан

Пише: Славко Живанов

Континуирани грађански протести у Србији одржавају се једном недељно од маја месеца након трагичних масовних убистава у Србији што јесте био непосредни повод, али узрок активног протеста су катастрофални учинци власти на свим друштвеним и државним пољима. Разлог је права катаклизма у којој смо.

Међутим, осим неупитне енергије коју су донели, уобличили и кондензовали, протести су се свели на целокупно опозиционо деловање и то не само због тога што је опозицији поклоњен конкретан (ничим заслужен) моћан ресурс, па су они свесни његове делотворности ограничили остале активности, већ и због своје пословичне јаловости, лењости и неспособности. Чак ни то што се власт нашла у нокдауну и што се чинило да је Вучићев режим гранично заљуљан, опозиција није препознала и искористила као шансу. Као што је то чинила и у сличним пређашњим ситуацијама, окаснила је с капитализовањем политичке добити потврђујући тезу да јој и није тако лоше у позицији у којој је, док се, на другој страни, власт колико-толико консолидовала. Види се да је чак прешла у офанзиву и кампању најављујући капиталне инфраструктурне пројекте, инвестиције, вештачку интелигенцију и беспилотне аутомобиле.

Ваљда некако усклађено с тим, и протест је запао у ћорсокак. Нити је јасно ко протестима командује нити је извесно шта је план и како до циља. А најнеизвеснији су резултати које би требало да донесе, односно ко ће прихватити одговорност за (не)успех. Протест је изгледа попут друштвене својине — и свачији и ничији, према потреби. Али, он је бесумње искључиво политички. Грађани су беспарицу, немаштину, и слом животног стандарда оставили пострани наглашавајући политичке аномалије смртоносног Вучићевог режима. Невоља је, пак, што ће пре протест колабирати него што ће Вучић одступити с власти.

Будућност и ових демонстрација је сасвим ограничених домета, као уосталом петенцијал сваког протеста којим се владајућа структура дестабилизује, али за њен пораз потребна је суштинска ствар — победа на изборима. Протести, а ови особито, сасвим сигурно, неће породити ваљану алтернативу Вучићу и његовом режиму. Напротив, видимо симптоме истих дечијих болести и сву трагику несавладаних, ионако прескупо плаћених лекција из прошлости.

Протести нису драматично променили однос политичких снага

Овога пута народни бунт експлодирао је као реакција на растуће, катастрофалне учинке ове штеточинске власти а особито на мајски ужас у којем су масовно побијена деца и млади људи и за шта одговорност у пуном капацитету сноси власт (види текст). Тај догађај, међутим, ма колико упечатљив био, дугорочно није много променио расположење бирачког тела у Србији. Мобилисао је противнике режима, генерисао разлоге и створио подлогу за активизам, али је мало неодлучних превео у редове опозиције, а још мање присталица власти разочарао и натерао на дезертерство. С протестима смо видели хтење и жељу да се нешто предузме и то од стране оних који ионако не гласају за власт, али су досад свој пасивни отпор показивали с паметним телефонима у рукама, из хладовине башта кафића или климатизованог собичка. Сада су изашли на улице, тргове и ауто-путеве. Тиме однос политичких снага у Србији није пресудно промењен.

Ако протести не могу да сруше власт, чему могу да послуже? Многочему, а како им недостаје основни позитивни моменат — формирање кредибилне аутентичне и респектабилне алтернативе режиму, послужиће и неким негативним моментима — углавном интересима англосаксонске спољнополитичке агенде; наравно, обрачунима унутар опозиције; и покушају да се реанимирају оне политичке организације које су више пута досад изборно обрисане. Протести су шанса за разне зеленовиће, чедејовановиће, горанесвилановиће, и друге који немају никакве шансе на изборима да се наметну и преметну у нову улогу деривата неке једнократне „уједињене опозиције Србије“, с којом планирају да уђу у парламент и пресудно утичу на политички курс, разуме се, без легитимитета и противно ставовима већине грађана, а у складу са „добром“ недемократском праксом свих досадашњих српских режима у којима су о политици земље одлучивали они који имају далеко мање од већинске подршке, а неретко им је фалио који проценат до двоцифрене подршке бирача. Степен одлучивања у државним органима таквих политичких и интересних група био би обрнуто пропорционалан њиховом упоришту у бирачком телу, али то ни раније није било упитно, па се то ни колико сутра не би значајно оспоравало.

Калуповање опозиције

Колективни запад ефикасно и пресудно надгледа српски геополитики елеменат и активно врши тријажу Вучићеве алтернативе, тј. припрема алтернативу тако да на спољном политичком плану, након промене власти, у Србији нико не доведе у питање српски спољнополитички курс. Речју, Запад чини, ради и планира да тај курс буде и даље чврсто, стабилно велеиздајнички и нема никакве сумње да ће овде бити велике конкуренције да им се у томе асистира.

На пример, иако се не може похвалити харизмом, Вук Јеремић би на челу своје странке био за колективни запад сасвим прихватљив све док поштује евроатланску агенду. Оног тренутка кад је рекао да ЕУ није опција ако то претпоставља одрицање од Косова и Метохије, и кад је то на колективном западу схваћено као израз искреног става, Јеремића су престројили у групу за политички одстрел. Његова конкуренција, симпатична, али са укупнополитичког становишта безначајна струја ограниченог формата “охрабрена” је са запада јер се гледе евроатланских интеграција суштински разликују од остатка партије. Која год струја у овом тренутку добије битку (странку и подршку бирача) и лично победи, у суштини ће изгубити, јер ће српска суверенистичка политика, због овог трвења, на првим наредним изборима добити мању подршку. У интересу колективног запада је да у повоју затуче рађање респектабилне, потенцијално успешне модерне, демократске и националне политичке партије. За њих су оба исхода тог сукоба тзв. вин-вин ситуација — ако Јеремић изгуби добиће евроатлантисти, ако задржи странку биће знатно ослабљен пред изборе и са озбиљним политичким хендикепом улази у кампању.

                               НАТО-концепт: Иза Алексића Ђилас, иза Ђиласа Борко

И на осталу патриотску опозицију, на условно речено суверенистички блок односе се исти изазови. Оно што не поткупи и разори Вучић својом ситносопственичком и штеточинском политиком доћи ће на удар НАТО јуришника и окупатора. Мањи део (непоткупљивих) ће отерати из политике или их маргинализовати, а онај претежни део (поткупљивих) потплатиће. И неће при томе ништа ново чинити, јер све то у Србији чине још од краја прошлог века наовамо, а по целом свету то чине још од Другог светског рата са променљивим али респектабилним успехом. До данас су, примера ради, потпуно окупирали једну од највећих земаља Европе, Немачку, и једну од најмоћнијих земаља Азије, Јапан. Политичари обе земље сужњи су Америке и од суверенитета тих држава нема ни трагова. И још горе, Американци их данас, показујући своју моћ и гонећи их да доказују лојалност господарима, додатно понижавају отвореним хвалисањем и доказивањем своје окупаторске улоге. Американци заправо желе да сви остали јасно виде о чему је овде реч. Наиме, пре неколико дана, на обележевању годишњице трагедије у Хирошими “у току комеморације, САД, главног и јединог кривца за катастрофу, није поменуо градоначелник Хирошиме Казуми Мацуи, ни гувернер Хирошиме Хидехико Јузаки, као ни премијер Јапана Фумио Кишида. Уместо тога, премијер Јапана је нашао за сходно да, из неког разлога, помене Русију и њене наводне нуклеарне претње: ‘Сада, због продубљивања подела у међународној заједници по питању смањења нуклеарног наоружања и због чињенице да Русија прети нуклеарним оружјем, пут ка томе постаје све тежи'”…

Данашњи Јапанци не виде одговорност Америке за несрећу која им је нанесена, не траже одговорне за бар пола милиона убијених Јапанаца од ове једне бомбе, а бачене су две, али су веома забринути зато што Русија наводно прети нуклеарним оружјем. Ови потомци славних самураја наводне руске претње сматрају опаснијим од стварне америчке праксе. Изгледа да радијација не деформише само генетику него и морал, етику и част. (А поврх свега то што су те руске претње измислили).

Зато нека ова нова истинита епизода о Јапанцима замени ону стару причу о јапанском отправнику возова који врши сепуку због кашњења воза од неколико секунди, што Срби често препричавају. Ту епизоду из прошлости, чак и да је истинита, треба сахранити са самурајима и осталим часним људима јер данас у Јапану цвета другачије биље. Тамо се другачије песме певају од 1945. године кад им је цар Хирохито потписао капитулацију, а заборавио да изврши сепуку. Било му је исплативије да сачува дебело црево, а изгуби образ… Наравно, Шолц и Аналена Бербок нису чак ни вредни помена. Каква држава, такви политичари, а такав и народ. И тако укруг, и не важи само за њих, универзално је.

Квадратура круга

Зато је нерешив проблем за англосаксонску хегемонију рађање суверенистичких политикâ и покретâ широм света, а евентуални процват таквих оријентација у Европи био би за њих смртоносан. У свакој од многобројних држава у којој имају утицаја учиниће све да такве нуклеусе затру у настајању како им се не би поново и још негде догодио Орбан. Пут од Јеремића до неког српског Орбана је сасвим неизвестан и тешко је таква паралела реално одржива, али овде и није реч о томе. Овде тврдимо да је колективни запад од таквог материјала саздан да ће касетним бомбама уништавати све што личи или може да личи на њихове непријатеље, а суверенисти су им Непријатељи Број Један. Модерни, демократски, реални, цивилизовани, хумани, а нарочито хришћанско религиозни суверенисти стоје на путу америчкој смртоносној хегемонији која неће штедети рушилачке ресурсе противу њих у зависности од потреба (Србе су бомбардовали и убијали, а Немцима само дигли у ваздух Северни ток). Зато је пред Србијом и тежак избор и још тежи изазов. Србија би требало да изнедри, а затим препозна и изабере суверенистичку власт која би требало да буде и демократска. Да одбаци европске данајске дарове и престане да захваљује Америци што нас и даље убија. Дакле, готово несавладив изазов за Србију.

Related posts

Незаконите активности Вашингтона из области биолошког оружја

Prenosimo

Медведев: Нобелове награде за безобзирног трговца Урсулу фон дер Лајен и махниту Лиз Трас

Prenosimo

Ђоковић, Би-Би-Си и српски медији

Јово