Пут у неповрат?

Четвороструки јахач апокалипсе

  • Људима можете тровати мозак, али се то не може чинити без разорних последица
  • Зашто је материјалистички приступ сатро сваку алтернативу и зашто све вредно мора да има еквивалент у евру
  • Нашој доскорашњој суморној стварности, од пре неколико дана, придружио се још један, ужасно трагичан елеменат

Пише: Славко Живанов

Наказни политички систем у Србији уобичио је наказност државе и друштва. Системом управља власт, а државни апарат је проста трансмисија саме власти. Из овог угла једино је целовито и истинито гледање на ужасавајуће прошлонедељне догађаје. Генератор српске несреће ни после ових трагедија није престао с радом, напротив, и ову болну несрећу искористиће разигравајући се у сопственом демонском плесу.

И дечак-монструм из београдске основне школе и старији монструм из околине Младеновца имају једну заједничку, судбинску црту – обојица су стасавали у Вучићевом режиму и атмосфери, екосистему који креирају његови медији, пајтоси и кумови, његови сужњи, ботови и пропагандисти, речју „Вучићев гестапо“. Убице једноставно нису имале кад да живе у неко друго време. У протеклих тринаест година свепрожимајућа и негована патологија до засићења је загадила Србију. Од Вучићеве власти, од те политичко-социјалне куге нација се никада неће опоравити. Можда Србима некад памет и дође у главу, можда схвате шта то трули и одакле се смрад подигао до неба, али како време протиче, како се штета умножава, несрећа увећава а новоља подубљује, а Вучић на власти опстаје, Србија све извесније тоне у терминалну фазу агоније.

Вредносни систем који протежира Пинк и тајкун који обилато подржава Вучића, а у реваншу згрће милионе, ментално трује наше друштво уз благонаклоност власти која с њим дели плен. Било да је реч о новцу, популарности, подршци или слави, све ове преплетене ствари заједнички су именитељ око којег се окупила екипа бахатих, халапљивих, грамзивих демона чије су благостање, свила и кадифа, возни парк, покретна и непокретна имовина згуљени с грбаче обичног света. Напредњачка елита трампила је од народа несрећу за капитал, отимајући капитал и просипајући несрећу. Да би они имали још више, сваким даном народ ће имати мање, док не изгуби све.

И досадашње власти драле су кожу народу, а ова последња отпочела је и с темељним испирањем мозга, дресуром и лоботомирањем поданика, затирањем сваке нормалности, природности и здравог разума, било да се оне тичу породице, биологије, образовања, здравства, традиције, или духовности. Наравно, у тој акцији морали су да почну од угњетавања слободе. Да би нам потпуно испрали мозак, лоботомирали нас и уподобили сопственим потребама, власт укида слободу корак по корак, упорно и систематски. Остављајући нам сваког дана све мање избора, претећи казнама и уводећи њихове драконске облике Вучићева власт ојачава своју деспотску природу од кад нас је зајахала. Истина, то раде вешто па многи не примећују како температура лонца у којем нас кувају расте, а има и превише оних што се одричу слободе.

Укидање слободе није једноставно, чак и ако се људи томе активно не противе. Због тога власт користи поводе, изговоре, маскира и скрива праве разлоге. Рецимо, ономад је усвајање ригорозног Закона о безбедности саобраћаја правдано потребом да се спасавају животи и смањи број прекршаја у саобраћају. Од тога вајде није било, није ни могло бити, али важно је било да се учесници у саобраћају оглобе што више и тако ефикасније пуни државни буџет из којег преко јавних радова и инвестиција новац стиже до приватних џепова. И није им било доста, Закон су већ једном пооштравали, а ако им дозволимо учиниће то опет, тако најављују. Или у другом случају: образложењем о увећању полицијског апарата и повећању потенцијала државне репресије замењују тезе јер власт овиме осигурава сопствену, а не грађанску безбедност.

Вучићу треба преторијанска гарда да брани његову владавину јер је сасвим поуздано да полицијска држава не може да предупреди лудачки пир психопатâ који ће пронаћи начин да свој наум остваре. Осим, ако Вучић није смислио да Србију подели на два дела, једну полицијску и једну цивилну, па да сваки цивил има свог полицајца којег ће да плаћа и храни, и од којег ће да се плаши. Нема тог безбедносног апарата који може ефикасно да се носи са амбијентом који претње по безбедност фабрикује и рађа пуном паром. Докле год се хране узроци, имаћемо нерешив проблем. Живимо у друштвеној клими у којој психопате расту као печурке после кише, неговани, протежирани са националних фреквенција. Пожељни културни образац долази с Пинка, Задруге, али и Народне скупштине,  Владе, министарстава и градских и општинских управа. Тиме се потпуно огољује системски проблем настао ужасним патолошким деловањем власти.

Криминалци немају оружне листове. Они не купују легално оружје, не плаћају порез. Бахати возачи крше сваки закон о безбедности саобраћаја, не занима их казна. Неки људи оружје дају деци (иако је то законом забрањено) јер знају да појединац, у време наказне власти, под одређеним условима, може да буде изнад или ван закона. За неке ни благи ни оштри закони не важе. Привилеговани појединци, а такви су само у власти јер им једино власт такву привилегију обезбеђује, поставши масовна појава ˗ разарају структуру друштва. У Србији смо омогућили Вучићевој дугогодишњој власти да разори друштво и државу због системске селективне примене закона. То јест, Вучићева власт разорила је друштво ове земље због непримењивања закона, негативне конкуренције, фаворизовања незаконитости, неморала, простаклука, гушења традиције… чиме је будућност Србије и Срба доведена пред егзистенцијални испит.

Кад је рушена Херцеговачка, а није рушен Панчићев врх, кад је Београд на води проглашен лекс специјалисом, кад су окретане коцке на Тргу Републике, или кад је спаљивана кућа новинара. Кад су нестала два минута снимка са наплатне рампе, или кад су тетке из Канаде слале новац министрима, кад обезбеђење шефа Жагубице преваспитава грађане. Кад је продаван “Пе-Ка-Бе” или купован “Генекс” или “Београђанка”, кад је лиферовано оружје из “Крушика”, ликвидиран Цвијан, тужиоци онемогућени да раде свој посао, ЕПС транжиран за приватизацију, а Србија претворена у логор на наговор Светске здравствене организације. Кад су милионски издаци из државног буџета проглашавани тајнама и кад лаици расипају новац грађана наводно купујући медицинску опрему, при томе забрањујући и питања “колико то кошта?”. Кад зидамо болнице, а немамо лекаре, кад градимо стадионе, а становништво на прагу сиромаштва, кад од кредита финансирамо странце да нас искоришћавају, кад купујемо дипломе и преписујемо докторате, кад Мегатренд ухвате с рукама у пекмезу… и у хиљадама других случајева када нам је Господар Србије поручивао – да па шта!

Па, ево. Сад гледамо обрисе нове странице тог проблема. Зло увек може бити веће и горе и оно може да превазиђе и садржину синтагме “да, па шта”. Људима можете тровати мозак, али се то не може чинити без разорних последица. Некад последице најпре сустижу појединца, некад захвате друштво, па се прелију на појединце, али на крају, обухвате сваког.

„Задруга“, али и готово сви медији у Србији који су под контролом било Вучића, било америчке спољне политике и глобалистичког центра моћи већ децинијама намећу пожељне обрасце понашања. То нису производи западних вредности како неки неуки балвани те ствари крсте, већ је реч о извозној роби Запада која није намењена тамошњем домаћем тржишту. Американке које долазе у Србију чуде се и питају зашто девојке у Србији желе да личе на курве? Какви су то пожељни и атрактивни модели понашања младих, зашто је материјалистички приступ сатро сваку алтернативу и зашто све вредно мора да има еквивалент у евру.

Хоћемо ли да саучествујемо у покушају моћника да нас поделе на две асиметричне групе људи. Једну мању, којој је све дозвољено и другу множинску којој ће бити дозвољено да живи само ако то користи оној првој групи. Ако се то догоди, сасвим природно би било да “авантуристи” из оне прве групе, сопствене забаве или грабљења престижа у окружењу ради, лове људе из ове друге групе. Сетимо се трагичног догађаја у Београду, у Улици Димитрија Туцовића када је на Светог Саву 2019. године, из чистог задовољства, монструм из Пожаревца, „татин син“ како се то колоквијално каже, убио Милоша Милеуснића који му се нашао при руци, односно на којег је прво налетео. Крвави пир у београдској школи и у Младеновцу спровели су “деца из виђених породица”. Један је имао привилегију да усавршава баратање ватреним оружјем пре него што је изашао из пубертета, а други, син официра Генералштаба и фан Кристијана Голубовића поседовао је прави арсенал илегалног оружја. Коинциденција ли је то што је управо Голубовић медијска звезда пројекта који форсира ТВ Пинк?!

Томе додајемо и десетине других насилника који можда нису имали намеру да убију, али су се због „ВИП статуса“ нашли ван домашаја закона, а међу њима подсећамо на „ружичастог татиног сина“, потомка власника Пинка, који је убио Андреу Бојанић, побегао са места несреће, а потом, у отегнутом судском процесу, након многих корекција вештачења, а и након застарелости неких дела, добио прво 11 месеци “кућне наногице”, а онда је другостепени суд повећао казну са 11 на “чак” 12 месеци наногице… Не знамо колико је и где ову “казну” млади Митровић издржао, али нам је познато да Виши суд у Београду сасвим рутински осуђује неке друге појединце на три године и два месеца правог затвора због илегалног гајења четири струка марихуане, тј. око 200 грама ове биљке. У случају афере Јовињица и Предрага Колувије сазнали смо од Вучића да тај човек (Колувија), парафразирамо  – није никог убио, да није имао 10 тона кокаина и да он (Вучић) не разуме зашто се против дотичног води хајка и зашто је у притвору две година. Дакле, можда Господар Србије не зна да суд у Србији некоме за четири биљке, или 200 грама “траве” реже казну од више од три године затвора, чим не разуме у чему је проблем кад неко гаји 65.000 стабљика или тону и 600 кила марихуане. Али, пошто је Вучић добро обавештен о дешавањима на овом пољу, пре ће бити да и Колувија, а и млади Митровић имају повлашћени статус и да њихова дела нису кривична дела зато што их власт не сматра кривичним делима…

У таквом амбијенту крчкала су се монструозна серијска убиства која смо прошле недеље гледали. Нашој доскорашњој суморној стварности, од пре неколико дана, придружио се још један, ужасно трагичан елеменат. Обриси тог зла шокирају и изненађују, али и указују на обрисе Судњег дана пред којим јесмо, али не морамо да будемо. Још увек можемо да препознамо ко пред Србијом глуми месију, а води је у неповрат. Није то месија него четвороструки јахач апокалипсе.

0 0 votes
Article Rating

Related posts

Фатић: откуд Центру за социјални рад приступ мом необјављеном тексту

Gost autor

ТРАЖЕ ТРЕНУТНУ НЕОПОЗИВУ ОСТАВКУ ЧАВОШКОГ

Јово

Европа без јаких лидера исказује велику и неопростиву слабост

Prenosimo
1 Comment
старији
новији
Inline Feedbacks
View all comments
trackback

[…] и за шта одговорност у пуном капацитету сноси власт (види текст). Тај догађај, међутим, ма колико упечатљив био, […]