TROTOMNA STRANAČKA TRILOGIJA PROF. DR
MILANA TOMIĆA
Ovih dana izašlo je iz štampe kapitalno delo prof. dr Milana Tomića o prirodi i suštini političke stranke i njenoj organizacionoj formi. Reč je o Stranačkoj trilogiji, trotomnoj monografiji koja je plod autorovog požrtvovanog, višegodišnjeg rada. U ovom delu autor obrađuje organizovanje stranka, upravljanje njima i njihov marketing i finansije. Malo je autora, a može se reći i da nema još jednoga takvoga, koji je nakon dragocenog iskustva stečenog iz najbližeg mogućeg uvida i prakse, uspeo da sintezom stvori valjano i sveobuhvatno teorijsko delo ovakvog obima i vrednosti. Stoga, nemogućno je zanemariti karakterističnu poziciju autora u procesima koji su predmet izučavanja Trilogije, odnosno važno je naglasiti da autor nije samo proučavalac, već i učesnik, saučesnik, ali i arbitar procesa koji su predmet njegove analize.
Od sijaset poruka koje se mogu prepoznati u delu ističemo jednu koja indirektno ukazuje na to da u Srbiji organizacije koje sebe nazivaju strankama, zapravo to nisu. One su surogati i degenerisani izdanak preobražaja stvoren da omogući sticanje ličnih, partikularnih i grupnih, najčešće materijalnih interesa. I zbog toga ovo je delo univerzalno jer ne odgovara na pitanja šta jesu stranke i stranačke organizacije u Srbiji, nego šta jesu stranke i stranačke organizacije, a kako bi u Srbiji trebalo da bude.
Prof. dr Milan Tomić, napisao je, a preciznije je reći – stvorio je Stranačku trilogiju, kompaktnu trodelnu celinu u kojoj su objedinjena znanja i iskustva referentnih naučnih autoriteta i empirijskih rezultata ̶ zaključaka.
Govoreći o tom poslu, jedan od naših najvećih sociologa današnjice, prof. dr Slobodan Antonić, rekao je: “Knjiga profesora Tomića pionirsko je delo u naučnom pristupu problemu organizovanja političkih stranaka, u Srbiji. Ova monografija rezultat je višegogodišnjeg rada profesora Tomića na ovom segmentu savremene politikološke i sociološke paradigme, uz ispoljenu hrabrost da se pristupi kritičkoj analizi najsloženijih socijalnih i političkih fenomena vezanih za pitanje – šta stranke jesu i kako ih učiniti uspešnim.”
Želeći da čitaocima približimo ovo delo objavićemo nekoliko sažetaka i putokaza koji će bolje od svake kritike i objašnjenja predstaviti ne samo procese i predmet proučavanja nego i autorov naučni metodološki pristup problematici koju proučava i sintetizuje.
U ovom prvom nastavku objavljujemo deo iz prve knjige Organizovanje političkih stranaka.
Milan Tomić: O prirodi političkih stranaka
„Savremene analize opiru se proučavanju partija u onome što one očigledno jesu: organizacije.“[1]
Anđelo Panebjanko
Piše: Milan Tomić
Politika je deo čovekove svakodnevice. Savremeni čovek, na kraju drugog i na početku trećeg milenijuma nove ere, suočen je sa sve većom agresivnošću političkih partija, koje nametanjem politike kao mejnstrim teme u praksi sve više odvlače ljude u politički pasivizam. Da li je ta pasivna reakcija neka vrsta odbrane od naleta političke stranke na običnog čoveka–glasača, ili je to znak da sve veća nezainteresovanost za politiku dolazi iz saznanja da su rešeni svi egzistencijalni problemi čoveka, kome je još jedino ostalo da se brine o dizajnu „nadstrešnica za bicikle”. Koji je razlog na sceni, odgovor se može potražiti u političkom, ekonomskom, socijalnom i moralnom kolapsu savremene civilizacije.
Bez obzira na čovekov stav o politici, političke stranke postale su najznačajnije organizacije u svetu, od čijeg delovanja zavisi naša sadašnjost i naša budućnost. Šta su te demokratske tvorevine parlamentarizma koje mi nazivamo političkim partijama, šta one predstavljaju, kako funkcionišu, kakva im je unutrašnja struktura i kultura, kako se njima upravlja, koji je njihov objektivni uticaj u političkom auditorijumu, ko stoji iza njih, ko su ljudi koji ih predstavljaju i zastupaju? Plaše li nas partije ili nas one raduju i ohrabruju na realnom putu u „svetlu budućnost”? To su pitanja koja traže najpre odgovore političke teorije, ali i one odgovore koje mogu dati dve druge teorije – menadžmentska i organizaciona. Ove dve potonje teorije do sada su se ustručavale da analiziraju partije kao organizacije, već su tek segmentarno istraživale neke njihove pojavne oblike, na primer politički marketing ili stilove upravljanja.
Ključne odgovore na prethodna pitanja, nažalost, ni politička, ni organizaciona, ni menadžmentska teorija do sada nisu dale, jer i dalje kruži Mihelsova (Robert Michels)[2] krilatica o partijskom „gvozdenom zakonu oligarhije”, ili Šumpeterova (Jozeph Alois Schumpeter) i Šatšnajderova (Elmer Eric Schattschneider) krilatica da nije važno ima li demokratije u strankama, već da li one grade demokratiju u društvu. Bez velikih pretenzija, autor ove stranačke trilogije ima ideju da pokrene raspravu po pitanjima vezanim za političke stranke kao organizacije i sva druga pitanja koja iz stranačke organizacione suštine proističu. Autor je u uverenju da organizaciona dimenzija političkih stranaka bitno utiče na njihovo političko opredeljenje i delovanje u društvenoj praksi.
Da li je stranka kompanija?
Političkoj stranci, kao i svakoj drugoj organizaciji, pripisuju se različite karakteristike, njoj svojstvene, koje je odvajaju ili je izdvajaju od organizacija u drugim oblastima čovekovog delovanja, i to u onoj meri u kojoj se može govoriti o spoljašnjoj prepoznatljivosti i unutrašnjoj specifičnosti. Stranka nije što i kulturno-umetničko društvo ili sportski klub, iako svi oni podjednako rade sa članstvom, nije ni pozorište, iako javnosti ponekad liči na poprište teatralnih borbi, nije ni debatni klub, ni tribina, a ni forum nezavisnih intelektualaca-političara ili političkih analitičara, iako se u njima, kao i u stranci, izgrađuju i sučeljavaju ista ili različita mišljenja političke prirode.
Ponajmanje stranka liči na kompaniju, iako se neka strukturna rešenja, modeli upravljanja, koordinacione aktivnosti i komunikacijski kanali mogu primeniti i na jedne i na druge. Zato Z. Stoiljković tvrdi da „moderne, efikasno i demokratski organizovane partije – predstavljaju neku vrstu holding kompanija“[3]. Međutim, činjenica je da stranke mogu ličiti na kompanije, naročito po svojoj statici, ali po dinamici, misiji, organizacionom duhu, organizacionoj kulturi i ponašanju one to ne smeju i ne mogu biti. Takođe, metode u procesu odlučivanja i kod jednih i drugih organizacija jesu svakako različite, tako da figurativno rečeno, kad vlasnik ili menadžer u kompaniji stisne naduvani balon, on će se „skupiti“ ili pući, dok će u stranci, ako se stisne nesrećni balon, ili će izletati klobuci kroz prste ili će se izmigoljiti iz jakog stiska šake! Vlasnik ili menadžer, da bi rešio problem, „lupi šakom o sto“ i zatvori problem, dok će se u stranci problem takvim načinom rešavanja ponašati kao paramecijum – kad rukovodilac „preseče šakom“ problem, odmah napravi njegove dve nove jedinke. U sjajnom tekstu pod naslovom „Čvorovi i raspleti“ svojevremeno je Frane Barbijeri, jedan od najuglednijih novinara „Politike“ u njenom jednovekovnom životu, pisao o Gordijevom čvoru našeg političkog života 70-ih godina prošlog, 20. veka i dilemi da li ga preseći ili razrešiti. „Čvor nesumnjivo postoji, ali je pitanje da li je formula Aleksandra Velikog ona koja može najuspešnije da ga razveže. Za složene probleme društva nisu uvek i po pravilu najprikladnija ona rešenja koja izgledaju najlakša. Problemi se trenutno preseku, ali odmah zatim počinju ponovo da se zapliću“,prenosi Barbijerijeve reči Slavoljub Đukić, takođe slavni „Politikin“ novinar.[4] Tako je i u političkoj stanci – problem ili Gordijev čvor treba „razvezati“ a ne „preseći“. Dakle, svaka opšta i unapred prihvaćena analogija sa pomenutim i nepomenutim vrstama organizacija ili ličnostima jeste u slučajevima organizovanja političkih stranaka isključena. Politička stranka ima svoje posebnosti: političku i konkretnu organizacionu misiju, ponekad i neuhvatljivu, ali svakako predstavlja meru njene razumljivosti i prihvatljivosti u javnom auditorijumu, privlačeći istomišljenike ka svojoj ideologiji. I, najzad, ima svoju složenu organizacionu strukturu i ljude posebnog, odnosno drugačijeg i teško uporedivog profila, koji je vode.
Jeste da je ideja o organizaciji nastala u industrijskom dobu i da je upravo njemu pripisivana zasluga za nastajanje novog „organizacionog doba“ i dostignuća u oblasti teorije organizacije. Šeldon Volin primećuje da se ta ideja sa podjednakim pravom primenjuje na sve tipove velikih organizacija – vladajućih, obrazovnih i društvenih[5]. Stranka jeste u tom pogledu i slična i jedinstvena u odnosu na druge organizacije. To znači da se ne mogu isključiti neke pojedinačne analogije, koje je u pojedinim oblastima delovanja i organizovanja povezuju u teorijskom i praktičnom smislu sa svim drugim vrstama organizacija. Ipak, praksa paušalnog i nekritičkog analogizma sa nekim vrstama organizacija iz različitih oblasti ljudskog delovanja dovodila je političke stranke do vlastitih ideoloških i organizacionih zabluda i stranputica, čak i više nego što je to u prošlosti činio intuitivni i naivni pristup organizovanju stranaka i upravljanju njima. Otuda, postoji potreba analitičkog razjašnjenja i dubljeg poimanja organizacione strukture i funkcionisanja samih stranaka kao organizacija posebnog karaktera. Stranke su one organizacije koje imaju zadatak da u javnom političkom auditorijumu, čitaj u biračkom telu, stvore sebi niše za plasiranje svojih političkih ideja, programa, odnosno ideologija.
Efikasnost stranaka kao „organizaciono oružje“
Kao i moderno društvo u celini, tako i političke stranke koje deluju u njemu počivaju na visokom nivou efikasnosti u ostvarivanju svoje političke misije ili su bar okrenute dostizanju takvog nivoa efikasnosti u toj misiji. To je njen podrazumevajući organizacioni oslonac jer stranka mora biti u stanju da prima nove informacije, primeni savremene tehnologije rada i političkog delovanja kako bi bila sposobna da rešava političke, socijalne i ekonomske probleme celokupnog društva, ali i one probleme koje se tiču nje same i njenog unutrašnjeg situacionog okruženja.
Postoje mnogi načini dostizanja efikasnosti organizacije, pa u tom kontekstu i organizacije političkih stranaka. Načini dostizanja efikasnosti su svakako determinisani naučnim metodama i modelima organizovanja. Metode i modeli organizovanja političkih stranaka predmet su izučavanja organizacione nauke. Principi organizovanja i upravljanja poslovima ljudi stari su koliko i sam čovek. Džordž Libovic govori da je i čovek prvobitne zajednice morao da planira i organizuje delovanje grupe kada, na primer, krene u lov, upravljajući grupom i njenim radom pomoću tačno određenih principa, procedura i postupaka[6]. U prošlosti i sadašnjosti delovanja političkih stranaka mogu se označiti različiti modeli na kojima su počivale ili počivaju ove organizacije, a ti modeli su omeđeni ili birokratskim i tehnokratskim načinima organizovanja i upravljanja ili demokratskim a nasuprot njima i oligarhijskim modelom. Autori se slažu da su to najznačajnije i najčešće organizaciono-upravljačke pojavne dimenzije stranaka, detektovanih u rezultatima analiza funkcionisanja sistema organizacije političkih stranaka i upravljanja njima. O tim i drugim modelima organizovanja političkih stranaka i upravljanja njima biće više reči u narednim poglavljima ove „Stranačke trilogije“.
Svaki model pojedinačnog organizovanja društva doživljavao je svoj razvoj, svoju ekstazu i svoj neminovni pad. O tome posebno govori Vojislav Stanovčić[7]. On ističe da su u određenim periodima razvoja čovečanstva pojedine narode u istoriji izdizali novi modeli organizovanja i upravljanja, zasnovani na novim tehnologijama. Na primer, on podseća na ulogu brzih i izdržljivih mongolskih konja kao prednosti u osvajanju teritorija, a autor ove knjige bi dodao da su nove prirodne tehnologije sušenja mesa na vetru, uz prethodno „gnječenje” ispod sedla konjanika, dovele do efikasnije primene komore u tadašnjem načinu ratovanja i pojedinačne ishrane vojnika u dugim marševima. Ako se imaju u vidu i prednosti unapređenja tehnologije samostrela, a zatim i razvoj refleksnog luka, onda nije slučajno što je mongolski ratnik izašao na četiri okeana. Za ona vremena brz i podjednako izdržljiv konj, oružja u vidu samostrela i refleksnog luka, a posebno efikasna komora neophodna za dugotrajnu borbu, bili su ravni današnjem nuklearnom naoružanju. Mongoli su ovladali znatnom teritorijom Kine i samim Kineskim zidom, međutim, prevlast i prednost Mongola trajala je sve dok Kinezi nisu primenili novu tehnologiju koja se ogledala u upotrebi baruta kao oružja. Slika sveta se tada promenila i Mongolija je kasnije potpala pod trovekovnu vlast Kineza. Novi modeli i metode organizovanja uz pomoć novih tehnologija prevladali su svetom.
Stanovčić takođe ističe da je organizacija sama po sebi oružje („organizaciono oružje”, prim. aut.) i postala je, naročito početkom 20. veka, instrument svesnih promena. „Naime, još krajem 19. veka je shvaćeno da organizacija može biti upotrebljena kao Arhimedova poluga za preokretanje, rušenje društvenih i političkih sistema. Vladimir Lenjin je ilegalnu partiju organizaciono prilagodio toj funkciji i taj se model pokazao uspešnim i efikasnim, ali samo za specifične i ograničene ciljeve”, veli Stanovčić[8].
Ciljna usmerenost
Svaka organizacija, pa i politička stranka, pretpostavlja uređivanje svojih odnosa čija je osnovna svrha da se ljudski napori usmere na ostvarivanje proklamovanih ciljeva, kao posledice organizacijske akcije. Organizacija političke stranke trebalo bi da ima sposobnost simplifikacije mnoštva složenih operacija, u kojima se pribavljaju, kontrolišu i transformišu resursi u svojoj izlaznoj formi, u izmenjenom i po pravilu vrednosno jačem obliku. Istovremeno, politička stranka objedinjuje različite ljudske sposobnosti i talente, od kojih su pojedini visokosofisticirani, pojedini rutinski i rudimentarni, ali svaka sposobnost i svaki talenat su usko radno i akciono specijalizovani i orijentisani na zajedničke, kooperativne organizacijske napore.
Politička stranka uvek ima izazov da pomoću svog unikatnog organizacionog sistema, koristeći različite tehnologije delovanja u spoljašnjem okruženju, izvrši promene i preobrazi društvo, u kome će ljudi živeti spokojno, komforno i u blagostanju. Za takav politički cilj potreban je odgovarajući politički program, kojim će stranka pokušati da pridobije deo ili delove političkog auditorijuma, odnosno biračkog tela. Mnoge stranke, živeći u neznanju, ne obazirući se na značaj organizacionih mehanizama, provedu vek u opoziciji, ne čineći ništa na usavršavanju vlastite organizacione strukture, prilagođene vremenu i prostoru u kome deluju. Samo one partije koje pronađu sopstvene modele organizovanja i upravljanja svojim poslovima mogu efikasno da ostvare političku i sopstvenu organizacionu misiju. S druge strane, „programsko-ideološko oružje” koje poseduje stranka ne može da učini, samo po sebi, iskorak u mogućnost preobražaja društva i neophodnih promena u njemu bez sadejstva sa „organizacionim oružjem”.
„Slike” društva u kome živimo i perspektive koje nam se nude „slikaju političke partije pomoću svog „organizacionog oružja”, pre svega pomoću unutrašnje organizacione strukture i sredstava masovnih komunikacija, predstavljajući tu sliku stvarnosti u nerealnim bojama. I to zato što su partije evoluirale u tom smislu da im više nisu važne ideologije i politički programi sa kojima će pridobijati mase birača, već to kako da pobede na izborima, ponekad po svaku cenu i ne birajući sredstva. Građanin se u takvim okolnostima pojavljuje kao stvarni, pasivni objekat, a ne aktivni politički subjekat. Autor se dvoumi da li da takvu političku realnost označi kao upravljačku zloupotrebu organizacije stranke, njene misije, strukture, kulture, njene ideološke osnove, ili da to prevede na teren neshvatanja uloge „organizacionog oružja” u funkcionisanju političkih stranaka.
Stranka kao organizacija
Politička stranka je pre svega organizacija, odnosno ona je jedna posebna vrsta institucionalne forme organizovanja. Definisana je dvema teorijama – političkom teorijom i teorijom organizacije, pa podleže zakonitostima i principima i jedne i druge teorije. Obe teorije bi trebalo da se dopunjavaju, čime bi bilo omogućeno tačno definisanje i funkcionisanje organizacije političkih stranaka. Definisanje stranke iz samo jednog ugla ne bi bilo dovoljno i stvorilo bi nedostatke u tumačenju funkcionisanja političkih stranaka. Polazište u procesu organizovanja političkih stranaka, ipak, mora biti politička teorija, jer su politika, a uz nju i država i njen politički sistem, milje u kome deluju organizacije iz političkog institucionalnog okvira koje nazivamo strankama. Takođe, razlog za ovu konstataciju nalazi se u činjenici da su politika i vođenje politike izvorište misije i ciljeva koje organizacije političkih stranaka imaju. Stoga je od bitne važnosti naći funkcionalan odnos između političke teorije i političkih stranaka, a potom između teorije organizacije i političkih stranaka kao organizacija.
Postoje relevantne činjenice o tome da je u poslednja dva veka (tačnije nešto više od veka i po) došlo do značajnih i korenitih promena u društvenom, ekonomskom, privredno-industrijskom i političkom životu. Možda i najznačajnijih promena u istoriji naše savremene civilizacije. Industrijalizacija i tehnološki razvoj promenili su lice naše planete. BDP se povećao u pojedinim zemljama i do više hiljada procenata za poslednja dva veka. Demokratizacija političkog života je, kako neki tvrde, dostigla u pojedinim delovima sveta savršenstvo, dok su drugi delovi planete na tom putu, a trećima se ponekad čak i „spolja“, prisilno, izaziva i uvozi demokratija. Dakle, u relativno kratkom istorijskom periodu iz „građanskih okova“ stiglo se pravo do „glasačke kutije“.
Šeldon Volin (Sheldon Wolin) smatra da je političko pravo jednako za sve društvene klase, od vlasti se očekuje da bude odgovorna prema izbornom telu; dobrovoljne politički usmerene interesne grupe preplavile su zapadna društva; pojavile su se i masovne političke stranke. Istovremeno, svuda se zapaža ogroman porast političke aktivnosti. Velike sume novca troše se na političke ciljeve. Političke partije su postepeno razvile svoju organizacionu moć do nivoa na kome mogu manipulisati izbornim telom. Političke teme često potresaju čitavo društvo[9].
Biračka ravnodušnost i organizacijska hiperaktivnost
Međutim, Volin takođe upozorava da bi ta „slika mogla i da se promeni uvođenjem razmatranja suprotne vrste“. Postoji suštinska evidencija da ogroman broj članova društva sa ravnodušnošću posmatra učešće u javnim poslovima. Za prosečnog građanina ostvarivanje političkih prava predstavlja neugodan teret, kome često nedostaje značaj. Biti građanin ne smatra se nečim važnim, niti je politička participacija nešto samo po sebi dobro. To u određenom stepenu potvrđuju i teme kojima se tokom poslednjih pola veka bave politikolozi: apatija glasača, „fantom javnosti“ koja nije u stanju da izrazi jedno koherentno mišljenje i nizak ugled politike kao zanimanja. Tako, uprkos tome što izgleda vitalno, politika uživa mali ugled, a zanimanje stanovništva za politička pitanja je sporadično. Svodeći građanski status na jeftinu udobnost, demokratija je očigledno doprinela slabljenju značaja politike. Volin u tom smislu iznosi nove teze da se političko izmestilo u drugi plan, koji se ranije označavao kao „privatni“, ali koji je sada zasenio stari politički sistem. Građanin malo ispituje politiku država, ali i korporacija i sindikata, pa čak i univerziteta svakako[10].
Zašto postoji takva paradoksalna građanska udobnost i ravnodušnost prema svemu što je političko? Ovo pitanje nije značajno samo sa aspekta političke teorije, već i za određivanje organizacione strategije političkih stranaka. Imamo veoma zanimljivu situaciju, s jedne strane primetna je agresivnost i aktivizam u političkom životu političkih organizacija, u tom smislu i stranaka. Takođe na delu imamo političko „bombardovanje“ građanina sa više političkih pozicija, a sa druge strane postoji kod tog istog građanina nerazumljiva (da li nerazumljiva?) pasivnost. Stranke smatraju da će povećanim nametanjem organizacijske, a pre svega marketinške, agresije izazvati u političkom auditorijumu (čitaj: biračkom telu) odgovarajuću reakciju pasiviziranih građana i da će to istovremeno povećati zanimanje za konkretnu stranačku politiku i uopšte politiku kao takvu. To praktično znači da na delu imamo pojačani aktivizam i agresivnost manjine nad vladajućim pasivizmom većine. Stranke sve više i više upadaju u lavirint političke i marketinške agresije prema spoljašnjem okruženju, pre svega razvojem svojih organizacionih struktura. Otuda je, samo na prvi pogled, paradoksalan povećani značaj, ali i uticaj političkih stranaka na samo društvo u odnosu na građanski pad zanimanja za politiku kao takvu. Jedni su ustupili mesto drugima ili su jedni druge istisnuli sa odgovarajućih pozicija? Politika je danas evoluirala iz suštinske političke ideje otvorene prema čoveku i društvu u celini u puki tehnički i organizacioni servis relativno malog broja zainteresovanih građana. Političke stranke delujući na političko, svesno ili nesvesno, pretvaraju ga u organizaciono. To je tipičan savremeni politički rijaliti šou. A kraja nema, političke stranke organizaciono i dalje jačaju, što je dobro, ali na štetu političkog i ideološkog, što nije dobro. Svrha pisanja ovog štiva između ostalog je i da upozori na preku potrebu uspostavljanja balansa između organizacionog i političko-ideološkog faktora, koji utiču na biće i prirodu političkog sistema, a samim tim i na unutrašnje i spoljašnje okruženje sistema političkih stranaka.
Međutim, politička budućnost se teško može identifikovati i održati u trendu „od političkog ka organizacionom“, već leži u jačanju organizacionog, ali i ozbiljnom povratku stranaka na političko-ideološki teren.Sveobuhvatne stranke (Catch-all – po Kirhajmeru), koje još uvek nastupaju bez dovoljnog nivoa ideologije ili sa zanemarljivim programskim kvalitetom, a sa jakom organizacijom (profesionalno/izborne stranke – po Panebjanku) primetno je da na svetskoj sceni polako odlaze u istoriju. Desnica, i to nacionalna, narodnjačka i demokratska, koja teško može da funkcioniše bez ideologije i jakih programa, polako budi narod iz liberalno-demokratske letargije (centar, kvazidesnica i liberalna levica), koja je uspavala političku scenu i pretvorila je u rijaliti šou. U novom političkom dobu nastupaju, međutim, stranke koje su istovremeno i ideološki i organizaciono veoma jake.
.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*..*.*.*.
Stranka i teorija organizacije
Činjenica je da organizovanje (organizacija) i upravljanje (menadžment) stoje jedno naspram drugog ili jedno uz drugog, i to u interaktivnom odnosu. I organizovanje i menadžment su posebne discipline koje imaju svoje metode i svoje polje izučavanja. Ali ne može se poreći da organizacija u sebi ne sadrži i funkciju sopstvenog upravljanja, kao i da upravljanje kao proces (proces menadžmenta) nema fazu, odnosno funkciju organizovanja, pomoću koje i uz pomoć drugih funkcija ostvaruje organizacijske ciljeve. To, takođe, opredeljuje način i suštinu analize organizovanja i upravljanja u političkim strankama i razrešavanja različitih dilema koje imaju stranke: 1. šta je organizovanje (organizacija), a šta upravljanje u stranci i 2. koji termin upotrebiti: upravljanje ili menadžment političkih stranaka?
Mnogi autori, a među njima je i Slaviša Orlović, s pravom smatraju da se organizacija pojavljuje kao značajan konstitutivni elemenat političkih partija. Organizacija je, prema takvim mišljenjima, mnogo više od prostog elementa partijske konstitutivnosti, jer bilo da se radi o formalnoj ili neformalnoj unutarpartijskoj strukturi, ona obuhvata način organizovanja, unutrašnje mehanizme delovanja i način i mesto na kojima se donose odluke[11]. Već ova Orlovićeva konstatacija u vezi sa donošenjem odluka upućuje na to da organizacija stranke podrazumeva i upravljanje u njoj.
Zbog toga definisanje pojma organizacije političke stranke, a posebno pokušaj definisanja upravljanja (menadžmenta) u političkim strankama nailazi na određene teškoće. Najpre, teškoće su subjektivne u poimanju suštine menadžmenta, s obzirom na to da je za političare reč „menadžment“ sinonim za biznis, što je, naravno, greška. Potom dolazi nova enigma jer se kroz pojam organizacije definiše i pojam upravljanja, što i nije velika greška, ali istovremeno ne razdvaja u mnogim segmentima funkcionisanja stranaka dva potpuno odvojena procesa, u kojem, samo u jednom delu postoji interaktivnost između organizacije-organizovanja i upravljanja-menadžmenta. Najzad, pripadnost političkih stranaka neprofitnim organizacijama doprinosi da se o njoj kao organizaciji govori sa stanovišta principa i karakteristika neprofitnog sektora, što nije beznačajno za kasniju primenu upravljačkih, a naročito marketinških principa.
Organizaciona osnova stranaka
Većina autora se slaže, a već je o tome bilo reči, da postoje dve neraskidive i dopunjujuće osnove po kojima deluju političke stranke – programsko-ideološka i organizaciona. Postoji tendencija poistovećivanja modela upravljanja sa celokupnim sistemom i procesom organizovanja stranke, što samo po sebi nije greška, iako postoji posebna disciplina (sa naučnim elementima) o upravljanju, koja daje konkretnije odgovore u vezi sa principima, procesima i funkcijama samoga upravljanja. Zanimljivo je da većina autora iz oblasti političke teorije, teorije političkog sistema, teorije političkih stranaka i stranačkih sistema pojam upravljanja vezuje za organizaciono funkcionisanje političke stranke i posmatra ga iz tog ugla. Prema njima, upravljanje je sastavni deo i jedna od funkcija organizacije političkih stranaka. S jedne strane, to je tačno, ali, s druge strane, i nedovoljno za uspešno objašnjenje prirode političkih stranaka. Otuda ćemo pitanje organizovanja i upravljanja u ovoj trilogiji razmatrati odvojeno, sa nužnim i potrebnim naglaskom na njihovu interaktivnost, tamo gde je ona nezaobilazna.
Organizacija se može posmatrati kao idealna struktura međusobno povezanih i logički propisanih delova sa optimalnom koordinacijom i jasno definisanim ciljevima. Organizacija i organizovanje imaju teorijsku osnovu u kontekstu organizacije kao naučne discipline. Teorijska osnova izučavanja organizacije proizilazi iz opštih zakonitosti koje su rezultat istraživanja nauke o organizaciji. To praktično znači da utemeljenje i uspostavljanje političke stranke kao organizacije nalazi svoj oslonac u sopstvenoj praksi, ali i teoriji proistekloj iz nauke o organizaciji i o organizacionim sistemima. Može se konstatovati da je organizacija višedimenzionalna pojava i zbog toga je njena teorija pozvana da koristi dostignuća i pristupe različitih naučnih disciplina i teorija, kao što su političke i uopšte društvene (socijalne) teorije, zatim teorije sistema, teorije menadžmenta, filozofije, psihologije, matematike, ali i ekonomskih teorija.
.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*
Тротомна „Страначка трилогија“, може се купити по цени од 1.650 динара по примерку (комплет: 4.950 динара – са ПДВ) у Беосинговој књижари “Каиса“, Савска 9, и у књижарама „Лагуне“, „Вулкана“, и „Службеног гласника“.
Број телефона аутора за студенте који желе да купе књиге са попустом је: 0607336803
.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*
Predmet nauke o organizovanju, odnosno o organizaciji, jeste sama organizacija, kao proces i kao rezultat tog procesa. Ako bi se saznanja i rezultati istraživanja nauke o organizaciji implementirali na političke stranke kao organizacije, onda bismo za njih mogli reći da je to skup ljudi i stvari između kojih se, u dinamičkom procesu transformacije različitih organizacijskih resursa, stvaraju nove, kvalitetnije i trajnije izlazne vrednosti, uspostavljaju i razrešavaju određeni odnosi, koji su organizovani po odgovarajućim parametrima i modelima i sa tačno utvrđenim ciljem.
Organizaciju čine: formalno uređenje funkcije i neformalni odnosi. Međutim, u političkoj stranci kao organizaciji takođe se može raspravljati i o procesima kao elementima koji čine organizaciju. Ako su formalno uređene funkcije struktura organizacije, odnosno njena statika, dotle su procesi njena dinamika. Bez procesa u političkoj stranci kao organizaciji ne bi se mogli transformisati ulazni elementi (inputi) u izlazne rezultate (autputi). Izlazni rezultati usmereni su ka spoljašnjem okruženju, odnosno prema delovima biračkog auditorijuma, što stranku i čini političkim fenomenom. Svaka organizacija je, neka manje, neka više, otvorena prema spoljašnjem svetu, odnosno prema svom okruženju. Veze sa spoljašnjim svetom organizacija obezbeđuje preko „ulaznog” i „izlaznog” (input–autput) sistema. Materijali, energija i informacije, ljudi i novac kao opšte „ulazne” kategorije razmenjuju se između spoljašnje sredine i organizacije, preko procesa koji se odigravaju unutar same organizacije.
Procesi u političkoj organizaciji su kao „fabrike obuće, u koje unosite kožu i druge materijale, a kamionima iznosite cipele”. Odnosno kod političkih stranaka najvažniji „ulazni” resursi su – ljudi, koji u stranačkom procesu razmene mišljenja i ideja, odlučivanjem, stvaraju novu vrednost – stranačku ideologiju i stranački program, koji se nude kao „autput” spoljašnjem okruženju, sa jasnom dimenzijom političkog proizvoda. Politički proizvod ima svoju cenu u biračkom telu, kao političkom tržištu.Ta cena meri se brojem glasova na izborima. O transformaciji resursa u političkoj stranci govorićemo posebno.
Organizacija je deo opšte nauke o organizaciji, fokusirana je na ljude i njihove međusobne odnose, koji ujedno čine predmet analize samog procesa organizovanja.Takođe, predmet procesa organizovanja jesu odnosi između ljudi i drugih resursa. Naravno, ti odnosi sami po sebi ne moraju biti suština organizacije, ali njihova korelacija, usklađenost i funkcionalnost su strankama neophodni, a time su u sferi predmeta interesovanja samog procesa organizovanja i nezaobilazni.
Pojedini oblici organizacije u navedenim odnosima predstavljaju funkcije političkih stranaka kao organizacija. Funkcije su predmet analize kojom se bavi organizacija, ali i sam proces njenog organizovanja. Funkcije same po sebi nisu dovoljno zanimljive za organizaciju ako nisu u dinamici, u kretanju. Jednostavno rečeno, moraju funkcionisati. Cilj bilo koje nauke, pa i nauke o organizovanju, jeste da otkrije zakonitosti koje vladaju među pojavama i pravila po kojima se te pojave odigravaju.
S tim u vezi, cilj izučavanja stranke kao organizacije, zasnovane na nauci o organizaciji, bio bi da:
- otkrije zakonitosti među pojavama koje se pojavljuju u organizaciji stranke i zakonitosti koje vladaju u procesima organizovanja i u funkcionisanju organizacije;
- na osnovu tih zakonitosti postavi odgovarajuća pravila, „zakone” po kojima se određuje najcelishodnija stranačka organizacija, odnosno organizaciona struktura za konkretne uslove i za konkretan cilj;
- na osnovu tih pravila-zakona omogući predviđanje promene efekta u zavisnosti od promene pojave koja se organizuje i promene postupka u procesu organizovanja;
- omogući merenje svake primenjene organizacione mere[12].
Pomenute ciljeve, koji se mogu odnositi na bilo koju akademsku i naučnu disciplinu, teško da u potpunosti može ostvariti bilo koja nauka, a pogotovu nauka o organizaciji, koja je još uvek u fazi izgradnje sopstvene naučne zgrade. Politička stranka, kao organizacija, jeste takav institucionalni oblik ili forma u mnoštvu različitih tipova organizacija, koja počiva podjednako na svom procesu organizovanja, na funkcionisanju svoje organizacione strukture, na koordinaciji delova organizacione strukture, ali i na svojoj ideologiji i tradiciji, svojim političkim programima i političkim istupima, svojoj političkoj i organizacionoj kulturi, svom identitetu, imidžu i reputaciji, o čemu će u ovoj knjizi posebno biti reči.
Interaktivnost organizovanja i upravljanja
Jedan broj autora smatra da je upravljanje (menadžment) najvažnija funkcija organizacije, kroz koju se ona sama ostvaruje i ne vide ga kao posebnu disciplinu. Imajući u vidu da je za organizaciju političkih stranaka najvažnije da pomoću ljudskih resursa (političari, članstvo, eksperti i drugi kadrovi i sl.) stvara svojim kreativnim potencijalima najviše domete politike u jednoj društvenoj zajednici, upravljanje (menadžment) bi moglo da čini tu funkcionalnu sadržinu – osnovnom. To znači da bez organizacije upravljanje ne može da obezbedi svoj funkcionalni sadržaj, i obrnuto, bez upravljanja politička stranka nema povezujuću i podsticajnu moć za svoje delovanje i razvoj. To znači da samo po sebi upravljanje (menadžment) ne može delovati ali ni postojati izvan neke organizacije, koja predstavlja njegovo prvo i najbliže okruženje.
Organizovanje je sa organizacijom kao svojom krajnjom institucionalnom formom, nesumnjivo, posebna naučna disciplina. Organizovanje je u uzajamnoj zavisnosti sa mnogim drugim naučnim disciplinama, a pre svega sa upravljanjem (menadžmentom). Beležimo četiri aspekta interaktivnosti organizovanja i upravljanja:
- Organizovanje je funkcija upravljanja, i obrnuto;
- Međusobna teorijska zavisnost organizacije i upravljanja;
- Organizacija kao sredstvo dostizanja ciljeva;
- Upravljanje kao koordinacija napora organizacije
Imajući u vidu višestruke odnose između organizovanja i upravljanja, a radi terminološko-pojmovnog razgraničenja, koje u praksi u priličnoj meri sputava vođstva stranaka da na pravilan način razumeju organizacioni sistem stranke, bilo je neophodno da se dovedu u nužnu vezu, tamo gde treba, ali i da se napravi distinkcija između pojmova organizovanja i upravljanja. Vrlo često u praksi se za organizovanje kaže „organizacija” ili se pod terminom „organizacija” podrazumeva pojam upravljanja (menadžmenta), što treba izbeći.
(Drugi nastavak: Organizacija i organizovanje političke stranke )
………………………………………….
[1]Panebianco, A. (1988): Political Party: Organization and Power (prevod sa italijanskog: Modeli di partitto, 1982) Cambridge University Press, str.3;
[2]Robert Michels, istaknuti politički teoretičar s početka 20.veka;
[3]Stoiljković, Z. (1998): Rečnik demokratije, Građanske inicijative, Beograd, str. 86;
[4]Đukić, Slavoljub (2010): Političko groblje, treće izdanje, Službeni glasnik, Beograd, str.193;
[5]Volin, Š. (2007): Politika i vizija, kontinuitet i inovacija u zapadnoj političkoj misli, IP Filip Višnjić, JP Službeni glasnik, Beograd, str. 431;
[6]Leibowitz, G. (1991): TV Broadcasting The business file, The Dallas CC, College Districht;
[7]Stanovčić, V. (2006): Politička teorija, I tom, Službeni glasnik, Beograd,str.542;
[8]Ibid, str. 543;
[9]Volin, Š (2007), str. 401;
[10] Ibid;
[11]Orlović, S. (2002):Političke partije i moć, Agora-Čigoja, Beograd, str.23;
[12]Na osnovu: Stefanović, Ž, i dr.(2000): Organizacija preduzeća,teorije,strukture,ponašanje,razvoj, Deseto izdanje, Ekonomski fakultet, Beograd, str. 8‒9.
::::::::::::::::::::::::::::::::::
O autoru
Milan Tomić je rođen 1949. godine u Donjoj Šatornji. Školovao se u rodnom mestu i Kragujevcu (Gimnazija). Studirao je Ekonomski fakultet i Fakultet za fizičku kulturu.
Završio je programe iz oblasti menadžmenta na Manhattan Institute of Management /New York – course study International Business Management Program, kao i na Institute
Superieur De Gestion/Paris – New York – Completion of the Management Program.
Doktorirao je na Beogradskom univerzitetu iz oblasti menadžmenta u sportu. Posebna istraživanja obavlja u menadžmentu, organizaciji i marketingu neprofitnog sektora (kojem pripadaju i političke stranke), o čemu je objavio više naučnih radova, od kojih su najznačajnija ona koja se odnose na adhokratiju, kao suprotstavljenoj teoriji birokratskim metodama upravljanja i organizovanja.
Bavio se novinarstvom (Borba – Sport) a deceniju i po obavljao je funkciju generalnog direktora SD Crvena zvezda. Sedam godina boravio je u Mongoliji kao predstavnik kompanije Ist Point.
Po povratku u zemlju bavi se stranačkim radom na funkcijama sekretara i predsednika Izvršnog odbora Demokratske stranke Srbije.
Profesorsku karijeru razvija na Beogradskom univerzitetu, Beogradskoj poslovnoj školi, Akademiji umetnosti, Alfa BK Univerzitet i na Fakultetu za projektni i inovacioni menadžment, Univerziteta Edukons (Beograd). Više od 20 godina redovni je profesor na Ekonomskom univerzitetu. Plehanov u Moskvi, gde je objavio više knjiga i udžbenika iz oblasti menadžmenta,organizacije i marketinga, na ruskom jeziku.
Objavio je više od 20 knjiga i udžbenika iz različitih oblasti: menadžmenta, organizacijei marketinga u sportu, organizacije preduzeća, menadžmenta ljudskih resursa, menadžmenta i marketinga neprofitnog sektora i dr.
Stranačka trilogija su prve njegove knjige iz oblasti organizacije i upravljanja političkim strankama. U njima analizira moguću teorijsku zasnovanost organizovanja i upravljanja strankama, pre svega iz ugla dveju teorija – menadžmenta i organizacije. Svoj pogled na zadatu temu proširio je konsultacijama sa političkom teorijom i njenim principima u vezi organizacije političkih partija.
Koristio je sopstvena iskustva iz organizacione i upravljačke prakse u političkoj partiji.
Bio je reprezentativac i rekorder SFRJ u atletici 60-tih i 70-tih godina 20. veka, a potom i pomoćni i kondicioni trener rukometašica Radničkog u njihovoj zlatnoj eri kada su bile dvostruke evropske šampionke i osmostruke državne prvakinje.
Tomić govori i piše na ruskom, a služi se engleskim i španskim jezikom.
Ima sina Nemanju i tri unuke Petru, Anju i Anđelu.
