ДОСЛЕДНИ БОРАЦ ЗА ИСТИНИТУ ИНФОРМАЦИЈУ
In memoriam
ПРЕМИНУО УГЛЕДНИ НОВИНАР ВЈЕКОСЛАВ ВЈЕКО РАДОВИЋ
Вјекослав Вјеко Радовић, новинар и уредник „Танјуга“, „Ројтерса“, „Демократије“, „Гласа јавности“ и других штампаних медија, преминуо је у петак, 21. фебруара о.г. у 81 години, после краће и тешке болести.
Као врло млад напустио је Југославију и обрео се у Америци где је радећи на радију и борећи се за југословенску идеју навукао на себе гнев хрватских екстремиста. Миро Баришић, усташа и терориста, тешко је ватреним оружјем ранио Вјекослава хтевши да га ућутка заувек, али Вјекослав је преживео. Вратио се из Америке 1977, лечио и наставио живот и борбу за своје идеале, али са метком Мира Баришића којег лекари никада нису успели да изваде из Вјековог рамена.
Извештавао је из Букурешта крајем 1989. Године у време драматичне румунске револуције, а затим и са многих ратишта некадашње СФРЈ, трагајући за истином и објављујући је свима који су хтели да је чују или прочитају. Често је био усамљен на том путу, а осим Баришића било је десетине и стотине оних који су хтели да га ућуткају и да му не дозволе да саопштава истину. Али, он није био колебљив, чврсто је знао да је на праведничком путу и да ради исправну ствар, а радио је то неустрашиво. Када га усташки куршуми нису зауставили није то могла ни псеудомондијалистичка пета колона у Србији, сплеткарењем и фабриковањем лажи о његовом раду, у време док је био дописник агенције Ројтер и потом Танјуга.
Успротивио се кампањи НАТО према Србији, англосаксонској идеји разбијања Југославије и наметању кривице Србима и Србији због тога, успротивио се политици Слободана Милошевића када је овај увео санкције прекодринским Србима, био је противник досовског волунтаризма и криминала и сваки пут је своју доследност плаћао заједно са својом породицом која га је увек подржавала.
Након пензионисања све више времена проводио је са љубимцима и савским птицама на Ади Међици бринући о њима, наглашавајући да су они бољи од многих људи. Свакога јутра јато разгаљених дивљих гусака чекало је свој оброк, а њихова граја и галама била је заглушујућа када разазнају Вјеков глас. Патке, мачке и пси свакога дана радовали су се његовој бризи, а он је прелазио реку да би их хранио и у најнеповољнијим временским условима када није било сасвим сигурно возити чамац.
Иза себе оставио је супругу Љиљу, ћерку Дуњу и унуке Саву и Дрину.
Оставио је и своја дружења са пријатељима, уз сојеницу и сплав на Ади Међици, али и своје прегалаштво и своју борбу за праведније и хуманије друштво, која ће остати забележена и које ћемо се, ми који смо га познавали, сећати.
Својим бритким текстовима обележио је југословенско и српско новинарство крајем прошлог и почетком овог века и многи читаоци памте његове сјајне репортаже, коментаре, колумне и анализе у многим српским и иностраним листовима и новинским агенцијама.
………………………
