ЋИРИЛИЦИ ЈЕ УСТАВОМ ОБЕЗБЕЂЕНА ЗАШТИТА, АЛИ УСТАВ НЕ МОЖЕ САМ СЕБЕ ДА СПРОВОДИ

Поводом двадесет година уставног рата „Ћирилице“ за ћирилицу (2001-2021)

  • Устав (ни)је заштитио српску ћирилицу!
  • Стање српске ћирилице у Србији приближава се оном стању из времена окупације Срба и Србије јер српски лингвисти и власт не спроводе уставну обавезу о ћирилици у српском језику већ 15 година

Пише: проф. Драгољуб Збиљић, оснивач удружења „Ћирилица” из Новог Сада

У богатству исказивања мисли у српском језику и стилу могућа су два закључка у вези са спасавањем српске азбуке према којој се примењује насиље у трајању од око хиљаду година. У време владавине српскохрватског језика међу Србима су се наметали пропагандно „равноправност писама“ и богатство двоазбучја“ две суштински бесмислене, јер су неприродне, немогуће и у пракси и непримењене у било којој лингвистици изван српске језичке науке. То се није спомињало у хрватској лингвистици, а у српској лингвистици је била створена „специјална“ „наука“ у којој је једно говорено, а у пракси се сасвим друго спроводило. Говорило се да су писма (хрватско и српско) међусобно „равноправна“, а у јавности, у стварности спроводила се масовна, добро осмишљена, фаворизација хрватске абецеде на штету српске азбуке. Као резултат тога добили су Срби (и у Србији) исфаворизовано хрватско писмо које се данас креће у Србији око 90 одсто у овом часу, а српско писмо је сужено на десетак процената јавне употребе у језику Срба. Већ постоји низ области у којима се користи српски језик, а да нема ни једног јединог слова ћирилице.

И све то у условима постојања Устава Србије из 2006. године у чијем се члану 10. народ определио за нормално, уобичајено у свим другим језицима Европе и света с матичним писмом у матичном језику са стопостотном предвиђеном сувереношћу. Тако пише јасно у усвојеном актуелном Уставу у реченом члану 10: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“  Наравно, за друге језике предвиђена је у другом ставу тога члана сувереност сваког писма сваке језичке и националне мањине. И ниједна мањина нема никаквих проблема у свом језику у вези са својим писмом.

Проблем имају свих 15 година после усвајања (и) важећег Устава само Срби, само њихов језик у којем и даље постоји велика, невиђена и недогођена апсурдност и анархија у свету: једно је уставна обавеза (српски језик са српским, ћириличким писмом, а у јавности, у пракси, у примени наставља се и даље комунистичка ранија из Југославије фаворизација хрватске абецеде као замена српском писму (азбуци).

Да ли је крив Устав?
СРПСКА АЗБУКА: Да се старији подсете, а млађи и да уче да пишу

Узрок томе је, пре свега, у практичном настављању језичке „науке“ познате под називом „сербокроатистика“. Истина је да су српски лингвисти – под притиском политичара после разбијања Југославије и хрватског одустајања од спровођења Новосадског договора о српскохрватском/хрватскосрпском језику још, практично, 1967. године, а српски лингвисити не само да су се држали тог договора до разбијања Југославије него су и после тога, иако су формално вратили претходно име српском језику – наставили у пракси да се сербокроатистички баве нормирањем српског језика и писма и у најновијем измењеном и допуњеном издању Правописа српскога језика Матице српске и после јасне уставне одредбе о једноазбучју српског језика, као што је то општа европска и светска пракса. Српски лингвисти су схватили да они једини имају право да буду изнад Устава и народа, па су језик Срба, што се писма тиче, нормирали на исти начин као што су то чинили по ранијим уставима и по сербокроатистици.

Српски лингвисти чак су у српским језичким институцијама, посебно у САНУ-овом Институту за српски језик чак и формално, а не само суштински наставили сербокроатистику и у називу најважнијег језичког подухвата у Речнику српскохрватског књижевног и народног језика. У складу с тим је и споменути српски правопис који је задржао сербокроатистички начин решења питања писма задржавањем и српског, ћириличког писма и хрватског абецедног писма као алтернативног.

Дакле, српски лингвисти су и у неуставном правопису оставили решење, сагласно својој тврдњи из 1990. године да је „назив српскохрватски језик израз њиховог научног убеђења“. Такву тврдњу нису званично никада колективно поништили и они, посебно, у решењу питања писма, и даље неће да примене уставну одлуку о суверености ћирилице у језику Срба, сматрајући да се Устав једино на њих не односи.

Сада (али и увек) време је да се озбиљно постави питање зашто Устав није спасио српску ћирилицу, тј. да ли је Устав заштитио ћирилицу.

У богатству српског језичког израза и стила могућа су два одговора: да Устав није заштитио ћирилицу и да ју је заштитио. Једни, видевши да у Србији и даље све више влада хрватска абецеда, могу да одговоре да „Устав није заштитио ћирилицу“. И тачно је да је није заштитио чим је српско писмо  противуставно и даље само у изузецима. Али је од тога тачнија истина да Устав у Члану 10. јесте заштитио ћирилицу на исти начин на који је заштићено свако друго писмо у сваком другом језику у Европи и свету, али српског писма, и поред уставне њене пуне, стопостотне заштите, нема у јавности зато што се, за разлику од свих других земаља, у Србији не примењује доследно и свуда  у пракси та уставна заштита, јер Устав, нажалост, не може сам себе да спроводи а они који, као лингвисти и власт у свим другим државама, спроводе уставне обавезе, једино у Србији ни лингвисти (у правопису) ни власт (у закону и стварности) не примењују оно што јасно пише за ћирилицу у Члану 10. Устава Србије. Свако би требало да је свестан чињенице да се нигде, ни у једној другој држави, не спроводи уставна обавеза сама по себи, без носилаца и извршилаца правне државе и без лингвиста који, као ни било ко други, не смеју да схвате да се на њих уставна обавеза у вези с ћирилицом не односи.

Штетно је не указивати на једине кривце

Дакле, штетно је јер није истинито, рећи да „Устав није заштитио ћирилицу“ кад се зна да је Устав Србије, као и сваки други устав у Европи и свету, заштитио српско, ћириличко писмо, али се Устав и народ код нас нису заштитили од неодговорних и бахатих лингвиста и власти зато што се понашају као да су они једини изнад Устава. То не постоји тако ни у једној другој држави у вези с језиком и писмом, осим у Србији. Код нас не раде како треба и како су обавезане и језичке и државне институције.

По нашем убеђењу, лингвисти су за неуставну анархију у писању српског језика далеко (не)одговорнији од власти. Јер само лингвисти су стручни, професионални и плаћени да спроводе уставне обавезе у вези с језиком и писмом у нормирању језика. Политичари имају макар некакав изговор за  анархију у писању језика Срба јер политичари и народ у школи и даље уче баш од лингвиста, од професора српског језика да „Срби имају два писма“, да је то само за Србе „богатство“, јер тај сербокроатистички погубан наук само за Србе шире и даље они који су плаћени да се српским језиком и писмом баве на начин на који се језиком и писмом баве сви други лингвисти у Европи и свету. Али, српски лингвисти и даље су једини изузетак у начину нормирања језика и писма у језику.

Ово што се ради у Србији, посебно последњих 15 година, са српским писмом у коришћењу српског језика је чист злочин. И када би Хашки суд хтео да се бави (и) српском правом у вези с њиховим писмом, судио би српским лингвистима и властима за настављање „удруженог злочиначког подухвата против српске ћирилице и њене суверености“. Али, нажалост, Хашки суд се слабо  занима за права (и) Срба, а још мање за право (и) Срба на српско писмо. Хаг би се заинтересовао за правду неког другог народа у њиховом писму кад би се у Србији догодило, не дај Боже, брисање или чекићање нечијег другог писма. Али, пошто је реч о чекићању српске ћирилице, то њима не смета. Ту је реч о „правди за све, осим за Србе“

Такав је тренутни интерес белосветских моћника, а кад је реч о ћирилици, пре свега домаћи моћници данас неће да спроводе српски Устав у Србији. Зато је данас у многим областима употребе српског језика у стопостотној владавини оно писмо (туђе, латиничко) које је владало и у окупацији Срба и Србије у Првом светском рату, потом у Друго светском рату у оквиру НДХ, а данас је за ћирилицу једва мало боље стање него у ранијим окупацијама.

………………

https://balkanskageopolitika.com/2021/02/08/srpskoj-cirilici-je-ustavom-obezbedjena-zastita-ali-ustav-ne-moze-sam-sebe-da-sprovodi/

0 0 votes
Article Rating

Related posts

Ово је Ирена Вујовић право лице СНС

Prenosimo

Пензионери постају социјални случајеви

Gost autor

За Србе је једино решење трајна легитимизација српске државности са обе стране Дрине

Prenosimo
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
0
Would love your thoughts, please comment.x