Ђоковић са десетим освојеним трофејем на Гренд Слем турниру у Мелбурну

Непоновљиви успеси Ђоковића чине све Србе поносним

• Код Новака Ђоковића догодиле су се значајне промене од када је пре годину дана избачен из Аустралије и када му није дозвољено да игра. Те важне промене десиле су се и на менталном, психолошком и на играчком плану.
• Почео је да даје изјаве које је он желео, а не које медији намећу. Та његова слобода да говори о темама о којима га не питају, већ о којима он жели је та велика промена која је настала последњих месеци у његовом понашању. Ослободио се Ђоковић тих деценијских стега, јер је схватио да од поштовања тих „ушкопљених“ норми нема никакве користи, напротив трпео је штете.
• Ђоковић је први пут у каријери почео константно да погађа тачке на терену које су недостижне за ривале. Прецизност тих удараца је фантастична, скоро 100 осто!
• Из гема у гем, из сета у сет, из меча у меч он је почео да понавља такву игру и да меље противнике. Оно што је фасцинирајуће у тој његовој новој игри, тачније у тим ударцима је изванредна прецизност, па је такве ударце скоро немогуће вратити. Поготово што се такви ударци понављају, Ђоковић их одиграва у континуитету. Тако нешто он никада раније није испољавао. То је та кључна еволуција у игри Ђоковића.

 Пише: Хаџи Јово Вукелић

Сјајна победа на турниру у Мелбурну донела је Ђоковићу рекордну 22 Гренд слем титулу, рекордну десету у Аустралији и повратак на прво место АТП ранг листе. Победио је убедљиво Грка Циципаса са 3: 0 (6:3, 7:6, 7:6) углавном без озбиљне борбе. И освојио све што се у свету тениса освојити могло! Његова радост била је огромна, плакао је од среће, како би Срби рекли „Као киша!“

Није требало дуго чекати да Новак Ђоковић поново постане најбољи тенисер света, да заузме прво место на АТП листи. До 12. јуна прошле године (значи пре седам ипо месеци) Ђоковић је чак 373 недеље био на првом месту АТП ранг листе, највише од свих тенисера икада. Потом је због немогућности да игра почетком и у току прошле године на неколико највећих турнира (два Гренд слема: Аустралија и УС опен и неколико мастера) изгубио много бодова и склизнуо са првог места ранг листе до седмог.

На чело ранг листе прво је тада засео неколико месеци Рус Данил Медведев (13 недеља), а потом Шпанац Алкараз (20-так недеља).

Ђоковић од данас граби ка својој 374 недељи на тениском трону и треба му још четири недеље да буде на првом месту како би поставио апсолутни рекорд, 378 недеља на тениском врху што је више од рекорда који држи Немица Штефи Граф (377). Победа у Мелбурну била је је његов 94 тријумф на АТП турнирима.

Шта се променило код Ђоковића

Код Новака Ђоковића догодиле су се значајне промене од када је пре годину дана избачен из Аустралије и када му није дозвољено да игра. Те важне промене десиле су се и на менталном, психолошком и на играчком плану.

Нису се догодиле одједном и изненада, него су у протеклим месецима су сазревале и у његовој глави и игри. Шта је то ново што се догодило и усталило по први пут у његовој дугој тениској каријери?

Поред високог квалитета игре која је, сем мањих падова, стално постојала код 36-огодишњег Ђоковића, као и амбиције да буде најбољи на свету код њега се први пут почела ослобађати једна неспутана енергија, слобода коју није испољавао у протеклој 16-годишњој каријери врхунског тенисера.

Наиме, Ђоковић је од почетка каријере када су светским тенисом првих година 21. века доминирали Федерер и Надал, а он достизао њихове висине, Ђоковић давао и пре и после мечева протоколарне, „стиснуте“ изјаве и по томе личио на досадног Федерера и протоколарног Надала. Таквом његовом понашању радовали су се званичници АТП организације као и спонзори, јер није било никаквих проблема ни екцеса у изјавама. Такав стил Ђоковић је испољавао и у интервјуима домаћим, посебно страним где није желео да говори (сем успут) о пристрасностима и омаловажавању публике широм света према њему и фаворизовању главних ривала Надала и Федерера.

И познати велики медији нису били наклоњени Ђоковићу, и најмањи његов гаф на терену био је преувеличаван и он је олако добијао епитет „Балканца“, неподобног и потенцијално инцидентног тенисера.  Неравноправност у односу на главне ривале у многим приликама Ђоковић је трпео, стиснутих зуба је настављао да игра и ћути, наравно и да побеђује и осваја све више турнира и највећих трофеја. Али, зато његов отац Срђан није више могао да ћути и трпи неправду и некоректан однос светске јавности према његовом сину: изговарао је храбро оно што је било истина и тако стављао мелем на рану Ђоковића.

Фаворизовање и иделогизовање светиња Запада, Федерера и Надала

Трајало је годинама то фаворизовање и идеологизовање светиња Запада, Федерера и Надала. Посебно је недодирљив био Федерер, права икона, светиња у коју се није смело дирнути. Није се смело ни постављати питање ко је најбољи тенисер на свету, или ко је најбољи играч свих времена. Више од деценију и по трајало је такво стање, али кад је Ђоковић почео да достиже по броју освојених Гренд слем трофеја и турнира „недостижног“ Федерера почео је да се мења однос Ђоковића према бројним неправдама које је трпео. Провокације према Ђоковићу појачане су са појављивањем епидемије короне 2019. године и његовим одбијањем да се вакцинише. Тада су својим некоректним изјавама и Федерер и Ђоковић испољили своју нетрпељивост према Ђоковићу осуђујући његов поступак.

Први пут у својој каријери Ђоковић је почео да говори о неправдама које му се наносе, о казнама које му се изричу, о непризнавању и непоштовању његових бриљантних тениских достигнућа… Охрабрио се и довео своју децу на завршни тениски турнир у Торину. Није се више обазирао што то није раније радио Федерер. Почео је да у својим изјавама помиње породицу, жену, децу и говори о значају који имају за његову игру. И то нису биле кратке протоколарне изјаве, а сада у Мелбурну су се посебно испољиле. Почео је да даје изјаве које је он желео, а не које медији намећу. Та његова слобода да говори о темама о којима га не питају, већ о којима он жели је та велика промена која је настала последњих месеци у његовом понашању. Ослободио се Ђоковић тих деценијских стега, јер је схватио да од поштовања тих „ушкопљених“ норми нема никакве користи, напротив трпео је штете.

Занимљиво је истаћи да су се и изјаве деценијски ненаклоњених западних тв коментатора и Матса Виландера промениле у корист Ђоковића. Први пут се о њему и његовој игри говорило у хвалоспевима, афирмативно – онако како су годинама хвалили Федерера и Надала. Невероватна је та нагла промена, потпуне похвале Ђоковићу нису биле само последица његових сјајних игара, његови хронични критичари постали су одједном његови навијачи! Да ли су коначно схватили да је он ипак најбољи свих времена?

Мекинро: Најбоља игра Ђоковића коју сам икада видео

На играчком плану до велике промене у игри Новака Ђоковића дошло је почетком ове године на турнирама у Аделејду и Мелбурну. Промене су последица његовог коначног играчког сазревања. Наиме, Ђоковић је први пут у каријери почео константно да погађа тачке на терену које су недостижне за ривале. Прецизност тих удараца је фантастична, скоро 100 осто!

Из гема у гем, из сета у сет, из меча у меч он је почео да понавља такву игру и да меље противнике. Оно што је фасцинирајуће у тој његовој новој игри, тачније у тим ударцима је изванредна прецизност, па је такве ударце скоро немогуће вратити. Поготово што се такви ударци понављају, Ђоковић их одиграва у континуитету. Тако нешто он никада раније није испољавао. То је та кључна еволуција у игри Ђоковића.

Да ли само због тога Џон Мекинро, један од највећих асова белог спорта икада дао је пре финалног меча у Мелбурну изјаву: „Најбоља игра Ђоковића коју сам икада видео.“

Ђоковић те ударце шаље углавном у углове терена…и они се не могу вратити. Зато је скоро све мечеве добијао са 3:0 у сетовима, а праве борбе са ривалима није било, узбуђења су изостајала.

Као да је имао за противнике играче ниже категорије тако лако их је добијао, супериорно и без спортске драме.

Највећа драма у Мелбурну збила се ипак ван тениског терена. Аустралијско-британској антисрпској коалицији засметао је поступак Новаковог оца Срђана који је ван стадиона поздравио руску заставу и повикао „Живели“!

То је оцењено као велика провокација и подршка Русији у рату са Украјином. Па је Срђан Ђоковић полуфинални и финални меч свог сина био приморан да гледа из хотелске собе, а не са трибина „Род Лејвер“ стадиона. Тако је спроведена та мала пакост према Ђоковићима од стране аустралијско-британских мрзитеља Срба. И то је сва злоба коју су овог пута могли да искажу у овом највећем тријумфу Ђоковићеве каријере.

А Ђоковић ће од данас бити на звезданом небу највишег спортског достигнућа које један спортиста може да оствари. И звездано небо је за њега отворено за нова највећа достигнућа. Ми, Срби, његови навијачи можемо бити поносни на њега, непоновљиви Ђоковић нам је то омогућио. Остаје да славимо с њим и ширимо његову славу свуда и свима око себе.

Подели: