NATO, Друштво, Косово и Метохија, Политика, Србија, Србија и ЕУ

ШТА СЕ ПРОМЕНИЛО ПОСЛЕ ПОСЕТЕ МАКРОНА

Вучић и француска собарица
  • Гласно нам је речено да су за нас врата ЕУ затворена. А ми бежимо од те чињенице као пацијент који не жели да се суочи са дијагнозом сопствене болести, убеђен да ће се тако излечити;
  • Бар неко време Запад ће и даље да толерише и трпи Вучића глумећи искреност и пријатељство према њему, и тако ће бити све док Косово не падне с листе приоритета ЕУ, или док Вучић не постане озбиљна препрека решавању тог проблема. За сада нема никаквих назнака овоме другоме, што му даје ветар у леђа не само за опстанак на власти, него и за још грђе упропашћивање Србије;
  • Одавно је казано да би у Србији најбоље било да постојећа власт оде, а да је опозиција не замени. Но, то јесте духовито, али је и нереално запажање. Код нас је свака долазећа власт била гора од претходне, а ваљда ће и тој закономерности доћи крај, јер је ова власт довољно лоша да јој се тешко може назрети конкурент у рђавости;

Пише: Славко Живанов

Дугонајављивана посета председника Француске Србији, завршена је без икаквих изненађења. Очекивано, протоколарно и досадно. Чак је и њена вишедимензионалност била очекивана. Практично ништа ново није донела, само је потврдила смер у којем би и врхушка ЕУ, а и ова овдашња хтеле да се крећу.

Основни спољнополитички задаци и циљеви Србије које је, овом приликом Француз формулисао, а могао је да их изрекне било ко из ЕУ естаблишмента, Немац, Холанђанин или Хрват, садржани су у три приоритета.

Први је, наравно, решавање питања статуса Косова и Метохије које треба завршити у наредних неколико месеци и које треба да се крунише потписивањем правнообавезујећег споразума Србије и Косова о међусобном међународом признавању.

Други приоритет је тзв. хармонизација спољне политике Србије и ЕУ. Реч је о дрском еуфемизму јер хармонизација у преводу на јасан језик преставља постројавање Србије уз НАТО са свим проистичућим обавезама према Русији. Дисциплиновање Србије с тенденцијом да Балкан постане чврста НАТО база, а не непредвидљив терен на којем је могуће деловање било каквог, а нарочито руског утицаја. Особита дрскост произлази из чињенице да ЕУ ни међу својим чланицама није постигла хармонизацију у својој спољној политици, па утолико више понижава захтев да се то очекује од некога (што је и председник Француске нагласио овом приликом) ко неће бити члан ЕУ.

Наиме, речено нам је сада, и то не први пут од стране високих француских званичника, да су нам врата ЕУ затворена, да проширења нема и да би о томе тек требало да се одлучује у неком будућем, неороченом времену. Исто нам је саопштила француска министарка за европске послове Емили Лоазо, фебруара о.г, што је од стране овдашње власти похваљено као искрен, пријатељски гест који нам поштено саопштава оно што заправо и сами знамо.

Дакле, европски званичници недвосмислено истичу да нема пријема у ЕУ, наши политичари тврде како то знају, а и даље у српској медијској атмосфери одзвањају пропагандна тврђења да ћемо ући у ЕУ.

Гласно нам је речено да су за нас врата ЕУ затворена. А ми бежимо од те чињенице као пацијент који не жели да се суочи са дијагнозом сопствене болести, убеђен да ће се тако излечити. Европски политичари свесни да на тај начин постижу своје интересе, охрабрују Србију да ће можда бити члан ЕУ, али не сада када о том чланству одлучују они, него у некој будућности када о томе буде одлучивао неко други. Меркел, Макрон, Јункер, Тајани, Микелсен, Могерини, Тимерманс и буљук осталих који о пријему данас одлучују, сагласни су да Србија нема шта да тражи у њиховом друштву, али се готово куну да ће неки нови, сада непознати функционери, уколико ЕУ до тада преживи, а Србија упорно испуњава све шта се од ње захтева, можда примити Србију у ЕУ.

Е, из тако извесне и сигурне пројекције режимски и псеудомондијалистички медији и остали евроунијати свих боја граде платформу чија је парола – “ЕУ нема алтернативу”.

Елем, Макрон је, за разлику од Путина, изгледа прихватио да тргује и учествује у партијском перформансу и Вучићевој маркетишкој ујдурми дајући му месо за страначку пропаганду и подизање рејтинга. А од Вучића се очекује да то исплати од државних и националних ресурса, откидајући од суверенитета, интегритета и територијалне целовитости Србије.

Макрон се ове недеље сетио свега онога шта је пљунуо 11. новембра прошле године приликом обележавања Стогодишњице завршетка Првог светског рата, али се тога присетио формално и факултативно. Захтеви, пак, које је испоручио Србији на истој су фреквенцији и у сагласју су са оним што је Србији приредио пре осам месеци, а обраћање на српском била је само пука форма. Комплименти су били само алат.

Ружна српска опозиција

Српска опозиција нашла се у позицији ружног и блентавог рођака којег домаћин крије у подруму док су гости и домаћин заузети теревенчењем. И гости знају за таквог рођака, али не желе да се њиме оптерећују, па им прија када је домаћин у том смислу предусретљив.

У овом тренутку опозиција нема шта да понуди западним силама. Французе (ЕУ) данас примарно занима реализација признања Косова, а опозиција у томе може само да одмаже.

Бар неко време Запад ће и даље да толерише и трпи Вучића глумећи искреност и пријатељство према њему, и тако ће бити све док Косово не падне с листе приоритета ЕУ, или док Вучић не постане озбиљна препрека решавању тог проблема. За сада нема никаквих назнака овоме другоме, што му даје ветар у леђа не само за опстанак на власти, него и за још грђе упропашћивање Србије.

Западу је то пустошење Србије сасвим прихватљиво ако им пак, с друге стране, доноси друкчију, али немалу корист. Опозицији је чак приређено и додатно понижење са затурањем писма и Макроновим безочним лагањем и скривањем иза протоколарних смицалица, што је Вучић дочекао као центаршут за волеј према празном избушеном голу својих противника.

Опозицији би ово требало да буде наук. Прво, да не прави никакве споразуме о намерама и политичко-трговачке уговоре са Западом пре доласка на власт. Друго, требало би да превазиђе све утопистичке идеале које негује у вези са просветитељством које, шатро, персонификују владајуће структуре западних држава. Тај феномен никада није живео. Његова права природа крила се испод тога и ничег доброг ту није било. Данас је то огрезло у сопственој бескрупулозности, беспризорности и разобручености. Међутим, слаба је нада да ће опозиција ову лекцију научити, јер се у Србији, у новије време, политиком није бавио државник, већ углавном шпекулант, шићарџија и преварант.

Ту би ор нот ту би

С тим у вези, последично и сасвим природно поставља се кључно питање опозиције које није “да ли на предстојећим изборима треба да учествује или да их бојкотује”, већ питање гласи: “Шта бисмо јадни ванпарламентарни, без мандата и изборног капитала за трговину с влашћу”.

Користољубље и славољубље експлодирало је међу опозицијом већ сада. Нешто више од пола године до редовних избора премало је за ове јуноше, постали су невозни и брзоплети. Реч је, дакако, о противницима Вучићевим, јер кад употребљавамо појам “опозиција” имамо у виду његово суштинско значење. Она друга фела, која с њим једе, пије и весели се, а само је на радном месту у опозицији, ван разматрања је овога прегледа, јер су они, подразумевајуће, део власти и део њеног разноликог самохраног инструментаријума.

Потпуно је извесно да сви чиниоци тзв. демократске опозиције већ имају утврђену одлуку у вези са изласком на изборе, а да снебивање и трема, несигурност и плашљивост њеног саопштавања произлази из страха од међусобног сукоба јер су једни против, а други за излазак.

Са бојкоташима је јасно. То је мање зло. Чини се да у овом тренутку њихов интерес не може бити партикуларан, личан или партијски. Њихова организација и они лично због такве одлуке, барем средњорочно, наћи ће се у неповољнијој ситуацији, али државни разлог је у тој причи претежнији. У овој платформи могу се наћи истински принципијелни разлози и основа здравог политичког деловања.

Ови, пак, други имају веома компликовану позицију. Оном интелигентнијем делу бирачког тела требало би да докажу како им је државни интерес пречи од сопственог, за разлику од оних ирационалних бирача којима Вучић то успешно и лако доказује, ако у томе што њима Вучић ради има било каквог доказивања, у смислу убеђивања.

Можда би неко с мање искуства у посматрању српског политичког простора помислио да су ови који би на изборе, неискуснији, наивнији, да нису прележали дечје болести, па мисле да се “једе све што лети”. Али, биће да ове нове дефинише то што никада нису били на функцијама и тешко им је да сакрију искрице у очима које их издају када о изборима говоре. Они кажу „избори“, а мисле „власт“. Њихова глад за влашћу и моћи већа је од њихове памети и осим очигледности, ова ствар носи огромну опасност. Отвореније говорећи, директно и одговорно, требало би указати на то да свако ко сматра да је Сергеј Трифуновић озбиљна и кредибилна политичка и демократска алтернатива, јесте сумњивих когнитивних способности.

Одавно је казано да би у Србији најбоље било да постојећа власт оде, а да је опозиција не замени. Но, то јесте духовито, али је и нереално запажање. Код нас је свака долазећа власт била гора од претходне, а ваљда ће и тој закономерности доћи крај, јер је ова власт довољно лоша да јој се тешко може назрети конкурент у рђавости. Али, одавно је и доказано, у нашем случају, да је дно у које стално ударамо – решеткасто.

Подели: