Тотални хрватски геноцид над Србима

Феноменологија највећег злочина

  • Како је спречено да се хрватски геноцид над Србима у НДХ осуди и адекватно обележи најпре у Србији а потом и представи светској јавности као најстрашнији злочин који би требало да има своје место у колективној меморији човечанства.
  • Први од укупно 26 концентрационих логора је основан већ априла 1941. у Копривници под називом „Даница“. Почетком маја започиње изградња Јадовна…

Пише: Бојан Јовановић

У процесу стварања сопственог индивидуалног и колективног идентитета, битан чинилац је однос према другом, јер у привременом поистовећивању с њим, Ја постајући Ти долази до свог самопотврђивања. Други, одређен као Ти, јесте изазов и искушење за Ја, односно персоналитет који то Ја представља. У пројекцији сопственог негативитета, своје сенке, други се у екстремно негативном значењу представља као лоше и потенцијално зло. Сопствено Ја се настоји остварити дистанцирањем од тог другог, његовим уклањањем и уништавањем. Густина таме као актуелног негативитета се огледа у односу према другом и уколико се он настоји да брутално уклони из заједничког животног простора, онда од размера тог злочина и зависи његово одређење.

Највећи злочин је геноцид заснован на планском и систематичном уништавању једног народа. За одређење геноцида битна је намера, односно план да се потпуно уништи једна популација или значајан њен део на одређеној територији. Геноцид је последица агресије припадника једне над припадницима неке друге нације. Иако су током историје многи народи доживели масовно страдање, попут Индијанаца у Северној и Јужној Америци и Абориџина у Аустралији, геноциди које су Турци извршили над Јерменима, Немци над Јеврејима и Хрвати над Србима обележили су 20. век. Главни организатори и извршиоци тих злочина су били политички обојени, али су у највећим злоделима учествовали и припадници народа који нису били чланови екстремних политичких партија. Добровољни Хитлерови или Павелићеви џелати, као немачки и хрватски цивили, давали су масовност злочину над Јеврејима и Србима. Зато је Боб Дилан у праву када вели да трауматизовани припадници народа над којима је извршен геноцид, попут Јевреја и Срба, могу осетити по њуху Немце и Хрвате.

Остварење те намере подстицано је мржњом, али је однос Немаца према Јеврејима показао да се такав велики злочин, осим појединачних случајева, може учинити и без тог екстремно негативног осећања. Већина Немаца није осећала мржњу према Јеврејима док су остваривали монструозан нацистички план Холокауста. Тотални геноцид који су Хрвати извршили над Србима у 20. веку на простору на којем су претендовали да створе своју самосталну етнички чисту државу има дубоке корене и историјски континуитет тих настојања довео је до свог остварења.

Историјски континуитет

Национално самопотврђивање Хрвата засновано је на демонизацији Срба који се означавају као сметња успостављању етнички чисте хрватске државе. Формирање екстремно негативне слике о Србима имало је за циљ стварање што снажније мотивисаности за агресију против њих. Идеолошки барут те мотивације су расистички ставови и деловање „оца хрватске нације“ Анте Старчевића. Сматрајући Хрвате вишом расом, Србе је означио опасном „нечистом пасмином“ коју треба ставити ван закона и уништити као друштвено зло.

Будући да своју агресију према Мађарима и Аустријанцима, као реалној препреци свог колективног самопотврђивања, нису могли да испоље, Хрвати је померају, па на таласу Старчевићеве идеологије и долази крајем 19. и почетком 20. века до ескалације њихове нетрпељивости и мржње према Србима. Зато се масовним злочином, који је подразумевао убијање, протеривање и покрштавање Срба, они настоје уклонити, а остварени циљ објавити као највећа национална победа. Мотивисани тежњом да пониште привилегије које су Срби имали у време постојања Војне крајине у Аустроугарској монархији и настојањем да преобразе Србе у католике а потом их похрвате, мржњу Хрвата према Србима распирује чињеница што су Срби сведоци њихових злодела у периоду дугог историјског трајања.

Масовни антисрпски иступи 1892, 1895, 1899. и 1902. године, праћени и погромом Срба у Загребу и другим градовима Хрватске, претходе почетку Првог светског рата када ће се ова мржња испољити на најбруталнији начин. Ударну снагу аустроугарске казнене војне експедиције упућене на Србију чинили су Хрвати 13. загребачког корпуса, чији је најелитнију јединицу представљала 42. домобранска дивизија, названа „вражја“, због монструозних злочина извршених над Србима у Србији 1914. године.

У новоствореној заједничкој државној заједници, Краљевини Срба, Хрвата и Словена, а потоњој Југославији, потискивана је чињеница да су се Срби и Хрвати борили у Великом рату на супротним странама, једни против других. Арчибалд Рајс, као очевидац великих ратних злочина, питао се за место и третман оних „који су били џелати српског народа и који, заштићени својим местом рођења, уживају данас све слободе и сва права као сународници овог истог народа који су хтели да униште са јединственом свирепошћу?“

Хрвати су одмах почели да опструирају заједничку државу, због чега им се и чини уступак да се 1939. године формира Бановина Хрватска. Међутим, напад Немачке и њених савезника на Југославију и њена брза капитулација након Априлског рата омогућили су стварање Независне Државе Хрватске (НДХ), подржане од стране нацистичке Немачке и фашистичке Италије.

Геноцидно потврђивање државне независности

Проглашена већ 10. априла 1941. године, НДХ је већ следећег дана започела организовано прогањање и затварање Срба. Старчевићев расизам постаће идеолошки темељ хрватске државе, а моћ његових идеја исказаће се као законско полазиште у стварању чистог животног простора намењеног хрватској нацији. Примена расистичке доктрине према Србима изражена је у плану решавања српског питања у Хрватској који је објавио усташки идеолог Миле Будак 1941. године речима: „Један део Срба ћемо побити, други раселити, а остале ћемо превести у католичку вјеру и тако претопити у Хрвате.“ Означени као хрватски непријатељи, Срби су постали жртве геноцидног плана чијем је остварењу придаван и највиши патриотски значај. Према том плану започето је и остварено уништавање читавог српског народа у западним деловима Балканског полуострва, односно на подручју на којем је успостављена нацистичка НДХ. Масовни злочини над српским народом вршени су систематски на основу законодавства НДХ, детаљно испланираних акција и организованог рада концентрационих логора. Први од укупно 26 концентрационих логора је основан већ 15. априла 1941. у Копривници под називом „Даница“. Почетком маја започиње изградња Јадовна, који је био у оквиру система с логорима у Госпићу и на Пагу, а завршен је 24. јуна, када је у њему започето масовно и брутално убијање Срба и Јевреја бацањем у дубоке околне јаме. У периоду од 122 дана, до 21. августа када је затворен, јер је област у којој се налазио предата Италијанима, у њему је страдало око 68.000 Срба. Тада је и одлучено да се уместо овог оснује нови систем логора Јасеновац са знатно већим капацитетом за убијање. Будући да је у њему је погубљено, према Енциклопедији Британика, око 800.000 Срба, већ овај податак одређује геноцидне размере овог злочина. У литератури и уџбеницима историје некадашње СФРЈ најчешће је навођено да је број страдалих у Јасеновцу преко 700.000, док је у Енциклопедији Југославије, на основу извештаја Земаљске комисије Хрватске за утврђивање овог злочина и упућеног 15. новембра 1945. Међународном војном суду за суђење ратним злочинцима у Другом светском рату у Нирнбергу, наведено да је тај број између 500.000 и 600.000. Центар „Симон Визентал“ процењује да се ради о укупно 600.000 страдалих Срба, Рома и Јевреја.

Миле Будак

Критеријум зла

Историјски контекст извршеног геноцида Хрвата над Србима даје овом злочину и одговарајуће значење које претпоставља и његово тачно именовање. Премда је још Декарт у „Расправи о методу“ истицао важност тачног именовања, Албер Ками је у „Побуњеном човеку“ јасно истакао да „погрешно именовање ствари увећава невоље света“. У време када је дошло до опште релативизације дотадашњих традиционалних одређења релативизација зла има за последицу зло релативизације. Тако је и дошло до преименовања 11. новембра, дотадашњег Дана победе савезника у Првом светском рату, у Дан примирја, како се потомци поражених Немаца у том рату не би осећали неугодно. Нешто од те помирљиве релативизације је исказано и у одлуци Народне скупштине Србије 2021. године да одбије Предлог резолуције о усташком геноциду над Србима и прогласи 28. април, када је 1941. извршеним масакром над српским народом у Гудовцу код Бјеловара започело усташко коначно решење, за Дан геноцида над Србима. Овај предлог групе посланика, међу којима и најстаријег посланика Смиље Тишма, која је као преживело дете логораш Јасеновца и оснивач удружења преживелих из овог логора, одбијен је, уз касније незванично образложење да би то шкодило регионалној сарадњи и стабилности, односно да се њиме не би евентуално увредили Хрвати.

Том неславном покушају обележавања највећег страдања српског народа претходи прихватање српског Музеја жртава геноцида да се на основу поименичног пописа ових жртава приближно одреди број страдалих у геноциду, јер су према ревизионистичким схватањима председника Управног одбора овог Музеја, епископа Јована Ћулибрка, тврдње о 700.000 убијених Срба неморалне и да у том контексту треба преиспитати и званични српски став о Алојзију Степинцу.

Редуковање броја убијених Срба на 90.000 до 130.000 у складу је с хрватским ставом, јер Славко Голдштајн говори о нешто преко 90.000 убијених, док Фрањо Туђман тај број своди на око 40.000, па су се на заједничком послу о деконструкцији јасеновачког мита и смањењу „преувеличаног“ броја српских жртава од више стотина хиљада нашли актуелни представници српских институција и потомци српских џелата. Овим одбијањем спречено је да се хрватски геноцид над Србима у НДХ осуди и адекватно обележи најпре у Србији а потом и представи светској јавности као најстрашнији злочин који би требало да има своје место у колективној меморији човечанства. Уколико би се дефинисао тај циљ, онда је неопходно успоставити адекватан однос према историјским чињеницама везаним за највеће страдање српског народа у НДХ и према систему логора Јасеновац као средишту тоталног геноцида над Србима и најстрашнијем логору у људској историји. О тешкоћама утврђивања таквог односа говори не само тенденција драстичног умањивања српских жртава већ и тежња за негирањем досадашњих реалних процена о приближном броју убијених Срба на подручју НДХ и игнорисањем релевантности научних метода примењиваних у утврђивању величине овог злочина.

Арчибалд Рајс

Уколико је зло у антрополошком смислу бол, патња и штета које човек доживи како због деловања другог човека, тако и због последица активности природних сила, онда се критеријум одређења величине тог зла настоји да утврди првенствено на основу броја страдалих. Према броју погинулих у одређеном боју или током рата дефинишу се њихове димензије, као што се бројем страдалих у природним несрећама и катастрофама одређује њихова величина. Међутим, када је реч о одређењу зла, онда осим квантитета треба узети у обзир и број убијених и начин на који је то учињено. Неоспорно је важно колико је једна група људи убила других људи, али је и битно како су они то учинили. Будући да је осим важности самих факата битан и контекст који им даје одговарајуће значење, идејни и идеолошки оквир извршеног злочина има чињенични значај у утврђивању праве истине о ономе што се догодило.

Утврђивање броја

Иако је Холокауст постао симбол људског страдања у Другом светском рату, геноцид над Србима који су извршили Хрвати у оквиру своје Независне Државе Хрватске добио је значење јединственог злочина у људској историји. На овом подручју су страдали и Јевреји и Роми, али је број страдалих Срба највећи. Разбукталом мржњом према Србима, Хрвати су покренули механизам њиховог систематског и масовног уништавања. Геноцидни план усташе су оствариле уз учешће хрватског народа и муслимана у Босни и Херцеговини уз подршку Католичке цркве у Хрватској са кардиналом Алојзијем Степинцем на њеном челу. О том страдању недовољно се зна у свету, а у домаћој јавности повремено се јављају тежње за ревизијом броја убијених Срба и релативизацијом хрватских злодела.

Лицитирање бројем српских жртава у Независној Држави Хрватској, а посебно у злогласном логору Јасеновац, одводи у поигравање бројевима којим се замагљују суштина и величина злочина. У светлу чињенице да је трагична и страшна смрт само једног човека, масовно страдање људи и смрт милиона није само статистика, како је написао Ремарк у „Црном обелиску“, већ трагедија умножена бројем убијених људи. Међутим, као што се од шуме не види дрво, како се вели када се од мноштва не уочава вредност појединачног, тако се и у статистици масовног страдања губи трагичност појединца. А управо је суочавање с његовом трагедијом и смрћу могућност катарзичног преображаја и стварање етичке одбране да се тако нешто не чини. Буњуел је сматрао да убиство човека на филму треба тако приказати да подстакне катарзични потенцијал у гледаоцу и преовладавањем позитивног и доброг у њему фактички онемогући понављање такве сцене у стварности.

У том смислу су за утврђивање размере једног злочина значајна и факта, јер број жртва одређује величину и карактер злочина. Систематским убијањем Срба одмах по проглашењу своје нацистичке НДХ, Хрвати су током трајања ове државе извршеним злочинима остваривали план о њиховом тоталном геноциду. Иако су се током рата неумерено хвалили бројем убијених Срба, после рата из страха од казне настојали су да затру трагове злочина и умање број жртава. О Немцима постоје различита мишљења, али се не може спорити њихова обдареност за прецизност и систематичност. Можда је и разумљиво да они који им се у свему диве, попут Хрвата, због умањивања својих злочина не уважавају само немачке извештаје о броју убијених Срба у НДХ, али је несхватљиво да то исто чине и поједини Срби на одговорним местима.

Начин убијања у Јасеновцу

  • Како је спречено да се хрватски геноцид над Србима у НДХ осуди и адекватно обележи најпре у Србији а потом и представи светској јавности као најстрашнији злочин који би требало да има своје место у колективној меморији човечанства! Шта о злочину кажу немачки извори и форензички докази?

Уколико је већ почетком новембра 1941. године према извештају Артура Хефнера, сматраног за једног од његових најбољих немачких известилаца, на дужности официра за транспорт из састава особља Немачког генерала у Загребу Едмунда Глајзеа фон Хорстенауа, број жртава масакра над Србима у Босни и Херцеговини на подручју у оквиру тадашње НДХ процењен на 350.000 до 400.000 људи, онда се може сматрати сасвим поузданом процена о приближном броју од око милион убијених Срба под усташким режимом до краја рата 1945. године.
Према високом чиновнику спољних послова Трећег рајха Херману Нојбахеру, који је у време Другог светског рата обављао послове на Балкану, може се сагледати приближан број српских жртава у НДХ. Сведочећи о том броју 1943. године, он каже: „Када усташке вође причају о томе да су заклали милион православних Срба – укључујући бебе, децу, жене и старце, то је онда, по мени, претеривање и самохвалисање. На основу извештаја који су стигли до мене, процењујем да број невиних, ненаоружаних, закланих Срба износи око 750.000. Када сам, по ко зна који пут, у Главном штабу ставио на дневни ред извештаје о истински ужасним стварима које се одвијају у Хрватској, Хитлер ми је овако одговорио: „И ја сам поглавнику казао да није могуће само тако искоренити ту мањину, јер је она, једноставно, превелика. – Да, када би човек тачно знао где је граница уништавања једног народа“!
Командант немачких трупа на југоистоку и командант 12. армије на Балкану, генерал пуковник Александар фон Лер изнео је 1943. податак да је у НДХ убијено 400.000 Срба. У дописима Трећем рајху усташе су се хвалиле да су у Јасеновцу убиле милион и 400.000 Срба, али су нацистички обавештајци сматрали тај број нереалним и процењивали да се ради између 900.000 и милион жртава.

Фон Хорстенау

Форензички докази На основу извршених дубинских сондажа и просторних показатеља масовних гробница у систему логора Јасеновац, неоспорно је да је у њима покопано више од 700.000 људи. Иако су после рата у циљу затирања трагова злочина многи докази уништени, државна Комисија тадашње Југославије, на чијем челу је био антрополог Србољуб Живановић, утврдила је на основу расположивих форензичких доказа 1964. године да је у овим логорима, осим 33.000 Јевреја и 80.000 Рома, убијено 730.000 Срба.
У претпостављеном координатном систему одређења величине зла осим броја жртава битан је и начин на који је злочин извршен. У том смислу је и важно број убијених Срба у НДХ сагледати у контексту усташке шовинистичке идеологије уништавања српског народа, којом су били задојени и бројни Хрвати који су учествовали у систематичном убијању и протеривању Срба.
У извештају капетана Артура Хефнера, официра за транспорт из састава особља Немачког генерала у Загребу Едмунда Глајзеа фон Хорстенауа, сматраног за једног од његових најбољих известилаца, од 5. новембра 1941. године, описује се и масовни покољ Срба у Босни и Херцеговини. „Окрутност са којом су под вођством усташа вршена убиства у Босни и Херцеговини превазилази, по извештавању мог извора, све оно што је до сада забележено у крвавој историји балканских народа. Од стрељања се брзо одустало, јер се то сматрало траћењем муниције. Због тога су одабране друге врсте смрти. Тако су људи једноставно клани као животиње. У другим случајевима на хиљаде људи послато је на други свет тако што би им лобање чекићима или секирама бивале разбијане. Често су људи утеривани као стока у куће, амбаре и штале, које су паљене а људи су остављани да умру у пламену. Код Босанског Петровца, где је до акције Италијана унаоколо непокопано лежало преко 8.000 лешева, око трагова спаљеног стога сена 70 угљенисаних лешева је пронађено да леже унаоколо, а како је могло да се види, они су жицом били везани за стог сена и паљењем истог страдали су на ломачи. Догађало се да су родитељи своју малу децу, не би ли их спасили, пуштали да склизну кроз прозоре кућа у пламену, које су биле опкољене од стране усташа. Међутим, усташе су доносиле виле за сено и ђубриво, набадале децу на њих и убацивали их натраг у пламен. Једва да се може уопште замислити таква једна окрутност, пред којом би се и нељуди ужаснули, а чак су им и цркве служиле за то да се у њих утерају људи попут стоке и да се тамо убију… Број жртава масакра над Србима процењује се на 350.000 до 400.000 људи…“

Начин убијања

У непосредном сведочењу о усташком злочину над Србима у селу Рогуља једна избеглица вели: „У децембру 1941. је у селу Рогуља, општина Зрињ, општина Двор на Уни, убијено 16 Срба и жена. Живима из Рогуља су претестерисали тела, женама су одсекли ноге до колена а затим их натерали да јашу. Неке су жене пак морале целу ноћ да стоје у реци Зрињски тако да су умрле од хладноће. Они који су још живи из овог села, побегли су у шуму.“
Августа 1941. године су на Кордуну усташе и немилосрдно убијале немоћан и ненаоружан српски народ. Малу уплакану децу су бацали у живи креч, а одрасле убијали чекићима, маљевима, будацима, секирама и клали камама. Аутентичан запис о овом злочину сачинио је командант Четвртог батаљона Никола Басара, који је кренуо 21. јула шумским путем са још 14 бораца и суочио се са језивим призором. Усташке јединице су средином јула 1942. у шуми Машвина код Раковице на Кордуну извршиле страшан злочин, тако што су од 20 заклане деце, које су тада знатно више поубијали, старости до једне године, поређали у коло. На пропланку шуме преко нагих тела 10 девојчица положених на леђа стављено је 10 нагих тела дечака, у положају трбухом на трбух. Ножицама према унутра, а главама према спољашности постављени су укруг као да се држе за руке. Ово мртво дечје коло у Машвини симбол је усташке геноцидне монструозности над Србима у НДХ.
У изјави једне Хрватице, датој у Београду 1. јануара 1942, изнета је истина коју је она сазнала од свог рођака хрватског пуковника о масовном страдању Срба у Јасеновцу. „У концентрационом логору у Јасеновцу Срби су смештени у дрвеним баракама, које се налазе на мокром и влажном терену, тако да им вода досеже до колена. Ако легну, не могу да се одржавају на води, већ стоје целу ноћ на ногама, а вода им досеже до колена. У рану зору, усташе их буде пуцњима из пушака, односно пуцају у њих. Онај кога метак погоди, пада мртав, а остали се јадно вуку кроз глиб, онај ко падне у воду буде затучен од стране усташа. Све док људи могу да иду, раде на брани на Сави и у исто време служе као мост за усташе преко блата и то на такав начин што два пара људи стоје до груди удаљени на пар метара; на раменима морају да држе даске, а усташе по њима ходају као по мосту. Ова мучења трају по цели дан, чим неко услед ових мука падне, бива одмах затучен или жив закопан.“
Систематско убијање Срба у Јасеновцу и у другим логорима у НДХ нису чинили службеници покорно извршавајући наређења својих претпостављених, попут неких Немаца у концентрационим логорима, већ злочинци који су својеручно убијали недужне и у томе налазили задовољство. Према запису Др Самјуела Пинта, узалудна су била надања заточеника да би бар о божићним празницима могао у логору бити мир, јер је управо на сам Божић 1942. године доведена група пакрачких Срба које су најкрвавији Лубурићеви сарадници, Ивица Матковић, Љубо Милош, Јозо Матијевић, Мујо Мусић и други, одмах почели да кољу, такмичећи се читавог дана ко ће бити најкрволочнији у вађењу срца, гркљана и очију српским жртвама.
Сматрало се да у Јасеновцу нико не коље и не убија тако добро и брзо као Мирослав Филиповић Мајсторовић, познат као фра Сотона. Међутим, да би се тачно утврдило ко је од јасеновачких кољача најбољи, организовано је у ноћи између 29. и 30. августа 1942. такмичење у којем се неколико усташа, Бонзо, Жиле, Зринушић и Брзица, надметало у убијању заточених Срба. За ову сврху су користили посебно направљен нож са чврстом рукавицом за брзо клање, који је, због раширене употребе у усташким логорима за убијање Срба, назван србосјек. Победио је Петар Брзица, студент права, ватрени члан предводничке католичке организације „Крижара“ и усташки стражар у Јасеновцу, који је тог дана, према аутентичном сведочењу Хрвата Николе Николића, заклао 1.360 људи и освојивши титулу „кољачког цара“ био награђен златним сатом, сребрним сервисом, печеним прасетом и боцом вина.
У Јасеновцу су бројне жртве биле клиновима закуцане за дрвеће и дуго умирале у најтежим мукама. Међутим, такмичење у убијању и уживање у мучењу жртава показује сву монструозност усташких злочина. На основу ексхумираних делова тела, комисија коју је водио Живановић је побројала и детаљно описала више од 40 начина на које су џелати убијали људе у логорима из система Јасеновац. Сведочећи о резултатима тих истраживања, Живановић вели: „Најјезивије је вероватно било убијање жртава маљем. Страшно је то што уколико кољач није успео потпуно да прекоље жртву, она би била жива бачена у раку да полако умире. Ако би ударац маљем био директан, разбила би се лобања и наступила би моментална смрт. Али, ако је ударац склизнуо са стране, код слепоочнице, повређена би била само мека ткива. Та жртва би умирала у тешким мукама, а смрт би наступила од последица гушења у сопственој крви или због унутрашњег крварења. Установили смо да је око 20 процената жртава у моменту бацања у масовну гробницу било живо. То је стравичан број, као да су џелати намерно хтели да се јадници што више муче. Многе жртве су биле, да тако кажем, преклане до пола. Није потпуно била пресечена вратна артерија, а толико се ужасавам на ту помисао да немам снаге ни да вам као доктор опишем како страшно изгледа смрт спорим смањивањем протока кисеоника у мозак… Приликом ископавања налазили смо и цуцле, кантице за млеко, штаке, све оно што је неко носио… Нису стигли ни да их опљачкају до краја, само им је било битно да их убију. Било је ту и златника, златних крстића, свега… Нацисти су Јевреје у својим логорима прво скидали до гола и отимали им драгоцености. Усташе то није занимало, једино су желели да што пре убију жртву.“

Херман Нојербах

Попут нациста који су у крематоријумима спаљивали жртве, претходно усмрћене у гасним коморама, усташе су тотални геноцид над Србима вршили њиховим потпуним физичким уништавањем. Зато се никад неће тачно утврдити број убијених Срба јер су многи и живи скувани у казанима за прављење сапуна у Доњој Градишки, о чему сведоче сачувани материјални докази. Због тога што су и многи припадници српског народа и живи спаљивани у специјално за ту сврху конструисаним Пачилијевим пећима никада се неће тачно утврдити број српских жртва у Јасеновцу.
Немогуће је утврдити колико је лешева убијених Срба бачено у Саву, али је неколико десетина хиљада током ове реке доплутало чак до Београда. Иако својим протицањем све односи и пере, вода као симбол самог живота омогућује његово таложење и меморисање које и представља основ виших животних облика. У том смислу и јасеновачке жртве сахрањене испод Калемегдана опомињу на потиснути и још потпуно неосвешћени садржај трагичних историјских збивања.
Тоталност у остваривању геноцидног плана и начин извршења злочина показује да су Немци Холокаустом починили велики геноцид, а да су највећи и најстрашнији покољ у историји извршили Хрвати над Србима. Трауматична прошлост колектива је постала индивидуално искуство које је у одсуству институционално канонизоване меморије и сталних оспоравања размере и суштине геноцида битан чинилац културе сећања. Због формалног прихватања истине о геноциду, а суштински дубоко потиснутог бола који је постао несвесни чинилац националног идентитета, сваки припадник српског народа има и свој доживљај те истине о његовом страдању. Они који не признају то осећање, живот, ипак, принудно суочи са непријатном истином.
Хрватска је створена на геноциду који су Хрвати извршили над Србима, а непризнавањем и некажњавањем тог злочина, већ његовим слављењем, поводом завршне операције протеривања српског народа у највећем етничком чишћењу у Европи после Другог светског рата створено је погодно тле да у овој држави не престају напади на Србе. Иако се историја не понавља, догађаји из прошлости несумњиво утичу на актуелна збивања. Уколико се потиснути и некажњени злочини, са дубоко трауматичним последицама за жртве, оправдавају и легитимишу, њихово понављање се догађа без довољне критичке свести о њиховом спречавању. Будући да таква свест није институционално изграђена, недемонтирани механизам односа према жртви омогућује чињење нових зала.
Најновији напад на њих се и догодио у суботу, 11. новембра, када су у Задру у два одвојена инцидента, дан пре кошаркашке утакмице између „Задра“ и „Црвене звезде“, маскирани нападачи напали и повредили чланове УО београдског клуба и новинарске екипе. Због ових инцидената, београдски клуб је захтевао да се утакмица одигра без присуства публике, али том захтеву није удовољено. Сутрадан су навијачи „Задра“ током утакмице на трибинама истакли заставу фашистичке Независне Државе Хрватске. Том заставом се не прекривају инциденти, већ се указује на њихов непревладани узрок који обнавља старе и ствара нове ране.

https://www.pecat.co.rs/2023/11/fenomenologija-najveceg-zlocina/

https://www.pecat.co.rs/2023/12/nacin-ubijanja-u-jasenovcu/

 

0 0 votes
Article Rating

Related posts

Нови, амерички рајх

Prenosimo

 (Не)пријатељство од којег је зависила и зависи судбина Европе

Prenosimo

Санда Рашковић: Вучић би морао бити саслушан у тужилаштву

Prenosimo
Subscribe
Notify of
guest
2 Comments
старији
новији
Inline Feedbacks
View all comments
Д. З.
Д. З.
2 месеца раније

Не знам зашто Хрвати баш толико мрзе баш Србе. Не знам постоји ли нека књига у Хрватској у којој они објашњавају зашто толико мрзе Србе па чине тако страшне злочине на њима по свим основама и начинима. Ако је неко чуо за књигу која објашњава хрватску мржњу специјално према Србима, било би добро да о тој књизи обавести људе.

Bozidar
Bozidar
2 месеца раније

Браво за текст!!!
Одличан блог…Само наставите господине Живанов.

2
0
Would love your thoughts, please comment.x