Страшне судбине нашег малог српског народа – наше деце  

Центри за социјални рад праве фаталне грешке у одабиру родитеља којима додељују децу

Људе који никог не воле не занима судбина угрожене деце

  • У народу у коме је дете највећа вредност, социјалне службе већ годинама, упркос јавним скандалима, не обављају свој посао, не помажу адекватно ни деци, ни здравој ни болесној, а поготово деци којима је, да би живела квалитетан живот, потребна конкретна, логистичка, интелигентна, јасна и непосредна помоћ.
  • Социјалним радом би требало да се баве само личности које су стручно и вредносно способне “да воле”, они којима је стало до добробити других људи, локалне заједнице и друштва у целини.
  • Секретаријатом за социјалну заштиту не одобрава мајци са болесним дечаком од дијабетиса налепницу за паркинг место из бирократских разлога и угржава живот детета
  • Људе који никога не воле не занима судбина малог М., као ни судбина иједног другог члана нашег малог српског народа, наше деце.
  • Трауматичне судбине: После развода троје деце је припало оцу. Изненада, деца се одузимају од оца у присуству читаве јединице полиције од десетак униформисаних лица и отприлике исто толико социјалних “заштитника” из Центра за социјални рад Нови Београд, под “командом” извесне “супервизорке” Весне Војиновић, и преводе код мајке, од које две старије кћерке близнакиње, које имају по 14 година, убрзо беже и долазе да живе код оца. А млађи брат од 7 година то не успева.
  • Многе судије уплетене у незаконите и неправичне радње, одлуке и пресуде о додели деце

Пише: др Александра Булатовић, научна сарадница, Институт за филозофију и друштвену теорију

Деца и њихова добробит се у нашем друштву сматрају неким од највећих и најбезусловнијих вредности. Међутим, некако, испод “радара” наше колективне свести, противно нашим добрим старим српским обичајима, противно нашим емоцијама, нашој љубави и нашим надањима, десило се да баш у Србији, баш међу нама, људи који никога не воле, па ни децу, злотвори, постепено “скувају све нас као жабе”.

И онда нас неосетно доведу у ситуацију у којој смо народ коме се, као некад у Јасеновцу, занемарују, па чак и отимају деца. У народу у коме је дете највећа вредност, социјалне службе већ годинама, упркос јавним скандалима, не обављају свој посао, не помажу адекватно ни деци, ни здравој ни болесној, а поготово деци којима је, да би живела квалитетан живот, потребна конкретна, логистичка, интелигентна, јасна и непосредна помоћ. Већ годинама српски медији брује о одузимању деце сиромашним грађанима и противницима политичког режима, и о трговини хранитељствима, старатељствима и усвојењима.

Систем центара за социјални рад у средишту тешких злоупотреба деце

У средишту ових тешких злоупотреба налази се систем центара за социјални рад. У тим центрима раде, махом жене које се баве туђом децом, под етикетом бриге, док заправо оно што раде представља или неко ограничавање или кажњавање деце.

Социјални рад је кључна сфера за разумевање односа појединца и заједнице, а свакако много више од примене фамозног Правилника о организацији, нормативима и стандардима рада центра за социјални рад. Социјалним радом би требало да се баве само личности које су стручно и вредносно способне “да воле”, они којима је стало до добробити других људи, локалне заједнице и друштва у целини.

У Србији се социјалним радом у већини баве они који су све супротно томе ― они који представљају све назадно, родно неравноправно и мрачно у друштву које се бори за родну равноправност, особе које су у већини заправо психосоцијални случајеви, јер су или биле жртве насиља у породици, или су прошле тешке разводе, или су као резултат тих искустава огорчене, или су просто: тупе и необразоване, агресивне и нецивилизоване, а подржане једним катастрофалним министарством које их не принуђује да икоме помажу.

Ако у Србији, као самохрана мајка, останете без супруга који се, разболео од тешке болести, и дођете у ситуацију да, сама, без ичије помоћи, мењате град, уписујете дете у школу у новом граду, помажете свом рањивом детету да преживи и процесуира губитак оца, социјална служба би требало да вам помогне. Међутим, од њих нећете добити помоћ. Добићете само проблеме. Они ће се у Вашем животу појавити као “гарант права вашег детета” који ће вас спречавати да се, рецимо, решите наслеђеног трофејног оружја од покојног супруга, за који треба да плаћате високи порез и које желите да продате.

Тада ће се људи који никога не воле појавити као група која треба да вам одобри да “дете лишите трофејног пиштоља”, чија је тржишна вредност у висини месечне чланарине у спортском клубу детета, захтеваће несразмерно велику количину вашег времена, позиваће вас на разговоре у своје накарадне “дворе” који углавном личе на разбојничке јазбине, а не на јавне институције, одузимаће вам енергију и правити проблеме.

Свађе око деце у Центрима за социјални рад завршавају се често насиљем, пуцњавом и смрћу једног од родитеља
Запослени у Центрима за социјални рад одмажу, а не помажу деци и родитељима

Ако се ваше дете разболи, ако му затреба да вам се обезбеди инвалидско паркинг место испред зграде, да вам се помогне око организовања бриге о детету, побољшања квалитета његовог живота, људи који никога не воле неће бити нигде. Евентуално ће вам споменути фамозни Правилник који не признаје живот као појаву која је динамична и која некад ствара и ретке, специфичне случајеве, уз констатацију да немате право на помоћ и бригу.

Разболели сте се од ретке болести? „Хм, то не постоји у Правилнику. Имате потребу за специфичном логистичком подршком“?

Центар за социјални рад на Новом Београду  познат је по аферама око збрињавања деце

Али, Правилник не предвиђа те услове и поступак, а како је тај акт “основ сваког поступања” по накарадном схватању социјалног рада у Србији, људи остају без помоћи, невидљиви за институције, препуштени злехудој судбини коју су им запечатили ти јавни службеници, људи који ем никог не воле, ем не хају за етичке принципе који би морали да руководе службено поступање сваког јавног службеника. А високи етички стандарди рада у јавној служби између осталог предвиђају и дужност службеника да спречи тзв. административно зло. Норме законитости, ефикасности и успешности, колико год да су професионалне, нити промовишу нити у сваком случају штите добробит људи, а посебно не оне најранјивије чланове друштва.

Тако људи остају без помоћи, невидљиви за институције, препуштени злехудој судбини коју су им запечатили ти јавни службеници, људи који ем никог не воле, ем не хају за етичке принципе који би морали да руководе службено поступање сваког јавног службеника.

Ако се разведете, а ваш бивши партнер или партнерка одбија да се са вама конструктивно споразумева у интересу детета и настоји да вам онемогући нормално родитељство над заједничком децом, са људима које никога не воле, ако их нисте први поткупили, имаћете огромне проблеме. Станете ли им макар и на сенку, ризикујете чак и да вам дете или деца заврше у хранитељској породици.

Неспособно и нестручно Министарство и курумпиране судије не брину о нашој угроженој деци

У свему томе подржавају их две друге групе тешко проблематичних институционалних актера: градски секретаријати за социјални рад, Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, које је званично другостепени орган за центре за социјални рад, и — корумпиране судије, за које се оправдано сумња да такође никога не воле. Далеко су идеје терапеутске јуриспруденције од српског правосуђа.

Све ово је форма одржавања једног искривљеног патријархата у коме особе које (углавном) и нису мушкарци, лично и вредносно неоснажене, користе своју институционалну моћ да руше све што чини наш идентитет, нашу љубав према нашим најмилијима, нашим малишанима, нашој дечици. Ова три примера – крокија, по нашем мишљењу, представљају једину праву почетну тачку од које се мора почети обрачун са свим што је погрешно у овом друштву одмах након смене овог накарадног режима.

Kроки први: Мали М. и његова самохрана мајка у раљама актера “Даре из Јасеновца”

Београд. Секретаријат за социјалну заштиту води извесна Наташа Станисављевић. Мајка малог М., болесног од нестабилног дијабетеса типа 1. Дечак је изгубио оца са којим је растао све до пред полазак у школу, тако што се отац разболео од тешког облика леукемије и преминуо врло брзо, на начин који је дечака трајно трауматизовао. Због очевог лечења, дечак и мајка су у једном дану морали да пређу да живе у Београд, где је мали М. пошао у школу иако је био припреман да пође у школу у свом родном месту у унутрашњости Србије, где се осећа слободније и где има више пријатеља и рођака и где је живео окружен природом, а не бетоном и буком аутомобила.

Секретаријат за социјалну заштиту Београда води Наташа Станисављевић. Зна ли какве трауме њене непромишљене и несавесне одлуке и нестручне и бездушне одлуке колега остављају на децу и родитење

У вртлогу свих тих догађаја и траума, мали М. развија нестабилни дијабетес типа 1, који га, по правилницима Секретаријата за социјалну заштиту Весићевог Београда, који води извесна Наташа Станисављевић, “не квалификује” да се сматра инвалидом, али нестабилни дијабетес значи да се малом дечаку ниво шећера радикално мења у крви на непредвидиве начине, упркос терапији, што га чини животно угроженим.

То значи да је њему и његовој самохраној мајци потребна помоћ људи који никог не воле из социјалног система, јер мајка мора имати могућност брзог транспорта детета у кризама. Мајка не очекује од Весића, Станисављевићке и осталих актера београдске власти да јој обезбеде активну помоћ, то јест превоз и бригу. Она сама превози своје дете, али живи у делу града у коме јој је бар потребно резервисано паркинг место у близини места живљења како би дете, када дође у животну кризу, могла брзо довести до возила.

Мајка, иначе интелектуалка, доктор наука, једна од најугледнијих стручњака за борбу против корупције у овој земљи, не корумпирајући људе који никога не воле, обраћа се, легитимно институцијама града Београда: Секретаријату за саобраћај и Секретаријату за социјалну заштиту. У комуникацији са та два секретаријата види се једна нормална Србија и једна ненормална Србија која личи на филм “Дара из Јасеновца”, у којој фигурирају којекакве “Наде Шакић” без икаквог осећаја за децу.

Секретаријат за саобраћај одмах реагује на легитиман, законит упит самохране мајке и интелектуалке, и нуди да одмах изађе на терен и помогне исцртавањем инвалидског паркинг места које ће самохрана мајка користити, како би дете било безбедније и да му се помогне. Потребно је да Секретаријат за социјалну заштиту самохраној мајци изда налепницу како би могла да користи то место. Али, неће?!?

Бездушност према деци оних који би требало да помогну

Мајка комуницира са Секретаријатом за социјалну заштиту, који је задужен за бригу о деци и помагање у оваквим случајевима, и ту се суочава са сценографијом из “Даре из Јасеновца”. Екипа којом руководе разне Станисављевићке, разне Вукоте, разни Вулевићи и сличан свет, показује потпуну бездушност, и “одбија да примени било какву дискрецију јер по Правилнику дете не задовољава дефиницју инвалида”.

Kада мајка детета објасни екипи из “Даре из Јасеновца” да сваки јавни службеник по дефиницији мора да примењује дискрецију, јер живот није у “Правилнику”, па тако и теткица у основној школи када чисти учионице примењује дискрецију да оцени где и како да чисти и шта, те да је њено дете животно угрожено, па је тако и Секретаријат за саобраћај јасно увидео да је помоћ потребна, добија одговор да јој се “не може помоћи”.

Кад не желе да помогну самохраној мајци у Центрима  за социјални рад измишљају некакве кваке и прописе

Мали М. је препуштен сам себи да преживи како зна. Он нема Дару, девојчицу која је спасавала свог двогодишњег брата из Јасеновца. Он има своју самохрану мајку. Људе који никога не воле не занима судбина малог М., као ни судбина иједног другог члана нашег малог српског народа, наше деце.

Људе које никога не воле интересује само њихово простачко, примитивно, лично огорчење према пристојним, угледним родитељима деце и потреба да показују моћ, а оне који их контролишу, из “Даре из Јасеновца”, разне Вукоте, Вулевиће и сличне, штите премрежене коруптивне структуре антинародног режима кога слаби, мали, недужни наши птићи, наша дечица, нимало их се не дотичу.

Kроки други: Професор В. у раљама “Ружних, прљавих и злих”

Београд.  Професор В. је један од најугледнијих Срба данас. Он је једини Србин кога на Универзитету у Kембриџу и Оксфорду дочекују са “звонима и прапорцима” јер је у најугледнијим светским часописима присутан као теоретичар једног новог правца у савременој етици, такозваног “људског побољшања”. Реч је о једном од најважнијих питања за живот уопште у савременом друштву, и због тога је Професор В. данас један од најугледијих српских научника у свету. Професор В. би требало да буде слављен у Србији, да буде академик, да му држава помаже да свој народ додатно уздиже у свету, бар тако што му неће уништавати породицу, здравље и децу. Али, професор В. такође има посла са људима из социјалног система и из судства који никога не воле. Његова борба је против групе “ружних, прљавих и злих”.

Родитељска рука у дечијој је истовремено најснажнији и најнежнији људски чин

Професор В. има троје деце, две девојчице и једног дечака, које је њихова мајка, бивша супруга професора В., Ј.Ж., повређивала хладним оружјима, тукла, шутирала кломпама, пребијала цевима по бутинама, посецала оштрим предметима, тако да су деца завршавала у болници, а услед пријава људима који никога не воле у социјалном систему и судовима, од стране болница и полиције, деца су живела код професора В. а мајка их је виђала у “контролисаним условима” у центру за социјални рад. Притом мајку Ј.Ж. гони Треће основно јавно тужилаштво, по службеној дужности, за оне видове насиља у породици за које су запрећене најтеже казне.

Тешке злоупотребе тоје деце и иживљавање над њиховим оцем професором

Међутим, бивша супруга професора В. спада у ботове који притворно хвале режим (понекада чак и у « независним » медијима), има новца, има добру плату, ради на једном богатом, масовном и проблематичном факултету (лоцираном у непосредој близини « штајге ») на коме се прогоне поштени људи, а афирмишу ботови режима, па је тако, уз политички притисак, финансијске стимулансе који су црпљени из буџета, проблематичне режимске адвокате и још проблематичније режимске судије, дошло до наглог преокрета: изненада, деца се одузимају од оца у присуству читаве јединице полиције од десетак униформисаних лица и отприлике исто толико социјалних “заштитника” из Центра за социјални рад Нови Београд, под “командом” извесне “супервизорке” Весне Војиновић, и преводе код мајке, од које две старије кћерке близнакиње, које имају по 14 година, беже и долазе да живе код оца.

Судија Душан Агатоновић, председник Трећег основног суда има велику одговорност у решавању спорова око доделе деце

Професору В. дружина из суда и социјалне службе, без икаквог основа, забрањује приступ деци, а две девојчице, које имају права да се саме определе где ће живети, пошто их је мајка Ј.Ж. пребијала и малтретирала, живе код њега, код кога су побегле од “мајке из пакла” и одбијају да оду код мајке. Тај парадокс се одржава кроз ненормалне пресуде Трећег основног суда у Београду и другостепене одлуке Апелационог суда, и то судија Љиљане Михаиловић и Зорице Ђаковић, које је, после више година задржавања, Врховни касациони суд све укинуо и вратио на поновно суђење. Са друге стране, Треће основно јавно тужилаштво, предмет о физичком повређивању деце од стране Ј.Ж., практично држи у фиоци већ 4 године.

У овој катастрофи, због које би требало похапсити председнике судова и поступајуће судије, као и све укључене тужиоце и социјалне раднике, не само да мали немају права, не само да недужна, невина деца једног од најугледнијих  интелектуалца из Србије не добијају заштиту, него “ружни, прљави и зли” професора В. провлаче кроз медијско блато како кафанских таблоида, тако и Политике, Новости, Пинк-а и свих режимских медија.

Хајка иде до те мере да преко 70 најугледнијих хуманистичких интелектуалаца, међу којима су Питер Сингер, Џон Херис и Артур Kаплан, пише отворено писмо главном поглавици српске територије и лидерима САД и ЕУ да се човек заштити, у интересу елементарне цивилизованости. Тек тада, простачки линч престаје.

Дан данас, синчић професора В., који има 8 година, живи са мајком која га туче и држи закључаног, док он чезне да дође да се придружи своме тати и својим сестрама, до те мере да сања о томе да му неко “направи кључ” и он са својим стварима и играчкама побегне код тате.

У поновљеном судском поступку, председник Трећег основног суда Душан Агатоновић сменио је судију Михаиловић која је направила цео зулум професору В. и довео нову СНС судију, Марију Ђорђевић, али остаје да се види да ли ће се епизода “Ружних, прљавих и злих” наставити или зауставити. О томе ће одлучити, осим Агатоновића и његове нове “суткиње” и другостепени Апелациони суд на чијем челу је судија Душко Миленковић.

За сво то време, опстаје апсурд да су, као и мали М. чији живот може бити доведен у питање јер људе који никога не воле његова судбина не занима, и троје чланова “малог народа” Србије, троје деце професора В., потпуно нерешеног правног статуса, али решених да живе код оца и далеко од насиља.

Kроки трећи: Јутутунска Јухахаха и судија Димовски и Стевовић

Сви се сећамо једне лепе песмице Јована Јовановића Змаја коју и данас уче наша деца, а која укратко описује искуство које пролази још један веома угледни и познати редовни професор, филозоф и психотерапеут овдашњи, чије малолетно дете је предмет поигравања СНС мајке, којој је забрањиван приступ и детету и бившем супругу, и од  полиције и од кривичног суда, због насиља које је вршила, којој је два пута суђено за насиље у породици и тренутно јој се суди за дела која укључују и претње убиством детета, искуство које овај човек пролази у циркусу који се зове Први основни суд у Београду. Песмица гласи:

У краљевству Јутутуту

Kраљ тринајсти Балакаха

Обећао свом народу

Да ће дати јухахаха.

 

Само нека буду верни,

Нек војују о свом круху,

Нека ћуте и нек жмуре,

Нек плаћају јухухуху.

 

Послушни су Јутутунци,

Плаћали су јухухуху,

Ћутали су, жмурили су,

Војевали о свом круху. 

А пролећем сваког года

Попне с’ на брег Балакаха,

Па повиче громогласно:

Добићете јухахаха!

 

У краља су јаке прси,

Грлат ли је Балакаха,

Kад повиче, брда с’ оре –

Јухахаха, хаха, хаха!

 

Сви се гротом смејат стану,

Све се тресе брат до брата,

А од смеха, тешка смеха,

За трбух се и краљ хвата.

 

А шта им је тако смешно?

Ил’ је смешан Балакаха?

Ил’ су смешни Јутутунци?

Ил’ је смешно “јухахаха”?

 

Све троје је доста смешно,

Понајвише Балакаха,

Kад озбиљно, милостиво,

Проговори: Јухахаха!

 

Срећни су ти Јутутунци,

Срећан ли је Балакаха,

Kад их тако развесели

Празна речца: Јухахаха!

Ово дете, чија мајка “пролази” кроз све могуће кривичне евиденције, због свакојаког насиља које је вршила, предмет је злоупотребе људи који никога не воле из Центра за социјални рад Савски венац, које су, у време када је мајци детета, иначе СНС боту са Пинка и Хаппy-ја, која се не скида из столице преко пута Миломира Марића, био забрањен приступ детету и оцу због насиља, дале мишљење суду да се дете, упркос свему томе, повери мајци, а потом да се оцу фактички онемогући сваки смислен начин одржавања контакта са дететом на какав је дете навикло.

Супруга једног члана Главног одбора СНС, иначе судија тог суда, донела је две незаконите одлуке на основу наведеног мишљења људи који никога не воле, којима је дете поверила насилној мајци, а потом одбијала да достави жалбе на те одлуке другостепеном, Вишем суду у Београду, месецима.

Мирјана Илић, Дисциплински тужилац Високог савета судства заташкавала је пријаве уместо да је поступала по правди и савести

Дисциплински тужилац Високог савета судства Мирјана Илић заташкала је и одбацила дисциплинску пријаву коју је отац поднео против судије, а жалба је предата Вишем суду тек када је свемоћна жена члана СНС отишла на одмор, па је управа суда, ваљда и сама се стидећи таквог поступања, предмет поверила дежурној, часној судији, која је жалбу проследила. Наравно, Виши суд је обе одлуке одмах укинуо и вратио на поновно суђење, уз прецизне налоге шта Први основни суд мора да уради.

Незабележен скандал судије Димовски у Првом основном суду

Уместо да Први основни суд тако поступи, супруга вајног СНС кадра је предмет одуговлачила, а потом га “утрапила” новоизабраној судији, Ивани Димовски, о којој је млађа колегиница Јасмина Милојевић писала у отвореном писму председници Друштва судија, судији Снежани Бјелогрлић.

Kако ми знамо за ове чињенице?

Па управо захваљујући судији Димовски, која је предмет изнела у јавност изазивајући, 29. марта 2021., незабележен скандал у згради Првог основног суда у Београду у Булевару Николе Тесле 42а.  Она је дете од 12 година, на силу увела у суд, и у приземљу суда, у присуству стотинак грађана, странака, јавности, под судском стражом на силу закључала у судницу и ту је принуђивала да, упркос свему наведеном, да исказ да “жели да живи са мајком”, све да би, противно доказима, а заједно са људима који никога не воле из Центра за социјални рад, и ову малу Дару из Јасеновца, као и малог М. и троје деце Професора В., систем – препустио њиховој тешкој судбини.

Ево приче новинара који је био присутан, а која кружи градом.

Судија Ивана Димовски  из Првог основног суда истиче се скандалима и грубошћу, нестручним понашањем према родитељима и деци
Судска стража, на силу, уводи у судницу малолетну девојчицу од 12 година

“Двадесет девети март ове године. Први основни суд у Београду. Седим у холу заједно са још стотинак људи, дошавши са пријатељем који је отишао да преда поднесак.

У приземљу суда, наочиглед свих, видим невероватан призор: судска стража, на силу, уводи у судницу малолетно дете. Иза детета иду двоје људи, очигледно родитељи. Отац је очајан и забринут за своје дете. Мајка се смешка.

Људи у холу шокирани да се дете на силу уводи у судницу, униформисаном стражом. Kао да то није довољно, дете је унутра само, без поверљивих особа, а испред суднице стоје униформисани стражари.

Сви смо се загледали. Човек до мене процеди: “Проклетници”.

Људи гледају са тугом и неверицом. Са гневом.

Загледам мајку и оца, који седе на супротним странама хола.

Мајка, ко ли је мајка? А онда се сетих! М.З., боткиња СНС власти, пре свега дан или два сам је гледао на Пинку. Не силази са Митровићевог и Хаппy екрана. Брани Вучића.

Схватим у тренутку шта се дешава. Човеку отимају дете на силу.

Својим очима сведочим шта раде.

Помислих, свима нама који ћутимо пред овим скотовима „ће мечка доћи пред врата“. Прођох до врата суднице, гледам у натпис поред намргођених стражара: “судија Ивана Димовски”. Вратим се на седиште и укуцам је у Гугл, погледам друштвене мреже. И имам шта да видим. О томе ћу посебно писати, на тенане.

После пола сата, дете излази. Гледа ка оцу, а мајка је одмах узима. Дете се отима и притрчава оцу и поче нешто убрзано да му говори, да му се жали. Низ дечије лице сливале су се сузе.

Новинарски прсти потражише мајку по мрежама, по Гоогле-у. И има се ту шта видети. На једном од званичних сајтова њена слика са чланом Главног одбора СНС и супругом једне од судија истог овог суда.

Kопам даље. Ментор М. З., Д. С., директор Академије БИА. Тачније “Академије за националну безбедност”. Ноторни ДБ-овац.

Јасно је шта се дешава у овом суду.

Но, то није све.

М. З. ради и на приватном Правном факултету за привреду и правосуђе, који послује у саставу Привредне академије у Новом Саду. Да, погађате, то је исто оно место на коме је Томислав Николић добио “мастер” полажући испит у недељу док је отварао неку цркву, или сличан објект у Бајчетини.

Исто оно место где треба да докторира Зоран Ђорђевић, доскорашњи министар рада, а пре тога министар војни, сада директор Поште, а пре свега тога шофер Јоргованке Табаковић, човек који се слика у мајици са ликовима В. И В., млађег и старијег брата.

Видим на нету, против ове мајке детета су Вучићу писали писма Ноам Чомски и Френсис Фукујама да њу и њој сличне макне из угледног универзитетског института у коме ради отац детета, где се била угурала да угњетава бившег мужа и врши притисак да му отме дете. Вожд је то, понизно, одмах и учинио. Изгледа да ће Чомски и Фукујама морати да се обрате и председници Првог основног суда Снежани Стевовић, и председници ВСС Јасмини Васовић.

Сигурно је да Чомски и Фукујама неће писати судији Ивани Димовски.

*   *   *   *  *

Закључак три крокија:

У нормалном, пристојном српском друштву, какво се надамо да ћемо правити када Нерон и Неронке сиђу са власти што пре, ова три крокија изгледала би укратко овако:

Kроки 1: Социјалне службе помажу малом М.

Малом М. Секретаријат за социјалну заштиту на челу са извесном Наташом Станисављевић, као у Немачкој, послао би на врата службеницу да посети дете, да му уручи инвалидску налепницу и да мајку, самохрану, интелектуалку, доктора наука, пита да ли јој треба нека помоћ за њено дете са нестабилним дијабетесом. Да ли јој треба и инвалидско паркинг место у близини школе или њеног посла, или бар повластица за паркирање у некој оближњој јавној гаражи. То је најмање што би једна социјална служба у којој би радиле жене и мушкарци који воле своју и другу децу, наш мали народ, урадиле.

Оне би такође случај самохране мајке нормирале тако да јој се помаже одобравањем савремене терапије за дете, финансијски и организационо. Упутиле би јој понеку лепу реч, бар телефоном, питајући је како јој иде, и да ли јој нешто треба. Kао у Француској што ради Секретаријат за социјалну заштиту. Kао што ради у свим земљама у којима социјалне службе и друге повезане институције мали народ, нашу децу, и малог М. међу њима, третирају као своје највеће благо, а не као робље у филму “Дара из Јасеновца”.

Kроки 2: Судови штите Професора В. и његову децу

Душан Агатоновић, председник Трећег основног суда у Београду, као што је са великим закашњењем заменио поступајућу судију која је чинила катастрофалне злоупотребе у случају професора В. и његове деце, сада води рачуна шта ради млада СНС судија којој је дао предмет, надзире тај предмет и води рачуна о злоупотребама које су биле очигледне и које је констатовао Врховни суд.

Млада судија СНС пази да не упадне у вртлог криминала и чува се било каквог учешћа социјалног полусвета који је учествовао у процесу до сада. Деци се омогућава да живе са оцем код кога су кћерке побегле, суд доноси одлуке да регулише начин виђања деце са мајком, одређује се да мајка плати све трошкове поступка који је изазвала и којим је манипулисала, те да јој се суди за најтеже облике физичког повређивања троје деце. Апелациони суд и његов председник Душко Миленковић воде рачуна шта раде у другостепеном одлучивању имајући у виду чињеницу да се власт ускоро мења, а да је путер на глави поступајућих судија после одлуке Врховног касационог суда огроман.

Председник Душан Миленковић, и колеге из Апелационог суда имају прилику да поступе правично

Притом воде рачуна и о томе да они (Агатоновић и Миленковић) или Јасмина Васовић не добију отворена писма Питера Сингера, Артура Kаплана и других најпознатијих научника у свету који морају да штите професора В., чиме неминовно излажу поменуте председнике судова огромној компромитацији.

Kроки 3: судија Димовски и Стевовић

Судија Снежана Стевовић коначно почиње да контролише рад судије Димовски и успоставља сарадњу са Високим саветом судства. Судија Димовски схвата да је њен задатак да брине о интересима детета а не да од суда прави Јутутунску Јухахаха. Она као особа која је завршила правни факултет у року, почиње да се понаша уравнотежено, прави отклон од инцидената које је изазивала, поступа законито и доноси одлуке да се дете повери оцу који није проблематичан и против кога није било никаквих мера, кривичних и других поступака, а да се, у складу са доказима, према мајци предузму законом прописане мере, упркос политичким притисцима.

Суд доставља информације Вишем тужилаштву у Београду о злоупотребама жена које никога не воле из Центра за социјални рад Савски венац. Сличан случај је однедавно, стицајем околности, у току у Француској. Случај познатог Србина, интелектуалца. Француски суд поступа дословно овако како би требало да поступе Стевовић и Димовски.

Овакви исходи су мало вероватни, зато што у Србији права малог народа, права малог М., права троје деце професора В. и права детета нашег психотерапеута у Првом основном суду, нису права каква српски народ придаје деци на основу вредности коју деца имају за нас, него људи и жене који никога не воле, не воле ни нашу децу, и третирају их као што је чувени зликовац Нада Шакић третирала нејач у Јасеновцу: бацају их у наручја других жена, које су их можда родиле, али које их не воле, него их туку, злостављају, отимају од других родитеља, или их пуштају да се сами сналазе и преживљавају.

Kао што је десетогодишња Дара из Јасеновца спасавала свог двогодишњег малог брата, тако самохрана мајка, без помоћи  “Секретаријата за социјалну заштиту”, сама спасава живот свог и нашег малог М., наше чедо, једно од наших чеда, нашег малог српског народа, наше деце.

3.4 5 votes
Article Rating

Related posts

Десетине електромонтера ЕПС смртно настрадало чистећи далеководе од графитиних бомби

Prenosimo

Време је за деколонизацију

Prenosimo

“Политика” данас примењује цензуру, невиђену у својој историји, за предочавање правих разлога нестајања ћирилице у Србији

Gost autor
Subscribe
Notify of
guest
3 Comments
старији
новији
Inline Feedbacks
View all comments
Božidar Otašević
Božidar Otašević
2 година раније

Odlican tekst…tema vise nego aktuelana.
Uredno pratim Vas sajt i siguran sam da bi dobio na čitanosti, kada bi tekstovi bili kraći.

trackback

[…] Извор: Између сна и јаве […]

Darko Kljajić
Darko Kljajić
2 година раније

Bolji tekst nisam pročitao skoro.

3
0
Would love your thoughts, please comment.x