Балкан и суседи Србије, Гост Аутор, Документи, Друштво, Религија, Слободе, Србија

Стварањем македонске републике комунисти одвајају део СПЦ у засебну целину по имену „Македонска православна црква“  

Грб Македонске православне цркве

КАКО ЈЕ И ЗАШТО НАСТАЛА МАКЕДОНСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

  • Насилно одвајање (уз политичку, државну подршку комунистичких власти) из самосталне и аутокефалне Цркве СПЦ друге верске заједнице и самопроглашење Македонске православне цркве створило је полувековни верски раскол
  • Јосип Броз је 28. маја 1958. године примио чланове Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, што је значило да тај проблем (избор новог Патријарха) МПС мора у веома кратком времену бити разрешен, на Сабору.
  • УЗ огромне притиске и не поштујући канонска правила Српске православне цркве – Црквено-народни сабор је организован од 4. до 6. октобра 1958. у Охриду, донет је Устав Македонске православне цркве, а викарни епископ Доситеј Стојковић је постављен за митрополита македонског.

Одломак из тротомне књиге- студије Вељка Ђурића Мишине, Герман Ђорић: Патријарх у обезбоженом времену, Манастир Светог првомученика и архиђакона Стефана – Сланци код Београда, Београд, 2012, Од 595 до 645. стране.

(први од три наставка)

Аутор: Др Вељко Ђурић Мишина, историчар

Комунистичка партија Југославије је још пре Другог светског рата обзнанила своје виђење решавања националног питања у Југославији, што је резултирало послератним државним устројством са шест република и две аутономне покрајине (у саставу Србије). Црна Гора и Македонија тада постају републике у којима треба решити српско национално питање: у Македонији кроз стварање црквене организације независне од Патријаршије у Београду, а у Црној Гори проглашењем црногорске нације и, зависно од воље политичког врха, евентуалним понављањем црквеног сценарија из Македоније.

Са проблемом црквене организације у Народној касније Социјалистичкој Републици Македонији суочавали су се сви патријарси који су у послератном периоду нашли на првосвештеничком трону Српске православне цркве. Настао је у време Гаврила Дожића (1946-1950), био је присутан и у време Викентија Проданова (1950-1958), да би кулминацију доживео у периоду архипастирства Германа Ђорића (1958-1990), и остао канонски нерешен до данашњих дана.

Тротомно дело В. Ђурића о историји настанка Македонске православне цркве

Мада се проблем тицао првенствено југословенске државе чији чиновници су га и створили и тобоже решавали, а више Српске православне цркве, јер је настао на њеном телу, за њега су биле заинтересоване и друге помесне православне Цркве, у првом реду бугарска, и, на посебан начин, Ватикан, коме је као такав сценарио одговарао због глобалне политике Свете Столице на Балкану.
У историографији још нема дела које је то питање размотрио из свих аспеката – са етничког, црквено-канонског, политичког и културолошког гледишта. Ни међу историчарима није усаглашена јединствена терминологија како би требало именовати проблем православне цркве у Македонији.[1]

Неки историчари који су се бавили македонским црквеним питањем[2] његово настајање везују за 1870. годину, када је Турска под притиском Русије натерала Цариградску патријаршију да на том простору именује четворицу Бугара за епископе и прогласи Бугарски егзархат. Други га датирају 1945. када је, после Другог светског рата, у Југославији проглашена македонска република, македонска нација и македонски језик.

Патријарх српски Гаврило Дожић био је у нацистичком логору када је почело одвајање македонске цркве од СПЦ

Уједињење помесних српских Цркава 1920. године у једну целину („Автокефална Уједињена Српска Православна Црква Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца“) и обнављање Српске патријаршије 1922. је било признато од Васељенске (Цариградске) патријаршије издавањем традиционалне потврде по имену Томос, а потом и од других православних Цркава. Томосом се Цариградска патријаршија добровољно одриче дотадашње јурисдикције над епархијама на територијама Старе и Јужне Србије (Македоније), које су се од 1. децембра 1918. нашле у Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца, и саглашава се да оне уђу у састав уједињене српске Цркве.[3]

По проглашењу уједињења 1920. године, Свети архијерејски сабор Уједињене Српске православне цркве (СПЦ) је спровео нову административну организацију. Тако су у Јужној Србији формиране епархије Скопљанска (у рангу митрополије), Злетовско-струмичка, Битољска и Охридска (које су 1931. спојене у Охридско-битољску). Таква административна подела била је на снази све до 1941. године, до распарчавања Краљевине Југославије, после пораза у Априлском рату од Немачке и њених савезника Италије, Мађарске и Бугарске.

Митрополит Јосиф Цвијовић кога су из Скопља протерали окупатори Бугари

После Априлског рата 1941. године Бугарска је окупирала део Краљевине Југославије и проширила свој државни суверенитет. Ускоро је нова власт протерала српске архијереје, митрополита скопљанског Јосифа Цвијовића и епископа злетовско-струмичког Викентија Проданова, који је истовремено био и администратор епархије Охридско-битољске, као и нешто више од 50 парохијских свештеника и десетак монаха. Потом је, не обазирући се на хришћанске каноне, Бугарска православна црква успоставила на окупираном подручју комплетну јерархију са око својих 375 свештеника. Знатан део дотадашњег српског свештенства добровољно је прихватио бугарску организацију.[4]

Део који су окупирали Италијани дошао је под цивилну албанску власт и под духовно старање Албанске православне цркве.[5]
Како су поједини делови Југославије ослобађани од окупатора, а партизанске јединице и дивизије совјетске Црвене армије приближавале се Београду, Синод Српске православне цркве је 31/18. октобра 1944. закључио да прогнани архијереји и свештенослужитељи треба да се врате у места своје претходне службе.[6] Комунистичка власт то, међутим, у бројним случајевима није дозволила. Митрополит скопљански Јосиф и епископ злетовско-струмички Викентије од надлежних власти у Београду нису добили потребне дозволе за путовање.[7] Нешто касније, 23. јануара 1945, митрополит Јосиф је отишао у Москву са делегацијом на устоличење новог руског патријарха. Руски архијереји вршили су снажан притисак на Српску православну цркву да призна нову црквену организацију у Македонији, а у складу са политичким интересима државних власти Совјетског Савеза.[8]

Манастир Прохор Пчињски код Врања где је настала Македонија

Партизанске (комунистичке) скупштине Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ), одржана 29. новембра 1943. у Јајцу, и Атифашистичког собрања народног ослобођења Македоније (АСНОМ), на Илиндан, 2. августа 1944, у манастиру Свети Прохор Пчињски код Врања, започеле су конституисање републике Македоније. Стварање македонске републике (по одређеним претпоставкама државе), носило је собом и идеју о организовању самосталне националне Цркве, другим речима кроз одвајање дела Српске православне цркве у засебну целину по имену „Македонска православна црква“.[9]

Бугарска је капитулирала 9. септембра 1944. године када престаје и њена окупациона власт на територијама Краљевине Југославије. После тога, формално, мада не и у стварности јер је домаће свештенство остало на својим местима, нестаје и организација Бугарске православне цркве са истих територија.

Припремање нове црквене организације започето је октобра 1944. када су чланови Главног штаба Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије за Македонију организовали такозвани Иницијативни одбор за организовање црквеног живота у Македонији.[10] Одбор је почео да управља црквеним пословима у три епархије: игноришући предратно црквено устројство и епархијске установе, почео оснивати нова црквена тела, премештати и отпуштати свештенике.

Српски Патријарх Гаврило Дожић није био омиљен од комунистичких власти

Први македонски Црквено-народни сабор организован је у Скопљу 4. марта 1945. године.[11] Тада је изгласана резолуција да се обнови Охридска архиепископија под именом Македонска самостална православна црква, која неће бити потчињена ниједној Цркви, и са својим народним епископима и свештенством. Први македонски архијереј, како је одлучено, носиће титулу „охридски архиепископ“, а Црква ће се звати „Свето Климентова охридска архиепископија“. Са скупа су упућени телеграми маршалу Јосипу Брозу Титу, АВНОЈ-у, цариградском и руском патријарху, Синоду Српске православне цркве, Свесловенском митингу у Софији и Бугарској православној цркви.[12]

Архијереји Српске православне цркве нису могли да сазову ванредни Сабор јер патријарх Гаврило фактички није био на свом трону у Патријаршији (већ у немачкој интернацији). Једино што им је преостало било је да 12. марта 1945. на конференцији расправљају о неприликама које им је новоуспостављена власт наметнула одвајањем делова Српске православне цркве у федералним републикама, Македонији и Црној Гори, сходно федеративном уређењу Југославије. Архијереји су одбили да прихвате македонски Иницијативни одбор и закључили да је неканонски. Стога су наложили надлежном архијереју, митрополиту скопском Јосифу, да отпутује у Скопље и тамо сагледа ситуацију и предузме све што је неопходно у таквим приликама.[13]

Држава је, међутим, посредством Министарства за унутрашње послове 17. марта одбила да дозволи митрополиту Јосифу пут у Скопље.[14] То је практично значило забрану повратка епископима и свештеницима у крајеве одакле су раније протерани.
На стварање нове црквене организације Синод је званично реаговао тек 22. септембра 1945. доносећи „Одлуку на резолуцију иницијативног одбора у Скопљу за организацију самосталне Македонске цркве“. Ту одлуку, међутим, није могао да обелодани у наредна два месеца.

Лазар Колишевски, високи комунистички функционер, пореклом Македонац, послушно је спроводио политику Ј. Броза о брзом настанку македонске православне цркве

Патријарх Гаврило се вратио 14. новембра 1946. у Југославију и затекао бројне проблема, међу којима је најдраматичнији био онај у Македонији. Свети архијерејски сабор састао се 16. новембра 1946. први пут у редовном заседању после оног од 27. марта 1941. године. Сабор је подржао све одлуке Синода на чијем је челу био митрополит Јосиф.
У међувремену, Иницијативни одбор је забранио свештеницима да у храмовима у Македонији помињу име патријарха Гаврила, да примају Гласник Српске православне цркве и дистрибуирају патријархову Божићну посланицу.[15]

На Сабору Српске православне цркве 30. Април – 13. мај 1947. закључено је да би требало предузети све да буде сачуван вековни црквени поредак. У току заседања, патријарха Гаврила су 10. маја посетили генерал-мајор Љубодраг Ђурић, Лазар Колишевски, тадашњи председник Владе Народне Републике Македоније и прота Милан Д. Смиљанић. Занимљиво је да су гости од домаћина затражили да разговору не присуствује митрополит Јосиф за кога су саопштили да не може да се врати у Скопље, већ да му треба доделити неку другу епархију. На то је патријарх узвратио да архијереј не може да се одрекне поверене му епархије без пристанка или одлуке Великог црквеног суда, уставши пред у одбрану канонског поретка.[16]

Патријарх српски Викентије Проданов устоличен је 1950., а умро је 1958. године

Убрзо је Црквени суд Митрополије скопљанске исељен из Врања, где је био привремено смештен после забране повратка свештеницима у Скопље, а митрополит Јосиф је протеран из града уз демонстрације, вређање и претње.

Патријарха је у наредним данима посетило неколико свештеника из Македоније. Један од њих, Нестор Поповски је затражио оснивање самоуправне Цркве у Македонији која ће, како је рекао, бити у канонском јединству са српском Патријаршијом, сматрао је да би њени епископи требало да буду тамошњи људи и да назив Српска буде измењен у Југословенска патријаршија. Патријарх је одговорио да нема ништа против избора домаћих свештеника за епископе, али је додао да они морају да испуњавају канонске услове.[17]

У наредним годинама, проблем није решаван, свака страна је радила по свом, а држава је имала преча посла; Патријаршија је била принуђена да ћути, а у Македонији су настављали црквени живот у новим околностима и условима, али без архијереја.

Смрт патријарха Гаврила, хапшење митрополита Јосифа и долазак чланова македонског Иницијативног одбора на изборни Сабор (вољом државе), створили су донекле нову ситуацију. Избор епископа злетовско-струмичког Викентија Проданова за патријарха (1. јула 1950) довео је до промена у ставу Српске православне цркве према захтевима Иницијативног одбора. Главни пропагатор решавања црквеног проблема у Македонији на начин како је то учињено био је Савез удружења православног свештенства, чиме је послужио као полуга власти против архијереја.

Патријарх Викентије и епископ Доситеј, каснији патријарх МПЦ

Нема доказа да је патријарх Викентије ишта обећао југословенском политичком врху кад је реч о црквеном проблему у Македонији. Зна се да је био изложен притисцима са више стране, између осталог, и од Савеза удружења православног свештенства. Посебно се у томе истицао Ратко Јелић, секретар Савеза.[18]

Иницијативни одбор је најпре захтевао посебну Цркву, потом тражио аутономију са домаћим епископима, домаћим свештенством и викарним епископом Доситејем Стојковићем[19] и македонским језиком у службеној употреби што је Архијерејски Сабор 1955. године прихватио. Ускоро су именовани архијерејски заменици и чланови црквених судова и чиновници других црквених тела предвиђених Уставом Српске православне цркве. Када је Иницијативни одбор то прихватио, стање се поприлично нормализовало.

На основу одлука Сабора, административну управу над епархијама у Македонији је патријарх водио посредством својих архијерејских заменика. Његова Васкршња посланица 1957. је оцењена као добар корак у сређивању црквених питања у Македонији.[20] Стање се још више поправило после посете патријарха Викентија и епископа нишког Јована, браничевског Хризостома и викарног Доситеја 28. марта – 6. априла 1958. године Македонији. (Митрополит скопљански Јосиф је умро 3. јула 1957. године.)

Сабор Архијереја СПЦ  са Ј. Брозом

Из Македоније су 16. маја 1958, у договору са патријархом, доставили Синоду листу кандидата за епископе са њиховим биографијама. Били су то ожењени свештеници Нестор Поповски, Тома Димовски и Спиро Попоски, и Влатко Захировски, професор гимназије.[21]

*****

Председник Југославије и Савезног извршног већа Јосип Броз је 28. маја 1958. године примио чланове Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, у време редовног заседања, започетог два дана раније. Изразио је гостима наду у повољно решење црквеног питања у Македонији, што је значило да тај проблем мора у веома кратком времену бити разрешен, на Сабору. Сабор је 10. јула избор епископа за три упражњене епархије одложио с образложењем да ниједан од четворице кандидата не испуњава канонске услове (сви су били у брачној заједници), а патријарху је наложено да за наредни Сабор понуди нову листу кандидата.[22]

Добривоје Радосављевић, Милоје Дилпарић и Иса Јовановић у Савезној комисији за верска питања дочекали су патријарха, митрополита дабробосанског Нектарија и епископе браничевског Хризостома, славонског Емилијана и зворничко-тузланског Лонгина. Упозорили су их на потребу окончања црквеног проблема у Македонији без обзира на канонске и друге сметње.[23]

Седиште скопске митрополије, снимљено око 1962. године

Патријарх Викентије је 5. јула изненада умро.[24] Две недеље касније, 20. јула 1958, састали су се Добривоје Радосављевић и Милоје Дилпарић из Савезне комисије за верска питања, Мићо Рапајић из Државног секретаријата за унутрашње послове, Доне Илијевски из македонске Комисије за верска питања и Страхил Гигов из Извршног већа Македоније. Закључено је да за 23. јула буде заказана седница Иницијативног одбора за организовање православне цркве у Македонији у проширеном саставу (сви архијерејски намесници, чланови црквених судова и Епархијских савета, представници одбора Удружења православних свештеника НР Македоније и један број угледних свештеника – укупно више од 50 учесника), на којој ће бити само констатовано да Сабор 10. јуна није решио црквено питање у Македонији на задовољавајући начин и према датом обећању, па ће они (Македонци) сазвати црквено-народни сабор. Планирано је да на том скупу Иницијативни одбор предложи обнављање Охридске архиепископије, која би била у персоналној унији са Српском православном црквом преко личности патријарха српског. Истом приликом биће предложен и избор три епископа за епархије у Македонији, а поменути скуп своје одлуке у форми меморандума доставити Синоду Српске православне цркве.

У међувремену ће Мато Радуловић разговарати са викарним епископом Доситејем Стојковићем и убедити га да прихвати место једног од епископа. Закључено је такође да ће Изборном сабору за новог патријарха присуствовати и представници из Македоније. Македонски црквено-народни сабор требало је одржати без обзира на то да ли ће нови патријарх дати благослов за тај скуп и пристати да буде покровитељ. Коначно, на том скупу је требало да буде донет Устав самосталне Охридске архиепископије која би била у персоналној унији са Српском православном црквом. За израду тог документа задужен је Милоје Дилпарић. После Црквено-народног сабора требало је обезбедити да изабрани епископи буду хиротонисани у Београду, а ако српски архијереји то неће да учине, онда треба ступити у контакте са другим аутокефалним Црквама. Епископе изабране на сабору, ако нису у монашком чину, треба упутити у неки од манастира у Србији где би се замонашили (и за тај посао треба припремити неког од архијереја). На крају је закључено да ће се све одлуке сабора бити упућене свим аутокефалним помесним православним Црквама.[25]

Доситеј Стојковић, охридско-скопски митрополит (1959—1967), а потом поглавар „Македонске православне цркве” (1967—1981)

У Скопљу су започели убрзане припреме за остварење онога што је договорено у Београду. Тако је 19. септембра 1958. Иницијативни одбор упутио Савезној комисији за верска питања предлог резолуције са сабора који се припрема, на разматрање и сагласност.[26]

*****

После избора за првосвештеника Српске православне цркве, патријарх Герман је кренуо у серију посета државним функционерима, јер су такве прилике налагале, поготово у Македонији. За неке посете имао је налог Синода, као за сусрет са Добривојем Радосављевићем 29. септембра.
Синод је 28. и 29. септембра расправљао о македонском црквеном питању. По службеном записнику, који је достављен свим архијерејима, 26. септембра патријарх и чланови Синода су разговарали са представницима свештеника из Македоније. У посету су дошли Нестор Поповски, Борис Станковски, Кирил Стојановски, Климе Малески и потпредседник Епархијског савета Митрополије скопске Димитар Јаковљевски. Поповски је позвао патријарха на Црквено-народни сабор на коме је планирана обнова Охридске архиепископије која ће бити у персоналној унији са српском Патријаршијом кроз личност патријарха.

Српски Патријарх Герман био је веома активан око проблема са Македонском православном црквом и под великим притиском Ј. Броза и комунистичких власти

Патријарх је приметио да нема основа за делатност Иницијативног одбора с обзиром на то да је 1957. спроведена канонска црквена организација, а сазивање Црквено-народног сабора и проглашење самосталности представљало би цепање Српске православне цркве. Молио је госте да не пренагљују и да не ураде нешто што више никада неће моћи поправити.
На одласку, гости су у канцеларији патријарховог секретара оставили две представке исте садржине, једну за патријарха а другу за Синод о сазивању Црквено-народног сабора и предлог одлука.[27]

После текста у београдском дневнику Борба о планираном Црквено-народном сабору у Охриду и одлукама које би требало да буду донете, Синод је позвао викарног епископа топличког Доситеја, затраживши да предочи све детаље са састанка који је имао у Савезној комисији за верска питања са Милојем Дилпарићем и Страхилом Гиговим. Епископ Доситеј је испричао да је Гигов нагласио да га је послао Лазар Колишевски, председник Народне Републике Македоније да, у сагласности са Савезном владом, позове њега (Доситеја) на предстојећи сабор у Охриду. Гигов је епископу саопштио да је он њихов кандидат за једног од архијереја, да је други Никола Трајков, и да Устав пишу најбољи правници. „Било је – додао је Преосвећени г. Доситеј и речи о стварима о којима не могу да говорим. Хтео не хтео, ја морам ићи. Свестан сам свих последица, али вас молим да ме разумете. Дао сам пристанак и натраг немам куд.“ Патријарх је на то био изричит: „Ја сам Вам већ рекао да је црквено-народни сабор противуставно тело. Не саглашавам се и не дозвољавам Вам да идете.“[28]

Охрид, православни храм Светог Климента Панталејмона

Синод је закључио да у Савезној комисији за верска питања затражи да се одржавање планираног сабора некако спречи.

Милоје Дилпарић је 26. септембра 1958. сусрео патријарха Германа на пријему који је приредио високи државни функционер Едвард Кардељ у част председника Владе Норвешке. Патријарх је Дилпарићу испричао како су га посетили Македонци, претставници Иницијативног одбора, да су састанку присуствовали сви чланови Синода и да су остали у дужем разговору о њиховом црквеном питању. Предали су писмо у коме су изложили своје виђење овог проблема и позвали га на црквено-народни сабор заказан за 4. октобар у Охриду. Патријарх је одбио да им да благослов, као и сваку могућност да присуствује том скупу. Дилпарићу се поверио казавши да му је веома тешко да тражи решење за проблем наслеђен из времена патријарха Викентија, који је то питање стално одлагао под разним изговорима, између осталог, и да кандидати за епископе нису његов избор.

„Патријарх Герман каже да се он мора држати Устава Српске православне цркве, па какав био тај Устав, јер га, како он мисли, ништа не би оправдало, па ни Сава ни Дунав опрали, ако би другачије поступио. Као аргумент наводи за ово да је познато како су се према њему епископи старци понели и како су га примили, па би им, наводно, таман требало ово као маљ у рукама, са којим би, нема сумње, да га дисквалификују, компромитују и тако онемогуће.

Патријарх Герман мисли да је сабор илегално сазван и ако се донесу назначене одлуке то ће значити цепање цркве и шизму. Но кад је већ црквено народни сабор сазван – нека се одржи, нека се чује извештај, дискусија и реферати, али да се не донесе предвиђене одлуке, јер ће у противном, наводно за сва времена бити готово са јединством цркве“, записао је Дилпарић у извештају о разговору.
Патријарх је молио Дилпарића да се одложи доношење планираних одлука, да се не пренагли с тим, јер је недавно ступио на патријаршки трон. На крају је затражио да обавести Добривоја Радосављевића о њиховом разговору и молио да га овај прими. „Патријарх Герман је такође молио да се предвиди његова посета Претседнику Републике, Претседнику Савезне скупштине, Претседнику Извршног већа Србије, Претседнику града Београда и другим функционерима за које мисли Комисија да им треба Патријарх да направи посету.“[29]

Милоје Дилпарић је о том разговору и патријарховој жељи обавестио Добривоја Радосављевића. Радосављевић је одбио да прими чланове Синода понудивши пријем само патријарху.[30]
Како је државни пројекат стварања Македонске православне цркве требало добро припремити и предупредити било какво противљење из Патријаршије, Радосављевић и Дилпарић су 29. септембра примили патријарха Германа. Разговарали су од 18 до 20 сати. Патријарх је саговорнике обавестио да су се сви архијереји узрујали када су у Борби прочитали вест о заказивању Црквено-народног сабора у Македонији, објаснивши да је Српска православна црква у Македонији организована по Уставу и да је организовање планираног Црквено-народног сабора противуставно и илегално, а обнављање Охридске архиепископије практично расцеп. То ће, како је рекао, старим епископима пружити прилику да устану против македонских захтева али и против њега, тј. патријарха.

Добривоје Радосављевић Боби, комунистички функционер, одани Брозов оперативац

Патријарх је, међутим, приметио да кад је сабор већ сазван треба га и одржати, али и још једном упозорио да начин на који буду донете одлуке може ићи у корист учвршћивања постојеће црквене организације Српске православне цркве или водити ка њеном расцепу. „До учвршћења ће доћи ако Сабор буде предложио одлуке и умолио да се оне од Архијерејског сабора приме, а до отцепљења ће доћи ако Сабор буде донео одлуке. Конкретно, Црквено-народни сабор треба да да сугестије, што би било добро, а ако донесе одлуке онда би то било зло – отцепљење“, навео је патријарх Герман.

Радосављевић је подсетио на историјат решавања македонског црквеног питања, поменуо посету патријарха Викентија Македонији, његово обећање, као и обећање још неких епископа, изјаве патријарха у присуству свих чланова Сабора пред председником Републике, одлуке Иницијативног одбора од 23. јула о заказивању Црквено-народног сабора и закључио: да су архијереји хтели да реше македонско црквено питање у оквиру Српске православне цркве они би га и решили. Поменуо је да је бугарска пропаганда врло озбиљна, па се проблем тим пре мора решити. Потом је рекао да он, као патријарх, не сноси кривицу за оно што су до тада Сабор и његови претходници учинили и напоменуо да му је митрополит дабробосански Нектарије рекао да би он хиротонисао новоизабране македонске епископе, а епископ браничевски Хризостом изјавио да Македонцима треба дати аутокефалну Цркву.

На питање да ли је он против решавања македонског црквеног питања и да ли може да му обећа да ће тај проблем разрешити, патријарх је очекивано одговорио да он јесте за решење, али најпре буде проширена листа кандидата за епископе који би били задовољени и архијереји Српске православне цркве и Македонци.

Манастир Светог Наума код Охрида саграђен је 905. године

Радосављевић је поновио да је архијерејски Сабор хтео да озбиљно ствар решава он би је до сада решио нагласивши да није могуће враћање на ранија времена, већ треба потражити неко боље решење из којег ће касније настати право јединство. Приметио је да ће патријарха и архијерејски Сабор македонски свештеници више волети и поштовати кад реше своје црквено питање, него сада када Синод и патријарх имају фиктивну власт над црквеном организацијом у Македонији.
Патријарх је одвратио да не може бити Црква у Цркви, да по Уставу и прописима Српске православне цркве није могуће доћи до решења на начин на који је то тада замишљено. Упозорио је још једном да одлуке воде путу отцепљења.

На то је Радосављевић узвратио да је Македонска православна црква фактички већ отцепљена, а требало би мало стишати страсти и променити Устав Српске православне цркве, јер то траже православни свештеници из Србије и других република, па тек касније, на новим основама, радити на јединству.

„Патријарх Герман је даље нагласио да је 1956. године постојао формалан предлог од стране млађих епископа да се дадне Македонцима аутокефална црква, па су се томе супроставили епископи старци и ствар је пропала.“

Благовести из цркве Св. Клемента из Охрида, једна од најлепших фресака из пелагонијског периода

Радосављевић је истакао да је македонска Црква последица македонског националног ослобођења и извојеване равноправности и да је покушано да се македонско црквено питање реши што мирније и безболније, у интересу и Српске православне цркве. Споменуо је чак да је надбискуп скопски Смиљан Чекада понудио да папа обави хиротонију изабраних епископа и упозорио да ће, ако архијерејски Сабор буде ишао на заоштравање, против себе окренути и српске православне вернике и свештенике.

На крају је патријарх Радосављевића упозорио да би у случају да викарни епископ Доситеј учествује на сабору у Охриду могло доћи до његовог рашчињења.[31]

Епископ Доситеј је три дана касније затражио пријем код Радосављевића. Састанку 1. октобра присуствовао је и Милоје Дилпарић. Према службеној белешци, епископ је дошао да обавести Радосављевића да је прихватио позив Македонаца да буде један од кандидата за епископа Македонске православне цркве, који би требало да буде изабран на Црквено-народном сабору у Охриду. Обећао је лојалност, савестан рад за најбоље интересе државе и Цркве и замолио домаћина за подршку и помоћ. Рекао је и да је своју одлуку изложио патријарху и Синоду, тако да су упознати са његовим одласком у Македонију.

„У току данашњег дана био је код патријарха Германа, кога је обавестио да полази у Скопље и са којим се је том приликом опростио. Патријарх Герман је вршио страшан притисак на њега да одустане од своје намере. Претио му је да ће му одмах ставити забрану на свештенорадњу, да ће га извести на суд и на концу да ће бити лишен чина. И поред тога епископ Доситеј је остао упорно при својој одлуци и молио патријарха да буде сталожен и да не пренагли. Утисак је епископа Доситеја да је патријарх остао при свом захтеву. Ипак када су се растали пољубили су се при опроштају“, забележио је Радосављевић.

Саборни Храм Светог Климента Охридског у Скопљу, највећи храм у Македонији

Епископ Доситеј у препричавању његових разговора са неколико архијереја је навео да је епископ пакрачки Емилијан рекао да би било боље да не иде у Македонију сада, али да сматра од рашчињења неће бити ништа, истакавши да и патријарх тако мисли, али да због других епископа мора да се држи званично против. Епископ Лонгин је, према том сведочењу, изјавио да рашчињење не долази у обзир, па ни било каква казна која би следовала епископу Доситеју због одласка у Македонију, док је епископ захумско-херцеговачки Владислав говорио о канонима и Уставу Српске православне цркве. Епископ вршачки Висарион му је рекао да нема потребе да се плаши, јер да од свега против њега неће, нити може шта бити. „Тражио је од Доситеја да га части због предстојећег избора“, забележио је Радосављевић

На крају разговора Радосављевић је епископу Доситеју пожелео много успеха на новој дужности и обећао да ће му пружити пуну подршку и помоћ у свим његовим настојањима и захтевима. Изразио је наду да ће у Македонији са Извршним већем, Комисијом за верска питања и другим народним властима, као и са македонским свештеницима, остварити пуну сарадњу и разумевање.[32]

*****

Програм који је 20. јула договорен у Савезној комисији за верска питања је остварен готово у целини у наредним месецима: Црквено-народни сабор је организован од 4. до 6. октобра 1958. у Охриду, донет је Устав Македонске православне цркве, а викарни епископ Доситеј Стојковић је постављен за митрополита македонског.[33] Устоличење су обавили цивили и обични свештеници 12. октобра у Скопљу, у храму Светог Мине.[34]

Епархије Македонске православне цркве

Према Уставу, нова Црква је остала у канонском јединству са Српском православном црквом преко патријарха српског, који је истовремено постао и патријарх Македонске православне цркве. Устав је прописао и форму заклетве поглавара: заклињао се да ће поштовати отаџбину и народне власти којима ће бити лојалан.[35]
Српска православна црква није по свој прилици смела ни могла да о тим збивањима обавести остале православне Цркве.

Државну власт је интересовало како су помесне Цркве примиле проглас у Охриду, па је Државни секретаријат за иностране послове 28. новембра 1958. затражио од подређених дипломатских службеника у иностранству да прикупе сва реаговања објављена у тамошњим медијима.[36]

По пристизању свих извештаја, Савезна комисија за верска питања је начинила „Информацију о Православној цркви у Македонији“, за интерну употребу. У том спису је, поред осталог, наведено: „У вези обнове Охридске архиепископије и стварања Македонске православне цркве, скоро сви епископи у НР Србији коментарисали су да је то учињено мимо канона, да је требало ићи преко Синода, да се овим цепа јединство Цркве и Српство, да је овим много ослабљена власт епископа над свештеницима итд. Нарочито оштро реаговали су рашко-призренски епископ Павле, шабачки епископ Симеон и тимочки епископ Емилијан, али на све ове као и на остале епископе утиче крајње непријатељски став епископа бањалучког Василија, који тражи да се митрополит Доситеј и два македонска епископа изведу пред црквени суд и прогласе расколницима. Међутим, у ставу свих епископа исто тако се испољава и бојазан да не дође до јачег заоштравања односа цркве са државом.“[37]

Синод је средином новембра 1958. одлучио да се администрирање оног дела Скопске митрополије који се налазио на територији Србије (Архијерејска намесништва пчињско, масуричко-пољаничко, прешевско и босиљградско) повери епископу нишком Јовану.[38] (Администратор је обављао уобичајене архијерејске послове и испуњавао своје обавезе: рукополагао је свршене богослове и постављао парохе на упражњене парохије и кажњавао.[39])

Други наставак у суботу: Неспоразуми и несугласице због македонског црквеног питања доводе до оштријих сукоба: Македонско црквено питање остало нерешено у црквено-канонском погледу

Напомене:

  1. Ђоко Слијепчевић, Македонско црквено питање, Минхен 1969; Илија К. Марку, „Македонска црква“ – Самотворевина Скопља. Улога Папе и Уније, Призрен 1994; Предраг Пузовић, Раскол у Српској православној цркви – Македонско црквено питање, Београд 1997; Димшо Перић, Црквено право, Београд 1997.
  2. Теолог и правник по образовању, Димшо Перић сврстава ауторе који су се бавили Македонским црквеним питање у три група. Први покушавају да на силу докажу право на постојање Македонске православне цркве: Славко Димевски, Историја на Македонската православна црква, Скопје 1989 (у даљем тексту: С. Димевски, н. д,); Јован Белчовски, Автокефалноста на Македонската православна црква, Скопје 1986; Миодраг Периќ, Историско-правните аспекти на односите помеѓу Српската православна црква и Македонската православна црква, Скопје 1998. Други осећају да у свему постоји пројекат државних органа: Ђоко Слијепчевић, више наслова, Живан Стефановић, Српска црква под комунизмом – Црквени расколи, Чикаго 1988 (у даљем тексту: Ж. Стефановић, н. д,) и други. Трећи су представници групе млађих историчара са својим радовима: Вељко Ђурић Мишина, Радмила Радић и Предраг Пузовић.
    Димшо Перић је дао посебан допринос расветљавању проблема и то са црквено-канонске стране – Димшо Перић, „Македонски раскол у Српској православној цркви“, Свети Кнез Лазар, бр. 1-2, Призрен 2002, стр. 157-177.
    Видети и текст анонимног аутора: „Македонско црквено питање“, Глас Цркве, 1/1990, стр. 22-28; Исто, Глас цркве, 2/1990, стр. 22-27.
  3. Рајко Л. Веселиновић, „Уједињење покрајинских Цркава и васпостављање Српске Патријаршије“, Српска православна црква 1920-1970, Београд 1971, стр. 13-35.
  4. Марко Димитријевић, „Српска црква под бугарском окупацијом“, Српска православна црква 1920-1970, Београд 1971, стр. 211-216. Видети и: Вељко Ђ. Ђурић, Голгота Српске православне цркве 1941-1945, стр. 354-361 (у даљем тексту: В. Ђ. Ђурић, Голгота…).
  5. С. Димевски, н. д, стр. 1003-1004.
  6. Архив Синода, Записници, Син. бр. 1522 од 31/18. октобра 1944 (у даљем тексту: АСин, Записници,..); Видети и: Гласник.., 10-12/ 1944, стр. 77-80.
  7. АСин, Записници, Син. бр. 37 од 16/3. јануара 1945; П. Пузовић, Раскол у.., стр. 117-118.
  8. Р. Радић, Однос државе.., стр. 425.
  9. В. Ђ. Ђурић, Голгота.., стр. 354-361.
  10. С. Димевски, н. д, стр. 1027.
  11. Политика, Београд, 8. март 1945. Упоредити: АСин, Македонска православна црква 1945-1960, нерегистровано.
  12. С. Димевски, н. д, стр. 1030. Вредно је помена да је резолуција помињала (тачка 7.) стварање југословенске Патријаршије која ће бити састављена од других (републичких) Цркава – Гласник.., 10/1946, стр. 92.
  13. Гласник.., 6/1945, стр. 92-93.
  14. АСин, Записници, Син. бр. 401/зап. 137 од 19. марта 1945. године. Решење Министарства унутрашњих послова је потписао тадашњи министар Владимир Зечевић, свештеник Српске православне цркве. Решење Бр. 173/а од 17. марта 1945. године – АСин, „МПЦ 1943-1950“, нерегистровано. Видети и: П. Пузовић, Раскол у.., стр. 119-120.
  15. Гласник.., 10/1945, стр. 93.
  16. Гласник.., 6/1947, стр. 187; Упоредити: Елаборат „Развој црквеног питања православне цркве у НРМ од ослобођења до данас (са прилозима)“, од 14. марта 1957. године – АЈ, 144, 23-264.
  17. Елаборат „Развој црквеног питања православне цркве у НРМ од ослобођења до данас (са прилозима)“, од 14. марта 1957. године – АЈ, 144, 23-264.
  18. Весник, бр. 65 од 1. јануара 1951.
  19. Димитрије Стојковић рођен је 7. децембра 1906. у Смедереву. Основну школу и гимназију је завршио у Београду. Богословију је започео 1922. у Сремским Карловцима, а завршио 1937. у Битољу. Дипломирао је 1942. на Богословском факултету (Гласник.., 15/1942, стр. 92. Тада су завршили студије: Стеван Боца, потоњи епископ Стефан, Војислав Митровић потоњи епископ Владислав, Гојко Стојчевић, потоњи епископ и патријарх Павле, Хранислав Ђорић, потоњи епископ и патријарх Герман). Замонашио се 1924. у манастиру код Кичева, потом отишао у Хиландар и тамо боравио до 1932, и дошао у Грачаницу. Од 1937. до 1947. био чиновник у Синоду, потом постављен за управника Патријаршијског двора у Сремским Карловцима. За викарног епископа топличког изабран на Сабору 1951 (када и Хранислав Ђорић за моравичког). – Сава, епископ шумадијски, Српски јерарси.., стр. 176-177. Вредно је помена да ни код епископа Саве шумадијског нема помена када је викарни епископ Доситеј изабран за митрополита скопљанског.
  20. Гласник.., 8/1957, стр. 99.
  21. П. Пузовић, Раскол у.., стр. 126-127.
  22. АСин, АСБр. 15/зап. бр. 73 од 10. јуна/28. маја 1958. Видети и: П. Пузовић, Раскол у.., стр. 128-129.
  23. Информација Савезне комисије за верска питања, Пов. бр. 90 од 5. јуна 1958. године – АЈ, 144, 28-282.
  24. Гласник.., 6/1958, стр. 92-93.
  25. „Забелешка са састанка у Савезној комисији за верска питања“ – АЈ, 144, 23-277.
  26. Писмо македонске Комисије за верска питања, Стр. пов. бр. 61 од 19. септембра 1958, Савезној комисији за верска питања – АЈ, 144, 23-277.
    Вредно је помена да је Иницијативни одбор понудио две варијанте првог става одлуке:
    „Овој црквено-народен собор решава да се црквата во НР Македонија издои од составот на Српската православна црква со која била поврзана од прогласувањето на соединувањето на Српската православна црква и обновувањето на Српската патријаршија во 1920 година и да се обнови старата Македонска Охридска архиепископија, која присилно била припоена кои цариградската патријаршија 1767 године во време на Патријархот Самоило – како Македонска православна црква.“
    „Овој црквено-народен собор решава да се обнови старата Македонска Охридска архиепископија, која е била присилно укинута а епархите припоене кон Цариградската патријаршија 1767 године во време на Патријархот Самоило и истата да носи нозив Македонска православна црква.“
  27. Представке се налазе у: АЈ, 144, 24-145.
  28. АСин, Записници, Син. Бр. 2721/зап. 656 од 29. септембра 1958. Видети и: П. Пузовић, Раскол у.., стр. 50-51.
  29. „Забелешка о разговору са патријархом Германом на дан 26. септембра 1958 године у Савезном извршном већу на пријему који је потпредседник Е. Кардељ давао у част норвешког премијера Герхардсена“, Пов. бр. 133 од 27. септембра 1958. године – АЈ, 144, 24-278.
  30. Писмо Синода, бр. 2725/зап. 658 од 30. септембра 1958, свим архијерејима – АЈ, 144, 24-278.
  31. О овом разговору постоје две супротне верзије: патријархова и Радосављевићева. Како појединачно не дају комплетно разговор, треба их упоредити: „Забелешка о разговору претседника Савезне комисије за верска питања друга Радосављевића са патријархом Германом на дан 29. IX 1958. г. у Савезној комисији за верска питања“, Пов. бр. 134/1-58; Писмо Синода, бр. 2725/зап. 658 од 30. септембра 1958, свим архијерејима – АЈ, 144, 24-278. Овај разговор негира тврдњу Живана Стефановића да је патријарх упутио епископа Доситеја у Охрид – Ж. Стефановић, н. д, стр. 15.
  32. „Забелешка о разговору претседника Комисије за верска питања Савезног извршног већа друга Добривоја Радосављевића са епископом топличким Доситејем на дан 1. X 1958. год. од 13 до 13,45 часова у просторијама Комисије“, Пов. бр. 135/1 од 1. октобра 1958. године – АЈ, 144, 24-278.
  33. Нема основа за тврдњу да је прота Нестор Поповски био кандидат за поглавара Македонске православне цркве – Ж. Стефановић, н. д, стр. 17.
  34. О устоличењу нема у Гласнику, ни код Ђоке Слијепчевића, Радмиле Радић, Предрага Пузовића, Живана Стефановића, Славка Димевског и других аутора, нити у службеној интернет презентацији Македонске православне цркве.
  35. Стенографске белешке Македонског црквено-народног сабора одржаног од 4. до 6. октобра 1958. у Охриду – АЈ, 144, 24-278.
  36. Писмо Државног секретаријата за иностране послове, бр. 428330 од 28. новембра 1958, Амбасади у Атини и Генералном конзулату у Солуну – АМИП, Па/1958, 63-13-438330.
  37. „Информација о Православној цркви у Македонији“ Савезне комисије за верска питања, Пов. бр. 9 од 24. јануара 1959. године – АС, 21, 135. Упоредити: Ж. Стефановић, н. д, стр. 18-19. Наиме, Стефановић тврди да нико од архијереја није био противан проглашењу Македонске православен цркве осим епископа америчко-канадског Дионисија.
  38. Писмо Синода Савезној комисији за верска питања – АЈ, 144, 27-281. У
  39. Гласник.., 12/1962, стр. 387; Исто, 12/1964, стр. 401; Исто, 11/1966, стр. 328.

…………………..

Подели:

0 0 votes
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments