Да ли Македонска православна црква има услове за добијање аутокефалије

МПЦ коначно у крилу мајке цркве, мај 2022: Канонско јединство СПЦ и МПЦ после 55 година

У случају самопроглашења аутокефалности МПЦ, за СПЦ и остале цркве, она ће бити расколничка верска организација

  • Македонско црквено питање је са политичког становишта било решено, али је и даље остало отворено у црквено-канонском погледу. Поред свега, Македонска православна црква је била потпуно самостална у области својих унутрашњих послова
  • Патријарх српски Герман је, уз саслужење епископа бачког Никанора и митрополита Доситеја, 19. јула 1959. обавио хиротонисање епископа Климента са титулом преспанско-битољски. Патријарх је устоличио новог епископа.
  • У разговору српских и македонских архијереја 1969. Македонци су изричито захтевали аутокефалност правдајући то и ставом да иза тога предлога стоји македонска републичка власт. Патријарх је упозоравао на неканонски чин из 1958. године и затражио да Македонска православна црква не пренагљује, јер би Српску православну цркву могли да принуде да поведе поступак са далекосежним последицама.
  • Државни функционери су били сагласни да архијереји Српске православне цркве, и после притисака републичких и државних органа1967. године, не показују ни разумевање нити спремност за регулисање односа између две Цркве. Закључено је да још једном треба извршити притисак на Патријаршију како би прихватила политичку оправданост захтева за аутокефалност Македонске православне цркве.
  • Држава Југославија и њено руководство на челу са Ј. Брозом је стално улагалои напоре како би Српска православна црква признала аутокефалност Македонској православној цркви.
Други део

Аутор: др Вељко Ђурић Мишина, историчар

Притиском државе и одлукама у Охриду, архијерејски Сабор Српске православне цркве стављен је пред свршен чин, па је покушао наћи компромис у решавању македонског црквеног питања. Сабор је 19. јуна 1959. закључио: „Свети архијерејски сабор у потпуности одобрава став Светог архијерејског синода по питању црквено-народног сабора одржаног без одобрења Српске православне Цркве у Охриду 4-6. октобра 1958. године, самовољног одласка викарног Епископа топличког Доситеја на сабор и неканонског избора Епископа, што је изложено у седмој седници Светог архијерејског сабора од 10. јуна 1959. године“.

Сабор је констатовао да су се епархије Скопска, Охридско-битољска и Злетовско-струмичка издвојиле у самосталну Македонску православну цркву и да желе да се управљају по свом Уставу, који је, иначе, достављен Сабору, а он условио са неколико препорука. Верујући да ће се препоруке бити усвојене, а да се не би чекало до следећег редовног заседања, Сабор је разматрао предлог патријарха Германа о избору епархијског архијереја за упражњену Митрополију скопљанску и одлучио да буде изабран викарни епископ топлички Доситеј Стојковић. Против те одлуке били су епископи шабачко-ваљевски Симеон и рашко-призренски Павле. Другом одлуком је на патријархов предлог изабран Климент Трајковски за епископа Епархије битољске.[40]

Македонска православна црква није, међутим, усвојила препоруке Сабора Српске православне цркве о потреби измене текста Устава.


Македонско црквено питање је са политичког становишта било решено, али је и даље остало отворено у црквено-канонском погледу. Поред свега, Македонска православна црква је била потпуно самостална у области својих унутрашњих послова, а архијереји Српске православне цркве нису правили тешкоће, нити даље заоштравали ситуацију. Патријарх Герман се изјашњавао више пута као поглавар обе Цркве, добронамерно је објашњавао формирање Македонске православне цркве, у неким црквеним делегацијама водио и представнике из Македоније, прихватао је стварање македонских црквених општина у иностранству. Македонци у међувремену нису покретали иницијативу за коначно сређивање односа.

******

Приликом поклоничког путовања у Свету земљу, патријарх Герман је 9. маја 1959. посетио цариградског патријарха Атинагору. Мада нису дата званична саопштења о разговорима, по неким тврдњама домаћин је саопштио госту да не признаје самопроглашену Македонску православну цркву.[41]

Иако је хиротонија новоизабраног епископа била условљена достављањем Патријаршији измењеног Устава Македонске православне цркве, патријарх је уз саслужење епископа бачког Никанора и митрополита Доситеја 19. јула 1959. обавио хиротонисање епископа Климента са титулом преспанско-битољски.[42] Патријарх је устоличио новог епископа.[43]

Српски патријарх Герман трпео је притиске Ј. Броза да одобри аутокефалност Македонској православној цркви, али он то никада није дозволио

Веровање патријарха Германа у искреност митрополита Доситеја да ће ће заједнички радити на решавању проблема истопило се већ 26. јула када су митрополит Доситеј и новорукоположени епископ Климент за епископа злетовско-струмичког хиротонисали Тому Димовског, који је нешто раније замонашен добивши име Наум. Тако је Македонска православна црква дошла до тројице архијереја и права на формирање Синода. Велику радост због тога изразио је Добривоје Радосављевић шаљући телеграме и патријарху Герману и Синоду у Београду.[44]

*****

Епископ америчко-канадски Дионисије писао је 5. августа 1959. патријарху Герману и Синоду о свом виђењу Устава Македонске православне цркве. Подсетио је Синод на његову молбу да се он, као епископ, не изјашњава о том питању до Сабора, а како је Сабор завршио рад у јуну, тражио је да му те одлуке доставе с обзиром на чињеницу да је чуо различите вести.[45] Синод му је 4. септембра доставио одлуке Сабора од 17. јуна и Синода од 8. јула 1959. године.[46]

*****

Уочи устоличења патријарха Германа у Пећкој патријаршији, маја 1960, ваља подсетити да се као спорно поставило питање присуства митрополита Доситеја. Он је инсистирао да носи белу панкамилавку и да добије одговарајуће место међу епископима.[47] Свечаности, на крају, није присуствовао.

У наредних неколико година избијали су због македонског црквеног питања неспоразуми и несугласице које су доводили и до оштријих сукоба. Први од њих догодио се јануара 1961. када је у Патријаршији разматран Устав Македонске православне цркве и примећено да од препорука архијерејског Сабора ниједна није прихваћена.

*****

Марков манастир је српски манастир Старе Србије (данас Северна Македонија) који се налази у селу Маркова Сушица, 18 километара јужно од Скопља у сутјесци Маркове реке, изграђен 1345. Име је добио по Марку Мрњавчевићу или “Марку Краљевићу”, а посвећен је Светом Димитрију.

Здравствено стање митрополита Доситеја није било баш најбоље што се одражавало и у његовом непримереном понашању. С њим су и о томе разговарали Добривоје Радосављевић, Страхил Гигов, Александар Грличков, Милоје Дилпарић и још неколико руководилаца Државног секретаријата за унутрашње послове. У извесном растројству митрополит би у више наврата, о чему постоје сведочења, причао како су га државни органи преварили, жалио се на прогон и јадиковао због тога што не може да носи белу панкамилавку. Чак се, како је устврђено, пијан појавио на састанку Епархијског управног одбора марта 1961. и том приликом поднео оставку, па је састанак одложен. Митрополитом су се због бројних испада бавили и припадници Државног секретаријата за унутрашње послове.[48]
Дилпарић је боравио у Скопљу почетком априла 1960. и том приликом се састао са митрополитом Доситејем.

После неколико реченица, митрополит му је рекао: „Грех ти на душу, Дилпарићу, што ме овде доведе и остави.“ Спомињући разне догађаје, оптуживао је македонске свештенике за недисциплину и изрекао низ негативних оцена на рачун епископа. У једном тренутку је приметио да би му било најбоље да иде за митрополита црногорског, „пошто је Арсеније болестан“.[49]
Митрополит је слично незадовољство исказао и приликом дуго договаране посете Београду, односно Савезној комисији за верска питања и Патријаршији.[50]

Македонска православна црква и поред свега није могла да се афирмише као самостална Црква, иако је држава са своје стране предузимала све што је било потребно да помогне тај пројекат. То је, између осталог, у одређеним круговима, чињено широм света, посебно у местима где су живели људи пореклом из Македоније. Држава је помагала Македонце на свим континентима да се организују у црквене општине под именом Македонске православне цркве. А онда су настали нови проблеми.

*****

Македонска православна црква је живела свој пун унутрашњи живот. Крајем 1962. имала је тројицу епископа, 221 свештеника, 80 монаха, 745 храмова и 70 манастира. Међутим, за било какву активност у спољним односима, претходно је морала да затражи сагласност патријарха Германа, што је неретко изазивало неспоразуме. Да би то предупредила, републичка власт у Македонији је инсистирала да Македонска православна црква затражи признање од других помесних Цркава, како би самостално могла да општи са њима. Требало је најпре постићи да о томе расправља Сабор Српске православне цркве и да то прихвати.

Македонски захтев нагнао је 1963. године чланове Савезне комисије за верска питања да ту проблематику добро проуче не би ли нашли решење. Претпоставили су да се може очекивати да ће Синод и Сабор Српске православне цркве одбити тражену расправу, пошто постоје црквено-канонске сметње. Такође, ни остале помесне Цркве неће признати такву врсту самосталности Македонске православне цркве.
Размишљајући како да приморају Сабор Српске православне цркве на признање права Македонској да самостално општи са другим помесним Црквама, државне власти су се нашле пред дилемом да ли исти принцип треба применити и у другим републикама – једна република, једна православна Црква – и то према решењу националног питања у земљи. Према том предлогу, православна Црква би добила југословенски карактер, а чиниле би је аутономне православне Цркве у републикама, којима би патријарх био заједнички. Предлог је, међутим, остављен за неко друго време с образложењем да би реализација те идеје довела у питање односе државе и Српске православне цркве, а очекивани су били и негативни одјеци у иностранству.[51]

Непрекидне акције комунистичких власти да се призна Македонска православна црква

Држава је у том тренутку била опседнута још неким другим питањима у вези са Српском православном црквом. Наиме, требало је коначно решити проблем српске политичке емиграције искористивши њено раздвајање по црквеном питању и око епископа америчко-канадског Дионисија. Управо те околности Македонци су покушали да искористе.
Почетком јануара 1964. Мома Марковић, председник Савезне комисије за верска питања и Боро Чаушев, председник македонске Комисије за верска питања, разматрали су шта ваља даље предузети у случају Македонске православне цркве. Поменули су проблем панкамилавке јер је патријарх Герман тврдио да белу носе само поглавари аутокефалних Цркава. Марковић и Чаушев сагласили су се да Српска православна црква треба да код других помесних Цркава покрене признавање Македонске православне цркве и омогући јој да убудуће самостално општи. Савезна комисија за верска питања је сматрала да је још рано за то и да би инсистирање могло да доведе до још већих проблема.[52]
Како су Македонци тражили коначно разрешење питања Македонске православне цркве, 6. априла 1964. у Савезној комисији за верска питања одржан је састанак коме су присуствовали Мома Марковић, Боро Чаушев, Мато Радуловић и Милоје Дилпарић. Разматране су следеће теме: однос Српске и Македонске православне цркве, пут патријарха Германа у Македонију, одлазак делегације предвођене патријархом Германом у Бугарску, обнова порушених верских објеката у Скопљу, избор два викарна епископа у Македонској православној цркви, прилике у Удружењу православних свештеника у СР Македонији, дочек у Скопљу генералног секретара Светског савета цркава и свештенички кадар у Македонској православној цркви.

Герман, Патријарх српски никад није попустио у питању МПЦ

Закључено је, између осталог, да се мора видети колико је Македонска православна црква способна да самостално организује епархију у иностранству у контексту решавања проблема епископа америчко-канадског Дионисија после одлука архијерејског Сабора о подели његове епархије на три нове.[53]

Мома Марковић обавестио је 18. априла Крсту (Црвенковског) о најновијим збивањима у вези са Македонском православном црквом, поменувши разговор са Бором Чаушевим и предложеног кандидата за епископа. „Митрополит је заинтересован за њега много. Ради се о Николи Поповском. Али и поред тога, чини се да би било добро избећи, ако је то икако могуће његов избор. Он је два пута кажњаван-суђен.“ Поменуо је и могућност судске рехабилитације, али је закључио да би све то могло да се искористи у дисквалификацији саме Македонске православне цркве. „Познато је да иза МПЦ од њеног оснивања стоји држава. Избором овога, нашао би се не мали број у Македонији, у целој Православној цркви као и вани, који би то приказали као покушај државе да компромитује Цркву. А то нам, чини ми се не треба. Створили смо је, па јој морамо помоћи и да се афирмише и ојача свој углед. Управо предстојећи разговори са Патријархом о МПЦ имају поред осталога и ту сврху.“[54]

Савезна комисија за верска питања расправљала је 18. маја 1964. о политици државе према Српској и Македонској православној цркви.[55] За нормализовање односа две Цркве предложено је неколико решења. Једно се односило на подршку одласку патријарха Германа у Македонију. Пошто је то прихваћено, патријарх је са епископима тимочким Емилијаном и банатским Висарионом 1. јуна 1964. кренуо у Скопље и тамо боравио три дана. Посета је укључивала обилазак храмова оштећених у земљотресу који је годину дана раније погодио тај град. Архијереји су посетили и насеље које је изграђено новцем добијеним од Светског савета цркава. Митрополит Доситеј и гости из Београда такође су посетили Александра Грличкова, председника македонског Извршног већа, али о темама разговора на том састанку нема званичних саопштења.[56]

Како је у међувремену за 16. јун 1964. уприличен сусрет Петра Стамболића, председника Савезног извршног већа, и патријарха Германа, за Мату Радуловића, потпредседника Савезне комисије за верска питања, је начињен подсетник за разговор. Према том документу, Савезној комисији за верска питања припадала је одлучујућа улога у односима Српске и Македонске православне цркве. „Одлуке Архијерејског сабора СПЦ 17. VI 1959. г. донете су уз притисак државе (убеђивањем, давањем средстава и слично) и уз крајње залагање и вештину Германа, већина епископа је интимно била против, па је тешког срца пристала на компромис.“ Потом је описан процес промене Устава Македонске православне цркве и наведена оцена патријарха Германа да је у томе преварен и доведен у незавидан положај.

На крају списа у поглављу насловљеном „Шта сада радити“ биле су разрађене варијанте будућег деловања: од толерисања постојећег стања, до покретања проглашења аутокефалности Македонске православне цркве. По првој варијанти, не треба журити већ сачекати јесен када ће се ситуација у вези са расколом Српске православне цркве у Америци, као и у Југославији и Патријаршији, према предвиђањима, унеколико стишати. По другој варијанти, треба пронаћи решење на бази одлука Сабора Српске православне цркве (уз тумачење одличја и титула), јер би на тај начин Сабор био дисквалификован као фактор који одлучује о том питању.[57]
На састанку у Савезном извршном већу били су председник Савезног извршног већа Петар Стамболић, председник Савезне комисије за верска питања Мома Марковић, потпредседник Савезне комисије за верска питања Мато Радуловић, секретар Централног комитета Савеза комуниста Македоније Крсте Црвенковски и председник македонске Комисије за верска питања Боро Чаушев.

Констатовано је да је питање Македонске православне цркве са политичког аспекта решено, јер она фактички постоји и функционише и као таква се афирмисала. Остала су, међутим, отворена нека питања канонске природе. Закључено је да из политичких и других разлога треба сачувати јединство две Цркве преко заједничког патријарха и да Македонска православна црква треба у потпуности да усклади свој Устав са препорукама Сабора Српске православне цркве од 1959. године, а када Македонска православна црква то учини, српска Патријаршија ће упознати остале православне Цркве са постојањем нове помесне Цркве.[58]

Опет заједно после 55 година: грб Македонске и Српске православне цркве

Потребу разрешења проблема у вези са Македонском православном црквом констатовали су 27. јуна 1964. и Бора Чаушев и митрополит Доситеј. Чаушев је захтевао помирљивији став према архијерејима Српске православне цркве и предложио заједничко деловање у сваком погледу, закључивши да ће након свега бити веома тешко задовољити обе стране – српску и македонску. Митрополит се сложио да то питање треба окончати и изразио спремност за договор, нагласивши да се мора признати да Македонска православна црква више није део Српске.[59]

*****

Уследили су притисци на патријарха Германа какви до тада нису били забележени. Тако су Мома Марковић, председник Савезне комисије за верска питања, и председник македонског Извршног већа Александар Грличков 9. јула 1964. у разговору предочили патријарху Герману да ће Македонци прихватити све препоруке Сабора Српске православне цркве у вези са Уставом.

Захтевали су од патријарха да убудуће, у свакој делегацији која одлази у иностранство, буде и представник Македонске православне цркве. Када је патријарх поменуо проблем ношења црквених одличја и одоре, одговорили су да ће македонска Комисија за верска питања понудити две варијанте како то питање може бити разрешено.[60]
Државни функционери су све време замерили патријарху Герману на односу према митрополиту Доситеју. У том контексту навели су конкретан пример: Делегација Српске (и Македонске) православне цркве, предвођена патријархом Германом, боравила је у Бугарској од 3. до 13. септембра 1964. као гост Бугарске православне цркве и патријарха Кирила. У делегацији су били и митрополит Доситеј и епископ славонски Емилијан. Претходно је било договорено да ће патријарх Герман упознати бугарског патријарха Кирила са постојањем Македонске православне цркве и настојати да обезбеди одговарајући однос Бугарске православне цркве према митрополиту Доситеју.

Манастир Светог Ђорђа у Старом Нагоричану је српски средњовековни православни манастир који се налази у селу Старо Нагоричане, 13 км источно од Куманова.

Међутим, патријарх Герман је приликом сусрета са бугарским патријархом Кирилом митрополита македонског Доситеја представио само као митрополита Доситеја. Према тврдњама југословенског амбасадора у Софији Драгослава Марковића, бугарски патријарх је обећао митрополиту Доситеју признање чим за то добије одговарајући акт од Српске православне цркве. „Овом приликом Кирил је изразио мишљење да патријарх Герман одуговлачи признање МПЦ да се не би замерио Грчкој православној цркви“, записао је Мома Марковић. Патријарху Герману су државни чиновници такође замерили што није одржао обећање да ће у делегацији, која ће путовати на венчање грчког краља Константина и ићи у посету Грчкој православној цркви (16. септембар-3. октобар 1964.), бити и представник Македонске православне цркве. Исто се поновило кад је реч и о саставу делегације која је учествовала на Трећој родоској свеправославној конференцији од 27. октобра. „Држање патријархово по овом питању је некоректно, иако изјављује да је позив на Родос упућен Српској православној цркви. Да је патријарх Герман био за став да на Родос иде и македонски архијереј, могао је обезбедити већину у Синоду СПЦ“, констатовао је Мома Марковић. Патријарху је замерено и што је заједничко саопштења за јавност с тог скупа потписао само са „Герман, патријарх српски“.

Следећа замерка односила се на непомињање Македонске православне цркве на свечаном отварању Богословије у Сремским Карловцима 15. септембра 1964. у којој је било неколико ученика из Македоније. „Ниједан од њих није пришао митрополиту Доситеју као поглавару Македонске православне цркве да би га пољубио у руку. Добија се утисак као да нису смели да приђу.“[61]

*****

Потредседник Савезне комисије за верска питања Мате Радуловић је 18. марта 1965. примио патријарха Германа како би разговарали и о последњем заседању сабора Македонске православне цркве у Скопљу. Патријарх је обећао да ће настојати да избегне отварање расправе о том питању на Сабору Српске православне цркве, пошто неки епископи сматрају да Македонска православна црква није аутокефална, нити аутономна, већ нешто сасвим треће, што је по канонима неосновано. Нагласио је и да би путовање на освећење једног македонског храма у Канади било политички „исплативо“, али је истовремено упозорио на канонске препреке, које би, како је рекао, довеле и до заоштравања односе са делом Српске православне цркве, као и са Бугарском и Грчком православном црквом.[62]

Јосип Броз и Крсте Црвенковски били су годинама на истом задатку признавања Македонске православне цркве, али нису успели, остале су само врло штетне последице

Државна власт је организовала разговоре српских и македонских архијереја и током 1966. године. О томе је Управа богословије у Призрену обавештена 22. новембра писмом од Синода. Према службеној белешци, разговарало се у згради Патријаршије 18. новембра 1966. године пре подне. Са македонске стране стигли су митрополит Доситеј и епископи Климент, Наум и викарни Методије. Са српске су били патријарх, митрополит Данило и епископи нишки Јован, далматински Стефан, шабачко-ваљевски Јован и захумско-херцеговачки Владислав. Македонци су изричито захтевали аутокефалност правдајући то и ставом да иза тога предлога стоји македонска републичка власт. Патријарх је упозоравао на неканонски чин из 1958. године и затражио да Македонска православна црква не пренагљује, јер би Српску православну цркву могли да принуде да поведе поступак са далекосежним последицама.[63]

Патријарх Герман је у том превирању позвао др Сергија Троицког и др Благоту Гардашевића, професоре на Богословском факултету, и Бранка Цисаржа ради разјашњења процедуре добијања аутокефалности и тражио израду елабората на тему „Да ли Македонска православна црква има услове за добијање аутокефалије и да ли је Македонска православна црква наследник Охридске архиепископије“.

Македонски архијереји упутили су 3. децембра 1966. и писани захтев за добијање аутокефалности. Синод Српске православне цркве је о томе расправљао 9. децембра и закључио да то буде тема редовног заседања Сабора. Епископ шабачко-ваљевски Јован био је, вредно је поменути, противан свакој расправи истичући да је тај проблем разрешен још 1959. године.[64]

Савезна комисија за верска питања на седници 23. јануара 1967. закључила је да је „захтев Македонске православне цркве да буде аутокефална црква нормална појава која произилази из тежњи верника и свештеника у СР Македонији да имају своју аутокефалну цркву“ и „да је питање проглашења и признавања аутокефалности искључиво црквено питање“.[65]

*****

Петар Стамболић, високи комунистички функционер Југославије и Србије радио је све што је могао да се се призна Македонска православна црква, али није успео

Митрополит Доситеј посетио је Петра Стамболића, председника Савезног извршног већа, 17. априла 1967. На самом почетку разговора оптужио је Српску православну цркву за, како каже, хегемонизам и шовинизам, као и због тога што њен архијерејски Сабор намерно одуговлачи решење питања међусобних односа две Цркве. Главни аргументи за то, наводи митрополит Доситеј, јесте тврдња да ће самосталност Македонске православне цркве негативно примити српска емиграција у иностранству, „да још има оних који носе ране са Кајмакчалана и да оно што је створено, не може да се цепа и сл.“

Поменуо је и црквено-народне саборе 1945. и 1959. године и нове захтеве упућене Патријаршији, сматрајући да је Македонска православна црква наследница Охридске архиепископије, која је старија од Српске православне цркве. На основу тога закључио је да македонски народ треба да има своју самосталну Цркву, као што и српски народ има своју. Подсетио је такође да је македонски Синод разговарао са члановима републичког Извршног већа, и, добивши од њих подршку, затражио од Српске православне цркве аутокефалност.

Жалио се истовремено на патријарха Германа и његово игнорисање тих послова запитавши домаћина како Савезно извршно веће гледа на односе две Цркве. „Македонска православна црква не жели аутономију, нити враћање на односе утврђене одлуком Сабора Српске православне цркве из 1959. године, већ Македонска православна црква тражи аутокефалност. По његовом мишљењу, Македонска православна црква не цепа Српску православну цркву, јер Македонску православну цркву сачињавају Македонци, већ Српску православну цркву цепа бивши епископ Дионисије (у Америци)“, забележио је Стамболић после састанка.
Стамболић је саопштио митрополиту Доситеју да је државна власт спремна да помогне у проналажењу коначног решења које би задовољило обе стране. Митрополит Доситеј је истакао да Сабор Српске православне цркве неће то питање решити у духу захтева Македонске православне цркве, додавши да ће Синод Македонске православне цркве сазвати црквено-народни сабор да се о томе изјасни.[66]

Архијереји Македонске православне цркве су од Стамболића, по његовом савету, продужили у српску Патријаршију. Тамо су их дочекали патријарх Герман и епископ шабачко-ваљевски Јован. Гости су нагласили „да су свратили“ само да би им честитали наступајући Васкрс и наговестили проглашење аутокефалности. Када је епископ Јован покушао да разјасни шта значи питање аутокефалности, митрополит Доситеј је рекао да ће сачекати закључке Сабора Српске православне цркве.[67]
Како се ситуација компликовала, Петар Стамболић је 25. априла 1967. организовао састанак на који је позвао Едварда Кардеља, Вељка Влаховића, Мијалка Тодоровића, Добривоја Радосављевића, Крсту Црвенковског, Николу Минчева, Драгог Стаменковића и Милутина Морачу. Расправљало се искључиво о односима Српске и Македонске православне цркве, и констатовано да се ти односи све више заоштравају због различитих ставова по основним питањима, а да су погоршани после одлуке Сабора Српске православне цркве 23. маја 1966. којом је ревидирао своју ранију одлуку из 1959. године. Државни функционери су били сагласни да архијереји Српске православне цркве, и после притисака републичких и државних органа, не показује ни разумевање нити спремност за регулисање односа између две Цркве. Закључено је да још једном треба извршити притисак на Патријаршију како би прихватила политичку оправданост захтева за аутокефалност Македонске православне цркве. У супротном, руководство Српске православне цркве ће својим одбијањем изазвати бројне штетне последице. На крају је речено да руководства две републике, Србије и Македоније, у случају негативне одлуке Сабора Српске православне цркве на мајском заседању, треба да договоре које ће све мере предузети како у земљи не би дошло до негативних политичких последица.[68]

У таквим околностима, патријарх Герман је затражио пријем код Јосипа Броза. Владимир Поповић, генерални секретар председника Републике је проценио да не треба изаћи у сусрет патријарховом захтеву што је и рекао службеници, која је саставила следећу белешку: „Друг Влада Поповић сматра да друг Тито не би требало да прима патријарха Германа по питању односа између Српске и Македонске православне цркве“. Белешку је предала Брозу а он је на маргини написао само: „Не желим да се мјешам у црквене ствари. Т.“[69]

У међувремену, држава је припремила Трећи црквено-народни сабор у Скопљу.

Представници Савезне и републичких комисија за верска питања обавили су низ разговора са архијерејима Српске православне цркве пре одржавања редовног Сабора у мају и пре ванредног Сабора у септембру 1967. године са циљем да их убеде за реално сагледавање македонског црквеног питања, које је очито изашло из оквира Цркве и добило политички карактер.

Посебне разговоре са патријархом Германом обавили су најпре председник Савезног извршног већа Петар Стамболић 7. марта 1967, потом председник Извршног већа Србије Драги Стаменковић 5. маја[70]. Крајем августа са патријархом је разговарао и нови председник Савезног извршног већа Мика Шпиљак, а затим и нови председник Извршног већа Србије Ђурица Јојкић. На патријарха је вршен притисак да Сабор Српске православне цркве у односу на Македонску православну цркву не донесе такве одлуке које би изазвале негативне политичке последице. Главни савез удружења православног свештенства је уочи заседања Сабору Српске православне цркве упутио представку у којој изражава забринутост због става Српске према Македонској православној цркви с молбом да се не заоштравају односи.

Пред редовно заседање Сабора, професори Сергије Троицки и Благота Гардашевић су предали елаборат који им је својевремено наручио патријарх Герман. Њихов закључак је био да ће у случају самопроглашења аутокефалности Македонске православне цркве за Српску и остале помесне православне Цркве, она бити расколничка верска организација и као таква одлучена од општења са њима. Бранко Цисарж је тврдио да Македонска православна црква нема никаквих основа да себе сматра наследницом Охридске архиепископије.[71]

Сабор је, поред осталих тема, разматрао и документа пристигла од Синода Македонске православне цркве. Закључак је био да се не може уважити њихов захтев од 3. децембра 1966. године.[72]

*****

Македонска православна црква је на Трећем црквено-народном сабору у Охриду 19. јула 1967, на 200-годишњицу укидања грчке Охридске архиепископије, прогласила аутокефалност, формирала две нове епархије, једну у Македонији, а другу за Канаду, Сједињене Америчке Државе и Аустралију, са седиштем епископа у Торонту, и донела одлуку о отварању богословије.[73] Текст одлука упућен је и патријарху Герману.[74]
Кад је вест о прогласу аутокефалности послата у свет, изазвала је различите реакције.[75] Тако је Џон Сатертвејт, секретар Савета за међународне везе Англиканске цркве, прочитао вести о том чину у Охриду, али зачудо није тим поводом видео саопштење Српске православне цркве о томе.[76] Сатертвејт је објавио текст у дневнику Тајмс истакавши и поред свега да је начин на који је југословенска власт употребила Македонску православну цркву за своје политичке циљеве и наглашава да одвајање од Српске православне цркве није само црквено питање. Чудио се ћутању Патријаршије у Београду, додајући да је Грчка православна црква већ протествовала и закључујући да због тога нема изгледа да ће Македонска православна црква добити канонско признање од других православних Цркава.[77]

Држава је преузела обавезу да вест о проглашењу аутокефалности Македонске православне цркве пошаље у свет. После усаглашавања текста информација Савезне комисије за верска питања и Правне службе Државног секретаријата за иностране послове, она је 10. августа 1967. упућена на адресе 58 југословенских дипломатско-конзуларних представништава.[78] (Информација је крајем децембра поново упућена на исте адресе.[79])

Манастир Трескавац код Прилепа, посвећен је успењу пресвете Богородице, саграђен у 13-14 веку, српски краљеви су били ктитори, посебно Милутин

*****

Синод Српске православне цркве због новонастале ситуације састао се 15. августа. Архијереји су прочитали писмо Синода Македонске православне цркве од 19. јула о проглашавању аутокефалности. Патријарх је саопштио да је све поглаваре православних Цркава обавестио о закључку прошлог архијерејског Сабора. С тим у вези, на крају је одлучено да Сабор буде сазван у ванредно заседање 14. септембра 1967. године.[80]
Наредних дана у Патријаршију су стизале писма подршке али је, истовремено, на патријарха и друге архијереје и даље вршен велики притисак. Тако је 27. августа патријарха позвао Мика Шпиљак, председник Савезног извршног већа, а два дана касније и Ђурица Јојкић, председник србијанског Извршног већа.

Два дана пред Сабор Извршни одбор Савеза удружења православног свештенства затражио је од архијереја да им дозволе да на седници Сабора кажу шта свештеници мисле.[81]
Сабор је расправљао само о једној теми – проглашењу аутокефалности Македонске православне цркве. Закључак је био јасан: „Пошто се виша јерархија Македонске православне цркве оглушила о надлежно донету одлуку Светог архијерејског сабора Српске православне цркве АСБр. 44/зап. 10 од 24/11. маја 1967. године и самовољно и неканонски сама се отцепила од своје Мајке Цркве у расколничку верску организацију, то сходно поменутој Саборској одлуци прекинути са овом јерархијом богослужбено и канонско општење и ставити у дужност Светом архијерејском синоду Српске православне цркве да против виновника раскола поведе поступак.

„Са верним народом Македоније не прекидати општење, већ удовољавати њиховим верским потребама.

„Богословима и студентима Богословског факултета из Македоније, који то желе, одобрити да се могу и даље уписивати у наше богословске школе и учити у њима. Пријем ће вршити архијереји у чијим се епархијама богословске школе налазе.

„Ову одлуку објавити у првом наредном броју Гласника, службеног листа Српске православне цркве, и о њој обавестити сестринске православне Цркве ради знања.“[82]

Одлука је сутрадан по доношењу, 16. септембра објављена у новинама Православље.

О тим одлукама Сабора Српске православне цркве најпре су почели да се распитују у Ватикану код југословенских дипломатско-конзуларних представништава, па је посланик Вјекослав Цврље из тамошњег Посланства већ 18. септембра тражио да га што пре детаљније о свему обавесте.[83] После договора са Савезном комисијом за верска питања, упућен му је записник са седнице Сабора.[84] Потом му је, после нешто више од месец дана, из Београда јављено да односи две Цркве остају непромењени, да Македонци настоје да се афирмишу а држава ће и даље улагати напоре како би Српска православна црква признала аутокефалност Македонској православној цркви.[85]

Заједничке литургија Српске православне цркве (СПЦ) са Македонском православном црквом (МПЦ) у храму Светог Саве у мају 2022. доказ је да је зацељена рана раскола која је трајала 55 година

Прва званична (државна) реакција у Југославији објављена је 19. септембра у дневним новинама Политика под насловом „Непожељан сукоб“. Истога дана Синод је покренуо поступак против виновника раскола. Та одлука је опет навела државне институције да реагују.
Радивоје Увалић, помоћник државног секретара за иностране послове, разговарао је са совјетским амбасадором Бенедиктовим 7. октобра 1967. године који је том приликом казао да су га неколико дана раније посетили претставници Македонске православне цркве с молбом да руском патријарху пренесе њихову поруку у којој се жале на став српског патријарха Германа. Амбасадор им је рекао да то не може учинити док не добије мишљење од надлежног министра. Увалић је у својој белешци закључио да је Бенедиктов био критичан према Македонцима, а да је хвалио патријарха Германа.[86] (Бенедиктов је 14. децембра добио додатна објашњења од Љубе С. Бабића, саветника државног секретара за иностране послове Марка Никезића.[87])

Савезно извршно веће је 23. октобра начинило строго поверљиву информацију о српско-македонском црквеном проблему. После изношења историјата проблема и набрајања свих разговора са српском страном, констатована је кривица Српске православне цркве.[88]
Ради припрема за разговор са патријархом, Милош Минић, председник Скупштине Србије, затражио је од сарадника да му доставе списак могућих тема које би гост могао да наметне. „С наше стране сматрамо да треба указати на потребу коректнијег односа према Македонској православној цркви.“[89] Наравно, то питање било је главна тема разговора у сусрету 23. децембра 1967. године који је трајало више од два сата.[90]
Патријарх цариградски Атинагора је 1-16. октобра 1967. боравио у узвратној посети српској Патријаршији. Мада се разговор водио о сусрету цариградског патријарха и папе, патријарх Герман је покренуо и питање проглашења аутокефалности Македонске православне цркве.[91] После три месеца стигао је одговор цариградског патријарха.[92]
Савезна комисија за верска питања је 12. марта 1968. констатовала да Српска православна црква и даље заоштрава однос према Македонској. „Будући да је питање аутокефалности МПЦ превасходно политичког карактера, значи да је заоштравање и према држави“.[93]

Занимљив је и податак да је одлука Сабора од 15. септембра 1967. да се против виновника проглашења аутокефалности поведе поступак, прослеђена тек 19. марта 1968. Синоду Македонске православне цркве.[94]
Синод Македонске православне цркве је вратио писмо патријарху Герману.[95] О свему је обавестио македонску Комисију за верска питања а она савезну. На основу тог писма почетком маја састављена је белешка под насловом „Информација о новим елементима заоштравања руководства Српске православне цркве са Македонском црквом и државом“.[96]
Мика Шпиљак примио је 22. марта 1968. патријарха Германа и остале чланове Синода. Поред Шпиљка били су Мило Јовићевић и Радосав Перовић, председник и саветник Савезне комисије за верска питања. Патријарх је говорио о проблемима који муче Српску православну цркву, а као последњу тему поменуо је однос према Македонској православној цркви.

Рекао је да је Сабор расправљао о томе и закључио да је то искључиво црквени проблем. „Мишљења је да су Македонци погрешили и да грешку треба да исправе. Истакао је да је проблем односа између СПЦ и МПЦ решен одлуком сабора из 1959. године и додао да је држава тада дала гаранцију да је то питање решено. Решење види у враћању МПЦ у крило СПЦ.“ Напоменуо је да је цариградски патријарх Атинагора писао митрополиту Доситеју и саветовао га да се врати у крило мајке Цркве. („Препис овог писма предао је председнику Шпиљаку.“)
Према очекиваном следу, Шпиљак је патријарху изразио наду да ће и даље међусобно сарађивати и да ће неки проблеми бити ускоро разрешени. „Говорећи о проблему односа између Српске православне цркве и Македонске православне цркве, председник Шпиљак је казао да је проблем решаван пре његовог доласка на дужност председник Савезног извршног већа. Изјавио је да је данас тешко прихватити тврдњу да је то искључиво црквено-канонски проблем. Сматра да је питање односа између две цркве национално-политички проблем. Подвукао је да он као председник СИВ-а не може никаквим средствима утицати на МПЦ да би се вратила у крило СПЦ, а ако се ове две цркве тако могу споразумети, то би била сасвим друга ствар. Даље је истакао да је Македонија самостална република и да се македонска нација бори за своју пуну афирмацију у свим областима друштвеног живота, па и на питању аутокефалности своје цркве.“
На крају састанка је патријарх предложио да Савезна комисија за верска питања посредује између две Цркве и то на основу одлука из 1959. године.[97]

На Сабору Српске православне цркве маја 1968. није било расправе о Македонској православној цркви, иако је неколико архијереја на томе инсистирало.

Цариградски патријарх Атинагора био је доследан у одбрани права Српске православне цркве

Савезна комисија за верска питања је 30. маја 1968. још једном расправљала, између осталог, и о односу Српске и Македонске православне цркве. Констатовано је да су бројни разговори обављени са архијерејима непосредно пред Сабор имали знатног утицаја на расправу у Патријаршији и закључено да то питање није ипак решено, већ само одложено и да ће га архијерејски Сабор у погодном моменту поново узети на разматрање. Закључено је да треба наставити започету активност и у свим контактима са патријархом и епископатом настојати да дође до коначног решење тог питања тако што ће Српска православна црква признати самопроглашену аутокефалност Македонске православне цркве.
У расправи је Боро Чаушев критиковао рад југословенских дипломатско-конзуларних представништава тврдећи да су била пасивна у објашњавању положаја Македонске православне цркве и проглашења њене аутокефалности. Казао је да према неким сазнањима код Румунске и Бугарске православне цркве „постоји расположење“ да признају Македонску православну цркву. „Напомињујући да је став политичког руководства СР Македоније да се за сада прво иде на признавање МПЦ од стране Румунске православне цркве, пошто су представници ове Цркве изјавили да би они то учинили уколико држава пружи подршку, Боро Чаушев је предложио да се румунском амбасадору у Београду, или председнику Комисије за верска питања при Влади НР Румуније објасни положај Македонске православне цркве и став Владе СФРЈ по овом питању.“[98]

Цариградски патријарх Атинагора је 18. јула 1968. од патријарха Германа тражио нове информације у вези са Македонском православном црквом. Одговор из српске Патријаршије упућен је 16. септембра, а садржавао је одлуку Синода од 19. марта о покретању поступка против македонских архијереја. На крају писма цариградском патријарху је упућена молба да посаветује Македонце да се врате у крило своје Мајке Цркве у случају да му се поново обрате.[99]

Трећи последњи део, сутра, недеља:  СПЦ стално одбија захтеве за аутокефалност МПЦ а Југословенски политички руководиоци стално покрећу нове дипломатске активности како би обезбедили признање аутокефалности Македонске православне цркве.

Напомене:

  1. АСин. Записници, АСБр. 34/зап. 62 од 19/6. јуна 1959. Видети у: П. Пузовић, Раскол у.., стр. 59-60 и 142. Та одлука се помиње у и писму Синода, Син. бр. 2207 од 4. септембра 1959, епископу Дионисију – АЈ, 144, 23-272. Вредно је помена да су против те одлуке били епископи шабачко-ваљевски Симеон и рашко-призренски Павле, који је предлагао да Сабор позове епископа Доситеја на одговорност због одласка на Црквено-народни сабор 1958. године.
  2. Радмила Радић, Држава и верске заједнице 1945-1970, II, Београд 2002, стр. 240. Видети и: „Изјава Његове Светости Патријарха српског Господина Германа после повратка са ходочашћа из Свете земље“, Гласник.., 6/1959, стр. 186. Видети и: Милан Д. Смиљанић, „Поклоничко путовање Његове Светости Патријарха Српског Г. Германа у Свету земљу“, Гласник.., 8-9-10/1959, стр. 247-349. Упоредити: Раде Новаковић, „Поклоничко путовање по Светој земљи“, Весник, 1/1960, стр. 255. Видети и: М. Д. Јанковић, н. д, стр. 589-594.
  3. Писмо Синода, потписао епископ бачки Никанор, Син. бр. 2207 од 4. септембра 1959. епископу америчко-канадском Дионисију – АЈ, 144, 23-272.
  4. Гласник.., 6/1959, стр. 219-224.
  5. Политика, 29. јул 1959; Борба, 29. јул 1959.
  6. Писмо епископа америчко-канадског Дионисија, од 5. августа 1959. Синоду – АЈ, 144, 23-272.
  7. П. Пузовић, Раскол у.., стр. 60.
  8. Видети у материјалу о устоличењу који се налази у: АЈ, 144, 43-395 и 48-400.
  9. „Информација о боравку митрополита МПЦ Доситеја у Београду“ – АЈ, 144, 58-484.
  10. Извештај „Белешка секретара Савезне комисије за верска питања Милоја Дилпарића са пута НР Македонији у времену од 1 – 4. IV 1960. године“, Пов. бр. 01-155/1 од 14. априла 1960. године – АЈ, 144, 43-349.
  11. Записник са седнице Савезне комисије за верска питања од 15. јуна 1961. године – АЈ, 144, 53-443.
  12. Писмо Савезне комисије за верска питања, од 23. новембра 1963, Државном секретаријату за иностране послове – АМИП, Па/1963, 57-15-443554.
  13. „Положај Македонске православне цркве“, од 22. јануара 1964. године – АМИП, Па/1964, 93-2-451071144.
  14. Писмо Савезне комисије за верска питања, бр. 231/1 од 28. априла 1964, Државном секретаријату за иностране послове – АМИП, Па/1964, 93-5-451283.
  15. Писмо Моме Марковића, председника Савезне комисије за верска питања, од 18. априла 1964, Крсти Црвенковском – АЈ, 144, 136.
  16. Писмо Савезне комисије за верска питања, Пов. бр. 198/1 од 12. маја 1964, члановима Комисије – АМИП, Па/1964, 93-5-451406.
  17. „Његова Светост Патријарх г. Герман у Скопљу“, Гласник.., 7-8/1964, стр. 279; Видети и: Гласник.., 1/1965, стр. 49.
  18. „Потсетник за разговор М. Радуловића код Председника Стамболића 16. VI 1964“ – АЈ, 144, 136.
  19. „Информација о односима између Српске и Македонске православне цркве“, од 20. новембра 1964. године – АМИП, Па/1964, 93-2-451717.
  20. Писмо Савезне комисије за верска питања, Државном секретаријату за иностране послове – АМИП, Па/1964, 93-6-451550.
  21. „Информација о односима између Српске и Македонске православне цркве“, од 20. новембра 1964. године – АМИП, Па/1964, 93-2-451717.
  22. „Информација о односима између Српске и Македонске православне цркве“, од 20. новембра 1964. године – АМИП, Па/1964, 93-2-451717.
    Када су о догађају у Сремским Карловцима јавили македонској Комисији за верска питања, започела је акција за отварање македонске Богословије. Било је око 20 богослова из Македоније у богословијама у Београду и Сремским Карловцима. По мишљењу Боре Чаушева, ти богослови се „врло накарадно васпитавају, у шовинистичком и великосрпском духу итд“. Записник са седнице Савезне комисије за верска питања од 18. маја 1964. године – АМИП, Па/1966, 93-2-427628.
  23. Писмо Савезне комисије за верска питања, Пов. бр. 111/65, Државном секретаријату за иностране послове – АМИП, Па, 1965, 74-1-413838.
  24. Писмо Синода, Син, бр. 5141/зап. 763 од 22. новембра 1966, Управи Богословије у Призрену. У прилогу је „Службена белешка о вођеним разговорима између Светог архијерејског Синода Српске православне цркве и Светог архијерејског синода Македонске православне цркве“. – Приватна архива.
  25. АСин, Записници, Син, бр. 5335/зап. 812 од 9. децембра 1966.
  26. Писмо Савезне комисије за верска питања, Пов. бр. 169 од 30. маја 1967, Државном секретаријату за иностране послове – АМИП, Па/1967, 70-2-419220.
  27. Писмо Савезне комисије за верска питања, од 29. априла 1967, Генералном секретаријату Председника Републике – АЈ, 836, II-10.
  28. АСин, Македонска православна црква, нерегистровано.
  29. Писмо Савезне комисије за верска питања, Државном секретаријату за иностране послове – АМИП, Па/1967, 70-2-427396; Видети и: Елаборат „Стање односа између државе и верских заједница“ Савезне комисије за верска питања, Пов. бр. 351/1 од 9. октобра 1967. године – АЈ, 836, II-10. Белешка са састанка упућена је и 18. октобра 1967. Марку Никезићу, државном секретару за иностране послове – АМИП, Па/1967, 70-2-427396.
  30. „Белешка“ од 18. маја 1967. године – АЈ, 836, II-10.
  31. Остало је забележено да је на Стаменковићеве речи да Македонце треба задовољити, патријарх Герман казао: „Ви кажете да њих треба задовољити. А да ли нас Србе ко пита да ли и ми у овој земљи постојимо, и да ли нас ко треба да задовољи? Ко је иницијатор свега овога, да ли ми или они? Ми смо хтели да их задовољимо и то је било учињено, али се сада од нас тражи да извршимо самоубиство. Не, ми то нећемо учинити и ако они сами прогласе аутокефалност отворено Вам кажем да ћемо Доситеја пред суд, па шта му Бог и тај суд да“. – АСин, Записници, Син, бр. 1785 од 17. маја 1967.
  32. АСин, Записници, Син, бр. 1006/зап. 149 од 10. марта 1967.
  33. АСин, Записници, СБр. 44/зап. 10 од 24/11. маја 1967. Видети у: П. Пузовић, Раскол у.., стр. 144-151.
  34. С. Димевски, н. д, стр. 1077-1087. У првом члану Одлуке о проглашавању аутокефалности Македонске православне цркве је било: „Македонска православна црква – наследница на обновената Охридска архиепископиија – се прогласува за автокефална“.
  35. Писмо Синода Македонске православне цркве, бр. 141 од 19. јула 1967, патријарху Герману. Видети у: П. Пузовић, Раскол у.., стр. 152-157.
  36. Тих дана у Југославији је боравио Антонио Јерков, припадник Усташке младежи у време постојања Независне државе Хрватске, један од оперативаца у стварању Хрватске православне цркве. Јерков је живео у Риму и уређивао часопис „Релазиони религионе“. Свакако да је био у току процеса проглашења аутокефалности Македонске православне цркве. У време боравка у Југославији, био је у Савезној и хрватској Комисији за вјерска питања. Писмо Вјекослава Цврље, бр. 431185/77 од 19. септембра 1967, Државном секретаријату за иностране послове и Савезној комисији за верска питања – АМИП, Па/1967, 70-2-431185.
  37. Телеграм Амбасаде у Лондону бр. 582 од 29. јуна 1967, Државном секретаријату за иностране послове – АМИП, Па/1967, 214-1-427702.
  38. Телеграм Конзулата у Лондону, бр. 630 од 29. августа 1967, Државном секретаријату за иностране послове – АМИП, Па/1967, 214-1-430408.
  39. Писмо Савезне комисије за верска питања, Пов. бр. 301/2 од 5. августа 1967, Државном секретаријату за иностране послове – АМИП, Па/1967, 70-2-427396. Информација је садржавала једнострани поглед на историјат стварања Македонске православне цркве до проглашења са наглашеном критиком Српске православне цркве. На крају информације је наведено да ће Синод Македонске православне цркве ускоро обавестити све аутокефалне православне Цркве у свету док је у писму Сабору Српске православне цркве истакнута жеља за сарадњом на равноправној основи између две Цркве.
  40. Писмо Кабинета државног секретара за иностране послове, бр. 440698 од 11. децембра 1967, дипломатско-конзуларним представништвима – АМИП, Па/1967, 70-2-440698.
  41. АСин, Записници, Син. бр. 2701/зап. 498 од 15. августа 1967.
  42. Елаборат „Стање однос између државе и верских заједница“ Савезне комисије за верска питања, Пов. бр. 351/1 од 9. октобра 1967. године – АЈ, 836, II-10.
  43. АСин, Записници, АСБр. 50/зап. 7 од 15/2. августа 1967. Видети у: П. Пузовић, Раскол у.., стр. 158-164. Занимљива је тврдња Живана Стефановића да је држава „подржала“ патријарха Германа у одбијању признања аутокефалности Македонске православне цркве – Ж. Стефановић, н. д, стр. 24-25.
  44. Телеграм Посланства у Ватикану, бр. 139 од 18. септембра 1967, Државном секретаријату за иностране послове и Савезној комисији за верска питања – АМИП, Па/1967, 70-2-432303.
  45. Писмо Савезној комисији за верска питања, Пов. бр. 335/1 од 23. септембра 1967, Државном секретаријату за иностране послове – АМИП, Па/1967, 70-2-432750; Писмо Државног секретаријата за иностране послове, Пов. бр. 432303 од 28. септембра 1967. године – АМИП, Па/1967, 70-2-432303.
  46. Телеграм Државног секретаријата за иностране послове, бр. 432750/77 од 1. новембра 1967, Посланству у Ватикану – АМИП, Па/1967, 70-2-432750.
  47. „Из забелешке помоћника државног секретара Радивоја Увалића о разговору са Бенедиктовим, совјетским амбасадором, на излету за Ђердап, 7. октобра 1967. године“ – АМИП, Па/1967, 70-2-427396.
  48. Телеграм Државног секретаријата за иностране послове, бр. 427396 од 26. децембра 1967, Амбасади у Москви – АМПИ, Па/1967, 70-2-427396.
  49. Информација Стр. пов. 01 бр. 36 од 23. октобра 1967. године – АМИП, Па/1967, 70-2-437704.
  50. „Преглед питања која ће евентуално поставити патријарх у разговору са председником Скупштине Србије другом Милошем Минићем“ – АС, 21, 136.
  51. Писмо Милоша Минића, од 25. децембра 1967, кабинету Председника Републике – АЈ, 836, II-10.
  52. Писмо србијанске Комисије за верска питања, Пов. бр. 232 од 2. новембра 1969, Савезној комисији за верска питања са „Информацијом о посети цариградског патријарха Атенагоре, који је боравио у Југославији на позив Српске православне цркве од 11-16 октобра 1967. г.“ – АС, 21, 73.
    „У погледу односа СПЦ и МПЦ Атенагора је упознао патријарха Германа да је Синод Цариградске патријаршије расматрао овај проблем и да је донео одлуку којом у потпуности подржава став СПЦ по овом питању, тј. акцептира одлуку Архијерејског сабора о осуди МПЦ. Атенагора је честитао Герману и Епископату СПЦ на оваквом ставу, који по његовом мишљењу, значи одбрану црквених канона. Обећао је да ће одлуку свог Синода објавити чим се буде вратио у Цариград. Такође је обавестио Германа да намерава упутити писмени позив епископату МПЦ ради ‘покајања и враћања у крило законске Цркве?. Изјавио је да би чак могао овакав апел упутити МПЦ из Београда, али је на захтев Германа одустао да то учини. Исто тако Атенагора је упознао руководство СПЦ да је од македонског митрополита Климента добио писани позив да посети Битољ, али да он такав позив није могао прихватити јер би се његова посета могла схватити као акт признавања аутокефалности МПЦ.“
  53. Писмо цариградског патријарха Атинагоре, Бр. прот. 79 од 21. фебруара 1968, патријарху Герману – АЈ, 144, 116.
  54. Писмо Савезне комисије за верска питања, Пов. бр. 208/1 од 16. маја 1968, члановима. У прилогу је „Информација о новим елементима заоштравања руководства Српске православне цркве са Македонском црквом и државом“. – АЈ, 144, 111.
  55. Писмо Синода Српске православне цркве, број 1150/зап. 142 од 19. марта 1968, Синоду Македонске православне – АЈ, 144, 113. Видети и у: П. Пузовић, Раскол у.., стр. 90-91.
    Решење је гласило:
    „1. Стављају се под канонски црквени суд и наређује покретање поступка против виновника стварања верске расколничке организације у Православној цркви у Македонији и то:
    Његово Високопреосвештенство Митрополит скопски Г. Доситеј,
    Његово Преосвештенство Епископ битољски Г. Климент,
    Његово Преосвештенство Епископ злетовско-струмички Г. Наум,
    „Викарни епископ велички“ Г. Методије и
    „Епископ америчко-канадско-аустралијски“ Г. Кирил.
    За вођење поступка и подношење тужбе одређује се Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Василије, коме предати сав оптужни материјал на употребу.“
    Вредно је помена да је прота Веселин Петровић из Новог Сада, секретар епископа бачког Никанора, о том Синодовом писму 1. априла телефоном јавио војвођанској Комисији за верска питања. „Информација“ Косте Гуцуње, председника војвођанске Комисије за верска питања – АЈ, 144, 110.
  56. Писмо митрополита Доситеја патријарху Герману – АЈ, 144, 110.
  57. Писмо Савезне комисије за верска питања, Пов. бр. 208/1 од 16. маја 1968, члановима. У прилогу је „Информација о новим елементима заоштравања руководства Српске православне цркве са Македонском црквом и државом“. – АЈ, 144, 111.
  58. Писмо Савезне комисије за верска питања, Пов. бр. 132/1-68, србијанској Комисији за верска питања – АЈ, 144, 110. Вредно је помена да у разговору патријарх није помињао писмо од 19. марта Македонској православној цркви.
  59. Писмо Савезне комисије за верска питања, Пов. бр. 208/2 од 10. јула 1968, републичким Комисијама за верска питања – АЈ, 144, 111.
  60. АСин, Записници, Син. бр. 2826 од 16. септембра 1968. Видети и: П. Пузовић, Раскол у.., стр. 92-93.
5 2 votes
Article Rating

Related posts

Вучићево хушкање Срба на Србе на Косову и Метохији

Prenosimo

Ако се не постигне решење, доћи ће до сукоба

Prenosimo

На Хрвате се може гледати једино као на — периферно српско племе

Gost autor
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
0
Would love your thoughts, please comment.x