“Политика” данас примењује цензуру, невиђену у својој историји, за предочавање правих разлога нестајања ћирилице у Србији

Поводом текста Ј. Вукелића под насловом “Суд: ,Политикаʻ неовлашћено 2007. године променила главу листа, повређена ауторска права“ од 28. октобра 2019.

  • “Политика” је морално и професионално дужна још нешто – да врати право и слободу да се објављује пуна, објективна истина о данашњем тешком (противуставном) положају српске ћирилице
  • Зато што и лингвисти и власт не поштују већинску народну вољу која је изгласала на референдуму за Устав 2006. да и српски језик, буде као сваки други језик, нераздвојан од свог писма, а не да се задржава друго, туђе, алтернативно писмо које је тачно 77 година наметано Србима ради коначне потпуне замене ћириличког писма. И та комунистичка намера није никад, као данас, била ближа потпуној замени ћирилице.
  • Српски правописци су, противуставно и противно пракси у Европи и свету у другим језицима, уз српско писмо, убацили алтернативно, туђе писмо, чиме је, без примера у другим језицима.
  • Противуставно, наставља се југословенска фаворизација хрватског абецедног писма на рачун српског писма (и) у Србији.

Пише: Драгољуб Збиљић, професор књижевности

Осим што је пре неколико година правно пресуђено да најстарији ћирилички дневни лист у Србији мора да врати трајну белешку о правима њеног оснивача (Породице Рибникар) , како је то пре извесног времена предочио Ј. Вукелић на овом сајту, “Политика” је морално и професионално дужна још нешто – да врати право и слободу да се објављује пуна, објективна истина о данашњем тешком (противуставном) положају српске ћирилице (и) у Србији, а што је, очигледном цензуром, одузето читаоцима.

И морална је и професионална, па и цивилизацијска обавеза данашње “Политике” да не чини грех себи, а штету својим читаоцима тиме што данас ставља “рампу” на сваки текст који предочава праве разлога данашње велике угрожености српске ћирилице у српском језику у Србији, па зато изгледа као да нико од нас не зна зашто нам и како и чијим пропустима нестаје миленијумско српско писмо (и) у Србији.

Да ли је могуће да данашњи “водитељи” славне “Политике” могу да мисле да читаоци не виде најоштрију цензуру за изношење различитих мишљења о великом проблему који прати српски народ у вези с једним од најзначајнијих културних, али и општенационалних вредности које чине миленијумски идентитет српскога народа.

Уредници “Политике” су до пре две године, нарочито у “слободнијим” рубрикама, као што су “Погледи” и “Међу нама”, објављивали гледишта, тумачења и детаљнија доказивања по којима су српске језичке и државне институције прворазредни кривци што је српско писмо у Србији данас сасечено чак до 90 одсто у корист хрватске абецеде у писању српског језика и да је то последица и наставак смишљене фаворизације хрватске верзије латинице у језику српскога народа из времена Југославије и комунистичке владавине у њој.

То се данас огледа све више у нестајању и последње ћириличког слова из, на пример, продавница, банака, рекламирању производа, а ћирилице, осим на РТС-у и РТВ-у, готово да нема ниједне приватне телевизије која се служи српским језиком на ћириличком писму.

Затим, у издаваштву књига, све је више издавача који не објављују ни два одсто књига на српском језику с ћириличким писмом.

Зашто су за то главни, практично једини, кривци српски лингвисти који су противно члану 10. Устава Србије легализовали 2010. у Правопису српскога језика Матице српске туђе писмо поред српског писма у језику Срба.

Српски правописци су, противуставно и противно пракси у Европи и свету у другим језицима, уз српско писмо, убацили алтернативно, туђе писмо, чиме је, без примера у другим језицима, нарушен уставни суверенитет (по ставу првом члана 10. Устава Србије) ћириличког писма у српском језику. Тако се, противуставно, наставља југословенска фаворизација хрватског абецедног писма на рачун српског писма (и) у Србији. Српски лингвисти су, тиме, показали да они себе сматрају “кастом” која може да ради шта хоће, противно Уставу, као да једино за њих Устав није надлежан.

Власт подржава у пракси ту неуставност јер, очигледно, и она (власт) мисли да није дужан да се држи сваког члана у Уставу. Kао да и она мисли да из Устава важи само оно што она жели да важи. Тако је власт 15. септембра 2021. изгласала, Уставом непредвиђен, јер је непотребан, Закон о употреби српског језика и ћириличког писма, с лажним изреченим циљем да се (о)чувају српски језик и српско ћириличко писмо. Власт је донела такав неуставан закон (чак се у том закону и не спомиње уставна обавеза о српском језику и ћириличком писму) у коме постоје чланови који су толико апсурдни да немају примера ни у робовласничком систему, јер је у вези с ћирилицом уведена неједнакост субјеката (грађана) пред тим законом. (О томе смо овде писали више пута, па не бисмо то предочавали у детаљима и овога пута.)

Покушавали смо више пута то да предочимо у “Политици”, да укажемо да ћирилица не може случајно да се замењује, али указивање на озбиљне и велике антиуставне пропусте лингвиста и власти нису хтели у “Политици” од пре око две године да објављују чак ни у ни у писмима читалаца (“Међу нама”), него објављују се само оно што је похвала овим неуставностима.

Читамо “Политику” много деценија, ми смо раније имали објављене и своје текстове, али до пре око две године чак смо ми из “Ћирилице” имали обећања да ће нам објавити текстове, а онда се ненадно нити објављују нити дају икаква објашњења зашто неће да објаве, чак и када уредник обећа да ће објавити.

Наравно, “Политика” има право да мисли исто као лингвисти и власт, али није нормално да очекује од свих нас да морамо да мислимо на исти “калуп”. Ми нисмо запамтили у својих више од 70 година већу цензуру у “Политици”, посебно кад је реч о текстовима у којима се јасно предочава како и зашто, чијом кривицом, српско писмо данас у Србији готово да је у положају оштре забране исто као када је била ћирилица забрањена и наметнута хрватска верзија абецеде из окупације Србије и Црне Горе у Првом светском рату или у време оштре забране српске аз6буке у време НДХ, када су укинути и српски језик и српско (ћириличко) писмо.

До пре две године “Политика” је допуштала оваква објективна и чињенична доказивања, али од пре две године постоји очигледна најоштрија цензура  за такве објективне текстове о угрожености српске азбуке (и) у Србији.

Ми знамо да су у “Политици” на раду и кадрови на уредничким, новинарским и лекторским пословима чији су професори били ти – који су утицали на те кадрове да се не објављују текстови који критикују неуставна гледишта и практичне поступке тих њихових професора и указују да ћирилице у Србији мора бити све мање.

Зато што и лингвисти и власт не поштују већинску народну вољу која је изгласала на референдуму за Устав 2006. да и српски језик, буде као сваки други језик, нераздвојан од свог писма, а не да се задржава друго, туђе, алтернативно писмо које је тачно 77 година наметано Србима ради коначне потпуне замене ћириличког писма. И та комунистичка намера није никад, као данас, била ближа потпуној замени ћирилице.

Ми разумемо моћ политике свуда, па и у “Политици”. Разумемо да она не може бити скроз слободна и отворена за сва гледишта, али оволико цензуре у “Политици” у вези с правом истином о прогону (замени) ћирилице нисмо запамтили у свом животу.

“Политика” је углавном успевала макар и “између редова” да протури делић истине о ћирилици, и не само о њој. Овога пута, нарочито у две последње године, те истине о узроцима проблема ћирилице у Србији нема ни “између редова”. Тешко је да се човек ослободи утиска да је. мени лично увек драга, “Политика” данас, практично, забранила сваку пуну истину о великом проблему ћирилице у српском народу.

………………………..

5 2 votes
Article Rating

Related posts

Слом украјинске “контраофанзиве”

Prenosimo

Пропала политика мржње према Русији која је требала постати непријатељ западног света

Prenosimo

Безобзирно жртвована добробит великог броја људи зарад мале групе најбогатијих

Prenosimo
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
0
Would love your thoughts, please comment.x