Балкан и суседи Србије, Друштво, Косово и Метохија, Политика, Преносимо, САД (Америка), Свет (планета), Слободе, Србија, Србија и ЕУ

Ми Срби смо на дручачијем путу, на путу Видовдана, који је постао глобална чињеница

Место Косовског Видовданског боја 1389. српске и турске војске: Газиместан 1989, свечано обележавање 600 година највеће српске битке пред милион људи

Србима су кроз векове, од Косовског боја и Видовдана постављали један те исти ултиматум: претња уништењем и истребљењем целог српског народа

  • Не вера и религија, него снага воље и епифанија свеопште правде водили су Слободана Милошевића у хашки подвиг, без обзира на његова лична или верска уверења
  • Митрополит Амфилохије: „Њему су судили они којима је требало да се суди. Нису му пресудили, невин се преселио у Царство небеско. Божији суд на крају све решава. У имену Божијем је и суд и правда. Време све гласније показује и тек ће показати да се искрено борио за српски народ. Његово име ће у књизи вечних бити уписано неизбрисивим словима“.
  • Добрица Ћосић: „Политичар који је, после Пашића, понео најтеже политичко бреме у 20. веку и сломио се под њим. Државник без иједног савезника. Најпопуларнији и најомраженији политичар Србије. Јесте убијен у Хашком суду. Нису намерно хтели да га лече. Херојски, интелигентно, антологијски је бранио Србију и српску истину и правду пред криминалним Хашким судом. Можда се том одбраном и антиамериканизмом рехабилитиовао пред својим савременицима и историјом…
  • Задивљујућим памћењем догађаја и људи бранио је истину, никог није оптуживао да би смањио своју одговорност. Он је морално срушио хашки суд. Огромна, противречна, трагична фигура српске пропасти. Његовој слави петогодишње одбране од криминалне хашке оптужнице – није равна ниједна судска слава у одбрани правде и истине у Европи

Пише: Божидар Зечевић *

Ни данас многи нису свесни да је својом видовданском жртвом Слободан Милошевић променио свет и пројавио рађање нове ере. Пробудио је наду да ће једном неко стати ногом за врат капитолском тирјанству.

Два Видовдана Слободана Милошевића

Уочи најстаријег српског празника – а да је најстарији требало би да нас подсети и овај напис – још трају одјеци телевизијске серије Породица емитоване у марту и априлу ове године, у којој Видовдан игра нарочиту улогу. Јер, овај празник је означио два битна момента у животу савремене Србије и њеног председника Слободана Милошевића, чијој је породици метафорички посвећена серија. Речју, два Видовдана обележила су овај пут. Милошевићева звезда бљеснула је чувеним говором на Газиместану 28. јуна 1989. године, на 600. годишњицу Косовског боја и жртве кнеза Лазара. На српском небу пут ове звезде могао се пратити у следећих десет најтежих година до Милошевићеве драматичне отмице 31. марта 2001. године и његове продаје Хашком трибуналу, чиме се први ниво политичког трилера са поуком завршава. Други, преокрет и патос ове видовданске повести, међутим, почиње у тами бога Ереба и жене му Никте, древне заштитнице ноћи, чија ће се кћер Немезис, богиња одмазде и кажњавања, појавити у Хагу, где ће Милошевић изазвати највећу силу у историји света одлучном одбраном себе и српског народа, па на врхунцу дати и свој живот, као протагонист једне праве трагедије.

Реченице из говора С. Милошевића на Газиместану 1989. злоупотребљене су против Србије и Срба од стране САД и Хашког суда

Али пре него што се упустимо у ову узбудљиву драматургију, требало би да скренемо пажњу на једну додатну медијску творевину, коју је РТС уприличио  током емитовања ове  игране серије, касно увече 1. априла 2021, на двадесету годишњицу судбоносних догађаја. Тада се, после приказане треће епизоде серије, у студију појавио један од актера стварне драме – Чедомир Јовановић и изненада проговорио језиком сведока. Био је то редак, мада не и  јединствен случај: личност из игране фикције јавила се као двојник изведеног наратива. По Јовановићу, на уласку у хеликоптер који га је одвео у неизвесност и смрт, Милошевић треба да је упитао:

„Знате ли, Срби, да је данас Видовдан?“

У име Срба, Чеда треба да је одговорио: „Појма немам“.

Милошевић је климнуо главом: „То се по теби и види“.

Али је из унутрашњости хеликоптера допро глас пилота: „Ја сам вас возио на Газиместан пре двадесет година, председниче“. Изненађен, Милошевић му је пружио десну руку. док га је за леву још држао гласник Хашког трибунала Кевин Кертис или агент МИ6 Ентони Монктон, у сваком случају неки британски опскурант, како је од почетка било предвиђено и у књигу судбине забележено. Ту сад почиње нова драма, која тек чека свој сценарио и своју режију.

Сећање на грдно судилиште

У кабини ваздухоплова који је летео према Тузли и тамошњој бази НАТО, пилот је говорио о сунчаном, светлом дану када је своју летелицу спустио на поље у близини Приштине, на коме се окупило најмање милион Срба. Милошевића је изненадни помен Газиместана вратио у сећање на грдно судилиште, где је тада отворена нова страница српске повести.

Доминантну, митолошку компоненту овог скупа појачали су сви они који су били ту (многи представници српске културне и јавне елите) те 1989, а нарочито они који нису дошли на Косово: Хрвати, Словенци, Муслимани, Македонци, Албанци и амерички амбасадор Цимерман, што је имало нарочиту тежину и тек касније добило своје пуно објашњење. Кроз брујање окупљене масе, шуму застава и опште одушевљење пристутних, пробијао се Милошевићев глас:

„На овом месту, у срцу Србије, на Косову Пољу, пре шест векова, пре пуних 600 година, догодила се једна од највећих битака онога доба. Овај велики шестогодишњи јубилеј Косовске битке догодио се у години у којој је Србија, после много година, после много деценија, повратила свој државни, национални и духовни интегритет. Није нам према томе данас тешко да одговоримо на оно старо питање: са чим ћемо пред Милоша!“.

На то се проломило масовно одобравање и одушевљен, дуг аплауз, сигуран доказ да Милошевић погађа главну архетипску жицу овог догађаја, ону видовданску, са директним позивањем на националног митолошког јунака. Не оставља ни најмање сумње у то и одмах уводи лајтмотив косовске епике, издају, коју сам митолошки херој означава на Кнежевој вечери.

Бој на Косову, рад Адама Стефановића, „Косовска битка 1389.“, 1870.

„Оно што је извесно, кроз све ове векове иза нас, јесте да нас је на Косову пре 600 година задесила неслога… Неслога и издаја на Косову пратиће и даље српски народ као зла коб кроз читаву његову историју. И у последњем рату та неслога и та издаја увеле су српски народ и Србију у агонију чије су последице у историјском и моралном смислу превазилазиле фашистичку агресију“.

Маса је изненада занемела. Сви су знали о чему говори Милошевић, али многи нису веровали својим ушима. Комуниста и титоиста пројавио је по први пут у историји друге Југославије истину о грађанском рату 1941-1945. и касније на тлу Србије о Југославије. Ова истина без остатка и зазора имала је видовданско дејство управо зато што ју је изрекао један комунистички вођа и то у тренутку у коме је надолазила нова велика несрећа, такође последица вишедеценијске неодговорности српских комуниста према свом народу.

„Па и касније, када је формирана социјалистичка Југославија, српски врх је у тој новој земљи остао подељен, склон компромисима на штету сопственог народа“, није остављаљо сумње Милошевић. „Уступке, који су многи српски руководиоци правили на рачун свог народа, ни историјски, ни етички, не би могао да прихвати ниједан народ на свету… А то што су у овим просторима велики народ, није никакав српски грех нити срамота. То је предност коју они нису користли против других. Срби ту предност што су велики нису никада користили за себе“.

Ето, на том месту хашки тужитељи дочепали су се тезе о Милошевићевој одговорности за „удружени злочиначки подухват стварања Велике Србије“, кључне оптужбе коју им је  доцније славно пала у воду, јер није могла да је прихвати ни хашка правда.

Заслугом својих вођа и политичара Срби су се осећали кривим пред другима, па и пред собом

„Заслугом својих вођа и политичара и њиховог вазалног менталитета чак су се и због тога осећали кривим пред другима, па и пред собом. Тако је било деценијама, годинама“, наставио је Милошевић. „Ево нас данас на пољу Косову да кажемо – да више није тако. Неслога српских политичара уназађивала је Србију, а њихова инфериорност понижавала је Србију. Нема зато у Србији погоднијег места од Косова Поља да се то каже“.

Нови шок. Милошевић је овде само поновио оно што је исте те 1989. године рекао српски песник и политички комесар Друге пролетерске бригаде, Танасије Младеновић: „Ми српски комунисти објективно смо издали свој народ“. Па иако је  говор завршио одом Југославији, чији је председник био и којој је на крају платио свој данак, нови епски јунак поентирао је овако: „Косовско јунаштво већ шест векова инспирише наше стваралаштво, храни наш понос, не да нам да заборавимо да смо једном били војска велика, храбра и поносита, једна од ретких која је у губитку остала непоражена“.

Сада, међутим, долази критични моменат. Оно што ће рећи на врхунцу отворило је пред Милошевићем врата пакла: „Шест векова касније, данас, опет смо у биткама и пред биткама. Оне нису оружане, мада и такве нису искључене“ (курзив Б.З). Ово потоње поновљено је хиљаду пута и на стотину места као крунски доказ да је Милошевић био главни кривац за ратове деведесетих. Иако је мислио на нешто друго, није без разлога оставио и ту могућност, јер је, у духу Видовдана, предвидео непосредну будућност садржану у Туђмановом дрском признању: „Рата не би било да га ми нисмо хтели“ (25. маја 1992. на Тргу бана Јелачића, пред одушевљеним хрватским народом) и изјави његовог министра полиције Јосипа Бољковца: „Туђман је желео рат по сваку цену. Рат није био нужност већ намера. По том његовом концепту, Срби су требали нестати из Хрватске“ (на суђењу Бранимиру Главашу, 12. фебруара 2009). Али све је то избрисано гумицом хашке правде, а остала је једна Милошевићева полуреченица, која деценијама одјекује као смртоносни рефрен.

Карла дел Понте и З. Ђинђић, премијер Србије, договорили су детаље отмице и испоруке Милошевића Хагу баш на Видовдан, 28. јуна 2001. године
Видовдански фатум издаје

Пилотово сећање и удаљено брујање Газиместана измешало се са хуком још четири хелкоптера, која су надомак Дрине окренула последњи круг око БЕЛ 212 у коме је био Милошевић. Енглези су измењали забринуте погледе. Оно што су знали они, али не и Милошевић, јесте да овај лет из кабинета „његовог“ начелника Генералштаба помно прате генерал Небојша Павковић и председник Владе Зоран Ђинђић. Павковић је све време издавао наређења. „Нису примали телефонске позиве, а сви који су у то време покушали да ступе с њима у контакт, међу њима и председник Савезне Републике Југославије Војислав Коштуница, нису успели, јер су телефони били искључени“, пишу Вечерње новости четири године касније.

Војислав Коштуница, председник СРЈ, није могао да добије телефонску везу са својим генералштабом у току хапшења Мулошевића, али хашка тужитељка Карла дел Понте – јесте

Оно што овде није забележено открила је доцније Карла дел Понте: једино је њена веза, коју је сервисирао НАТО,  била све време отворена. „Сви пи­ло­ти у од­ла­ску би­ли су на стро­гом ћу­та­њу. То зна­чи да их ни­је ре­ги­стро­вао Цен­тар за елек­трон­ско извиђање. Ка­да су до­ле­те­ли до Дри­не, са­мо хе­ли­коп­тер са Ми­ло­ше­ви­ћем на­ста­вио је да­ље за Ту­злу. Оста­ли су се вра­ти­ли у Бе­о­град и, по­што је све би­ло за­вр­ше­но, јавља­ли су се Цен­тру по сво­јим позивним знацима. Тек онда, у Београду је почела акција обавештавања, најпре руководства земље а затим и јавности“, писале су Вечерње новости.

Карла дел Понте могла је да одахне. „Били су то врло напети тренуци јер се до последњег часа, док он стварно није био у хеликоптеру, није знало да ће операција успети“, сећала се доцније. „Могло се, на пример, догодити да одбије да уђе у хеликоптер. Било смо, дакле, у телефонском контакту са Београдом, а тамо су били и наши људи које смо послали да прате шта се догађа. И све је добро прошло. Сећам се да смо у Трибуналу славили, отворили смо боцу црног вина, које чак није било ни добро, морам признати, и пили смо из папирних чаша. Био је то, на известан начин, тренутак олакшања након великог посла који смо обавили“.

Тужитељка хашког суда Карла дел Понте склонила је многе доказе који су оптуживали НАТО и Шиптаре за злочине на Косову и Метохији. Зато је на крају и заћутала.

Тек надомак Дрине Милошевић се уверио да га предају Хагу. Све до тада је тињала луда нада да ће три најодговорнија руководиоца земље поштовати не реч, него потписану писмену гаранцију да неће бити испоручен Трибуналу. Сада је, међутим, све постало јасно: древни видовдански фатум издаје, кога је Милошевић поново открио и описао нацији на Газиместану, откривао се сада у пуном бестиђу; опет на Видовдан, у митском тренутку, који није био случајан.

В. Коштуница, премијер Србије, у јуну 2006. године у посети Косову и манастиру Грачаница са епископом Артемијем: И ова посета сметала је моћницима са Запада, из НАТО и ЕУ су  енергично протествовали

Као што је Фердинанд сам изабрао датум своје смрти у Сарајеву 1914, јер је хтео да понизи Србе, тако је из истог разлога „горди Албион“, оличен у двојици пратилаца, тражио и добио од Ђинђића свој плен баш на овај датум. Ни дан раније, ни дан касније. Није само Милошевић био циљ сложене операције коју је предузео цео атлантски пакт да би га довукао у Хаг, него и оно што га је уздигло на Газиместану: дух древног српског сабора на коме се обнављао избор небеске правде. Последњи отпор Великом брату на тлу Европе без Русије, која ће се почети да се усправља тек две деценије касније.

Видовдан у краљевском авиону

Сва је прилика да Слободан Милошевић у авиону британског Краљевског ратног ваздухопловства БАЕ 146 (којим су, иначе, из Париза у Лондон 1997. пребачени земни остаци принцезе Дајане), на свом путу из Тузле за хашки казамат није размишљао о теорији архетипова Карла Густава Јунга, која објашњава ону силу са којом се из дубине колективно несвесног у стварност враћају „урођени обрасци мишљења, осећања и делања настали као резултат вековима таложеног искуства бројних генерација предака“ (Јунг, 1969), тј. првобитне слике, праузори или праликови искуства целог народа, што и јесте наш Видовдан. Овај појам, међутим, одређује трагизам самог Милошевића, јер управо у летећој Хароновој барци он почиње да схвата да залихе искустава, у Срба сасвим неочекивано, а силовито, избијају у преломним моментима националних опасности. Милошевићево „Знате ли, Срби, да је данас Видовдан?“, изговорено неколико сати пре полетања за Хаг, постаје тако нова историјска, сада већ и митолошка парадигма. Видовдан је за Србе, уосталом, одувек био изазов у свом изворном значењу: страшна и кобна неизвесност.

Статуа Светог Вида у градићу Аркони, на острву Рујан, данашњи Риген  на крајњем североистоку Немачке, где су живели Словени

Дан Косовске битке, 15/28. јуни обележава се у Срба „од памтивека као празник херојског претка целог народа, херојског родоначелника“, каже у својој изузетној и још увек јединој те врсте студији Видовдан и часни крст, Миодраг Поповић (1977). „Као првобитни предак, бог заштитник, Видовдан живи негде у дубини човековог бића, као део његове подсвести и може да неочекивано изрони у сасвим различитим историјским моментима. Дан бога Вида постојао је у народу од старине, много пре писаних косовских извора и десетерачких народних песама и падао око 15/28. јуна, дакле на летњи солстицијум, најдужи дан у години, за који се везивао Видов пагански култ“, пише Поповић.

Видовдан је у народној свести сачуван као дан јуначког огледања. Српски преци оживљавали су тога дана у себи свог херојског прапретка. Надахнути његовим примером, они су на тај дан и сами постојали јунаци, хероји, полубогови спремни на жртву преко које ће се трајно сјединити са првобитним претком и тако се по свом митском уверењу, поново родити и обновити. Бели, јаки, сунчани Вид, који је чинио срж херојског бића српског народа, оживео је у лепоти косовских песама. Сасвим је природно да је, заједно са новом хероиком у народу оживело и сећање на херојски култ Белог Вида. И оживљавање Видовог култа, а не само приближно подударање историјског датума Косовске битке са Видовим култном даном, могло је учинити да баш Видовдан буде овековечен као дан трајног, ванвременог јуначког огледања са митским злом“ (Миодраг Поповић, Видовдан и часни крст, 1977).

Култ Светог Вида

Свему овоме претходи веровање да име древног родоначелника Вида потиче од словенске глаголске основе вид (ети), па је Вид у сукцесији нараштаја израстао у свевидеће божанство које може да види прошлост, садашњост и будућност. Отуд његово представљање са више глава окренутих  напред, назад и бочно (божанска поликефалија ведске индоевропске старине и индијске представе Вишнуа, Шиве и других богова са више глава), какав је случај са арконским Световидом и Триглавом на огромном простору словенске прапостојбине – од Северног мора до иза Карпата на југу, укључујући и оног Тројана, кога Вук Караџић проналази и описује на планини Цер, у Подрињу, у Српском рјечнику (1851, 750).

Статуа Светог вида урађена је у дрвету

Главни обред посвећен Виду је стога у вези са предвиђањем, способношћу виђења и описивања збивања која ће се тек догодити. Видовдан старих Срба најчешће је био повезан са прорицањем плодности, напретка или ратне среће, као што је то било у њиховој прапостојбини, а способност призивања непосредне будућности била је особина митског родоначелника, као што је случај у „Кнежевој вечери“ и уопште у косовској баштини. (Ова древна особина као да није мимиошла ни Слободана Милошевића. Три дана пред 5. октобар 2000. одржао је Србима свој последњи говор у коме им је предсказао непосредну будућност. Ствар је у томе што се овај опис доцније испоставио највећим делом тачним, штавише и горим у стварности него како је изгледао његов пророчки наратив!)

Нема сумње да је култ Светог Вида (Световида), главног паганског божанства кога су Срби донели на Балкан најкасније у 6. веку из своје прапостојбине, непрекидно живео у народу „као дан херојске жртве“ и да је, супституисан другим именима, живео у колективној свести српског народа све до 20. века као траг главног божанства свих старих Срба, оних у северној постојбини и оних на Балкану. Световидово светилиште на Витову (Видову), у балтичкој Аркони, разорио је дански краљ Валдемар (име му беше словенско по деди Владимиру Мономаху, кијевском великом кнезу, чија је кћер Инга пошла за данског принца Свена – и самог заветника Световидовог култа!) 15/28. јуна 1168. године, на острву Рујан (нем. Rügen), недалеко  од луке Шашинци (Sassnitz) и древног српског светилишта Коренице (Karenz).

Немачка гравура плеса Светог Вида

Тај догађај детаљно описује дански средњевековни хроничар Саксо Граматик (око 1150 – око 1220)  у свом делу Gesta Danorum, чији је делимични превод на савремени српски, са драгоценим коментарима, дао тек Београђанин Растко Костић (Kostić, Pad Arkone i sumrak slovenskog paganzma, 2009). Саксо описује четвороглавог Световида, као и његову славу, када је врховни свештеник главног српског култа износио округлу чесницу висине човека у обичају који се и данас изводи у Срба („Видите ли ме“, виче свештеник сакривен иза славског колача. „Видимо мало, а идуће године нимало“, одговара народ). Отуд у Срба обред милања („Видиш ли ме“ – „Не виђу“ у селу Грмљанима код Требиња или у Старој Србији, где домаћин, сакривен иза чеснице, виче укућанима: „Дабогда не видели ме од великих класова“).

Овај ритуал обављао се по завршетку жетве, када се износила чесница и изводило милање које описује и Вук у свом Рјечнику (356). „Из свега тога јасно се види да је чесница првобитно представљала хлеб из новог жита и да се у обичају милања појављује у истој улози и у истом значењу као хлеб у Световидовом култу код Балтичких Словена“ (Кулишић, Милати се, Српски митолошки речник, 1998). У крсташком походу, краљ Валдемар и његов бискуп Абсалом разорили су Световидов храм и култ 15/28. јуна,  на дан летњег солстицијума, који је одабран намерно са циљем симболичног уништења српске заједнице и њене старе вере, јер „утемељење данске државе почива на слому паганске словенске религије“ (Kostić, 2009).

Свети Вид, Бог старих Словена, рад Неле Генкине

Али најмање пет векова пре него што се то догодило, Срби су на Балкан пренели Световидов култ и одржали га и после примања хришћанства. Видовданске храмове (све осим Триглава у паганској Далмацији) рушио је око 1000. године ромејски цар Василије Други Бугароубица широм јужнословенског ареала или их претварао у хришћанске о чему и данас сведоче бројни топоними и предања.  Временом, стопио се култ српског врховног бога са култом Светог Саве, како показује најзначајнији истраживач старе српске религије Веселин Чајкановић у свом капиталном делу О врховном богу у старој српској религији (1941) те на истом месту показао да је древни српски врховни бог био идентичан са арконским Световидом. „Име је општесловенско, али је оно можда и старије“, вели Чајкановић, на шта упућује чињеница да су његови главни атрибути бели коњ (Вид) и вук (Дабог, доцније Свети Сава у interpretatio christiana). „Најважније функције, међутим, јесу наравно оне које Дабог врши као највећи национални бог. Као такав, он је родоначелник целога народа“. Све се то даље може читати у светлу капиталног закључка најзначајнијег проучаваоца старе словенске религије Бориса Рибјакова, који налази да је врховни бог свих Словена био Род, идентичан са балтичким Световидом  (Ribakov, Paganstvo starih Slovena, 1981), тј. старосрпским Видом (Чајкановић, нав. дело).

По низу функција и атрибута у словенској, германској, трачкој и грчко-римској религији овај врховни бог је још старији и потиче из индоевропске баштине. Тај deus deorum „стајао је на врху словенског пантеона“, закључује Чајкановић. Стога није чудо што је дан Косовске битке, највеће историјске трауме у српској историји, поистовећен са култом националног опстанка. Светли, бели Вид више од једног миленијума штити и подиже српски народ. Видовдан био крсно име кнеза Лазара, а „Кнежева вечера“ заветна свечаност уочи битке 15/28. јуна, на којој се заступник митског родоначелника и заједничког претка, Милош Обилић, обавезао на подвиг и жртву. „Тако се испољила приврженост највећем богу бескрајног низа предака, која је омогућила поколењима потомака да буду у присном додиру са својим прошлим нараштајима до најдаљега претка, да се осећају као нераздвојни делови огромне и моћне заједнице помрлих и живих сународника“ (Војислав Ђурић, 1991). Сада нам је и Јунгов архетип много јаснији и ближи: Видовдан као митска праслика – архетип живи и даље у колективном искуству Срба и изузетном снагом ступа у стварност у часовима великих националних криза.

Аристотелска матрица

Видовдан је постао државни празник и „црвено слово“ у православном календару, а у Балканским ратовима доживео национални апогеј. Тако са Принциповим пуцњима у Сарајеву, голготом и тријумфом Србије у Светском рату 1914-1918. постаје и Дан националне славе, вечити знамен у националном пантеону. Вајар Иван Мештровић замислио је грандиозни Видовдански храм (за који је 1911. године добио златну медаљу на светској изложби у Риму) као „светилиште југословенске религије“, никада остварено, између осталог и захваљујући Александру од Југославије (који је имао другачије, авалске идеје са Мештровићем) и доцније Моши Пијаде, који га је, као школован сликар, прогањао и затирао.

Већ смо описали како је Видовдан неочекивано оживео у данима Информбироа 1948, када су земља и људи поново стрепели од масивног напада противника, већ накострешеног иза гвоздене завесе. Нека врста катарзе, која је потом задесила ударнике новог, Титовог култа, сасвим неочекивано, погодила је Милована Ђиласа и окренула га против новог митског зла, у духу главне етичке парадигме српског народа, што је, недуго затим, ушло у етиологију једне личне и колективне трагедије (Ђиласов Видовдан, Печат бр. 621, 18. јуни 2020).

Каријатиде Ивана Мештровића које су биле замишљене да стоје на улазу у Видовдански храм, а које се данас налазе у ходнику Народног музеја у Београду

Није никакво чудо што се све ово пресеца са ноћи другог Милошевићевог Видована, пре слетања у Хаг, 28. јуна 2000. у афективном доживљају највишег реда, у коме митски заштитник српског народа васкрсава дух Газместана и Косовског завета. Ми не знамо да ли је баш тада дошло до великог преокрета у души зрелог државника и човека Слободана Милошевића, али од овог тренутка слутимо у његовом мишљењу и делању сасвим нову снагу, нову одлучност за огледање са митским злом, коју су овде описивали познаваоци српске старине. Доле, у Хагу, чекала га је највећа сила света оличена у грубој и арогантној Немезис, мрачној хипостази одмазде, веома налик чуми или караконџули, двама утварама из српског фолклорног хорора.

Затим је цео свет могао да гледа поновно рађање трагичког ритма радње, где се у свакој појединој деоници прожимала лаж са истином. Био је то двобој, архајски агон, суштина једне изворне трагедије. Била је то, ако хоћете, аристотелска матрица за неки нови телевизијски трилер са скривеном поруком, у сваком случају занимљивијом него она коју нам је 2021. понудила ТВ серија Породица. Сада се враћамо тој константи, коју је велика Исидора Секулић сажела овако:

„Научи свог сина јединца да је Видовдан исто што и крсна слава или рођендан – и то је доста“.

Видовдан као птица Феникс

Од оног Видовдана кад је пао шака енглеским агентима до саме своје смрти, Слободан Милошевић није могао да се ишчупа из британског заточеништва нити измакне њиховом надзору. Његову судбину схватили су као свој искључиви плен и нису пропуштали да то свима ставе на знање. Поновило се то у сваком случају до кога им је било нарочито стало (као што је и данас са Радованом Караџићем, кога не пуштају из свог ропства и јуридичке надлежности, директно му угрожавајући безбедност, чак и шансе да преживи). То кад ухвати не пушта. Такву колонијалну политику вежбали су последњих пет столећа и без обзира што им се империја у којој Сунце никад не залази истопила или давно отишла на добош. Краљевски авион са Милошевићем није одлетео право у Хаг, него се још исте ноћи спустио у НАТО базу у Ајндховену, на легендарни аеродром 322. ескадриле РАФ-а, са кога су деведесетих полетале ратне птице за Сребреницу, а 1999. злогласни авиони-убице за Србију. Ту су двојица агената из београдске филијале МI6 Милошевића предали колегама из Хага.

Британска империјална геноцидна хидра стигла је и до наших Балканских простора

Од тог тренутка био је под искључивом надлежношћу двоје тужилаца Међународног трибунала за ратне злочине у бившој Југославији, од којих је ноторни Џефри Најс, такође негдашњи члан балканског тима МI6, био главни заступник тужбе. Процесним већем против Милошевића руководио је енглески судија Ричард Меј, познатији у круговима Лабуристичке партије него у судству Њеног величанства. И Меј и Најс награђени су племићким титулама, а обијица су добили звање краљичиног правника. Queen’s Counsel те тужи,  Queen’s Counsel ти суди. Rule Britannia!

Суочавање са етиком Видовдана

Њима и искучиво њима поверио је Велики брат главни посао због кога је хашки трибунал и основан. „Схватили смо да је главни разлог формирања суда у Хагу био – Слободан Милошевић, председник државе“, пише адвокат Тома Фила, који је још за време мањих суђења разумео „да је све припрема за завршну сцену, а то је хапшење Милошевића. Сви други процеси били су само гарнирунг на „хашком менију“, а „главно јело“ био је он, лично… Другачијим речима, исти утисак потврђује и прворазредни писани извор Ричарда Холбрука, обелодањен тек недавно: „Наш стварни циљ, званично или незванично, мора бити промена на челу Југославије. Инстинкт ми говори да је Милошевић готов, али се не може предвидети како и кад…  Наш најважнији циљ треба да буде подстицање промене режима.. Ја претпостављам да Милошевић неће преживети ове догађаје и да ће, овако или онако, не само пасти него и умрети као последица тога“.

Р. Холбрух, сурови екзекутор америчке неолобералне политике ,велики мрзитељ Срба и подржавалац Шиптара

Управо тако се и догодило. Ове речи написао је Холбрук Белој кући још у току рата, 20. априла 1999, две године пре него што је суђење Милошевићу у Хагу почело, а готово пуних седам година пре него што је српски председник пронађен мртав у ћелији Трибунала, 11. марта 2006. Све је, речју, био смртоносни пројекат САД, разлог што је вођен светски рат против једне мале земље, која се усудила да се не супротстави – него само не сагласи са Империјом. То је Милошевић схватио тек после Дејтона, где му је државни секретар Кристофер, без околишања и сувишне дипломатије, сручио у лице: „Ви изгледа још увек нисте схватили. Нема посебних услова које ћемо вам задати а ви испунити, потребно је да увек, на сваком месту и сваким поводом урадите оно што се од вас очекује“ (Момир Булатовић, 2020).

По значају, смислу и тону овај захтев се није разликовао од оног који је кнезу Лазару испоручио Амурат Први Орхановић 1389. или оног, који је пренераженом др Лази Пачуу 1914. поставио барон Гизл фон Гизлинген. Све је то био један те исти ултиматум: претња уништењем и истребљењем целог српског народа.

Милошевић се појавио у хашкој судници и изјавио да такав суд не признаје. Тиме започиње епска борба за истину и космичку правду, која више нема везе са практичном политиком него стреми врхунској етичкој вертикали. Та борба је започела преломом у души прве ноћи заробљеништва у краљевском авиону суочавањем са етиком Видовдана, коју је један од највећих наших умова, писац Историје хеленске етике, Милош Ђурић, описао овако:

„Кад је човек потпуно преживео све што му је дано да види и чује, сазна и осети, кад је до најширих и последњих граница могућности развио своје снаге и способности свога животног тоталитета, оделотворио своју властиту слободну вољу, онда је часно име заслужио. Онда је себи осигурао место у небеском, у духовно-историјском животу своје нације а преко нације и у духовно-историјском смислу човечанства“.

Како се од оптуженог Слободан Милошевић преобратио у оптужитеља светског силеџије број  1. Америке и НАТО

По свему што је у Хагу учинио, Слободан Милошевић одговорио је на овај захтев из Ђурићеве Видовданске етике, објављене исте оне 1914. године када је и започела епопеја наше националне славе и голготе. О порукама хашке суданије, где је бранио и сасвим одбранио истину о Србији као часном члану породице европских народа и невиној жртви тог истог Запада, штампаће се томови научне и историјске грађе различитих и укрштених извора, што вишеструко превазилази простор који нам је овде на располагању. Али смисао Милошевићеве победе над Хагом саопштила су loud and proud двојица носилаца Нобелове награде за књижевност, Харолд Пинтер и Петер Хандке, који још за трајања хашке срамоте, објављују на сав глас:

Пинтер и Хандке: Хашки суд није успео да изнесе доказе против Милошевића

„Већ више од две године, Слободану Милошевићу суди Међународни кривични трибунал за бившу Југославију, установа Савета безбедности УН сумњиве легалности, са 66 тачака оптужнице за ратне злочине, злочине против човечности и геноцид. Више од 500.000 страница докумената и 5.000 видео-касета уведени су као доказни материјал од стране тужилаштва. Било је више од 300 дана суђења. Сведочило је више од 300 сведока. Стенограм досадашњег суђења има близу 33.000 страница. Ипак, уз све то време и напоре, тужилаштво није успело да прикаже било какав значајан или убедљив доказ било каквог кривичног дела или намере председника Милошевића (курзив Б.З). Напротив, показало се да су неки сведоци тужилаштва били принуђени да лажу под заклетвом, док су други то чинили добровољно. Бившем команданту НАТО Веслију Кларку је дозвољено, кршењем принципа јавног суђења, да сведочи без присуства јавности, док је Вашингтону омогућено да захтева уклањање из записника било којег дела његовог сведочења, ако процени да би тај део могао штетити интересима САД.

Процес против Слободана Милошевића, као што велики и све већи број светских правника јавно тврди, не поштује ни принципе, па чак ни привид правосуђа. Према речима Ремзија Кларка, ранијег државног тужиоца САД, „овај спектакл велике навале безбројног тима тужилаштва са огромним ресурсима (најмање једна милијарда долара! Б.З), усмерене против човека који се сам брани, лишеног сваке ефективне помоћи, јер су његове присталице свуда изложене нападима, а он губи здравље од непрекидног напора – то је потпуно одсуство фер-плеја, то је криминални прогон“.

Ранији тужилац САД Ремзи Кларк оценио је суђење Милошевићу као криминални прогон

Тако се од оптуженог Милошевић преобратио у оптужитеља светског силеџије број 1, а хашки процес у светско, јавно судилиште сили и неправди, о чијој злочиначкој природи нобеловци Пинтер и Хандке, са још десетином светских јавних личности, немају никаквих илузија: „Силеџија из комшилука одлучио је да је цео свет његово двориште. Импликације ове вапијуће употребе ‘политике силе’ иду много даље од неправедног суђења Слободану Милошевићу: ‘нови светски поредак’ који се сада примењује је нехуман и неподношљив. Шта се може учинити да се промени ово окрутно и криминално стање ствари?“

Филозофија феникс-птице

И промене су се догодиле. Данас свет изгледа сасвим другачије од оног унилатералног и предаторског, који је угрожавао опстанак целе људске врсте у првој деценији 21. века. Многи још нису свесни да је својом видовданском жртвом Милошевић променио свет и пројавио нову еру. Пробудио је наду да ће једном неко стати ногом за врат капитолском тирјанству. Као да је све време слушао Његоша, чинио је што бити не може. Приближио се трагичком јунаку косовске мисли. Први је то схватио Владимир Путин и у Минхену 2007. иступио са „говором који је променио свет“. Од тада се са „велике шаховске табле“ неопозиво повлачи силеџија из комшлука и све сигурније појављује извесна етичка алтернатива. Иако смо још далеко од правде у светским односима, иако аждаха још бесно млати својим репом и свима кези своје старачко зубало, ми смо већ на дручачијем путу, на путу Видовдана, који је постао глобална чињеница.

Шта се, у ствари, догодило? Свети Николај Жички говорио је: „Кад општи и народни интерес ставимо испред личног и себичног, ми смо се приволели царству небесном, царству вечних вредности. Кад наш целокупни друштвени и државни, културни и политички живот прожме идеја о надмоћности небеског према земаљском, ми смо испунили кнежев аманет“.

Не вера и религија, него снага воље и епифанија свеопште правде водили су Слободана Милошевића у хашки подвиг, без обзира на његова лична или верска уверења (није без значаја, међутим, да је тек у хашком затвору почео да слави славу, коју, срећом, није заборавио).  Није ли то повратак кнежевом аманету, онако како га је схватио Милошевић још на Газиместану 1989? Није ли његова жртва остала да живи онако како јој је славословио покојни митрополит Амфилохије:

„Њему су судили они којима је требало да се суди. Нису му пресудили, невин се преселио у Царство небеско. Божији суд на крају све решава. У имену Божијем је и суд и правда. Време све гласније показује и тек ће показати да се искрено борио за српски народ. Његово име ће у књизи вечних бити уписано неизбрисивим словима“.

Положио је свој живот за правду свог народа, баш онако како је научавао ава Јустин: „Сваки прави син рода нашег давао је оно што је најдрагоценије на земљи, ради онога што је најдрагоценије на небу – ради правде. Живети ради вечних вредности небеског Царства и умирати за њих јесте суштина наше лазаревске, наше косовске, наше народне вере“ (Јустин Поповић, Видовданска беседа, 1939. године).

У крајњој линији, држе се косовске, народне вере у огледање са вечитим злом и Милошевћеви политички супостати, какав је био Добрица Ћосић, чију сумарну оцену вреди на крају навести управо зато што  нам, без трунке милости и наклоности, враћа у сећање цело Милошевићево наслеђе:

„Политичар који је, после Пашића, понео најтеже политичко бреме у 20. веку и сломио се под њим. Државник без иједног савезника. Најпопуларнији и најомраженији политичар Србије. Јесте убијен у Хашком суду. Нису намерно хтели да га лече. Херојски, интелигентно, антологијски је бранио Србију и српску истину и правду пред криминалним Хашким судом. Можда се том одбраном и антиамериканизмом рехабилитиовао пред својим савременицима и историјом…

Добрица Ћосић са монахом Митрофаном, приликом посете Хиландару

Милошевић до Хага – самовољан и кратковид државник, одговоран за многе поразе, а пре свега у спорости демократизовања земље и напуштања титоизма; у Хагу – национални херој у одбрани истине о српском народу. Задивљујућим памћењем догађаја и људи бранио је истину, никог није оптуживао да би смањио своју одговорност. Он је морално срушио хашки суд. Огромна, противречна, трагична фигура српске пропасти. Његовој слави петогодишње одбране од криминалне хашке оптужнице – није равна ниједна судска слава у одбрани правде и истине у Европи. Ја сам му, као председнику Србије и Југославије био политички противник, а поштовалац њега као хашког оптуженика“ (Добрица Ћосић, 2015).

Како било, тако је у српској историји почетком 21. столећа поново заживео видовдански родоначелник, она птица Феникс из ванвремене промисли творца Видовданске етике, старог, доброг чика-Мише Ђурића, који је и данас наша спона са Хомером и Хегелом:

„Филозофија Косова – то је филозофија феникс-птице, филозофија Голготе, подигнута од опште вредности до народне специфичне, филозофија високо културна, етика ведра, несебична, пунолетна; исто толико национална колико човечанска, може бити врлина и у дизању линије свеживота, врлина у стилизовању светске, екуменске душе, снага у економији духовања свега културног света“. (Ђурић, 1914).

*Божидар Зечевић је српски филмолог, историчар филма, драматург и редитељ, професор анализе филма, члан Европске филмске академије (Берлин).

Овај текст је објављен у три наставка у листу „Печат“ у јуну 2021.

ЛИНК:

Vidovdanski triptihon

Подели:

5 1 vote
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments