Косово је Србија

Циљ Србије је да се променимо, опоравимо и уздигнемо -то је пут  националног опстанка

 

  • Косово није земља, већ завет, али и инструмент обнове. Зато више не сме бити повлачења
  • Три пута смо имали споразум са Бошњацима (1991, 1992. и 2006. године), два пута са Хрватима (1991, 2017), бар једном са Албанцима (2018), али мир су сваки пут срушиле владе из Вашингтона, Лондона или Берлина
  • Циљ Запада је – то је данас очигледно – да Србија као онтолошки и цивилизацијски непријатељ буде понижена, тешко рањена и коначно укинута као држава
  • Нама су САД, НАТО и Албанци одавно одузели власт над Косовом, али сада желе да нам отму и идеолошке темеље државности и разлоге постојања.

Пише: Чеда Антић, председник „Напредни клуб“

После више од пола века савремене кризе око статуса Косова, данас је непорецива истина да Албанци и њихови савезници не желе споразум са Србијом. Из различитих, често прагматичних, разлога они желе да прихватање безусловне независности Косова буде инструмент за даље обесправљивање и асимилацију српског народа широм Балкана и распарчавање Србије. Формалне везе Косова и Србије или „историјски споразум” (макар симболична подела покрајине) одбијани су само из жеље да Србија буде понижена и коначно уништена.

Данас видимо да је деценијски напор наше државе пропао. Јавно, наше власти су покушавале да по сваку цену сачувају макар и формални суверенитет Србије. Тајно, оне су преговарале око признања независности албанске државе на Косову, тражећи некакве уступке за Србију. Безмало све наше владе биле су спремне да прихвате макар и симболичну поделу покрајине. Лош положај Србије, чињеница да је наша земља високозависна од држава које подржавају албански национални пројекат, као и феномен огромног албанског популационог раста присиљавали су све разумне људе на разграничење две нације, па и по цену тешких одрицања. Тренд популационог раста Албанаца је у међувремену заустављен, а њихово исељавање и већи пад наталитета него у остатку Србије током претходне деценије (!), отклонили су разлоге за паничну политику која је пре двадесет и тридесет година била најцелисходнија. О томе шта смо све изгубили због неуспеха свих наших политика тек треба донети целовит суд.

Србија треба да стрпљиво и упорно ради на остварењу свог циља

Све покушаје да се споразумемо са суседним национализмима – тамо где још имамо отворена државна и национална питања – спречавају САД и савезници. Три пута смо имали споразум са Бошњацима (1991, 1992. и 2006. године), два пута са Хрватима (1991, 2017), бар једном са Албанцима (2018), али мир су сваки пут срушиле владе из Вашингтона, Лондона или Берлина.

Циљ је – то је данас очигледно – да Србија као онтолошки и цивилизацијски непријатељ буде понижена, тешко рањена и коначно укинута као држава. То треба да буде опомена за друге мале народе  и модел завојевања непријатељских држава. Ова политика, коју је у прошлости према Србима водио још и Хитлер, знак је слабости САД и савезника, али Србији као малој земљи то мало може да значи. Извесно је да је нашим балканским непријатељима изостанак споразума мање битан него нама. За њих су деведесете године „звездана епоха” националног „рађања”. Иако, испуњено поразима, због чега им је најважније победе донео НАТО, ово ратовање је за њих исто што је за наше старе била Косовска битка из 1389. године.

Време је да усвојимо нову политику. Од формалног инсистирања на суверенитету и недостатка стварне политике – уколико се икада укаже прилика да Србија поново успостави сувереност над покрајином – нема много користи. Потомци ће нам се смејати.  Признање, баш као и идеја о историјском споразуму и подели (са суверенитетом Србије над пет светиња) такође је данас непримерена – потомци ће нас се, учинимо ли то, стидети.

Зато ми морамо да сачувамо сан српског народа, његов национални мит, идентитет, достојанство и наду у будућност. Нама су САД, НАТО и Албанци одавно одузели власт над Косовом, али сада желе да нам отму и идеолошке темеље државности и разлоге постојања.

Газиместан увек надахњује националним поносом све Србе

Остаје нам заустављање преговора. Привремено толерисање достигнутог нивоа косовске самосталности и непрекидан рад на његовом оспоравању, који за сада искључује само оружани сукоб. Леон Гамбета је пре 150 година рекао како Французи никада не говоре о отетим областима Алзасу и Лорени, али сваки дан раде како би их ослободили. Укратко, реч је пре свега о пасивном отпору. Циљ треба да буде јаван и јасан.

Циљ Србије је да се променимо, опоравимо и уздигнемо

Када дође прилика – када ојачамо, припремимо се, када обновимо становништво великом демографском реформом, када решимо статус српског народа у БиХ и Црној Гори, када наступи повољно време на Косову и Метохији и у свету – нека нова, реформисана српска војска ће у војно-полицијској акцији ући у покрајину и изаћи на границе на Проклетијама и Шари.

Све вође и припадници тзв. ОВК – уколико тада буду још живи – биће ухапшени, а злочинци суђени. Сви споменици из рата – осим оних подигнутих жртвама – биће јавно срушени. Албанцима ће бити понуђен исти онај статус који уживају Срби у Републици Хрватској. Наравно, искључиво онима који имају српске пасоше и способни су да положе испит из српског језика и историје.

Чекаћемо деценијaма, век или два… Чекали смо безмало пола миленијума. Успећемо, ако будемо веровали. Као и прошли пут. Цена није битна, пошто су наши европски и амерички „партнери” до сада све друго учинили безвредним. Циљ је да се променимо, опоравимо и уздигнемо. То није пут одбране Косова, већ националног опстанка. Косово није земља, већ завет, али и инструмент обнове. Зато више не сме  бити повлачења.

ЛИНК

https://www.politika.rs/scc/clanak/537428/Pogledi/Kosovo-je-Srbija

5 1 vote
Article Rating

Related posts

Писмо Умберта Ека свом унуку поводом коришћења мобилног телефона

Prenosimo

Српска издаја и усташки геноцид

Gost autor

Председник изгубио везу са пензионерском стварношћу

Prenosimo
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
0
Would love your thoughts, please comment.x