Американци Вучића анализирали и закључили да ће бити најпогоднија личност за стављање тачке на Србију

Издајица, уметнички рад сликара Паје Јовановића (1890) . Народни музеј, Београд

Психологија и психијатрија као помоћне науке за разумијевање лика и дјела Александра Вучића

• Александар Вучић, јако је оптерећен несавладивом потребом да буде у центру пажње; промјенљивог расположења; изразито склон театралном понашању и беспотребној драматизацији сваке прилике; не подноси критику нити другачије мишљење.
• Американци су пошли од тога да је Вучић примјер агресивне кукавице и патолошког лажова, аморалан и бескрупулозан, технолог манипулисања и владања али без креативности, патетичан, бруталан према потчињеним а истовремено снисходљив према надређенима са Запада, лажни националиста. Таква личност ће потписати велеиздају а при том оптуживати друге за то.

Пише: др Вељко Ђурић Мишина, историчар

Владета Јеротић:

„Човек је иначе фантастично биће. Кад је

стваралац, па има фантазију –милина. А

кад није стваралац, а нема фантазију, онда

ми лечимо“!

Срби су оптерећени прошлошћу па су садашњицу и будућност потиснули дубоко у подсвијест. У међувремену нису извукли добре закључке из прошлости па се заблуде понављају понекада и у трагичном и крвавом облику.

Однос према вођи и однос вође према народу је једна од наших болних тема. Нисмо схватили улогу Јосипа Броза, кога су од милоште звали „Друг Тито“, нити несналажење Слободана Милошевића у распаду комунистичког система и Југославије. То се понавља и у случају наметнутог садашњег вође Александра Вучића, који би желио да му се скандира „Ацо, Србине“ али омладина на спортским стадионима и дворанама мисли сасвим другачије: „Вучићу, педеру“!

Та разлика личи на провалију коју је готово немогуће савладати или помирити. Да би помогли у разјашњавању лика и дјела напредног радикала Александра Вучића, нудимо неколико чињеница за размишљање.

Овај текст неће вјероватно разумјети они са мањком школске спреме, а таквих је међу овим народом  већина. Ово је текст углавном за школоване и просвећене!

Нема народа који није имао своје издајнике

Од пријатеља који су о комунистичкој Југославији завршили студије историјских наука,  на списку литературе за припрему испита Опште историје новог вијека било је дјело Томаса Карлајла О херојима – Хероизму и обожавању хероја у историји  (Српска књижевна задруга, Београд, 1903). Карлајл је Шкот по рођењу, живио од 1795. до 1881. године. Поменута књига је његово најзнаменитије дјело које се добро уклапа у размишљања иницирана житијима хришћанских светаца јер говори о херојима који су иза себе оставили трага као пророци, пјесници, свештеници, књижевници и владари.

Насупрот хероја стоје издајници. О њима у историографији нема доброг штива али има нечег другог! Нема народа који није имао своје издајнике. И они су због издаје „ушли“ у историју. Код Пољака стављени су у химну, у стих „Проклет био издајица своје домовине“ коју су југословенски комунисти преузели и уградили у своју (југословенску) химну „Хеј, Словени“.

Стари српски гуслар оставио је у пјесми „Мусић Стеван“ клетву у једном стиху: „Рђом кап’о док му је кољена“! То је и посљедњи стих од укупно осам који се налазе на кули на Газиместану на Косову!

Издајник је приказан и у ликовној композицији „Издајица“ српског сликара Паје Јовановића.

Сер Дејвид Овен, Британац који је оставио дубоке (геополитичке) трагове у ратовима у распаду комунистичке СФР Југославије 1991–1995, био је школовани психијатар! Његова каријера имала је два колосјека: научни и политички. Као научник достигао је мјесто ректора Универзитета у Ливерпулу; као политичар био је министар иностраних послова владе Велике Британије.

Овен је заједно са Сајрусом Венсом, бившим министром спољних послова Сједињених Америчких Држава, био ангажован као мировни посредник у рату у Босни и Херцеговини 1992–1995. Иза њих је остао мировни план о територијалном устројству те некадашње југословенске републике али није био прихваћен. Остао је мртво слово на папиру!

Као психијатар Овен је оставио неколико вриједних научних радова. Посебно мјесто заузима књига Bolesni na vlasti – Bolesti kod ljudi u vrhu vlasti u poslednjih 100 godina, која је 2009. објављена у Београду на српском језику, додуше латиницом.

„Da li je bolest kod šefova vlada zaista važna? Na kraju krajeva, često se kaže, pomalo cinično da dobijamo one političare koje zaslužujemo. Nastavak ovog skepticizma dokazuje da bolest oko koje bi zaista trebao da brinemo nije toliko bolest koja, s vremena na vreme, može da utiče na nekog pojedinačnog šefa vlade, već je to ona bolest koja utiče na političke sisteme kao celine.“ (наведено дјело, страна 325)

САД: лагано убијање Србије мора бити изведено српском руком

Ако наведене двије реченице посматрамо у случају Србије, онда ћемо схватити да Дејвид Овен није ништа промашио. Уосталом, болестан је и вођа и народ који га слијепо слиједи!!! А то је прије равно 121 годину схватио Радоје Домановић и своје мишљење оставио Српству у аманет кроз приповијетку „Вођа“! Мислио је на ондашњег вођу Народне радикалне странке Николу Пашића, који је као предсједник краљевске владе својом политиком оставио болне и крваве трагове у националној историји.

Угледни новинар и књижевник Бранислав Матић, близак сарадник покојног Драгоша Калајића, објавио је 2017. године текст о сусретима са једним припадником италијанске обавјештајне службе 2005. године. Странац му је, како Матић наводи, предао препис меморандума на италијанском и српском језику који је у оригиналној верзији сачињен у америчким обавјештајним службама а односио се на планове о будућности Србије до 2020. године.

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Кад вам ништа није јасно  у неком обраћању лидера – није до Вас

Историја нас учи да велике вође са власти нису одлазиле због психијатријских вјештачења. Али једно је сигурно, када слушате и гледате обраћања, па вам ништа није јасно, не брините, није до Вас.

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

 Американци су послије Кумановског споразума (јул 1999) и државног удара од 5. октобра  2000. године сматрали Србију као окупирану територију задобијену ратом од 78 дана. То су чинили из два разлога: осветнички према Србима и васпитно за примјер другим народима. Амерички програм је предвиђао довођење Србије у колонијални статус и псеудодржавно стање. За протеклих пет-шест година (1999-2005), Американци су у Србији исисали велико богатство, отели готово све што је у друге државе изнијето у вријеме санкција, угурали Србију у дужничко ропство, ставили државу под управу мафијашког картела, лагано претварали простор за дириговану миграцију муслиманских држављана из Азије, започели пројекте преваспитања народа и припремање за признавање реалности то јест отимања Косова и Метохије. У поменутом документу наглашено је да то лагано убијање Србије мора бити изведено српском руком. То је значило, осим осталог, да Косово и Метохију отпишу припадници политичких странака које су биле на власти у Србији 1999. године – социјалисти (Социјалистичка партија Србије) и радикали (Српска радикална странка)! Тиме ће Србија бити „овјерена“ у главу и срце. Према напријед поменутом меморандуму, то је тачка у којој би Американци затворили свој круг. При крају документа оставили су могућност да касније Србију, па и знатан дио Балкана, гурну у некакве вишедеценијске експерименте („Западни Балкан“).

Италијан је у разговору са Матићем појаснио дјелове пројекта: Војислав Шешељ неће бити политички фактор, биће формирана нова странка од радикала у којој ће доминирати Александар Вучић.

Американци су Вучића анализирали и закључили да ће бити најпогоднија личност за стављање тачке на Србију

Наиме, Американци су Вучића анализирали у закључили да ће бити најпогоднија личност за стављање тачке на Србију: одраније је, посредно или непосредно, у вези са Британцима и Американцима, послије одласка Шешеља у Хаг појачао је те контакте и, како кажу обавештајци, пристао на сарадњу зарад личне власти. Прекретница је највјероватније била послије убиства Зорана Ђинђића које је услиједило као реакција на његово помињање Косова и Метохије и Републике Српске, када је Вучић схватио да са Американцима нема шале. Вучића су добро проучили: знају све празнине у биографији, аномалије у структури личности, нарочито сексуалне и друге склоности и девијације, знају му све слабе тачке! С таквом личношћу, сматрали су, лако ће се постићи све што се пожељели може!

Италијан је испричао шта ће се све мијењати код Вучића послије сарадње са разним стручњацима: промјене у говору тијела, шифроване вербалне поруке, снижавање тона и успоравање говора, промјену у облачењу, преподобност која у многим сегментима представља обичан кич, драматургија у разним приликама…. Другим ријечима, Американци су пошли од тога да је он примјер агресивне кукавице и патолошког лажова, аморалан и бескрупулозан, технолог манипулисања и владања али без креативности, патетичан, бруталан према потчињеним а истовремено снисходљив према надређенима са Запада, лажни националиста. Таква личност ће потписати велеиздају а при том оптуживати друге за то.

Шешељ, Вучић и гајбе пива

Александар Вучић је одрастао у породици у којој је било и спорних догађаја у прошлости. Тако још увијек није разјашњено како је и када страдао његов дједа по оцу: у Госпићу то јест на Велебиту 1941. или у Њемачкој касније. Други већи  проблем који њега (и српску јавност нарочито) тишти јесте питање његовог биолошког оца. Наиме, одавно се пројављују тврдње да је зачет у вези мајке Ангелине са колегом (новинаром Фахри Муслијуом, дугогодишњим колегом Александрове мајке с којом је као новинар годинама радила заједно у „Танјугу) . Може бити да је све то настало у истој „кухињи“ као дио процеса припитомљавања будућег ауторитарног слуге?  Ово питање може иначе да се реши ДНК анализом.

Као студент Александар Вучић одлазио је на утакмице Фудбалског клуба Црвене звезде. Покушавао је да се „уклопи“ међу „жестоке момке“ али га навијачке групе нису прихватале. Да би се доказао да је искрени „звјездаш“, на једној утакмици са Радом, отишао је међу његове навијаче са Звјездиним шалом и тамо добио батине. Није прихваћен ни онда када је крвав дошао поново међу „звјездаше“. Била је то једна од његових траума из млађих дана.

Познато је да се Војислав Шешељ диктаторски понашао према својим сарадницима из врха Српске радикалне странке. Међу послушнике спадао је и Вучић без обзира на то што је био постављен за генералног секретара. Тај однос најбоље се види на фотографији гдје Шешељ и Томислав Николић као праве газде сједе за столом а Вучић носи гајбе пива.

Значајна полуга власти коју је у својим рукама сконцентрисао Александар Вучић је заснована на медијском вашару који траје две-три деценије. Није само ријеч о телевизијским програмима и штампаним медијима које он контролише већ се та силеџијска манифестација прелила и на такозване друштвене мреже. На њима знатан дио простора прати један човјек и његове активности.

Вучић слуђује народ и држи га у покорности и зависности

Вучићево обраћање јавности или његове конференције за штампу само су један сегмент попуњавања медијског простора. Он не бира повод за своје појављивање али зна добро да на тај начин слуђује народ и држи га у покорности и зависности. Тешко је казати који дио народа вјерује у Вучићеве гомиле лажи, непримјерене количине увреда и пријетњи…

С обзиром на изнесене чињенице лако је поставити питање: Шта мисли медицинска струка о свему овоме, како о вођи тако и о народу? На друштвеним мрежама чула су се разна објашњења, која, по природи мјеста где су објављена, слабо су читана а то значи нису довољно допрла до оног дијела који мисле трезвено и својом главом.

Да би започели процес сазнања о психолошком профилу Александра Вучића требало би се најпре позабавити појмовима као што су нарцисоидност, егоцентричност, параноидност, драматизација… Значења набројаних појмова могу се лако прибавити у уџбеницима који користе студенти психологије првих година студија.

Нарцизам значи самољубивост. Постоје здрава и нездрава самољубивост. Нарцизам прелази у патологију онда када личност није успјела да савлада најраније, дјечје развојне степене и формира свој идентитет. Таква особа има крхки идентитет, умањен осјећај сопствене вриједности и самопоштовања и сталну потребу да буде безрезервно прихваћена и непрекидно хваљена од околине. Стално се клацка између додворавања важној личности и унутрашње празнине и бијеса. Тако се развија такозвани „синдром бициклисте“. Познато је да бициклиста држи погнуто главу и истовремено гази педале како би се кретао. Такву позу има и нарцисоидна особа пред онима које сматра моћним и важнима док истовремено ниподаштава све оне који су испод њега, који су му подређени.

Нарцисоидност тежи слави и моћи

Једна од особина нарцисоидне личности огледа се у потреби да празнину попуњава осјећањем величине. Таква особа свијет посматра као огледало у ком види само своју грандиозну слику којој се околина и публика диве. У случају да нема такву публику, она је несрећна. Зато тежи слави и моћи и труди се да придобије друге најприје на сарадњу, да их претвори у своје поданике које ће малтретирати и понижавати и на крају их презрети. Када задобије одређени број поданика онда слиједи послушност, тапшање до изнемоглости. Навијање поданика у сукобу и борби нарцисодине особе, често и против непостојећег непријатеља, је такође обавезно. Похвале о побједи над надмоћним непријатељем и замишљена ситуација „сам против свих, а побједник на крају“ је обавеза коју вођа очекује од својих поданика. Ове елементе испољава Вучић.

Познато је, кад је ријеч о нама Србима, да интензитет тапшања и исказивања беспоговорне послушности доводи до успона на каријерној љествици вођиних поданика.

Психијатријски дијагностички приручник набраја критеријуме за препознавање нарцистичког поремећаја личности: грандиозно осјећање изузетне важности; преокупираност фантазијама о неограниченом успјеху и љепоти; вјеровање у посебност; захтијевање дивљења без граница; склоност ка неразумним очекивањима и захтевање безпоговорног слагање са својим идејама, жељама и дјелима; тежња за експлоатацијом других; недостатак саосјећања с другима; велика завидност или вјеровање да други завиде њему; показивање ароганције и сујете…

Александар Вучић се понаша и говори као „човјек са мисијом“

Александар Вучић испуњава све поменуте дијагностичке критеријуме нарцистичког поремећаја личности. Из овог патолошког синдрома јавља се депресија, ако се ствари не одвијају онако како би он желио, али јавља се и параноидност. „Месијански  синдром“ или грандоманска експанзивна суманутост одликује се идејама личне величине, а једна од њих је да су такви као он предодређени да мијењају свијет, да имају мисију на овом свијету.

Александар Вучић се понаша и говори као „човјек са мисијом“. Памтимо и његове идеје о томе како Срби треба да промене свијест. Он је спасао Србију од банкротства, од рата, од пандемије, изградио аутопутеве, набавио респираторе, у Фекетићу спасио једног малишана у мећави, потом је био  оптерећен хватањем оног црног пантера на сјеверу Бачке… То су праве сумануте идеје које се називају месијанским.

Школовани психолози и психијатри а савременици нарцисиодне личности, у овом случају то је Александар Вучић, лако закључују да је оптерећен са несавладивом потребом да буде у центру пажње; промјенљивог расположења; изразито склон театралном понашању и беспотребној драматизацији сваке прилике; не подноси критику нити другачије мишљење.

Вучић има комплекс Нобелове награде

Вучић пати за успјехом, првенствено жели признање, популарност и славу – а то су одлике личности болесне од изузетне егоцентричности, јаких амбиција и грандиозних фантазија што је посљедица унутрашње празнине и несигурности формираних још у младим данима.

Вучић је показао склоност ка искоришћавању других одбацујући њихове потребе и осјећање. Окружио се обожаватељима од којих очекује непрестано дивљење и ласкање. Истовремено, он умије да неке од таквих лако одбаци кад умисли да није од користи.

Посебна и нова особина јесте „комплекс Нобелове награде“ коју жарко жели и за коју сматра да му припада јер он рјешава балканске проблеме у односима са Хрватском, Босном и Херцеговином…

Све у свему: воља за моћ, што би рекао Ниче. Истовремено је изражена и воља за новцем јер има потребу да знатан дио својих ласкаваца плаћа!

И на крају би требало да буде закључак. Писац текста оставља вама који сте га прочитали да дате одговор на питање: Ко је овде луд? Коме је мјесто у лудници?

……………………………..