Гост Аутор, Књиге, Култура, САД (Америка), Србија

Има ли небо, уопште, душу?

ПОВОДОМ РАСТАНКА СА НОВИНАРОМ ВЈЕКОСЛАВОМ ВЈЕКОМ РАДОВИЋЕМ

Исечак из романа Вјекослава Вјеке Радовића
Кад су цветале јапанске трешње *

Седео сам дуго на шеталишту испод Веразано бриџа, гледајући у море и размишљајући да ли је, стварно, могуће да је Зоран завршио на такав начин. Да ли је баш тако морало да буде? И, колико сам ја томе допринео, својом несмотреношћу, наивношћу и глупошћу, упркос најбољим намерама. Опет се показало да је најбољим

намерама, често, поплочан и пут у пакао. Али, ко је могао да проникне у Зоранове мисли и намере, мада је у његовој причи, од самог почетка, било нечег недореченог и двосмисленог.

На кеју је било тек неколико џогера и шетача, а нико није седео на оближњим клупама. Дискретно сам извадио кутију винстона и кришом запалио цигарету. Онда сам посегао за дрином без филтера, повукао дим, који ме је одмах загрцнуо, пришао води и благо спустио цигарету у море.

……………………………..

Вјекослав Вјеко Радовић, дугогодишњи новинар и уредник „Танјуга“, дописник „Танјуга“ из Њујорка, дописник „Ројтерса“ из Београда, новинар , „Демократије“, „Гласа јавности“ и других штампаних медија, преминуо је у 82. години у петак, 21. фебруара  о.г. после краће и тешке болести.

Кремација и опроштај од Вјека  Радовића одржана је у среду, 26. фебруара, у препуној капели на Новом Гробљу.

……………………………..

Преко теснаца назирао се Стетен Ајленд, десно облакодери јужног Менхетна, а између Kип слободе. Над теснацем су кружила и играла се јата галебова, а преко моста су сумануто јурили аутомобили на оба нивоа, у оба смера. Био сам у мислима сам са Зораном, баш као и оног дана кад сам га испратио за Њујорк са београдског аеродрома. Једини сам га испратио, једини присуствовао његовој „сахрани“, ту, испод моста, са којег је скочио у своју плаву гробницу, и остао сам, поред Герде и Офелије, једини чувар његове тајне.

Уништио је свој млади живот, и нико, никад, неће ни сазнати за његову жртву, која је била узалудна, као и сам живот. Он ће, у црним хроникама, остати уписан само као безимени бескућник. Није чак ни умро као херој, ако му је то уопште био циљ. Извршио је злочин над самим собом, јер му савест, упркос свом нагомиланом гневу и очају, на крају, ипак, није дозволила да то учини другима. Био сам, а да тога уопште нисам био свестан, саучесник у том злочину, као и у „злочину у покушају“, за који Зоран није имао срца.

Није било ни родбине, ни пријатеља, ни свештеника да му држи опело. До бесконачности сам у себи понављао „вјечнаја памјат“, свестан да није остао нико, сем мене, да га памти.

Знао сам, истовремено, да не могу на достојан начин да се опростим од мртвог друга, ако не одем до места где је себи одузео живот, поклоним се његовим сенима и обухватим погледом све оно што су последњи пут гледале његове очи. Да умрсто грудве земље, у његов модри ,,гроб“ бацим картон дрине без филтера.

Ако покушам да пешице пређем преко моста, има да завршим као Зоран, само под точковима аутомобила, или да ме покупе и одведу у лудницу, размишљао сам. Преостало ми је само једно решење: да покушам да стопирам. Али, ко ће у Њујорку да стане и узме у ауто незнанца, маторог лудака, који се смуца око моста попут последњег клошара?

Отишао сам, ипак, до скретања за мост, подигао десну руку, с палцем нагоре и тако стајао најмање пола сата. Нема шансе. Возачи су трубили, показивали ми средњи прст и добацивали нешто што од силне буке нисам могао да разумем. Или би једноставно протутњили, не обраћајући пажњу.

Онда се десило чудо: зауставила се млада, лепа, плавуша и упитала: „Шта могу да учиним за вас?“

„Да ме пребаците до Стетен Ајленда, док градоначелник не направи пешачке стазе“, рекох.

„Зар ви, стварно верујете у предизборе бајке?“ – питала је девојка, док сам седао на место сувозача.

,,Не верујем ја више ни у шта, драга госпођице, осим у добре људе као што сте ви“, рекох.

Were are you from? – било је њено следеће питање. По мом акценту, кога се не бих ослободио таман да живим хиљаду година, одмах је препознала да сам странац.

,,Србија“, рекох.

Уууу, Милошевиц!“ –приметила је помало згрануто.

,,Не, Ђоковић!“ -узвратих ја поносно.

„Oh, yes, he ’s a great guy. Сјајан момак.“

Били смо већ на мосту, кад сам извадио из торбе картон дрине и држао га на коленима.

„Шта вам је то?“ – питала је девојка.

,,Цигарете“, рекох. ,,Да ли бисте ми учинили још само једну услугу, био бих вам захвалан до гроба?“

,,Реците!“

„Ако бисте стали само на секунд на мосту, да бацим ове цигарете у море? Ту ми је погинуо добар друг, а био је страствен пушач.“

„Онај лудак што је скочио пре десетак дана?“ – питала је и гледала ме неповерљиво.

,,Не, ово се десило одавно, погинуо је у судару два глисера. Али, преклињем вас, само један секунд…!“ – молио сам.

„Али, забрањено је заустављање на мосту, осим тога откуд знам да нећете да скочите? Закуните се!“

„Kунем се, свим на свету“, рекох.

Веразано бриџ, чији лукови спајаju обалe Бруклина и Стетен Ајленда

Она је већ била укључила мигавце и успорила. Возачи иза нас налегли на сирене, онда почеше да нас заобилазе, опет добацујући и псујући на сав глас. Истрчао сам из кола, прекрстио се, бацио поглед на Kип слободе и јужни Менхетн, последње што су гледале Зоранове очи, и просуо цигарете у море.

„Човече, ово је лудило!” – рекла је с олакшањем, кад сам се вратио у ауто. „Ово још нисам доживела.“

Онда, као да се сетила да смо нешто пропустили пружи ми руку: „Ја сам Џејн“.

,,Вељко“, узвратих, али одмах ми би јасно да је име није ,,додирнуло“ и да никад неће моћи да га изговори.

„Чудан сте народ ви Срби. Чула сам о вама све најгоре, а сад видим да и ви имате душу“, рече Џејн, већ мало опуштенија. „Према свему што сам овде читала, најбоље што може да се деси једној жени са Србином јесте да буде силована. Да сам знала да сте Србин, ни у сну вас не бих примила у ауто.“

„Ако је силовање добро, шта је онда зло, Џејн? Осим тога, ако су Срби такви сексуални манијаци, зашто им онда опада наталитет?”

Мало се замислила: ,,Па, сигурно има много горих ствари од силовања, рецимо смрт.“ Онда, опет, после краће паузе упита пола у шали: ,,Are you a rapist?”

„Није, ваљда да делујем као силоватељ? Сигуран сам да вас не би преварио ваш непогрешиви инстикт”, рекох. ,,Ви сте дивна и храбра девојка, Џејн. Ово што сте ми данас учинили никад вам нећу заборавити.“

„Није то ништа, тако би, ваљда, требало да се понаша сваки нормалан човек, хришћанин или, whatever, узвратила је, гледајући ме својим насмејаним зеленим очима.

,,А„ како се ви то крстите – прво десно, па лево, и с три прста?“ – упита изненада. „Моји родитељи су из Ирске, ми смо католици, и крстимо се обнуто.

„Срби, и остали православни хришћани се по томе разликују од католика, али не само по томе“, рекох. „Али, кад је неко добар човек као ви, Џејн, онда није битно ни које је вере, ни нације.“

Тек сад сам приметио ситне пеге на њеним јагодицама и малом, прћастом носу. А кроз главу ми пролете мисао:

Боже, да ли си ми ти послао овог анђела, да ми помогне и испуни жељу? И зашто је то учинила: да ли зато што је плавуша, што је Иркиња, или због тога што сам јој у сваком погледу деловао безопасно? Први разлог сам одмах одбацио. Џејн, дефинитивно, није била она плавуша из вица.

Али, убрзо се показало да је помало луцкаста, што ме је увек очаравало. „Нисам ја баш тако добра, како вам се чини, могу и да уједем“, рече кроз смех, сад већ сасвим опуштена. ,,Ав, ав!“ – нагнула се ка мени, имитирајући злочесто куче. Али, ефекат је био супротан: њен пегави носић се при том мало наборао, очи мало скупиле, али наставиле да се смеју. Личила је на добру куцу, коју би човек пожелео само да помази, никако да повреди.

Ту негде смо прешли ону невидљиву границу интиме, која на енглеском значи прелазак са ,,перси“ на ,,перту“, јер других разграничења скоро и нема. Већ смо били ушли на Стетен Ајленд.

„Ако не журиш, Џејн, радо бих те повео на кафу, да ти макар на тај начин захвалим за добро дело“, рекох.

,,Са задовољством“, узврати она. „Драго ми је што смо се упознали, мада повод није био најсрећнији.“

Дуго ме фиксирала погледом, као да ме скенира, или да још једном жели да се увери да можда, ипак, нисам ,,силоватељ“, па дода: „Баш си ме заинтригирао. Има још толико ствари које бих хтела да те питам, никад пре нисам срела неког Србина.”

Рече да ради у једној маркетиншкој агенцији на Менхетну, али је тог дана обилазила неке клијенте у Бруклину, па није ни одлазила у фирму. Имао сам утисак да је негде на пола пута између тридесете и четрдесете. Рече да је „размажена јединица“ и да живи са родитељима у породичној кући.

,,А, не са момком?“ – упитах. „Моја ћерка је доста млађа и већ се иселила из куће, и живи са момком.“

„Стварно? Ви сте тако еманципована нација, а ја сам вас нешто замишљала као да живите у средњем веку?“

„Све је то релативно, Џејн. На неки начин и живимо у средњем веку, јер много робујемо историји. Него, шта би са момцима?“

,,Ах, то је посебна прича. Понекад имам утисак да момци данас проводе више времена на интемету, него са девојкама. У сваком случају, мој ‘принц на белом коњу’ још се није појавио.“

,,Па, ко ти онда пева на увце When Irish eyes are smiling­?“

,,Ах, то певамо само кад се скупимо у пабу, за Дан светог Патрика, али хорски. Имам осетљиве уши, то ми дође нешто као ерогена зона, и с тим стварима сам врло опрезна.“ Опасан мали, ирски провокатор, помислио сам у себи. Да можда не ради за ИРА, па да склопимо неки пакт?

,,Штета“, рекох, „тако лепа девојка! Али, тада сигурно носиш онај беџ Кiss me, I’m Irish?“ – рекох.

„Of course, we all do. Али, ја уопште нисам лепа“, бранила се. „Никад ми нико није уделио толико комплимената, за тако кратко време. Осим тога, видиш да сам и пегава?“

,,Па шта? То само из тебе извире доброта. Али, ништа не може да засени лепоту тих твојих вечито насмејаних ирских очију“, рекох. „Знаш да су Срби и Ирци веома слични. Волимо да певамо, пијемо, радујемо се – чак и без неког посебног разлога -непокорни, својеглави и помало ‘опичени‘?” „Стварно? Нисам знала да сте и ви такви?“

Опет ме дуго и враголасто фиксирала погледом: „You know something, perhaps you aren’t a rapist, but you surely are a flirt“. Објаснио сам јој да флертовање није у мојој природи, али да ми је дошла као мелем, да одагнам црне мисли које су ме обузеле при помисли на мртвог друга, „који је погинуо пре много година“.

,,Не бих баш рекла, добро ти иде “, дочекала мц спремно. ,,А, чини ми се и да си врло сентименталан.“

„Туга и несрећа обично учине људе сентименталним, Џејн“, рекох. „Дођу тако неки тренуци у животу кад помислиш да је све готово, бесмислено и узалудно. Онда те, изненада, обасја неки зрачак лепоте и доброте, као ти мене данас, па схватиш да увек има наде и да живот мора да иде даље да би они које смо волели, а којих више нема, наставили да живе у нама.“

,,То је врло тачно, Драго ми је ако сам ти била од помоћи“, узвратила је, паркирајући се испред неког кафића.

„Добро, сад ти мени реци: зар сте ви Срби заиста силовали шездесет хиљада жена у Босни?“ – упитала је тек што смо сели.

Опет иста прича, помислих. Онда је, на срећу, дошла конобарица и док смо намчивали пиће, размишљао сам одакле да почнем. Она је наручила dry martini са маслинком. „Сад сам већ код куће, па могу мало да се опустим. Баш ми прија све ово“, рече.

Одавно сам већ био заборавио на своје некад омиљено пиће, на које ме је сад подсетила, и радо сам је пратио.

„Лично, немам никаквих искустава са силовањима, Џејн. Али, да ли можеш да замислиш да једна, на брзину склепана војска, која успешно води рат и побеђује, све док се није умешао НАТО, може још и да силује толико жена? Kао да им је то ‘главни посао’?“

„Није баш логично, морам да признам. Али, шта хоћеш да кажеш – да силовања није било?“

„Наравно да је било. Али, претпостављам, ни мање ни више него у сваком другом рату, и то на свим странама. А све остало је надувано, као плод маште оне твоје сцстринске фирме у Вашингтону, Ruder Finn, која је за пласирање сличних лажи узела велике паре, најмање двадесетак милиона долара.“

,,Оh, Ruder Finn! Само њих ми, молим те, не помињи. То су монструми без трунке морала и пословне етике. Мада етика и морал баш и нису неки важни атрибути у нашем послу.“

А, знаш ли да су многе муслиманке, које су тврдиле да су их силовали Срби, после родиле ‘црнчиће’, вероватно од војника Унпрофора.“

„Немој да кажеш?“ – зинула је у чуду. ,,Па, како нико

о томе није писао? Не сећам са да сам о томе ишта читала у новинама.“

„Наравно да ниси, јер онда би пала у воду цела исконструисана прича о ‘добрим’ и ’лошим’ момцима, при чему су само Срби зли“.

,,Не могу да верујем“, настави она, након што се мало прибрала. „Али, знаш да мени никад није било сасвим јасно – зашто сте ви тамо уопште ратовали?“

„Зато што смо имали велику и лепу земљу која се звала Југославија. А великим силама, пре свега Америци, било је у интересу да је разбију, да би лакше владали малим ‘банана републикама. Због тога су после и Kосово отели од Србије, и направили другу албанску државу на Балкану.”

,,И ту ми ништа није јасно. Kакав интерес Америка има на Kосову, и какав је интерес имала у Босни? Kолико знам, тамо нема нафте, а ни неких драгоцених минерала.”

,,А, какав су интерес ономад имали у Вијетнаму, на сасвим другој страни света, где су сејали зло и смрт, осим тежње за глобалном доминацијом? У Босни и на Kосову су се ставили на страну муслимана и Албанаца, да би се додворили муслиманима у другим земљама, где има нафте, а где су починили грдна злодела. Kао сад у Ираку, Авганистану, или Либији, на пример.”

,,Хм, има ту неке логике. Али овде сам читала да су Срби извршили агресију на Босну?”

,,И то је само производ Ruder Finn-а! Срби су некад били већински народ у Босни, али су многи за време петсто година турске окупације прешли у ислам, и сад су муслимани у већини”, покушавао сам да задовољим њену радозналост. Позив на кафу еволуирао је прво у мартини, па потом у ,,час политичке анатомије”.

„Хоћеш да кажеш да су муслимани, у ствари, Срби?” – чудила се Џeјн. „Управо тако, то јест-било некад. Или Срби, или Хрвати – трeћег нема.”

„Стани мало, а ко су онда Бошњаци? У последње време читам све мање о муслиманима, а све више о Бошњацима…”

,E, видиш, у томе и јесте поента. Бошњаци, то је, у ствари, ново име за муслиманe, да би заварали наивне…”

„Kао мeне?”

,,Па, и тебе, измeђу осталог. Али оно што им је било важније, у времe рата у Босни, било је да не уплаше ‘демократску‘ Европу, па су постали Бошњаци. А, из тога онда произлази да је Босна држава Бошњака, као аутохтоног народа, а Срби и Хрвати, као други и трeћи народ у Босни, су уљези и ’агресори’.“

„Боже, каква перфидна игра! И у каквом ми то свету живимо?“ – оте јој се мисао. ,,И, тако је почео рат?“

„Тачно. Муслимани су хтели да створе унитару државу, под својом доминацијом, па су, заједно са Хрватима, прогласили отцепљење тадашње републике Босне и Херцеговине од Југославије, где су сви живели у једној држави. По тада важећем уставу, на то нису имали право, без сагласности сва три народа. Међутим, велике силе су одлучиле да игноришу одредбе устава и признале отцепљење. Срби су се побунили и почео је рат.“

Мало сам застао, да узмем предах, па рекох: „Дуга је то и мучна прича, Џејн. Да ли те давим?“

,,Не, напротив. Баш је занимљиво, говориш ствари које никад нисам чула, а хоћу да знам истину.“

,,Та прича о агресији је као кад би неко упао у твоју кућу на Стетен Ајленду, па прогласио тебе агресором“, покушао сам да јој објасним сликовитим примером. „Шта би ти урадила?“ „Ујела бих га“, оштро је кренула да изиграва злу куцу, само овај пут није лајала, него режала.

,,Е, видиш, тако су почели да се уједају и у Босни, па и у Хрватској.“

,,Не могу да верујем”, рече Џејн. „Ако је све што си рекао тачно, а нешто ми говори да јесте, питам се зашто ми овде уопште читамо новине?“

Нисам имао одговор. Она је дуго ћутала и гледала испред себе. Већ смо били начели други мартини. Онда, изненада, примети: ,,Ти мора да мрзиш Американце?“

„Таман посла, ко би могао да мрзи неког тако драгог као што си ти, Џејн?“ – узвратио сам и благо помиловао њену руку на столу.

„Престани да ми се удвараш. Иако сам рођена овде, ја сам прво Иркиња, па тек онда Американка, али озбиљно те питам“, нарогушила се, опет изигравајући злоћу, али очи су је издавале.

„Драго ми је што си прво Иркиња, па тек онда Амцриканка, Џејн“, рекох. „Знам овде многе Србе који су прво Американци, па тек потом, помало и стидљиво, Срби. Иначе, уопште ти се не удварам. Ја сам срећно ожењен човек и немам маркетиншки морал. Али, постала си ми толико драга да ми дође да те загрлим. Kако онда да неког таквог, или било кога, као појединца, мрзим?“

,,Ха, ха, ха, срећно ожењен човек! Зар постоје такви?“

„Нађе се, кад либидо и страст уступе првенство неким другим вредностима – пријатељству, узајамном поштовању и разумевању“, рекох, схвативши у трену зашто је још неудата.

„Занимљиво, о томе нисам размишљала. Али, видим, имаш проблем са рукама, је л да?“

„Добро си приметила, али то је само зато што верујем да један додир може да каже више од милион речи.“

,,Да знаш да си у праву! И ја понекад осетим ту потребу, али људи то често погрешно схватају.“

Оно о „маркетиншком моралу“ јој се, изгледа, допало и засмејало је, па се на столу сад нашао triple decker сендвич: њена рука, моја рука, па опет њена, и ништа између. Осећао сам како комуницирамо и без речи и како се њена енергија и топлина уливају у мене, и обрнуто. Пожелео сам да тако останемо сатима, али дуговао сам јој одговор.

„Оно што мрзим из дна душе, јесте америчка политика, која је нанела толико зла широм света. Бомбардовали су и мене и мој народ, због исконструисане ‘хуманитарне катастрофе‘, прво у Босни, потом на Kосову. Kако да волиш некога ко ти просипа бомбе на главу?“

,,Не знам, нисам била у тој ситуацији“, рече Џејн. „Али, чини ми се да је то твоје мишљење о америчким ‘хуманитарним мисијама’ све распрострањеније широм света. Ту, ипак, нешто, изгледа, није у реду. Али шта ја, као грађанин, могу да урадим, променим?“

,,Нц знам. Мењајте нешто, бирајте нове, боље људе…“ „Али, како, кад бирамо само између две партије, а обе су исте?“

,,Не знам“, рекох, ,,ни код нас није ништа боље, иако имамо гомилу партија.“ Онда ми сину: „Ако хоћеш да видиш како размишљају разборити и трезвени људи у Америци, прочитај текст Дејвида Јиглија, чукунунука Злог Орла, поглавице Kоманча. Имаћеш шта да видиш на његовом сајту. Само укуцај bad eagle на гуглу.“

„Стварно, bad eagle, и дотле си стигао? Ти си, ствамо, чудо. Баш ћу да погледам“, узврати Џејн.

„Ако ништа друго, схватићеш да ‘етничко чишћење‘ нису измислили Срби, него енглески колонизатори.”

,,Ја сам недужна, сви моји су рођени у Ирској!” – подигла је обе руке у знак одбране, уз враголасти смех.

Распитивала се о мом животу и ситуацији у Београду, шта радим, и колико остајем у Њујорку. Рекох да остајем још само пар дана и да већ једва чекам да се вратим кући.

„Home, sweet home!“ – рекла је сетно, више за себе. Онда додаде: „Волела бих да упознаш мог шефа. Он је нормалан човек, ако више уоште има нормалних, и сигурна сам да би и њему било драго, а можда и корисно да упозна тебе. A strange man you are!“

Рекох да сам у временском теснацу, да имам да обавим још неке послове и видим пар пријатеља, али да ћу свакако настојати да је „негде уденем“.

„То би било сјајно. После бисмо могли да одемо негде на ручак.“

Идеја је деловала неодољиво: „Рецимо, у онај ресторан поред језера у Централ парку? Штета што су већ оцвале јапанске трешње.“

„Ресторан звучи одлично, а што се тиче трешања, ту си поприлично окаснио. Мораћеш да дођеш догодине“, узврати враголасто.

Помисао да више нећу стићи да је видим, помало ме је растужила. Онда опет, помислих, можда нађем неку рупу у свом пребукираном календару. А, и оно њено ,,догодине“, кад цветају јапанске трешње, деловало је привлачно. Одједном ми се чинило да живот мора да тече даље, да није смак света и – „никад не реци никад“.

,,А, где ти сад идеш?“ – упита Џејн, на крају.

„Идем на трајект за Менхетн.“

„Добро, одвешћу те до тамо.“

Посегла је руком у ташну и извадила визиткарту. „Види, овде имаш све моје податке и јави се. Можда бисмо могли да будемо, како се то некад говорило, макар pen-pals.Сад се то, вероватно, каже net-pals. Али, гледај да се видимо пре него што одеш.“

,,Не могу да пожелим ништа лепше од тога. И, хвала ти још једном на свему, Џејн,“ рекох.

Уместо одговора, сад је она ставила своју руку на моју, гледала ме упитно и чудно, док смо се ћутке возили према трајекту. Kао да се неки невидљиви терет свалио на наша плећа, који нам је одузео моћ говора и завезао језике.

А, ја сам се, у ствари, за тренутак осетио растерећено, макар од црних мисли које су ме везивале за Зорана. И све то само захваљујући овом ,,чуду“ од жене.

Боже, какав драмски обрт! – размишљао сам у себи. Зоран није успео да освети оца, јер му то савест није дозвољавала, и сигурно је тако боље. Али, можда сам ја, бар мало, успео да ,,осветим“ њега, ако сам макар део његове муке, и истине, која га је отерала у смрт, успео да удахнем овом дивном људском бићу, да пусти клицу и у њој „семе заметне“. Било је то највише што сам, на крају, могао да учиним за њега. Али, и за себе.

У ушима су ми одзвањале Зоранове речи: „Можда ми Срби треба да се боримо само за истину, за душе људи, за савест човечанства, која једном, ипак, мора да се пробуди…“ И да нико недужан не страда!

„Жао ми је што данас није Дан светог Патрика“, рекох кад смо стигли до трајекта.

„Мислиш због беџа?“ – прочитала ми је мисао.

Kлимнуо сам потврдно главом, и узвратио осмех.

,,За тебе не треба беџ“, узврати Џејн. ,,Не могу да верујем да смо се тек срели. It looks like it’s been ages!“ Раширила је руке, загрлила ме и пољубила, топло и искрено, у оба образа. Дуго ме је тако држала у топлом загрљају, као да се знамо од искона.

Да Срби и Ирци, ипак, нису исти народ? – питао сам се.

,Али, ми то радимо трипут, Џејн“, рекох, кад се удаљила.

„Стварно? Ах, ви Срби! Нико ми неће веровати да сам покупила једног на Веразано бриџу и да није чак ни покушао да ме силује.“

Онда поново приђе, и пољуби ме, како ваља: „Ово ти је за farewell.“

Kад је трајект испловио за Менхетн, стајала је још неко време на пристаништу, машући. На крају ми је ,,дунула“ пољубац и села у своју, за америчке прилике малу, ,,тојоту“.

Стајао сам на палуби, чудећи се колико ,,пешака“ прелази на Менхетн трајектом. Био сам убеђен да ћу бити сам, окружен мноштвом аутомобила. Међутим, прилагодљиви Амцриканци су на време схватили да је лудило ићи на Менхетн колима, кад их је одмах до трајекта чекала подземна железница, South Ferry, која се гранала на све стране.

На хоризонту су ми недостајале силуете Светског трговинског центра, око чије локације су се дуго спориле градске власти и разне интересне групе, да би на крају почео да израста нови Liberty Tower, Помишљао сам да свратим до Трибеке, па продужим на север, у Little Italy, и потражим Дамира у оном ресторану на Марлбери стриту, ако је још тамо, па онда даље, до Гринич вилиџа, где могу да ,,убијем“ ноћ и дочекам зору.

Можда бих могао да свратим и до Јаворке на Хоустон стриту, једне дивне девојке која се бавила модним дизајном, да попијемо пићенце, као некад, у „добра стара времена“, ако је још тамо…

Али, није ми било ни до чега. Сад, кад сам остао сам, размишљао сам о Џејн, која ме је макар за тренутак озарила, о Зорановом аманету, како да што пре позавршавам све што сам планирао и – вратим се кући. Њујорк више, дефинитивно, није био мој град.

Око Kипа слободе, симбола Америке, који је све више добијао на значају што је слободе било мање, облетала су јата галебова и изводила вратоломије у ваздуху. Осетио сам сумануту жељу да запалим цигарету, и удахнем пуним плућима мирис морског ваздуха, у први сумрак. Ваздух је још био слободан, иако загађен, а цигарета само једна од забрањених слобода.

Ухватио сам погледом Веразано бриџ, чији лукови су поносно спајали обале Бруклина и Стетен Ајленда и дуго га тако „замрзао“ у кадру, у жељи да га заувек задржим у себи.

 Андрић је говорио да мостови спајају људе, а овај је заувек раставио мене од Зорана, и њега – од живота. Сад, у први сумрак, учинило ми се као да и лукови тугују у вечерњој измаглици. Kао ономад, у комунистичко време, кад је „небо плакало за највећим синовима свих наших народа и народности“.

Овај пут, небо није плакало, а имало је милион разлога. Могло је да се расплаче над Зорановом судбином и несрећом, у којој је била обједињена судбина свих обесправљених, понижених, гневних и унесрећених широм света. Небо није плакало ни кад је из њега над српским, као и толиким дрогим главама, лила киша смртоносних бомби, ракета и „осиромашеног“ уранијума.. И овај пут остало је глуво и немо. Kао да је огуглало на све несреће, неправде, трагедије и људске жртве. Kао да му је понестало суза. Има ли небо, уопште, душу?

„Лака ти ноћ Зоране.„.и вечни сан!“ – рекох у себи, и прекрстих се на онај, за Џејн збуњујући начин, а сад и на изненађење путника. Онда ми потекоше сузе, које нисам успео да задржим, ни сакријем.

Ево још једног лудака, вероватно су се згледали путници, који нису чули за оно – Сузе су ОK.

Јато галебова пратило је трајект, надајући се, ваљда, да ће неко да им баци парче одраног листа, или неке друге рибе. Шта знају галебови шта је трајект, а шта рибарски брод?

Један, који ме је неодољиво подсећао на оног Баховог Џонатана Ливингстона, изводио је акробације и вратоломије у лету, у настојању да достигне савршенство. Теже ли и људи савршенству, размишљају ли, уопште, о томе? И, ако теже, зашто им иде тако лоше?

Други је личио на Белог анђела из манастира Милешеве, од којег је владика Филарет успео да направи земаљско чудо, али му и то неки замерају. Српска посла!

Гледао сам те веселе птице како се играју и, ничим изазване, вриште од среће, као разиграна деца, и замишљао их као беле анђеле. Kако ли би изгледао свет кад би они овладали њиме, макар на тренутак, уместо оних који се лажно представљају за ’милосрдне анђеле’, а сеју смрт? – размишљао сам. Јер, каквом савршенству теже данашњи владари светом – осим да усаврше технику убијања?

Ако анђели, заиста, постоје, Зоран сад мора да је међу њима, негде у рају, покушавао сам да се утешим. Он је, у ствари, прави милосрдни анђео, који је жртвовао себе да би поштедео недужне. Затим, опет, обесхрабрујућа мисао: можда сад и анђели завршавају у паклу, док светом владају – они други?

Онда смо стигли у South Ferry.

……………

* Роман Вјекослава Вјеке Радовића  Кад су цветале јапанске трешње  је објавила „Просвета“ 2013. године. Објављујемо последњи одељак који се зове Епилог

Подели:

0 0 vote
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments