Политика, Србија

Илузије и психозе или четири кључна правца Србије

Могло би се десити да нас све три стране – САД, Еу, и Русија – заврћу и черупају онако како им се ћефне или како се договоре

Пише: Славко Живанов

„Србија не треба да постане члан НАТО пакта јер су нам 1999. бомбардовали земљу и убили стотине људи. Уколико и ЕУ буде учесник у отимању Косова, онда је јасно да не треба да будемо ни део ове организације… Велике силе ће одредити пут Србије, али не могу да одреде како ћемо се ми понашати. Уколико ЕУ буде учествовала у отимању Косова од Србије, мислим да само душевни болесник и политички мазохиста може да буде за улазак у ЕУ. Ако нам отму Косово, свако ко се буде залагао за ЕУ поручује да жели да га Запад сваког дана још више удара мотком у главу, јер ће их тако још више волети! Ако нам ЕУ отме Косово, питање да ли желимо у Унију је питање да ли је неко нормалан или не.” [1]

„Извесни” Александар Вучић рекао је ово 2007. године у перо новинара Преса. Највише седам година било је довољно да уверења и политичка идеологија садашњег председника Владе Србије буду у значајној мери препеглана, преформулисана и масакрирана у односу на ондашња уверења генералног секретара СРС. Дабоме, реченице с почетка текста изрекао је политичар који се тада халапљиво хранио остацима политичке трпезе свога партијског господара којем се тиме додворавао, а сопственоме бирачком телу улагивао. Није било лако ни победити партијску конкуренцију, који су чинили слично, па је количина изречене бљувотине била и у то време “импозантна”… Но не бисмо данас дробили о доследности нити хватали политичаре у трапаво одиграној роли. Вучић није урадио ништа мање или више од онога што су учинили сви политичари који су се преобратили из необавезујуће опозиционе форме до конкретног вршења власти. Његов је учинак трагичнији утолико јер нам се дешава након вишедеценијског мрцварења, несрећа и политичких катаклизми у које су нас довели неки други вучићи, и што време његове власти није иза нас, него нас тек чека, и што ће после њега наступити мноштво непоправљивих стања чије размере данас не можемо чак ни да сагледамо.

ТОК КАПИТУЛАЦИЈЕ

Седам година након тог интервјуа који, између осталог сведочи о томе да Вучић тада није ни чуо за Вебера, имамо Косово не само као детерминисану државу, већ видимо и утврђену политику Србије ка нормализовању добросуседских односа две државе. Србија више не инсистира на сопственом уставном интегритету, суверенитету и територијалној целовитости. Политичке теме у разговорима за нормализацију односа смештене су на ниво секундарних политичких проблема локалних заједница и остваривања искључиво мањинских права српске националне заједнице и културно-историјске и верске баштине. Нема ту чак ни иницијатива ка утврђивању имовинско-правних односа и потраживања, пописа државне имовине, сукцесије и сличних, а уобичајених тачака које чине дневни ред договора у којем матична држава аминује отцепљење дела сопствене територије. Парадоксално, ова је власт, као ни једна једина у прошлости, учинила више у утврђивању косовске државности него што је то за себе урадила власт у Приштини. Ова власт чак и не помиње да је Косово и Метохија саставни део Републике Србије. Та формулација прогнана је из политичког речника надрадикалске и постсоцијалистичке власти. Не отварајући питања да ли је могло друкчије, па чак и да ли је то у крајњој мери повољно или не, основно питање које се мора упутити овој власти јесте оно које вапије за одговором на основу којег легитимитета и легалитета је решавање тако важног државног питања препустила таквом току – капитулирању.

Истовремено, прошлог месеца потпредседник САД Џозеф Бајден у честитки Вучићу, два месеца након ступања на чело Владе Србије (?!), поздравио је „улогу Србије као гласа толеранције, јединства и напретка ка евроатланским интеграцијама” [2]. Иако су грађани Србије веома добро информисани о томе да Србија иде ка Европској унији, не чини се да деле Бајденово мишљење и о приступању НАТО интеграцијама. НАТО, или како га председник Владе назива – НАТО пакт – није лука у којој би грађани Србије усидрили сопствену државу, ма колико она трошна или мала била. Или је можда амерички политичар прецизно обавештен шта ће грађани Србије хтети кад им Александар Вучић театрално саопшти шта још сем косовске независности и Европске уније нема алтернативу. Председник српске Владе, као и да се и сам слаже с њим, не само да је прећутао ову Бајденову констатацију већ су је “окачили” на своју веб страницу дајући јој додатну потврду и значај. Дакле, и овде не би требало да буде неизвесности када је о трећем кључном правцу Србије реч.

ЛОШ ЕВРОПЕЈАЦ И ЛОШ РУСОФИЛ

Четврти правац, дакако, у вези је са Русијом. Сва сложеност односа Србије и Русије не прелама се ни у погледу ЕУ, а још мање због фактичког признавања независности Косова од стране Србије. Она је заснована искључиво на Вучићевом кокетирању са НАТО и Американцима. Постављање руских црвених линија по узору на америчке црвене линије спољне политике и указивање Владимира Путина на то да су Американци прешли црту [3] не оставља нимало простора за покушај надрадикалске играрије за оба тима. „Лош Европејац” и „Лош русофил”, чије улоге тумаче српски спољнополитички двојац Вучић и Николић, делују, благо речено, смехотресно. Уметнички дојам или гегови српске недорасле власти на цени су тек колико и смрдљив сир. Велике силе процениће дела и потенцијал за евентуалну сарадњу, а на том пољу српска власт не може бити тања. И приде искуство да српске власти нису штеделе обећања, али су шкртариле на делима.

Невоља може бити у томе што не само да можемо да останемо и без једних, и без других, а и без трећих, него што би могло да нас задеси да све три стране заврћу и черупају онако како им се ћефне или како се договоре. Ако, наравно, за черупање остане ишта јер и српска власт није беспослена, када је о томе реч.

Дакле, можда је некадашњи генерални секретар СРС делимично у праву када се питао како ико нормалан хоће у ЕУ или НАТО када су нас исти бомбардовали и откинули неколико делова државе. Али чини се да је то утврђено оног тренутка када су грађани на изборима таквом политичару дали више од 48 одсто гласова. Без доследне политике, без програма, без јасних смерница и начела. За политику обећања и обраћања у футуру. За политику оправдавања пропуштених шанси и упропашћених прилика. За докусуривање државе и еутаназију друштва.

Остаје још само да своју политику императивне халуцинације спроведу јединим продуктивним средством – хипнозом. Гледајмо их зато широм отворених очију, можда и схватимо њихову генијалност ако претходно, због успеха њихове економско-фискално-привредне реформе, не изумремо.

_________

Упутнице:

[1] http://www.pressonline.rs/info/politika/19366/necemo-u-nato-i-eu.html

[2] http://www.srbija.gov.rs/vesti/vest.php?id=212921

[3] http://www.diplomatija.com/sr/5992/news/kompletan-govor-vladimir-putina-nakon-referenduma-na-krima-sa-ukrajinom-su-na%C5%A1i-zapadni-partneri-pre%C5%A1li-crtu/

Објављено на сајту Нови стандард 11.07.2014. (http://standard.rs/2014/07/11/iluzije-i-psihoze-ili-cetiri-kljucna-pravca-srbije/)