Србија доноси апсурдне законе а не поштује Устав
- На примеру српске ћирилице у Србији види се иста мешина комунистичких и демократских власти, а разлика је само у томе што су “демократске власти”, заједно с лингвистима, отишле напред у манипулативности ћирилицом и њеном судбином
Пише: Драгољуб Збиљић
Не види се никаква суштинска разлика између комунистичког и демократског начин вођења политике и онога што се у стварности дешава и добија у Србији. Српска ћирилица, као писмо, ту је најбољи показатељ.
У комунистичком начину прогона ћирилице смишљена је у језику Срба “равноправност писама” (што личи на “демократију, истина тамо где у свету не постоји други пример таквог односа према писму неког другог народа и његовог језика), а у пракси комунистичка власт је плански исфаворизовала једно од писама (оно хрватско, латиничко) до односа латиница – ћирилица од око 90:10 одсто.
Власт у Србији, која себе сматра “демократском” већ 22 године, пристала је да се уставно (на референдуму народа) исправно реши питање писма српског народа и његовог језика као што је то свуда у свету (за један језик — једно писмо), изабрана је ћирилица за српски језик. Шта је, онда, после 2006. “демократска власт” у Србији урадила? Једноставно, већ 12 година нити спроводи Члан 10. Устава у ставу првом и већ дуго не само да не спомиње тај члан Устава у вези с ћирилицом, него доноси посебан закон о употреби српског језика и ћирилице који је елементарно и неуставан и апсурдан, јер по том закону од 15. септембра 2021. године не третирају се сви грађани у Србији који користе српски језик и српско писмо исто – нису подложни истим обавезама и правима. Уз то, став први Члана 10. Устава Србије не предвиђа никакав закон за српски језик и ћирилицу. Српска “демократска власт”, преко својих посланика, у тобож Народној скупштини једногласно усваја Уставом непредвиђен закон у коме у два члана крши Устав у реченом ставу и усваја се, чак једногласно, пропис да корисници српског језика и писма нису равноправни по том неуставном закону.
Такав закон непредвиђен Уставом је, практично, готово неспроводив, а може да служи само за то да се на други начин из комунистичке праксе задржи наставак прогона ћириличког писма међу Србима.
Дакле, у чему се разликују комунистичке власти у Србији од демократских власти на најбољем примеру – судбини српске ћирилице? Једино у томе што се “демократска власт” још више од комуниста извештила у манипулацији Уставом и народом. Невоља је још већа јер већина у народу мисли да је то власт која не може а да не мисли добро својој држави и народу и већински верује да и комунистичка и демократска власт верују да се баш тако треба односити према Уставу Србије и према српском писму. А мањина која разуме и суштински јасно види шта се и како ради са српским писмом од “демократске власти”, на примеру ћирилице, јасно види да је мешина комунистичких и демократских власти углавном иста, с тим што су “демократске власти” успеле да унапреде манипулативности у вези са ћирилицом и њеном судбином у Србији.
