Балкан и суседи Србије, Гост Аутор, Друштво, Политика, Свет (планета), Слободе, Србија

Кнез Павле личност великог интегритета

Кнез Павле, портрет је дело руског сликара Савеља Сорина

Место и положај кнеза Павла Карађорђевића у вртлогу историје

  • „Кнез Павле је 1941. године закључио Тројни пакт, пошто је претходно и систематски спроводио саботажу наоружања и припремио земљу (Краљевину Југославију) на капитулацију“, стоји у пресуди Државне комисије Демократске Федеративне Југославије 1945. године којом је Кнез проглашен злочинцем
  • Комунистички систем успостављен после победе у грађанском рату 1941-1945. године је имао знатног удела у оцењивању историјских збивања и личности. Прећуткивањем, паушалним и неутемељеним квалификацијама искривљивана је историја па је она постајала црно-бела. Па тако и лик кнеза Павла

Пише: Вељко Ђурић Мишина

Напомена аутора:  Пре десетак година, у времену када је кнез Александар Павлов Карађорђевић (најстарији син кнеза Павла Карађорђевића и Кнегиње Олге) покренуо процес за рехабилитацију свог оца, његов блиски сарадник и мој пријатељ Срђан Станишић ме замолио да, као професор на предмету Историја Југославије на Филозофском факултету Универзитета у Приштини (са седиштем у Косовској Митровици) сачиним елаборат о месту и улози кнеза Павла Карађорђевића у годинама док је био први намесник малолетног краља Петра II.

Тако је настао овај текст. Елаборат је послужио у припреми материјала за тужбу против Републике Словеније за повраћај имовине коју је лично стекао кнез Павле из сопствених финансија. Узгред, за ту тужбу прибавио сам и потребну документацију из Архива Југославије која је доказивала право власништва на објектима у месту Брдо код Краља. Познато је, међутим, да од тужбе није било ништа. С обзиром на то да кнез Александар Карађорђевић није стигао да тражи правду у Стразбуру, све је застало и данас припада историји.

Кнез Александар  Карађорђевић, најстарији син Павла

Овај текст има за циљ да пружи нешто више чињеница о догађајима који су везани, првенствено, за кнеза Павла Карађорђевића у контексту општих токова збивања у Краљевини Југославији и Европи. Чињенице су добро познате и о њима нема никаквих недоумица међу историчарима. Као такве, могу да послуже у сагледавању његове политичке делатности, оцени и суду историје.

Прећуткивањем, паушалним и неутемељеним квалификацијама искривљивана је историја

Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, коју је, још у току рата, формирала Влада Демократске Федеративне Југославије, донела је, између неколико хиљада, и 17. септембра 1945. одлуку којом је кнез Павле Карађорђевић проглашен злочинцем. (Архив Југославије, фонд „Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача“, Ф. Број 3572)

У рубрици „Кратак опис и квалификација злочина“ писало је:

  „Издаја народа. Гажење Устава. Саботажа наоружања и припреме земље за рат. Разбијање јединства народа Југославије. Припрема агресивног рата.

            „По преузимању намесничке власти, Павле Карађорђевић погазио је Устав тиме, што је целокупну власт узео у своје руке као неограничени господар, игноришући народно представништво. За ово време, донесени су противуставни закони о неравноправности грађана, а спољна и унутрашња политика су по његовом личном нахођењу, без обзира на интересе земље.

            „У својој унутрашњој политици Павле је развијао мржњу једног народа противу другога и тиме слабио његову отпорну снагу. Корупција и терор постале су обична ствар. Истовремено са оваквом унутрашњом политиком у спољној политици намесник Павле запојен неодољивом мржњом према С.С.С.Р. напушта дотадање савезе и наслон на демократске земље, а тајно укључује Југославију привредно и политички у потпуну зависност сила осовине. А 1941 г. закључује Тројни пакт, пошто је претходно и систематски спроводио саботажу наоружања и припремио земљу на капитулацију.

            Одвајањем од демократских земаља и потписивањем Тројног пакта Павле је допринео агресивном рату сила осовине.“

Његово височанство кнез Павле је рехабилитован 2011. године

Предмет (одлука) је упућен Јавном тужиоцу и Одељењу за заштиту народа и државе на даљу надлежност.

Одлука је правни документ и она може да буде подложна преиспитивању ако се утврди да правна процедура није испоштована по одговарајућим општеважећим правилима. Преиспитивање је посао суда као институције и он може да поништи одлуку.

Посао историчара је нешто сасвим друго. У првом реду да објасни догађаје који су се десили служећи се познатом и прихваћеном методологијом. Историчар може да објасни место и улогу једне савремене личности у историјским збивањима користећи се доступном оригиналном, веродостојном и аутентичном архивском грађом и релевантном литературом. Историчар у том послу треба да се руководи струком и методологијом, а не политиком која је умела да искористи све што јој треба у постизању циља.

Грб кнеза Павла Карађорђевића

У овом конкретном случају, а ради се о политичкој делатности кнеза Павла Карађорђевића, комунистички систем успостављен после победе у грађанском рату 1941-1945. је имао знатног удела у оцењивању историјских збивања и личности нарочито ако су биле на супротној страни.

Прећуткивањем, паушалним и неутемељеним квалификацијама искривљивана је историја па је она постајала црно-бела. Вредно је истаћи да овакве квалификације нису радили само комунисти већ и учесници и баштиници сваке револуције.

За стварање целовите слике о једном времену, догађајима који су га обележили и личностима које су имале одлучујућу улогу у свему томе, потребно је, првенствено, отварање архива политичких чинилаца који су упливисали на ток историје. Имајући у виду да су немачки архиви и архивски фондови који садрже грађу немачке провенијенције (који се налазе, између осталог, у Сједињеним Америчким Државама и Енглеској) углавном отворени, а да то није случај са британским, историчар нема све неопходне и потребне услове за свој научноистраживачки рад. Самим тим, резултати (и закључци) његовог рада могу бити подложни критици, оповргавању, негирању, преиспитивању…

Иако се и британски архиви држе одређених правила, у њима постоје фондови који се не отварају и по стотину година од настанка појединих докумената. Значи, за животни век најмање три генерације. А то је онда готово безвредно јер је историја увелико отишла својим током на који се, ако се и желело, није могло утицати управо због недоступности одређене документације која би указала на почетак и развој процеса. (Уз ове речи можда је потребно навести и следећи пример: 27. март 1941. и 5. октобар 2000. и учешће Англо-Американаца у њима.)

Краљ Петар Карађорђевић бринуо је о дечаку Павлу

Принц Павле као трогодишњи дечак са мајком принцезом Аурором Демедевом 1896. године у Петрограду

Павле Карађорђевић је рођен 15. априла 1893. у Петрограду, у Русији. Отац кнез Арсеније Арсен Карађорђевић (рођени брат краља Петра I) је унук Ђорђа Петровића – Карађорђа, а мајка Аурора Демидов, принцеза од Сан Доната. Арсеније је имао војно образовање (официрска школа) коју је завршио на Сан Сиру у Француској, и ратно искуство стечено у девет ратова (био је, осим осталог, и генерал руске коњице и сматра се за Србина који је добио највише војних одликовања. Аурора потиче из старе породице, познате по, између осталог, богатству предака.

Павле (једини син кнеза Арсена Карађорђевића) је зарана остао без праве родитељске бриге јер су се отац и мајка раздвојили у сваком смислу. Бригу о њему је преузео стриц Петар, који је био удовац. Тако је Павле постао део једне заједнице у којој су још били Ђорђе, Александар и Јелена и са њима поделио све радости и несреће. Само је једно извесно време је провео без младих рођака. Било је то у време када су браћа од стрица отишла у Русију на школовање а он је одведен у једну школу у Лозани у Швајцарској.

Краљ Србије Петар Карађорђевић васпитавао је, подизао, школовао и бринуо о младом Павлу, коме је био стриц

Кнежевић Петар Карађорђевић је 1903. изабран за владара Србије и ускоро крунисан за краља. Заједно са њим у Београд је дошла и његова породица. Ускоро је дошао и Павле.

Павле је у Београду завршио основну школу и гимназију. Сестра од стрица Јелена је боравила у Русији и тамо се удала за једног припадника царске породице. Ђорђе је био, наводно,  душевно нестабилан. Александар је био сасвим другачији.

Павле је 1912. казао да би желео да настави школовање у Енглеској а не у Русији, где су то чинили браћа од стрица. И то је било сређено следеће године па је стигао у Оксфорд. Уписао је студије класичних наука. Студије је прекинуо 31. јула 1914. када је Аустро-Угарска објавила рат Србији. Вратио се у Србију почетком јесени. Због болести је отишао у Италију. Потом је боравио у Енглеској. На Крф је дошао почетком 1916. После неког времена, поново се обрео у Италији. Вратио се у Солун, где се припремало ново ратиште.

Током рата био је члан неколико дипломатских мисија и радио у Међународном црвеном крсту.

Крајем 1918. вратио се у Оксфорд да оконча студије. Дипломирао је историју уметности и добио звање мајстор уметности (master of arts).

У лето 1921. провео је неколико месеци у Паризу са регентом и престолонаследником Александром, који је био на лекарским прегледима. Постоје индиције да је већ тада Александар говорио Павлу о својој политици владавине. У међувремену, умро је краљ Петар. Како лечење није могло да се прекине, браћа су остала до краја и нису била на сахрани почившег краља Петра. С обзиром на то да се радило о великој тајни о здрављу престолонаследника, у све то било је упућено само неколико особа. Једна од тих особа је био Павле.

Женидба Павла и стварање Музеја у Београду
Венчање Принца Павла и принцезе Олге у Београду 1922. године

Павле се венчао 21. октобра 1922. у Београду са Олгом, кћерком грчког принца Николе, са којом је касније добио два сина и кћерку.

Наредних десетак година посветио се себи и породици. Повремено је одлазио у иностранство, најчешће у Италију и Енглеску. Урадио је готово све што је требало како би отворио свој музеј (Музеј кнеза Павла).

У међувремену, политичке и друге прилике у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца су се толико искомпликовале да је краљ Александар 6. јануара 1929. суспендовао Устав (Видовдански устав из 1921), завео личну диктатуру, укинуо парламентаризам, забранио све организације које су имале национално обележје… Потом је извршена велика реорганизација централне и локалне државне управе, промењено име државе у Краљевина Југославија, озакоњена нова симболика… Краљ је покушао да наметне југословенско национално јединство али пројекат није успео из више разлога. Управо због тога, краљ је октобра 1931. донео такозвани октроисани (даровани) Устав који је ублажио првенствено политичке прилике уводећи елементе демократске владавине уз задржавање овлашћења у законодавству, управној и судској власти. И поред неких мањкавости, приметни су били и одређени позитивни резултати.

У политичкој кризи која је кулминирала 1933. краљ и Влада су покушали да казне опозицију Хрвата и Словенаца. Нису успели у свом плану већ су постигли супротно.

Кнез Павле је по образовању и инстикту био против аутократске владавине и централизма а више склон демократији и федератизму.

И после увођења личне владавине, краљ је повремено разговарао са кнезом о најважнијим збивањима у држави, говорио о својим плановима и програмима, понекада до најситнијих детаља. Иако постоје трагови о њиховим састанцима односно дружењима, о садржају разговора нема опширних белешки па је тешко закључити о детаљима. Постоје, међутим, посредни извори о свему томе којима се може надоместити тај недостатак.

Зграда Новог двора уступљења је 1935. године великом љубитељу уметности и мецени кнезу Павлу, тако је настао Музеј кнеза Павла са мноштвом драгоцених уметничких дела

По жељи краља Александра 1934. године зграда Новог двора уступљена је за потребе будућег Краљевског музеја, а који би обjединио две већ постојеће институције: Народни музеј, основан 1844. године и Музеј савремене уметности, отворен за јавност јула 1929. године у Конаку кнегиње Љубице.

Две године касније Краљевски музеј биће званично основан као Музеј кнеза Павла и свечано отворен 18. јанура 1936. године. Уредбом о спајању Историјско-уметничког музеја и Музеја савремене уметности формиран је Музеј кнеза Павла.

Претпоставке о разговорима са политичком садржином имају основа с обзиром на све компликованију политичку ситуацију како у Југославији тако и у Европи. Зна се да су током 1934. године ти разговори били учесталији. То су приметили и чланови британске дипломатске колоније у Београду, па су веома помно обавештавале своје надлежне у Министарству иностраних послова у Лондону.

Краљ Александар је био свестан италијанских претензија на територије које су им обећане Лондонским уговором 1915. године јер је пристала да уђе у рат на страни Француске и Велике Британије. Бенито Мусолини се није одрекао далматинске обале па је на разне начине подривао југословенску државну структуру. У томе му је од 1928. знатну помоћ пружио хрватска сепаратистичка организација „Усташа“ предвођена Антом Павелићем, некадашњим народним послаником. На крају, они су му заједно, уз још извесну помоћ других чинилаца, и дошли главе.

Краљ Александар је покушавао да са Мусолинијем разрешава проблеме, али у томе није имао успеха јер то другом није одговарало. Мусолини је, на посредан начин, одговорио кроз усташки покушај атентата на краља у Загребу. О томе је Александар веома детаљно писао кнезу Павлу. Ова писма потврђују мишљење да је краљ обавештавао кнеза о најважнијим политичким догађајима у овом случају о једном од најважнијих питања спољне политике.

Бугари су такође имали ревизионистичке планове и претензије према југословенским територијама. Извор тога су била ранија бугарско-српски ратови с краја 19. и почетка 20. века а због поделе некадашње турске територије (Јужне Србије или Маћедоније). Бугарски краљ није крио да помаже сепаратистички покрет ВМРО (Унутрашња македонска револуционарна организација). Ипак, југословенски краљ је фебруара 1934. боравио у Софији покушавајући да наговори домаћина да приђе Балканском савезу. Успео је само да добије неодређена обећања.

Припреме усташа и  убиство краља Александра

Остало је забележено да је у Софију хтео да путује и кнез Павле. Одвратио га је краљ речима да остане у Београду и преузме државне послове у случају ако би се њему нешто неповољно десило. Наиме, краљ је знао за припреме атентатора који су му радили о глави.

Јасно је да је краљ већ тада саставио тестамент свестан разних ризика, као и да је већ тада кнез знао шта му следује у случају неке несреће. Потоњи догађаји су то потврдили.

Ни Мађари нису мировали а њихов рад против Југославије највише се показао кроз толерисање стварања база за обуку терориста на њиховој територији и набављање оружја из војних складишта.

Краљ Александар је желео да међудржавним уговорима склопи савезе који би били против ревизионизма. А таква политика је била миротворна и уклапала се у француске и британске спољнополитичке програме.

Дочек разарача “Дубровник” у Боки Которској (јула 1932). Овим бродом краљ Александар је отпутовао у посету Француској где је на краља извршен атентат у Марсеју 1933.

Француска је била стуб европског система створеног Версајским мировним уговорима. С друге стране, она је била у економској рецесији и није имала превише могућности да чврсто држи и чува те своје позиције. Краљ Александар је покушао да и у таквој Француској нађе заштитника и помагача.

Немачка се опоравила и 1933. добила нову политичку снагу у државној управи. Била је то партија чији је вођа (фирер) Адолф Хитлер постао председник Владе. Има релевантних извора да се краљ срео са Хитлером почетком 1934. године негде на југословенско-аустријској граници. Тај сусрет није ништа необичан с обзиром да представља вид дипломатских потеза уобичајених у међународној дипломатији и представља прагматичан потез обе стране.

Нову Немачку као да нису на време схватили озбиљно Французи. Када су започели стварање планова о сузбијању немачке експанзије, Југославија је дошла у други план. У таквим околностима, краљ Александар је сматрао да директни разговори са Французима могу бити од користи обема странама. И то је уговорено за почетак октобра 1934. Потом је краљ намеравао да оде и у Енглеску.

Познато је да је неколико дана пред пут, краљ највише времена провео са кнезом Павлом. Он га је и испратио на доку у Бијелој, у Боки Которској, одакле је краљ бродом кренуо ка Француској.

Смртно рањени југословенски краљ у Масеју убијен је 1933. брутално од хрватских усташа

После убиства краља Александра Карађорђевића 9. октобра 1934. у Марсеју, његов најстарији син Петар, дотадашњи престолонаследник, постао је краљ Југославије. Како је он био малолетан, краљевску власт су вршили тројица намесника које је у свом тестаменту навео покојни краљ.

Били су то кнез Павле Карађорђевић, Раденко Станковић и Иво Перовић, похрваћени Арбанас из околине Задра. Исто тако, краљевом вољом најутицајнији је требао да буде кнез Павле Карађорђевић. Зна се да се кнез заклео да ће у септембру 1941. године, након стицања пунолетства краљевог, овоме предати Југославију какву је оставио краљ Александар.

Кнез Павле Карађорђевић преузима власт 1934.

Кнез Павле Карађорђевић је преузео власт тако брзо и енергично да су то и енглеске дипломате приметиле. Такав догађај није ништа необично у себи ако се зна какве су политичке прилике владале у тим данима.

Много времена је посветио прикупљању чињеница о атентату. Био је дубоко сигуран у италијанску умешаност у све то. Али, истовремено, и у то да Француска није урадила све што је требало око дочека југословенског краља и око организовања одговарајућег суђења атентаторској групи.

Доживео је и разочарење у Лондону крајем 1934. где су га само саслушали. Однос Француске и Велике Британије према Југославији видео се и у расправи у Друштву народа а нарочито у резолуцији у којој Италија није била ни поменута као један од криваца за убиству југословенског краља. Вредно је поменути да је истога дана када је резолуција усвојена, председник југословенске Владе Никола Узуновић поднео оставку и на тај начин допринео да се политичке прилике у Југославији још више искомпликују.

Кнез Павле је сматрао да се кључ југословенске државе налази у решењу српско-хрватских односа. Као знак добре воље, амнестирао је политичке вође, прво Антуна Корошца, Словенца, председника Словенске људске странке) и касније Владимира Влатка Мачека, похрваћеног Словенца, председника Хрватске сељачке странке.

Убиством краља Александра 1933. године настала је криза функционисања Краљевине Југославије која је окончана капитулацијом државе априла 1941. године

На самом почетку владавине, кнез се нашао пред два политичка императива: национални захтеви хрватских политичких представника и либерално-демократске реформе. Хрватски захтеви обележили су будуће године па су готово сви други захтеви падали у позадину.

Прву годину дана намесништва, кнез Павле није имао готово никакву помоћ осталих намесника. Зато је сматрао да ће то имати нови председник Владе Богољуб Јевтић. Међутим, уверивши се нешто касније у његово противљење новом политичком курсу, кнез се окренуо директним разговорима са Мачеком и Корошцем.

Мачек је тражио уставне промене у корист другачијег положаја Хрватске, односно њено административно укрупњавање. Кнез је био свестан да је то мукотрпан посао али је имао на уму и своје обавезе да не чини велике унутрашње промене у односу на оно што је оставио покојни краљ.

Кнез је изабрао новог председника Владе. Био је то Милан Стојадиновић, познати економиста, динамичан и способан политичар. Кнез је мислио да ће баш Стојадиновић направити договор са Мачеком и тако разрешити горуће питање Југославије. Но, време је показало да је Стојадиновић имао сасвим другачије планове у унутрашњој и спољној политици. То је подразумевало и другачији приступ решавању хрватског проблема.

Сусрет Кнеза Павла и Милана Стојадиновића, председника владе Србије на Бледу 1938. године
Освајачки планови и акције Немачке и Италије

У међувремену, на политичкој сцени Европе догодиле су се крупне промене. Француска је изгубила свој дотадашњи значај. Први знаци њеног слабљења показали су се после обзнањивања италијанских ратних планова у Абисинији, делу афричке државе Етиопије, када је француски министар спољних послова казао да њих то не интересује.

Немачка је започела нову, експанзионистичку политику засновану на јакој економији.

Југословенске позиције нешто су се поправиле. У посету су долазили енглески краљ, председник Турске и још неки. Створена је нова политичка странка, Југословенска радикална заједница, „Јереза“ и она је постала одлучујући чинилац у сваком погледу. Њен председник је Милан Стојадиновић.

Стојадиновић се окренуо спољној политици сматрајући да је то важније. Ускоро је дошло до сарадње са кнезом и по том питању. Крајњи циљ њихове политике био је стварање јаке и независне Југославије. Стварање балканског блока држава требало је да спречи политичке трзавице и кризе јер је у Европи почела подела на фашистички и антифашистички блок. Ускоро су споразум потписали Југославија, Грчка, Турска и Румунија. Проблем са Бугарском, односно са њеним претњама о ревизионизму, био је и даље присутан и она није пришла том блоку.

Немачка је почела промену карте Европе узимањем Рајнске области која је до тада била демилитаризована. Тешко је утврдити зашто Велика Британија и Француска нису реаговале на тај потез.

Тако су Италија у Етиопији и Немачка у Рајнској области показале своје освајачке, експанзионистичке планове.

(Други наставак, у среду, 29. априла: Британцима одговарао напад Немачке на Југославију 1941. године)

………………………

Подели:

0 0 vote
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments