Та стара дама Европа

Да је Вучић успешан владалац, диктатор, и да је вешт у тој работи није спорно, али је ирелевантно. Да само од њега зависе сви ови процеси који Србији и њеним грађанима долазе главе – не бисмо бринули. Уместо да против себе има све оно што би природно требало да га уништи као архетипског антидемократског злотвора, овај модерни диктатор, у данашњој Европи, стекао је савезнике

Пише: Славко Живанов

Вишегодишње Вучићево управљање Србијом и контролисање њених становника цивилизацијски је деградирало државу, друштво и индивидуу. Злоупотреба државног апарата, спровођење и наметање сопствене воље, размах личног режима, одавно су попримили туробни облик диктатуре и одавно се Србија, сопственом кривњом, нашла у зони и амбијенту полицијске државе, строго контролисаних медија, примитивне економске експлоатације, драстичног кршења људских права и слобода. Одвећ дуго у глибу смо декаденције, порока, блуда и сваковрсне девастације.

Антицивилизацијски курс ужљебљен погубним учинцима Вучићеве власти, остатке или фрагменте српске државе је затро, а српско друштво разорио, допрвши до саме личности сваког понаособ да с њом завршујући изврши свој ритуал до краја.

Овакво стање, генерисано ипак и индоленцијом, кратковидошћу, тупошћу и ситносопствеништвом бирачког тела које се масовно поистоветило са смртоносним напредњачким примитивизмом, гурнуло нас је и у опасни несклад са Европом, човечанством и собом, какви би требало да будемо. Давимо се у сопственим „прегнућима“, а друштванце из Брисела и Вашингтона силно се увесељава гледајући нас како смо у томе успешни. Ми до данас, ако не рачунамо Косово и БиХ, јер су то ипак протекторати, овакву регресију државног апарата и друштвену аномију у неким сличним периодима нисмо забележили. Никада у прошлости нисмо били најбољи. Далеко од тога да смо у неким временима били најбољи пример нечему ваљаном, али наша држава није била оваква развалина, нити је друштво икада досад било срозано на најпримитивнију инстиктивност и агресију, рефлексност и афекат. Чак и под окупацијом било је макар часног и масовног отпора. А данас? Као да хрлимо у примитивну људску заједницу, враћајући се хиљадама година у ништавило и то под будним оком високоразвијеног, демократског Запада. Као да неко инвиво експериметише нама, мења нам вредносну структуру и стварајући мутације, у даљем поступку нас искоришћава. Тако, отприлике, наши сточари гаје хибридну стоку за клање. Како то да је алтернатива Вучићевој власти толико ефикасно задављена у Србији, има ли ту асистенције и споља, или је Вучић и на том пољу смртно ефикасан? Откуд, уопште, та ефикасност?

Да је Вучић успешан владалац, диктатор, и да је вешт у тој работи није спорно, али је ирелевантно. Да само од њега зависе сви ови процеси који Србији и њеним грађанима долазе главе – не бисмо бринули. Уместо да против себе има све оно што би природно требало да га уништи као архетипског антидемократског злотвора, овај модерни диктатор, у данашњој Европи, стекао је савезнике. А ти савезници никада (тешко је то и замислити) не би у сопственој земљи и помислили да учине нешто слично ономе што Вучић чини нама, а они га са безбедне удаљености подржавају. Њихов је фокус на његовој спољној политици према Косову и Метохији и даље од тога не би да ситничаре. У овом тренутку, барем.

Дакле, они су фаустовски, њега под скуте метнули, па онда такви у пакету, пакт с ђаволом направили. Све што независност Косова имплицира и подразумевајућа агенда покрива, неутралише у вишку оно што Вучић на унутрашњополитичком плану кабадахише. Зато сад, његови НАТО и ЕУ тутори његов секундарни урадак на унутрашњополитичком плану виде као „колатералну штету“, покоји несташлук, иначе, веома послушног дечкића. А без тога, без англосаксонске осовине у окупацији Космета и Вучићеве роле у њој – не би онај прави Вучић био ни упола вешт ни упола успешан јахач апокалипсе.

У тој трговини једна страна добија свој део плена крунисањем самосталности Косова, а друга страна добија прећутну сагласност да с унутрашњим стварима чини шта јој је воља. Згодно је присетити се, на овом месту, и анегдоте: – Черчил цинично пита свога лојалног сарадника Маклејна зашто брине што Енглеска подржава Броза који ће Југославију да уведе у комунизам – па нећете ваљда ви живети у тој земљи – чудио се Черчил Маклејновој наивности. И није се ништа променило у визури светских сила ни до данас, а неће ни од данас. И као и Броз, и Вучић је јак због подршке НАТО и ЕУ, и те њихове тројне међусобне трговине интересима.

Невоља је, међутим, то што ствари само издалека изгледају коначно. Приђемо ли ближе видећемо да ту негде сличности са Брозом и завршавају, а да је статус Косова приведен коначници. Та драма завршиће веома брзо, а онда се на англосаксонском столу за картање игра нова партија, па се изнова мешају и деле карте.

Не бих се кладио да ће и тада Соња Лихт еуфемистички и мајчински Вучићеву тираниду крстити „несавршеном и младом демократијом“, или да ће и тада само тврдити да „нема довољно политичке воље да се схвати колики је значај независних професионалних медија“. Тада ће ствари називати својим именом, под претпоставком да англосаксонски тандем (САД-Енглеска) окрене ћурак, разуме се. Јер, тада ће та булумента невладиног сектора која одавно већ петоколонаши за ленглијевски ћар одбацити примитивног радикалног ауторитарца, не због његовог радикализма, примитивизма и антидемократичности, већ зато што ће амерички шефови имати друкчије погледе и планове за Србију, и разуме се, другојачије симпатије за српске политичаре.

Зато данас нема бољег теста за утврђивање коме је на срцу (или у џепу) прво Америка, а онда Србија: – Погледајте ко од тзв. бораца и „боркиња“ за људска права данас као нêма, глува и слепа саблазан стоји пред лицем Србије, а егзалтирано аплаудира Вучићу док разбија шампањац о прамац косовске независности.

Суштинско питање, на жалост, и тада као и данас јесте – шта ће од целог тог експеримента великих сила, прво са Југославијом, оном великом, па онда и са Србијом, овом све мањом, да остане? И то шта остане, у каквом ће стању бити? Да ли ће се укључити у друштво равноправних, или је виђено и предодређено за популацију другоразредних људи, резервоара радне снаге и разноразних ресурса. Безмало, идеалну колонију.

Related posts

Преминуо Дик Марти

Prenosimo

Министарство културе као скандал-мајстор

Prenosimo

Гори Казахстан, ко је следећи?

Gost autor