Слика Скупштине Србије после коначних резултата корона-избора

Парламент на респиратору

  • Никада раније нису се одржали парламентарни избори с овако малом излазлошћу;
  • Неповерење и отпор према Вучићу шири се, али не може истовремено захватити целу Србију. Природно је да све крене из урбанијих средина ка провинцији пре свега због слободнијег приступа медијима и бољој размени информација. Због боље информисаности грађана. У провинцији Вучић спроводи потпуну цензуру, контролу и блокаду информација;
  • У суштини, имамо једнопартијски парламент и као такав је, по дефиницији, нелегитиман. Мала излазност само појачава ову констатацију, чињеницу и дијагнозу.
  • СПС се бирача одувек сећа само на изборима, а после тога су им личне привилегије једино битне. Њима бирач треба само зарад стицања капитала за поделу плена и власти. И тако то траје од 1944. наовамо, преко њихових претеча, идеолошких и антидемократских;
  • Ето нама и Чеде и осталих са списка лузера већ за месец-два дана, да причају исте приче, чим се изборни резултати забораве. Они су заправо идеална роба за властодршце у Србији: никако не угрожавају власт, а добри су пљувачи озбиљних противника власти. Раде ко џубокс и само скупљају прашину;

Пише: Славко Живанов

Парламентарни избори у Србији који су искључиво вољом власти одржани у јеку светске епидемије вируса „Ковид 19“ донели су велика изненађења, али последице које су изазвали на политичку климу не могу бити далекосежне. Све крупне узрочне разорне и штетне потезе Вучићев режим је већ октроисао и спроводи их, па ништа епохално, а ново, након ових избора није виђено. Неке битне изборне ствари, десиле су се, углавном, у другом и трећем плану, што их не чини безначајним, напротив.

Иако су избори одржани још 21. јуна, коначне резултате чекали смо све до 5. јула, што технички гледано не би било проблематично да је РИК саопштио комплетне резултате са свих неоспорених бирачких места, а шта је могао – да је хтео. Међутим, РИК је изабрао да ћути, што се не може оправдати ни законском ни професионалном обавезом. Особито сумњиво било је то што се све до саопштавања коначних резултата није могао чути званичан податак о броју изашлих бирача и проценту неважећих листића, што је многима био важан податак имајући у виду посебност ових избора. Јер, на овим изборима није се мерила само снага учесника, него се одвијао својеврсни референдум о суштинском легитимитету власти и државног апарата, па самим тим, тумачење изборне воље дела бирачког тела зависи од односа гласајућих и негласајућих бирача, као и броја неважећих листића. То ћутање РИК-а, међутим, изгледа да је изазвано паником фушерисања, а не потребом да се неки озбиљни подаци прикрију. Ово што је објављено пре неколико дана није морало да се крије, под условом да у међувремену није учињено озбиљно, фронтално, капитално фалсификовање изборних резултата кроз изборну крађу – што није немогућно. Напротив, овој власти патолошки первезно пристаје да краде изборе. То јој толико приличи и толико је комплемтарно с њеном природом да би просто невероватно било да се није догодило.

Коначни резултати корона-избора

Елем, РИК нам је саопштио да је од 6,584.376 бирача гласало 3,221.908, или 48,9 одсто и да је неважећих листића било 118.155 или 3,7 одсто. У поређењу са свим раније оджаним парламентарним изборима то јесте пад од неколико процената излазећих бирача, али сигурно не може бити речи о очекивано високој победи бојкотом. Међутим, тај податак не може се посматрати само том, једноставном, оптиком јер ноторно недемократска, апсолутистичка предизборна атмосфера онемогућила је слободан избор бирачу, одузела је многим бирачима слободу да одлуче чак и о томе да ли да изађу, или не, на изборе. Многи бирачи у мањим срединама нису смели у бојкот, јер су се плашили напредњачке одмазде након избора, а на самим изборима гласали су разнолико, од поништавања листића (на шта указује дупло повећан број уобичајено неважећих листића) до гласања за „мање зло“. Но, чак и с оваквим резултатом, легитимитет власти значајно је окрњен како због чињенице да већина није учествовала на изборима, и да је и математички доказано да је мањина у Србији изабрала власт која ће да влада већином, тако и због околности да никада раније парламентарни избори нису одржани с овако малом излазлошћу. Имајући у виду да Народна скупштина, по нашем Уставу, има ту најширу, највећу свеопшту власт из које произлазе све друге, да на њој почива демократски постулат о суверенитету грађанина и закономерност да политичка воља већине утиче на амбијент и чини га демократским или недемократским – може се констатовати да садашња Скупштина тај легитимитет нема.

Она не може имати легитимитет и због изборне математике произашле из оваквих избора. Наказни избори стварају у наставку својега дејства наказне последице. И на овом примеру види се колико је био у праву Валтазар Богишић када је осавременио древно правило кроз изреку – „Што се грбо роди – ни вријеме не исправи“. Наиме, у оваквој скупштини Вучићеви напредњаци имаће 188 од 250 посланика, што је 75 одсто њеног сазива (на изборима су добили „само“ 60 одсто подршке). Од других партија у њој ће се наћи још СПС (32 мандата), посланици Александра Шапића (11), Савез војвођанских Мађара (9), Зукорлићеви и Угљанинови посланици (4 и 3), и Албанска демократска алтернатива (3). Мађари, Бошњаци и Албанци, а укупно ће их бити 19, посланици су националних мањина и имају специфичан положај у нашем изборном законодавству. Међутим једина парламентарна опозиција, барем формално, могли би да буду СПС или Шапићеви посланици, две групације које ће се међусобно потући до смрти борећи се за Вучићеву наклоност. У суштини, ово је једнопартијски парламент и као такав је по дефиницији нелегитиман. Мала излазност само је појачала ову констатацију, чињеницу и дијагнозу и то се не да сакрити, већ штрчи да уочљивије не може бити.

Дубоки раскол друштва

Коначни резултати, гледајући резултате излазности пре свега, указују и на дубоку подељеност у друштву и на разлике у политичкој вољи српског бирачког тела. Иако је у просеку гласало скоро 49 одсто, постоје велике разлике у излазности бирача по местима. Видљиво је да урбанија места, велики градови бележе нижу излазност, а да мање средине баштине супротну праксу, што је средина урбанија проценат излазности пада.

Излазност у Београду износила је само 38,3 одсто, али у том збиру највећу излазност бележи Лазаревац, градска општина удаљена 60 километара од Београда, са 63 одсто изашлих. Приградске општине бележе излазност од 43-50 одсто, док праве градске општине показују друкчије резултате: Стари град-28,3; Савски венац-30,5; Врачар-30,7; Звездара-32,1; Палилула-34,3; Нови Београд-35,6; Вождовац-35,7 одсто.

Излазност у Војводини била је 50,3 одсто, у Шумадији и Западној Србији 53,5, а Јужна и Источна Србија забележиле су просечну излазност од 52,7 одсто. Велики градови, пак, бележе друкчије резултате: Суботица 44,3, Зрењанин 40,4, Панчево 46,8, Нови Сад 42,5 одсто. Ниш 42,4, Зајечар 39,5, Смедерево 44,1, Краљево 48, Чачак 45, Ужице 47,5, Јагодина 42,4, Крагујевац 45, Ваљево 47,4 и рецимо једини изузетак Крушевац, Братислава Бате Гашића, у коме је гласало 53,6 одсто грађана, са или без подршке БИА-е. Број неважећих листића у Војводини и Шумадији био је око 4 одсто док је у Београду и на југу Србије 3,4 одсто.

Ови подаци могу бити значајни и индикативни за много штошта. Нама се чини да једино стабилно показују озбиљно урушавање подршке које бирачи имају у Вучића, и овај тренд видљив у великим и урбаним градовима следиће мање средине у догледно време. Неповерење и отпор према Вучићу шири се, а не може истовремено захватити целу Србију. Сасвим је очекивано да крене из урбанијих средина ка провинцији пре свега због слободнијег приступа медијима и боље размене информација, због боље информисаности грађана. У провинцији Вучић спроводи потпуну цензуру, контролу и блокаду информација.

Лузери корона-избора

Осим грађана и будућности Србије који неће толико штете претрпети конкретно од ових избора колико од перманентне злочиначке, монструозне, фашистоидне Вучићеве тираније, од избора су настрадали тзв. политички субјекти. Непосредни лузери су такозване опозиционе странке које су на изборима учествовале, а нису успеле чак ни да пређу смањени, мизерни цензус од три одсто. А међу таквима било је чак и „јунака“ који нису успели да освоје број гласова потребан за кандидовање на изборима.

Најквалитетније се олупао Сергеј Трифуновић са својом квазипартијом Покретом слободних грађана који је испросио 50 хиљада гласова или 1,6 одсто, тек пола цензуса. А одмах за њим тотално је пропао Ен-Џи-Овски маскенбал под именом Уједињена демократска Србија. Ове политичаре с коца и конопца окупила је америчка амбасада за пројекат „Три у један“: да поклоне Вучићу легитимитет, да убаце клин у точак истинске опозиције, и да минирају и детонирају Демократску странку. Ту се се обрели Чанак и пајташи, Чомић и АФЖ, ортачко друштво Ђуришић-Констатиновић и претежни део бранитеља Монтенегрина од српске хегемоније и окупације.

Двојица политичких генијалаца

Пропао је и Шешељ, „Метла“ и Радуле са по два одсто, као и Веља Илић са 0,25 и његов петооктобарски компањон Чеда са 0,3 одсто. Покрет „Један од пет“ освојио је епохалних 0,6 одсто. Међутим, то што је Чеда освојио толико гласова да сваком другом, часном човеку не би пало на памет да било коме о било чему чита лекције – ништа не значи. Ето нама и Чеде и осталих са овога списка већ за месец-два дана, да причају исте приче, чим се изборни резултати забораве. Они су заправо идеална роба за властодршце у Србији: никако не угрожавају власт, а добри су пљувачи озбиљних противника власти. Раде ко џубокс и само скупљају прашину.

Са Покретом слободних грађана, на жалост, ствари стоје много озбиљније. Његово вођство је веома одговорно јер су слепо, сасвим глупо, донели одлуку да учествују на изборима и на тај начин дубоко разочарају и изневере своје присталице. Њихови „фанови“ нису острашћени и чврсто везани страначки бирачи, већ су то критички мислећа бића, слободна од сваке обавезе, па и оне да буду везани за било коју странку. Али, та политичка бића врло добро знају шта јесте, а шта није исправно и добро, а Сергеј и екипа покушали су да их насамаре и преваре. Међутим, нити је та превара била свесна нити је могла да прође и зато је једино добро у овој ствари то што грађани још једном могу да се увере да сваки адхок покрет, организација штапа и канапа може да акумулира енергију и покаже снагу, али не може да дâ резултате. Нема озбиљног политичког резултата без озбиљне политичке странке, односно нема озбиљног демократског друштва без озбиљне демократске странке, јаке странке која није лидерска. Међутим, избори нису само политички процес, они су и технички изазов и ко нема снаге да оперативно изнесе изборни процес, нема шта да тражи ни у политичком процесу. Ваљало би да Сергеј Трифуновић остави српску политику довољно дуго дајући јој времена да оздрави. Ако се њоме и даље буде бавио, то јој неће помоћи. Напротив. Мада, истине ради, није он у том покрету једини одговоран, треба стрепети да ће тамошњи мозгови опет наћи неког Сергеја да све упропасти…

Зеленовић-Пауновић

А ваља поменути још двојицу генија српске политике, градоначелнике Шапца и Параћина Небојшу Зеленовића и Сашу Пауновића. Да подсетимо, овај тандем нанео је први ударац бојкот-опозицији после чега је та идеја смртно разблажена. Да су били барем делимично убитачни према Вучићу као што су дејствовали према опозицији не бисмо их помињали. Али Вучић је Пауновића разорио у Параћину и освојио апсолутну већину, а Зеленовић се у Шапцу сакрио иза епидемије па СНС чека са преузимањем власти неко време. Обојица су доживели фијаско на изборима, али су се показали као разорно оруђе за разбијање опозиције.

Парламентарна „опозиција“

А у парламенту, нелегитимном, једностраначком, боравиће 32 посланика Дачићевог СПС који је успео да лојалном сарадњом са Вучићем сведе подршку својој странци од 570.000 гласова 2012. године, на садашњих 334.000. Осам година Дачић континуирано губи подршку бирача и то наплаћује учешћем у власти. Његови бирачи од тог учешћа немају велике користи, што се недвосмислено види масовним осипањем, али руководство СПС има велику корист и огроман профит од такве политике. СПС се бирача одувек сећа само на изборима, а после тога су им личне привилегије једино битне. Њима бирач треба само зарад стицања капитала за поделу плена и власти. И тако то траје од 1944. наовамо, преко њихових претеча, идеолошких и антидемократских. Уколико им Шапић, атрактивни млађи, нови политичар не преузме ролу омиљеног коалиционог партнера српског Нерона који не само да може него и воли да буде са свима под условом да ти други не доводе у питање његову апсолутну моћ и власт. Вучићу би итекако пријало да мало промени главног партнера, коалиционог, тек да створи још један привид да ће нешто бити боље од онога како јесте. Треба му нека нова икебана, фикус или амбалажа и Шапић се ту не би фемкао. С друге стране, сигурно је да се од СПС не може очекивати да постане истинска демократска опозиција јер су они антидемократска каста за вршење власти. То им је једина сврха постојања.

Карикатуре: Предраг Кораксић-Коракс и Душан Петричић

Related posts

Српска историјска наука нема одговоре о дубини националног пораза, јер је избегавала проучавање српско-српских односа у 20. веку

Gost autor

Запад угасио два канала међународне руске телевизије

Prenosimo

Хрвати — народ који се сакривао од историје

Gost autor