Прогон Срба и ћириличног писма траје хиљаду година

Било какав контакт са најплеменитијим писмом ћирилицом третиран је често као кривично дело у многим суседним државама

Траје борба за спас ћирилице у српском језику 

После раскола хришћанске цркве на Римокатоличку и Православну цркву 1054. године. Римокатолички народи нарочито су прогонили, забрањивали и замењивали Србима ћириличко писмо латиничким
  • Власт Слободана Милошевића је прва у Србији, после владавине Броза, увела предност ћирилице и вратила ћириличко писмо у службену употребу српског језика у државним органима у Србији
  • Само је Бранислав Брборић, познати лингвиста, био експлицитно за стопостотну службену употребу ћирилице у језику Срба и за враћање суштинског (ћириличког) једноазбучја у српски језик
  • Устав Србије (2006) у  члану Устава стоји: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо“, чиме је први пут после 1918. године српски језик добио своје хиљадугодишње ћириличко писмо као стопостотно у службеној употреби
  • Власт Александра Вучића (на његову личну иницијативу) прва је у Србији, али и једна од ретких у Европи и свету, усвојила у Скупштини Србије 15. септембра 2021. правно – вишеструко неуставан и, по садржају, вишеструко апсурдан закон о матичном српском језику и ћирилици, који је готово немогуће применити јер су субјекти (грађани) вишеструко неједнаки у праву и обавези

 Пише: Драгољуб Збиљић, проф. српског језика, председник Удружења  за заштиту ћирилице српског језика “Ћирилица”

  • Први пристанак Вука Караџића и Ђуре Даничића (под притиском Беча, 1850) да се вуковска варијанта српског учевног (књижевног) језика званично пише (и) хрватском варијантом латиничког писма
  • Најоштрија забрана српске ћирилице уредбама и наредбама у време Аустријске и, касније, Аустроугарске монархије у 18, 19. и на почетку 20. века
  • Хрватска политика је пред стварање Југославије била у пракси традиционално најжешћа у забранама ћирилице и њеној замени гајицом, нарочито у време окупације Срба, Србије и Црне Горе у Првом светском рату (1914-1918)
  • Успешна југословенска изнуђена (посебно у време Брозове комунистичке доживотне владавине,1945-1980) замена српске азбуке хрватским саставом националне абецеде под пропагандом ширења обмане зване лажно „равноправност писама“
  • Стидљиви (благи) покушаји 70-их, 80-их и 90-их година 20. века истински храбрих појединаца Срба и српских политичара и лингвиста да се заустави (ублажи) високопроцентна смишљено наметнута владавина хрватске гајице њеном фаворизацијом на штету српске ћирилице и у Србији
  • Академик Радомир Лукић је 80-их година био далеко најважнији и најутицајнији предводник у залагању да у Уставу (1990) и закону (1991) у језику Срба српско ћириличко писмо буде једино писмо у службеној употреби српског језика
  • Оснивање Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ (2001) – највише захваљујући подршци власти др Војислава Коштунице, министра културе Драгана Којадиновића и лингвисте Бранислава Брборића –донело је одлуку народа у Србији на референдуму за Устав Србије (2006) да се изгласа Члан 10. Устава у чијем је првом ставу прихваћен предлог да буде уставна обавеза: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо“, чиме је први пут после 1918. године српски језик добио своје хиљадугодишње ћириличко писмо као стопостотно у службеној употреби, што је у складу са стопостотном употребом свих других писама у свим другим националним, матичним језицима у Европи и престижном свету
  • Сви српски водећи лингвисти после 1918. године па до данас остали су, практично, заробљеници комунистичке идеологије да српско писмо не буде суверено у језику Срба и за „богатство двоазбучја“ које су комунисти наметнули у пракси само српском народу и његовом језику, као и лаж да је „и латиница српско писмо“: А. Белић, М. Стевановић, П. Ивић, И. Клајн[1]

Једино је нови председник Одбора за стандардизацију српског језика од 2017. академик АНУРС-а проф. др Срето Танасић први од лингвиста с тако високог места у науци после 1954. године изрекао 2018.  године истину да „латиница није српско писмо и да не треба да је буде у службеној употреби српског језика“, али још му није успело да ту истину прихвати у целини Одбор и да ћириличко писмо нормира у струци и српском правопису као суверено писмо попут свих других писама у свим другим језицима Европе и света

  • Власт Александра Вучића (на његову личну иницијативу) прва је у Србији, али и једна од ретких у Европи и свету, усвојила у Скупштини Србије 15. септембра 2021. правно – вишеструко неуставан и, по садржају, вишеструко апсурдан закон о матичном српском језику и ћирилици, који је готово немогуће применити јер су, по том закону, субјекти (грађани) вишеструко неједнаки у праву и обавези
  • Зато се у Србији данас задржава и чак видно погоршава положај српске ћирилице (десетак одсто у у односу на 90 одсто хрватске гајице која је у многим областима у јавности постала једино писмо српског језика (банке, продавнице и свуда тамо где је у јавности видљив писан српски језик)
ДОКАЗАНИ И ЗАПИСАНИ ПРОГОНИ СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ

Најближа и најблискија нам по језику Република Хрватска има подударно решење питања писма хрватскога језика у Уставу, а нема посебан закон о службеној употреби хрватског језика, па немају ни један једини случај кршења уставног решења питања хрватског језика и њиховог (латиничког) писма, јер су тамо лингвисти, у складу  са свим другим решењима у свим другим језицима у Европи и свету, решили кроз једноазбучје питање свога писма.

Хрвати, као и сви други народи, осим српског народа, већ од првог разреда основне школе науче које је хрватско писмо, а једино су српски лингвисти, за разлику, од хрватских и свих других лингвиста, задржали у правопису и струци двоазбучје из „српскохрватског језика“ и није их брига што је то противно српском Уставу и општој  пракси у Европи и свету.

Једини природан, нормалан спас за српску ћирилицу је у овоме: да српски лингвисти, хитно и коначно – у складу с Уставом и праксом у свету, у складу с јасним давним предлозима удружења „Ћирилица“ (после 2002), „Српска азбука“ (после 2010) и СКЦ „Ћирилица“ (после 2012), као и у складу с предлогом лингвисте Б. Брборића у тексту „За суштинску једноазбучност“ (2005) – нормирају и учевни (књижевни) српски језик у једноазбучју, па ће онда и сва српска деца знати које је њихово писмо и неће га замењивати, као што се то чини и данас, туђим писмом у свом језику.

Српски проблем је (и) у томе што је Србија принуђена на улазак у ЕУ „без алтернативе“, а тамо су у већини латинички народи, међу којима су и они, економски најмоћнији, који су традиционално више пута ратовали и против српског народа и против његовог писма. Бугарској је успело да уведе своје ћириличко писмо у ЕУ, а Венецијанска комисија је пре пријема Србије већ приговорила Србији што у њеном Уставу српски језик је регулисан у писању српским писмом. На ту јединствену и апсурдну сугестију Венецијанске комисије под благим, али јасним изразом: „чуђење“ – српске државне институције и власт нису смеле ништа да одговоре. Највероватније су „помирљиво“ одговориле  споменутим неуставним и апсурдним законом о српском језику и ћирилици 15. септембра 2021.

Непрекидни прогони Срба и ћирилице

Има довољно записа и сачуваних експлицитних доказа о готово непрекидним прогонима Срба и српске ћирилице посебно после раскола хришћанске цркве на Римокатоличку и Православну цркву 1054. године. Римокатолички народи нарочито су прогонили, забрањивали и замењивали Србима ћириличко писмо латиничким, а највећим ударима било је изложено, како рекосмо, српско ћириличко писмо које су окупаторске власти често забрањивале уредбама, законима и насилним средствима (нпр. чекићима на почетку 21. века).

У модерној историји најпре је српски језички реформатор српског језика и ћирилице Вук Стефановић Караџић, под притиском Беча, 1850. године на Књижевном договору у Бечу, пристао са својим првим и најважнијим сарадником Ђ. Даничићем да се Вукова реформаторска варијанта српског језика пише хрватским националним писмом које је за Хрвате саставио Људевит Гај. Да је то било под притиском Беча, доказује и чињеница да су и Вук и Даничић прихватили (записан од Даничића само хрватским писмом) и потписали текст Књижевног договора хрватским писмом (гајицом).

Касније интерпретације тога договора од Срба и Хрвата спомињале су Србе и Хрвате, а касније су се српски и хрватски лингвисти и филолози, обично под политичким притисцима, саглашавали у томе да је ту реч о Србима, Хрватима и њиховом „заједничком језику“ – „српскохрватском“ или „хрватском или српском“, да би хрватски лингвисти и филолози и њихове институције најпре прихватиле (и већ 1967. године поништиле) 1954. године Новосадски договор о српскохрватском, хрватскосрпском језику и „равноправним писмима“, што су Хрвати читали увек као своје право на хрватско писмо, а Србима је наметано друкчије тумачење: „равноправност српске ћирилице и хрватске латинице у језику Срба, што, обрнуто, за Хрвате није важило.

Последица тог различитог погледа на ту „равноправност“ резултирала је врло брзо видном политичком фаворизацијом хрватске абецеде, па је то у Србији и свуда међу Србима у Југославији довело до избацивања, тј. замењивања ћирилице латиницом већ од 1954. године. И већ после 15-ак година готово стопостотна ћирилица код Срба доведена до тога да је хрватско писмо проширено као већинско. То ново већинско (хрватско, латиничко) писмо међу Србима и у Србији постајало је све „већинскије“ – наравно, никако случајно – да би оно крајем трајања Југославије заузимало око 75 процената у односу на 25 одсто српског (ћириличког) писма.

НАЈОШТРИЈЕ ЗАБРАНЕ СРПСКОГ ПИСМА

Од познатих забрана ћирилице овде ћемо указати само на оне најоштрије забране српске ћирилице уредбама и наредбама у време Аустријске и, касније, Аустроугарске монархије у 18, 19. и на почетку 20. века.

Нарочито се не може прећутати више покушаја забрана ћирилице и наметање латинице у време царице Марије Терезије и њеног сина Франца (Фрање) Јосифа у 18. и 19. веку. Српски народ са свештенством на челу увек је успевао да својим јавним протестима и борбом за своје писмо укине те уредбе и наредбе о забранама, јер су српски војници Аустрији били потребни за одбрану Аустријске монархије од турских најезди које су краће време стизале чак до Беча. па је у то време српско православно писмо ћирилица остајало све до 19. века и појаве Вука Караџића и његове реформе једино српско писмо у језику Срба као српски показивач њиховог идентитета.

Чињеница је да Турска царевина није у толикој мери прогонила српско ћириличко писмо. Чак је ћирилица била у употреби и на турској Порти за све  време турске окупације Срба.

Најоштрије, најригорозније мере у забрани српске ћирилице трајале су све време окупације Срба од Аустроугарске у Првом светском рату (1914-1918). Тада је ћирилица била строго забрањена међу Србима изван Србије и Црне Горе већ 1914. а у Србији и Црној Гори уведена је оштра забрана ћирилице одмах по уласку аустријске војске у Београд и Подгорицу 1916. године. Тада су довођени Хрвати да у окупираној Србији и Црној Гори већ од почетка окупације 1916. године укину ћириличке новине и све друго штампано. Тада су у Србији Београдске новине први пут биле штампане хрватском латиницом и на хрватској варијанти српског језика.

Далеко најоштрија забрана српске ћирилице у српској историји догодила се у НДХ (1941-1945) Законском одредбом о забрани ћирилице од 25. травња (априла) 1914. године. Имала је свега два члана: први члан је забранио ћирилицу и у личној употреби, а други члан је предвиђао новчану казну за непослушне. Нема података да ли је тамо неко од Срба платио ту новчану казну, јер се знало да тих „прекршаја“ није смело да буде. Познат је случај убиства српског црквеног поглавара у тадашњој Босни и Херцеговини јер није могао ни хтео да прихвати туђе (латиничко) писмо у српским црквама. Такође је познат случај већег броја тадашњих Срба у Црној Гори, међу којима су сви били учитељи, који су одбили да се служе туђим, латиничким писмом у српском језику, па су одлежали због тога вишемесечне робије и изгубили су посао.

НАЈУСПЕШНИЈЕ ЗАМЕЊИВАЊЕ ЋИРИЛИЦЕ КОД СРБА СПРОВОЂЕНО  ЈЕ КОМУНИСТИЧКОМ ФАВОРИЗАЦИЈОМ ЛАТИНИЦЕ

Најуспешнији прогон српске ћирилице (замењивање), без формалног закона о забрани, спроводили су комунисти већ од 1955. године кроз добро осмишљене обмане зване „равноправност писама“ и „богатство двоазбучја“. То су чак прећутно одобравали и водећи и познати и мање познати српски лингвисти (А. Белић, М. Стевановић, Павле Ивић) и многи други.

Овде бисмо истакли стидљиве (благе) покушаје у 70-им, 80-им и 90-им годинама 20. века у Југославији када су истински храбри појединци Срба и српски политичари и лингвисти тражили да се заустави (ублажи) високопроцентна владавина хрватске гајице њеном фаворизацијом на штету српске ћирилице. У првој књизи у 20. веку о прогону ћирилице детаљније је предочавао податке и изјаве проф. Владета Р. Кошутић у књизи „Страдања језика ћириличног“ (Глас Цркве, Шабац) 1988. Тек тада се на књигу о томе неко могао осмелити када је међу Србима српско писмо спало на двадесетак процената.

Чувени српски правник и академик Радомир Лукић учинио је много за афирмацију ћирилице

О замењивању ћирилице и њеној важности (о)чувања у језику Срба међу првима су говорили: академик Радомир Лукић, Петар Ђорђић (он је истакао тежак положај ћирилице 1969. године, али и веровање да ће „ћирилица пребродити ову кризу“, а данас видимо не само да је ћирилица није „пребродила“, него је све мање има), Михаило Стевановић („Када смо говорили о усклађивању језика и писама, договорили смо се да се оба писма подједнако употребљавају“), Радомир Лукић („То је ниподаштавање националне традиције, културе и осећања, несхватљиво у једном демократском друштву.

Милка Ивић „Изгледа ми, како неко рече, ћирилице има још само на гробљима“

Ми смо се ње у ствари одрекли. Равноправност ћирилице и латинице /једино што смо запамтили, изгледа, од Новосадског договора/, схватили смо као предност латинице у Срба, одн. У Србији“), академик(иња, по данашњем закону о родној равноправности у Србији), Милка Ивић „Изгледа ми, како неко рече, ћирилице има још само на гробљима“, Милица Грковић („Шездесетих година, кад су у Новом Саду, преконоћ, скинути сви ћирилични натписи улица и стављени латинични, озлојеђени грађани отидоше до градске општине, да затраже објашњење зашто је то учињено у граду са српском већином, начелник Секретаријата за правне послове, који их је примио, и саслушао, одговорио им је: ,Немојте мислити да сам ја то наредио, као Хрват. Тако је одлучио и наредио председник градске општине Тоза Јовановић, који је, као што знате, Србин“; ми данас додајемо да је Србин Тоза Јовановић тада у Новом Саду знао да не може напредовати ако не укине ћирилицу.

Данас у Новом Саду није много боље стање. Председник Матице српске проф. др Драган Станић, иако сматра да је „Србима историја дала два писма и тако мора да остане“, истражио је 2012. године положај ћирилице у главној, Змај Јовиној улици у Новом Саду и избројао је само 1,5 одсто исписа фирми ћириличким писмом и није се изјаснио да ли то „мора тако да остане“, иако по Уставу Србије српски језик мора бити исписан свуда стопостотно српским ћириличким писмом!).

АКАДЕМИК РАДОМИР ЛУКИЋ У БОРБИ ЗА ЋИРИЛИЦУ

Они који прате тежак српски ход у враћању Србима српског националног писма (ћирилице), које је у Југославији најтеже, најтрајније и најмасовније пострадало у време комунистичке власти Јосипа Броза, знају да је својим великим научним и уопште људским ауторитетом академик Радомир Лукић био далеко најважнији предводник у спасавању српског писма у време када је, баш његовом огромном заслугом, почела расправа о српском писму која се дуго у Србији није смела водити. Академик Лукић је чак и у време Броза имао смелости да о том важном српском националном и културном питању говори и пише о српском писму које се нашло под великим ударима, прогонима и замењивању хрватском гајицом за све време трајања Југославије.

Тврдио је уставна одредба мора да буде тако формулисана да се српски језик мора увек и свуда службено писати српским ћириличким писмом и да су српски језик и ћириличко писмо нераздвојиви, те да, стога, не треба никакав закон да набраја где може, а где не мора и не треба да Срби свој  језик пишу  својим писмом.

Допринос српских стручњака за језик и писмо није био у складу с потребом и важношћу (о)чувања српског писма а познато је да српски лингвисти нису предњачили ни у враћању у живот назива „српски језик“. Они су били за задржавање „српскохрватског језика“ у изјави Друштва за српскохрватски језик, објављеној под насловом „О НАЗИВУ ЈЕЗИКА У НОВОМ УСТАВУ СРБИЈЕ“ у Школском часу српскохрватског језика  (1990, број 4, стр. 72) с објашњењем да је “српскохрватски језик” „научно засновано решење“. Срећом, данас то није, ни по лингвистима, „научно засновано решење“, него је сада „српски језик“ – научно засновано решење. Ми смо поборник веровања да је боља и „накнадна памет“ од трајно погрешне памети.

ИСПРАВАН ЛИЧНИ ЗАВРШЕТАК ПУТА БРАНИСЛАВА БРБОРИЋА У ОДБРАНИ ЋИРИЛИЦЕ

Познати лингвиста пок. Бранислав Брборић, по нашем убеђењу, заслужује да га српска лингвистика и српски лингвисти много чешће спомињу него што то данас чине. Као и сви други српски лингвисти, и он је дуго следио лингвистичке тврдње и убеђења наших водећих лингвиста после 1954. године, после усвајања Новосадског договора о српскохрватском, хрватскосрпском језику и равноправности писама. Ипак, он се у важно време, по свом избору, повезао с Удружењем за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ (у Новом Саду од 2001. године) и врло брзо је Удружење од њега, као тадашњег секретара Одбора за стандардизацију српског језика и сарадника и саветника у Министарству културе Србије, добило трајну подршку, како је он говорио, у „народној одбрани ћирилице“.

Од претходног двоазбучњака у језику Срба, он је у подршци „Ћирилици“ постао први ћирилички  једноазбучњак у решењу питања писма српског језика. Његова сарадња и сарадња министра културе Драгана Којадиновића с „Ћирилицом“ оваплоћена је у два важна сегмента у одбрани ћириличког писма. Прво, захваљујући пре свега лингвисти Б. Брборићу, „Ћирилица“ је добила њихову снажну подршку „Ћирилици“ у њеном Статуту, по коме је од 2002. године српско писмо предвиђено да добије стопостотни суверенитет у српском језику, како је то с писмима у  свим другим језицима, и то тамо где је то најважније: у новом Уставу Србије из 2006. године и у Правопису српскога језика Матице српске кроз најављено редиговање српског Матичиног правописа из 1993. године.

О ПРОСТОТИ И ДРСКОСТИ СРПСКИХ ПРАВОПИСАЦА 2010. ГОДИНЕ

Нажалост, када је у мају 2005. године прерано отишао у други, верујемо бољи, свет, лингвиста Б. Брборић, „Ћирилица“ и „Српска азбука“, и поред на десетине и десетине писаних указивања Одбору за стандардизацију српског језика на јасну уставну обавезу и праксу у решењу питања писма у свим другим језицима Европе и света, српски лингвисти – који су у почетку, док је Б. Брборић био жив, обећавали да ће подржати, тачније уважити и применити Члан 10. Устава у редигованом правопису, ипак су се на крају одлучили да у Одбору одобреном Правопису српскога језика Матице српске 2010. године, погазе уставну обавезу о једноазбучју српскога језика, па су оставили оба писма, као у време „српскохрватског језика“.

Онда су применили неку врсту најгрубљег цинизма када су своје гажењем Устава Србије понизили сваког корисника тога правописа тиме што су цитирали Члан 10. Устава Србије у фусноти на 15. страни, а на 17 страни буквално су хтели да кориснике Правописа засене цитирањем уставне обавезе, а онда су  својом простачком дрскошћу легализовали туђе (хрватско) писмо за писање српског језика који је и тада и данас у владавини у Србији хрватско писмо чак 90:10 одсто.

У време Коштуничине владе и њеног Министарства културе под министром Д. Којадиновићем, лингвиста Б. Брборић имао је велики и важан задатак да сачини предлог решења питања службеног језика и писама у Предлогу новог Устава из 2006. Б. Брборић је више пута позивао „Ћирилицу“ на разговоре, нарочито 2004. и почетком 2005. године. Договорен је, коначно, потпуно јасан и експлицитан предлог решења службеног српског језика и његовог писма у ставу првом Члана 10. и питање службене употребе других, мањинских језика и њихових писама у ставу другом истог Члана 10. у складу с праксом у решењима питања писма у свим другим државама Европе и света.

Предлог Члана 10. у формулацији Б. Брборића гласио је:

„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“

Решење је било директно и имало се спроводити свуда у Србији јединствено, без помоћног закона. Јер, ако је предлог гласио тако да нема службене употребе српског језика без ћириличког писма, ту никакав нижи акт (закон) није потребан, као што није потребан у пракси никакав закон о службеном матичном језику и писму у другим уставима других држава.

Став 2. Члана 10. односио се на решење питања службене употребе других језика и њихових писама у предлогу Б. Брборића, такође јасно, гласио је:

„Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава.“

Тај целовит Предлог Члана 10. упућен је на референдум без измене и једне једине речи и добио је, у оквиру Предлога Устава 2006. године на референдумском изјашњавању већинско „ДА“.

Дакле, посебан закон морао је да то из става другог регулише јер други језици и писма користе се само у законом одређеним областима и условима, за разлику од експлицитно изречене службене употребе конкретно матичног у српској држави српског језика и наведеног експлицитно матичног ћириличког писма. Први став, разуме се, важио је увек и свуда у целој Србији, а коришћење других језика и њихових писама из другог става Члана 10. морао је да регулише посебан закон, на основу Устава.

Победио је Брборић у уставном решењу питања српског писма, што је кључни ослонац свима који се и данас боре за спас ћирилице у српском језику.

Нажалост, како то код Срба предуго у пракси бива, ни власт ни лингвисти још нису пристали да спроведу у правописној и стручној пракси а власт је опструисала Члан 10. Устава Србије.

ЗАКЉУЧАК

Једини природан, нормалан могућ спас за српску ћирилицу је у следећем.

Српски лингвисти, пре свега у Одбору за стандардизацију српског језика, имају обавезну професионалну дужност да хитно и коначно – у складу с Уставом и праксом у свету, у складу с јасним давним предлозима удружења „Ћирилица“ (после 2002), „Српска азбука“ (после 2010) и СКЦ „Ћирилица“ (после 2012), као и у складу с предлогом лингвисте Б. Брборића у тексту „За суштинску једноазбучност“ (2005) – нормирају учевни (књижевни) српски језик који ће у изговору и писму објединити све Србе, као што су се у својим учевним (књижевним) језицима одавно објединили сви други народи, па ће, тек онда, и сва српска деца и људи знати које је њихово писмо и неће га замењивати, као што се то чини и данас, туђим писмом само у језику Срба, због чега данас у свету једино Срби имају велике проблеме са својим језиком и, нарочито, писмом.

Српски проблем у службеном језику и писму посебно је тежак у томе што су политичари за улазак  Србије у ЕУ – „без алтернативе“, а тамо су у већини латинички народи, међу којима су и они економски најмоћнији који су традиционално више пута, противно сваком праву, ратовали и против српског народа и против његовог писма. Бугарској је успело да уведе своје ћириличко писмо у ЕУ, а Венецијанска комисија је пре пријема Србије већ приговорила само Србији што у њеном Уставу матични српски језик је регулисан у писању српским ћириличким писмом.

Велики српски песник Добрица Ерић борио се паметно и упорно за српско писмо ћирилицу

На ту јединствену и апсурдну сугестију Венецијанске комисије под благим, али јасним изразом „чуђење“ – српске државне лингвистичке институције и власт нису смеле ништа да одговоре. Највероватније су „помирљиво“ одговориле малопре споменутим неуставним и апсурдним законом о српском језику и ћирилици, који је чиста опструкција јасне обавезе из става првог Члана 10. Устава Србије, чак и без спомињања у новом  закону те уставне референдумске обавезе.

…………………………

[1] Једини председник Одбора за стандардизацију српског језика академик Иван Клајн био је водећи у српској лингвистици на челу Одбора до 2017. године, када је дао оставку иако није био србистичар по основном позиву, него италијаниста, али се не може оспорити и не сме заборавити његов велики вишедеценијски значај у области српске језичке нормативистике. Његово заузимање за то да латиничко писмо има предност у језику Срба нанело је српској ћирилици велике штете. Он је први српско ћириличко писмо, да би га послао у прошлост, прогласио „режимским“, а не народним писмом. Потписао је Сарајевску декларацију о заједничком језику Ранка Бугарског, која негира језик Срба као лингвистички сувереног и урачунала је српски језик као варијанту „српскохрватског језика“ и изједначила је вуковски српски језик с политичким варијантама данас званим: „хрватски језик“, „босански, бошњачки језик“ и „црногорски језик“. Биће да је тај Клајнов потпис био, можда, последњи  „окидач“ за прихватање његове оставке у Одбору и доделе му улоге „почасног председника“. Јер, други познати чланови одбора нису хтели ту декларацију ада потпишу јер су имали много примедаба на њу.

…………………………..

0 0 votes
Article Rating

Related posts

У сусрет новом српском правопису

Gost autor

Адвокат Божо Прелевић: Против Вучића оптужница у 16 тачака

Prenosimo

Руско крцкање ораха

Славко
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
0
Would love your thoughts, please comment.x