Од Срба преко Несрба до Кољача

Карикатура: Горан Дивац

Декларација о границама српског језика из Тршића

  • Поглед на оно што је, због Срба, било сувишно доносити: они су увек знали које су границе њиховог језика. Ако они други то „нису знали“– није их имало смисла ни поучавати
  • Срби су увек знали који је њихов језик без обзира на то шта га је обележавало и на којим се просторима ширио
  • Језик сведочи о утемељености народа-носиоца, народа који језику служи, он је незнано колико старији од народа, а први пут се чуло да народ може бити старији од језика кад су Хрвати, „Македонци“, „Бошњаци“ и Црногорци одлучили да узапте своје окрајке српског језикаи да их осрамоте крштавајући их својим именима.

 Пише: др Драгољуб Петровић, лингвиста и слависта

Учесници Треће интеркатедарске србистичке конференције, на свом јунском скупу у Тршићу, једногласно су усвојили Декларацију о границама српског језика.

И одмах – насекирали Хрвате: „Количина екстремно националистичке глупости, сљепила и безобраштине која у задњих годину дана (опет) стиже из Србије је већ поприлично невјеројатна. Ово ће уназадити било какве нормалне и добросусједске односе, поготово по питању језика, за читава десетљећа. Срамотно и жалосно. Надам се да ће бар мало нормалнији лингвисти и људи у Србији реагирати на ово.

Хрвати себе лажу и за оно што јесте и за оно што је било

Извесно је, дакле, да ту Декларацију није требало доносити. И то из много битнијих разлога од оних који су насекирали Хрвате: српске су границе вазда биле и простране и – њихове: и кад су се шириле и преко оних међа на којима су каткад помињане и кад су свођене на „стање из 1991. године, пре крупних етничких поремећаја на простору бивше СФРЈ“. И Срби се увек у њима осећали као и у својој кући и у својој кожи. И уз њих увек било места и за друга и пријатеља, али и за изгнаника и невољника. Једино се међу њима нису могли наћи они који никад ништа нису умели изградити, а све умели разрушити и опљачкати: такви се никад нису удобно могли осећати ни „у својој кући“ (јер је нису изградили него отели) нити у својој кожи (јер су осећали да би им је могао здерати зликовац коме ни сами нису дорасли).

Ако таква мера „глупости, сљепила и безобраштине уназађује нормалне и добросусједске кољачке (»јасеновачке«) односе“, у те се спорове нема посебнога смисла упуштати: таква је памет генетски упућена на злочин и од ње се ништа друго не може ни очекивати, а најмање то да би се могла привести нормалном људском понашању и људском разуму.

И зато их не треба ни поучавати о томе шта би могли бити „њихови језици“ („хрватски“, „босански / бошњачки“, „црногорски“, заборављен је – „македонски“): Срби су увек знали који је њихов језик без обзира на то шта га је обележавало и на којим се просторима ширио. А то су сасвим добро знали и они други – док су били Срби. И док нису пристали на то да их, неко, из Срба преведе – у кољаче.

И да их упути на потрагу за туђим језиком и туђим идентитетом.

Сви су ти заборавници, до последњих година 19. века, знали да су потомци „православних праоца“ и да је њихов језик „чисто српски“, а онда им је неко рекао да ће бити и срећнији и богатији ако промене кожу и ако језик „окрсте“ по „свом имену“ и по „новој памети“.  „Заборавио“ је, међутим, да их упозори и на нешто што се иза све те памети морало наћи, а они се сами тога нису досетили: да ће све оно што су данас напустили – сутра морати да краду. И да нешто што су некад писали својим писмом сад преводе на неко туђе  па себе лажу и за оно што јесте и за оно што је било. У том су смислу, „строго лингвистички гледано“, сувишне и поуке да су сви они „језици“ који се помињу „само различите варијанте једнога истога Вукова и вуковског српскога језика“. То, неспорно, јесте тачно, али је тачно и нешто друго: Вук је обележио последња два века историје тога језика, али ваља рећи да је српски језик неспорно потврђен и у оно време кад је Син Божји био дванаестогодишњи дечак, а нека друга сведочанства веле да се, тридесетак векова пре тога, српски језик с Хелма прелио на руску низију и нешто касније, преко Урала, стигао до Индије, један крак у Иран, а други у јужну Арабију и у Етиопију.

Први пут се чуло да народ може бити старији од језика

Помињем тих педесетак векова српске језичке историје с јединим циљем да их упоредим са дванаестак деценија „хрватског језика“, или непуних осам деценија „македонског“, или три деценије „босанског / бошњачког“, или петнаестак година „црногорског“.

Природно је да се на језик гледа као на сведока старине народа који је његов носилац и по томе Срби имају потврду да су, као народ, стари најмање педесет векова (неки други показатељи веле да би они могли бити стари макар још толико), али нека нам и ово буде довољно за једну општу опсервацију: језик сведочи о утемељености народа-носиоца, народа који језику служи, он је незнано колико старији од народа, а први пут се чуло да народ може бити старији од језика кад су Хрвати, „Македонци“, „Бошњаци“ и Црногорци одлучили да узапте своје окрајке српског језикаи да их осрамоте крштавајући их својим именима.

Људи који не знају ништа најбоље владају оним „знањима“ која се стичу на местима поред којих часни и честити увек пролазе зачепљеног носа.

И зато ови последњи не треба да онима претходним објашњавају оно што до њихове свести никако не може допрети: они који се [са] својим језиком не могу споразуме[ва]ти осуђени су на то да туђим почну – блејати.

…………………..

0 0 votes
Article Rating

Related posts

Масовно и брутално убијање српског становништва у селу Велика је геницид

Јово

РТС и СНС нераздвојни на истом мрачном послу злоупотребе деце

Јово

Због називања Бошка Обрадовића фашистом Весић кажњен 300.000 динара

Prenosimo
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
0
Would love your thoughts, please comment.x