Ћорав поглед „у родно сензитиван језик“

Некима се још хоће — дечје крви

  • Откад су се уписале у феминисткиње, догодио им се врло успешан слом: дошле су на оно што им је Далс прописао, тј. подупрле разарање дечје психе, тј. уништавање школе, тј. деградацију науке, тј. сакаћење природе, тј. уништавање породице

Пише: Драгољуб Петровић

Док је било Срба и док су се они убрајали у људе, за то су биле најзаслужније Српкиње: оне су их рађале, оне васпитавале и, по речима Владике Николаја, оне их уздизале у људе. И о томе су, рецимо, Бугари у Топличком устанку оставили врло речиту потврду: „Најопасније су српске жене. Као одушевљене патриоткиње и изванредне организаторке, оне су носиоци српских идеала и због тога врло опасне“.

И имајући на уму такве њихове одлике, Бугари су их са једнаким жаром клали као и њихову браћу и мужеве.

Те сам редове написао подавно, а сад ми их у памћење враћа Бранкица Јанковић ружећи српског патријарха зато што нема поштовања за неке „нове Српкиње“ које намећу Србима памет коју они никад нису ни покушали усвојити: да ће их даље „подизати“ жене којима се не знају ни очеви нити очеви њихове деце. И да такви примерци женске врсте, по Бранкичиној заповести, могу озакоњивати све оно што им се и како допадне: наредити грешнику да промени боју очију, ускладити језичке законе по мерама сопствене памети, прописати да закон гравитације не може важити тамо где оне одлучују, уредити да се Шароња мора телити — да Шаруља не би била дискриминисана… Итд.

Не зна Бранкица да је та њена памет, који дан раније, пострељала децу и на Врачару и у Дубони.

А њој мало: хоће јој се још — дечје крви.

И то потврђује наводом да „Српска православна црква може да се изјашњава о свим питањима које сматра важним, али је Устав јасан: Србија је секуларна држава и питање родно сензитивног језика је у надлежности“ Гоце, Ане и Зоране, тј. оних зналица српског језика које не знају да успоставе ни сопствене адресе, а знају да мењају и физичке, и језичке, и природне и све друге законе, да подупиру Вилсонов налог од пре стотинак година да „словенска стока“ мора бити уништена и Далсову памет по којој ће се то најпре постићи ако се уништи и разори омладина. И ако се то притврђује (и убрзава) онако као на Врачару и у Дубони — за шта се залажу и Бранкица и оне њене поменуте фавориткиње и „штићенице“.

А сад им се прикључује и професорка-емеритњача (или емеритуља — не знам како ће то Бранкица „прописати“) доносећи из Сиднеја транспарент с открићем да „жене држе пола неба“, а заборављајући српску реч да „кућа не стоји на земљи него на жени“ (одн. да је то неупоредиво више од оне „сиднејске половине“). И док је то правило „функционисало“ — било је и Срба и жена, али кад су жене „одлучиле“ да више неће да буду оно што су биле њихове мајке и бабе, тј. да им је конјунктурније да ускоче у Далсову науку и да се упишу у феминисткиње, догодио им се врло успешан слом: дошле су на оно што им је Далс прописао, тј. подупрле разарање дечје психе, тј. уништавање школе, тј. деградацију науке, тј. сакаћење природе, тј. уништавање породице. Да су наше „женске студије“ биле подупрте макар мало чвршћом лингвистичком аргументацијом (заснованом на законитостима нашег језика уместо на обележјима мађарског и немачког), била је прилика да схватимо штошта и од онога на чему се те „студије“ и заснивају.

Овако — остављени смо на ледини: закон о сакаћењу језика донеле су жене које не знају ни шта је језик, ни како функционишу језички закони, ни шта су закони и законодавство уопште нити шта се њима може уређивати. Ни докле може досегнути оштећење које ће прописати да се, рецимо, ђак и ђачица морају раздвајати, као и деца — на ‘мушко’ и ‘женско’ (мада знам за неке просторе на којима и то може), да може професорка, а не може професорица, да је режисерка коректније него режисеруља, да мајкан мора бити регуларан парњак речи мајка, по истом обрасцу по коме трудњак стаје уз трудницу или породиљац (можда породиљко — ако Бранкица и Зорана тако „пропишу“) уз породиљу. После сам схватио: наше су законодавствењаче своја знања стицале као преводилице па нам и закони и законодавство остали једнако сакати као и све друго што је преводиличка школа уобличавала — са „тарабама јединица“. (Па и оно, рецимо, да Високи савет судства неки закон огласи неуставним и de facto и de iure, а оне одлуче да то не може важити за законе које оне доносе.)

И да се на томе зауставимо, уз неке општије опсервације.

Памет о којој говоримо најгласније „брани“ она врста „сиднејске небеске половине“ којој је дотежало да буду жене па хоће да су феминисткиње, Далс им осветлио хоризонте, Бајден им подарио „ЛГБТНЗ+ идеологију као саму срж демократије“ и то стигло к нама као некакав чудан облик „европске заразе“: скоро половина чланица Европске уније на челу својих држава или влада има људе који немају породицу. То се код Срба некад није могло замислити и њих су могли предводити једино људи којима су се знали и име и адреса, а разлог за то био је врло прост: у случају било какве невоље за такве се поуздано знало да ће бранити и име и адресу док они други, напросто, нису имали шта бранити (са својом чековном књижицом, они су се могли сакрити у првој јарузи, а после објашњавати да не знају шта се догађа[ло] јер „нису одавде“). Такву памет наметнули су, дакле, „тамо неки“, а најбоље је разумеле Бранкица, Ана, Гоца и Зорана, тј. онај сој који се пред Србима никад није могао ни појавити, а камоли о њиховој судбини одлучивати: жене којима се не знају ни очеви ни очеви њихове деце биле су заштићене једнако као и сви они примерци људске врсте код којих би се назначили било какви трагови Бајденове „ЛГБТНЗ-демократрије“, а разлози за то такође били прости: уз природно оштећење којим су били обележени (у народу је то тумачено као казна за „прародитељски грех“), ишла су и „нека друга“ оштећења и од њих су морали бити заштићени сви њихови недужни поредници.

А у свим тим ломовима највиша је мера била — породица: човек без породице био је човек без имена и без адресе, таквог је неко могао видети где је заноћио, али то никад није значило да ће тамо и осванути, таквима нису без надзора повераване ни три овце да их претерају до најближе ливаде, а камоли министарство државне енергетике или овлашћење да призове Рио Тинто да и државу по темељу отрује. И потоње мере за такво понашање успостављала је Црква: поп није могао добити парохију пре него што се ожени, обазривије се гледало и на учитеља који нема деце, а судбину школе нису могли уређивати они које су се од знања и памети „сакривали иза тарабе јединица“ и дичили се памећу коју им је наметнуо Далс, а оверили им је Бајденови „ЛГБТБЗ-демократи“: у прошлом веку Србе су проређивали сви поредници који су се за те послове проглашавали надлежнима, а у много последњих деценија на томе фронту као најуспешније показале су се наше боркаче већ тиме што су уредиле да је на последњем попису становништва било десет процената мање Срба него на претходном: млади Срби поучени су да се може живети и без рачуна и без породице.

Није им само речено докле ће тако моћи.

Тако се Срби, полако, почињу одучавати од оних правила по којима су се понашали њихови преци — док их је било, тј. док су их уздизале Српкиње, тј. док им комунисти за предводникеце нису истурилиле Бранкице, Ане и Зоране и овластилиле их да Цркви узму право на реч. И да подрже настојање демократских зликоваца да затру оно што је од Срба још преостало: уништиле су породицу, школу, науку, традицију, морал, уништавају језик, „прогоне у свет“ све оно што на било који начин може побећи да њих и не види и не чује.

Да би њима било пространо — на пустоши коју ће себи обезбедити.     

Карикатура: Т. Борковић

5 2 votes
Article Rating

Related posts

Школа као разбојничка јазбина

Gost autor

Злостављање и терор у католичким домовима над ванбрачним бебама, децом и мајкама

Јово

Докле ће грађане Србије да трују „страни инвеститори“?

Prenosimo
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
0
Would love your thoughts, please comment.x