Друштво, Култура, Свет (планета), Србија

ЉУДИ У ВРЕМЕНУ

             Мета као стална тема уметничког интересовања Бонифацијa
Београд којег више нема, оживљен кроз необичне и случајне сусрете с људима (2): Зоран Мока Славнић, кошаркашки ас и тренер, Милош Жутић,  глумац и џез виртуоз Брана Лала Ковачев

 

  • Причам о мом Дорћолу из педесетих и раних шездесетих, о месту где сам растао и проживео најлепше године живота. Још прецизније, говорићу о срцу Зерека, ако знаш где је то. То ти је онај део Београда где се улица Змаја од Ноћаја улива у улицу Краља Петра, па је у дијагонали некако “претрчава” и наставља до Цара Уроша и даље до Калемегдана.
  • Ту сам растао, наставља Браца и ту смо били сви ми. Било нас је из свих могућих класа ондашњег “бескласног” друштва. Деца инжењера, архитеката, професора и келнера, бравара, продаваца кокица и семенки, деца већ оматорелих тапкароша и осталих који би се у тадашњем жаргону могли сврстати у категорију “од зла оца и од горе мајке”.

Забележио: Небојшa Јанковић

Лист „Кишобран“, Ванкувер, 2009. године

Сигурно вам се не једном десило да вам човек старије животне доби каже: Чудно како се сећам боје очију моје прве девојке од пре педесет година, а не памтим шта сам јутрос доручковао?! Чудно? Нимало за неког ко живи у два паралелна света – свету реалности и свету успомена при чему овај други свет, како време одмиче, постепено потискује онај први који нам је све теже да разумемо и прихватимо. А, ако је неко, као београдско-ванкуверски сликар

Браца Бонифације пре више од 35 година напустио средину у којој је до тада живео, он, како признаје, има две прошлости, две врсте успомена.

„Ту је последњих неколико деценија на канадској обали Пацифика за које време сам, (сам знам како и уз какве напоре), успео да постанем један од најпознатијих канадских сликара.“

Део Ванкувера, Комершел драјв, где је увек динамично и где живи много Италијана, који често славе разне јубилеје

“Дорћолски сликар у Канади” како сам себе назива, Браца Бонифације живи већ 36 година у Ванкуверу, у породичној кући (са супругом Џени) у живописном мултукултурном крају око Commercial drive у коме је, као и у негдашњој београдској Скадарлији „сваке ноћи Нова година“.

Највећа подршка ствараоцу: супруга Џенис (Џенисен)

У том крају знају га сви, од власника локалних кафића, локала и пицерија, до Саве касапина до кога је ранијих година (док лекари-душмани не забранише) често знао да скокне по “нарамак вруће прасетине”.

За овакве активности у последњих пар година Браца има све мање времена. „Човече – постао сам прави воркохолик (workocholic), рад, рад и само рад, докле бре“. И, стварно, мада је недавно напунио 72 године, Браца Бонифације понекад данима не излази из свог сликарског атељеа.

На северноамеричком континенту заступају га четири угледне галерије, а галеристи су људи без милости и пардона, сви они имају своје захтеве и апетите. У Ванкуверу то је позната Bau-XI галерија која излаже Брацине радове и у свом изложбеном простору у Торонту. У Калгарију, у Алберти, Брацу заступа Herringer галерија, а у Сиетлу, у америчкој држави Вашингтон Брацине радове можете наћи у познатој галерији Foster/Whitе.

О мом Дорћолу

Као успешан сликар чија се платна налазе у многим галеријама и приватним колекцијама широм света, Браца наставља са грозничавом уметничком активношћу отварајући по 2-3 самосталне изложбе годишње и учествујући по позиву бар на још толико колективних изложби по Америци и Канади.

Браца Бонифације по­знат је на овом континенту под псеудонимом Bonifacho. Зашто, пита се и сам одговара – то знају сви они који су овде морали да мењају сопствена имена или надимке прилагођавајући их, колико је то могуће, фонетском изговору и енглеском језику.

Физичка виталност и крепкост духа одликују искусног сликара Брацу

Говорећи о прошлим временима, Браца је свестан подељености сећања некога ко је тачно половину досадашњег живота провео у средини на коју се, у извесном смислу, ни до данас није потпуно привикао. Доста је приче о Канади, Америци, Куби, Паризу, каже загледан у магловите обрисе Граус  планине са оне стране Залива, на Северној обали. Хоћу да причам, о мом Дорћолу из педесетих и раних шездесетих, о месту где сам растао и проживео најлепше године живота.

Још прецизније, говорићу о срцу Зерека, ако знаш где је то. То ти је онај део Београда где се улица Змаја од Ноћаја улива у улицу Краља Петра, па је у дијагонали некако “претрчава” и наставља до Цара Уроша и даље до Калемегдана.

Раскрсница из дечачких дана: улица Змаја  од Ноћаја „улива“ се у Краља Петра…

Ту сам растао, наставља Браца и ту смо били сви ми. Било нас је из свих могућих класа ондашњег “бескласног” друштва. Деца инжењера, архитеката, професора и келнера, бравара, продаваца кокица и семенки, деца већ оматорелих тапкароша и осталих који би се у тадашњем жаргону могли сврстати у категорију “од зла оца и од горе мајке”. Време смо проводили глуварећи на малом скверу измећу улица које се одатле рачвају – Змаја од Ноћаја, Цинцар Јанкове и Цара Уроша.

Има симболике: уметничка галерија „Дар-мар“ у згради  сликара Бонифација на Дорћолу

Сви смо у понечему били слични и на све што не ваља вазда спремни. Туче са онима из Савамале, са Зеленог венца, Булбулдера и Хаџипоповца беху нам једна од главних “разонода”. Нарочито са овим последњима који се намерише на наше девојке на игранкама у Јеврејском дому у улици Краља Петра број 71, ако се не варам. Табали смо их и били бијени. Хајде да будем великодушан и кажем да је резултат после свега остао нерешен.

Игранке у Јеврејском дому у Краља Петра 71. биле су пуне узбуђења

На пецање смо ишли доле, испод Келемегдана или преко, на другој обали Саве, тамо где је сада Музеј савремене уметности. Ту је “радила” кечига, а понекад чак и мрена, на качкаваљ. Могао бих се заклети да те рибе, тамо, одавно више нема.

. * . * . * . * . *  . *  .*   * .

Голубарске легенде 

Ако сам се по било чему разликовао од својих вршњака, наставља Браца Бонифације свој времеплов, онда је то била моја рана, “луда” и “слепа” љубав према голубовима. Било ми је непуних 13 година кад ме је вирус голубарства жестоко ударио. Почех да гајим голубове, за то је и у комунизму било услова и то скоро искључиво – српске високолетаче. Тај мој хоби трајао је годинама а са годинама расле су и моје амбиције те почех да укрштам различите примерке покушавајући да добијем некакву нову, своју расу.

Српски високолетачи: Бонифације је као дечак имао и високу голубарску репутацију

Током времена стекао сам приличну голубарску репутацију. Моје приче о парењу, препаривању, храњењу и припреми голубова за такмичења са занимањем су слушале и такозване “голубарске легенде” из тадашњег Београда, које смо ми млађи поспрдно звали Лига стараца. Неки од њих били су скоро 50 година старији од мене али су волели да ме слушају јер су дужински летови мојих голубова надмашивали све оно што су они имали и годинама одгајали. Покојни Мизула, Сретен Каралић, Првослав Златић Прле, Момчило Дугалић, Прибислав Симић звани чика Приба – сви су они касније користили голубове моје расе које су даљим парењем усавршавали.

Чика Приба и “Звездина” звезда

Покојни Прибислав Симић, каже Браца, био је права голубарска легенда још од пре Другог светског рата. Сина су му другови звали Ганди, а ћерка му је

била удата за једног познатог београдског зубара. Чика Приба је волео да га посећујем па бисмо дуго и страсно распредали причу о птицама које су биле наша заједничка љубав. Колико год је чика Приба био благе нарави и добар у души, толико му је жена била сушта супротност. Увек намргођена и нарогушена, одбојног држања, неприкладна за било какву комуникацију.

До чика Прибиног стана у Цара Лазара улици стизало се правим лавиринтом. Прво би се прошло кроз зграду према улици, а затим се кроз заједничко двориште прилазило његовој згради, троспратници, па би се онда пело некаквим гвозденим степеништем које је водило на кров, тј. велику равну терасу и још један спрат горе, све до тавана и голубарника. Да бих избегао његову жену ја бих се скоро шуњао тим степеништем све до терасе на којој би чекао да се чика Приба искраде па да се заједно упутимо пут голубарника.

Мока Славнић имао је кликер и шмек за трик, дриблинг, гаф, финту које се уче и стичу само на калдрми

Али ту, на тој тераси, обично се играо дечак, осмогодишњак, који је са великим интересовањем, скоро неверицом, пратио моје готово сомнамбулско прикрадање. Угледавши ме дечачић би се скоро укочио гледајући горе према прозору чика Прибине кухиње као да је очекивао спектакл који ће ускоро

уследити. Убрзо би се на прозору појављивала чика Прибина жена и одмах би ка мени упутила читаву канонаду урлика, клетви и псовки јер сам њену “гору половину”, грешног чика Прибу, перфидно одвлачио од топлог дома и кућних обавеза да бисмо се заједно замајавали “тим птичуринама”, тј. голубовима.

Пошто се сцена понављала кад год би на тераси пре мрског лица чика Прибине жене угледао тог дечака како се игра, постепено сам почео да верујем да ми то недужно дете доноси несрећу у виду ове разгоропађене жене. Тај дечкић био је Зоран Мока Славнић, будућа звезда звездине, српске и југословенске кошарке.

Вансеријски „кликер“ за игру и темперамент створили су непредвидивог кошаркаша
. * . * . * . * . *  . *  .*   * .

Сав тај џез

Године су пролазиле и долазила су нека нова времена. Доба ране младости, првих љубавних авантура, „штрафта“, фурање у Трст и Ponte Rоsso по „перје“ како се то тад звало. Игранке на Звездином кошаркашком стадиону, „чувене“ приватне журке по позиву, лети Дубровник или Ровињ и џез, џез, џез и лети и зими…

Једнога дана, дознадох од младе даме да је у припреми велика журка у улици Риге од Фере и  она ме позива у друштво (џентлмен некад, џентлмен довека). Тако добијем позив за журку у улицу Риге од Фере.

Дотичног дана поведем са собом неколико мојих другара па тако ја, Бата, Бранче Пурић и још двојица банусмо у прави клуб „усамљених женских срца“.

Још с врата угледах младог господина у тамном сакоу, скоро смокингу шиљатих ревера, са лептир машном – веома необично одевеног за такву прилику. Седео је на каучу у прилично театралној пози, уз њега његова девојчица, рука у руци, не да му ни да мрдне, видим ја одмах. Са грамофона је допирала Ела Фицџералд (Ella Fitzgerald George Shearings ) Lullaby of Birdland.

Из урођене радозналости, приђох необичном пару и представих се, а он рече: „Драго ми је, ја сам Миша и настави: „Знам те, виђао сам те у мојој улици и чак једанпут причао са тобом…“, одговорих му да је могуће, али се не сећам.  „Волиш ли џез – упитах га. О да, одговори врло специјално само труба и сакс.

Рекох вероватно Miles, David Maynard Fergusson, Dizzy Gillespy, John Coltrane, Charle Bird Parker, ,ја, ја рече и још неки од њих.И ја их такође волим, кажем новом познанику, али ме више привлаче ритам секције, Modern Jazz quartet и брзо изрецитовах имена чланова групе: Milt Jacston, Persy Hitt, Kenny Clakr i John Lewis. У то неко ме повуче за рукав, извиних се, а Миша се подиже и са благим наклоном џентлемена поздрави ме и предложи: „Дођи до мене, имам интересантних 33 ки, слушаћемо заједно.“ Прихватих понуду и одлелујах у тамни део стана.

Колико се сећам те журке, ако се не варам, девојка му се звала Ида. Једном приликом касније сретнем га на штрафти, ужурбаног, испред Француског културног центра. „Где журиш“, запитах?

-Удружење џез музичара отвара школу за џез, каже ми задихано и ко хоће може да се пријави за аудицију, за инструмент који жели, ја идем за тенор сакс(афон)“.Упитах – има ли бубњеви? „ Има“, рече он, и онда идемо заједно одговорих, те кренусмо.

Велики глумац Жутић волео је као младић џез

.

Аудицију сам положио и годину дана вежбао ритмове и вирби на столици цигли у друштву колега бубњара „јарца“, по неки пут је долазило укупно петорица ђака. Учитељ нам је био ритмичар Београдске филхармоније Мића, а заједљиви су га звали „нискоћелац“. Ритмове и ноте смо учили из такозване Немачке Палатскове школе, а инструменти су били: маљице клупе, столице и цигла…

Да скратим, по завршетку, неколико година свирао сам са више различитих ансамбала, а најдуже са кларинетистом Влатком Станковићем, на игранкама три пута недељно у башти „ДИФ-а“. Радо се сећам неких момака с којима сам се с времена на време музицирао на популарним игранкама: Влатко – кларинет, кабаљеро-гитара, Тоза-гитара, Цита-клавир, Зека-труба, Иван Смодлака-труба, Бата зуба-труба, Џаво-хармоника, те ко да се сети још… Мој пријатељ Миша одустао је од полагања, јер за ту параду недостајао му је скупи инструмент.

После свега тога, ја заврших факултет и одох у сликаре, а Милош Миша Жутић (умро је 1993. године) постаде један од највећих драмских глумаца тога времена.

. * . * . * . * . *  . *  .*   * .
Муке са ритам секцијом

Мада нисам направио музичку каријеру, тешко ми је да напустим ту тему и музичку сцену Београда из тог времена у којем су доминирале игранке и “жива свирка”. Али, постојао је један велики проблем. Неке инструменте и није било тако тешко набавити ако си имао лове, али наћи комплетан сет бубњева – е, то је била права уметност.

Лала Ковачев, велики виртуоз џеза имао је успешну каријеру

Мајстор Јовица из Крунске, тадашњих Пролетерских бригада, био је један од ретких који је правио добре бубњеве, а увек је имао и педалу и велики бубањ за изнајмљивање. У то време отворен је клуб “Еуридика” у коме ће касније свирати многи познати бендови и мени се изненада указала шанса да тамо наступим са својим џез-квартетом. Све је то дошло некако на брзака и нигде нисам могао да нађем велики бубањ, чак га није имао ни мајстор Јовица. Уто ми неко рече да има ту некакав клинац из Зрењанина и да код њега, од удараљки – нема шта нема. Момак је становао код Вуковог споменика, одмах поред гвожђарске радње “Три чекића”. Соба му је била у приземљу, тачније “сопче” од десетак квадрата и скоро пола те просторије заузимала је његова гарнитура бубњева. То је био сав његов “капитал”: добош, тимпани, сет чинела, све што треба.

Био је један од наших најуспешнијих музичара и бубњара у Европи

Нажалост, бубањ нисам могао да рентирам јер је тај момчић, скоро дете, тек приспео из провинције у велики град, управо почињао да свира у тој истој

“Еуридици” која ће ускоро постати појам. Убрзо сам га и чуо уживо; ударао је искључиво јузноамеричке ритмове, али са таквом енергијом као да је наступало десет бубњара. На моју жалост, у то време за џез није много марио. Ко би могао и помислити да ће клинац из Зрењанина, Брана-Лала Ковачев, касније постати један од највећих џез-бубњара у земљи (умро 2012).

……………………

Уметник  Бонфације оставља своју електронску адресу  да заинтересовани могу да се јаве: Bonifacho@telus.net

……………………

Наставак  3. у недељу: Београд којег више нема, оживљен кроз необичне и случајне сусрете с људима: балерина Светлана Вандоро, режисер Бранимир Тори Јанковић, политиколог Иван Вејвода, књижевница Гордана Куић и уметница перформанса Марина Абрамовић

…………………..

Запратите, шерујте или лајкујте преко друштвених мрежа:

Поставите коментар

avatar
  Subscribe  
Notify of