Јурили су српски војници 32 километара под ратном спремом право у бој за слободу

Српски војници у стрељачком строју бране Смедерево 1914. године са зидина тврђаве

Невероватна битка у Првом светском рату на Дунаву код Смедерева српске и аустроугарске војске 1914. године

  • Најневероватнија битка Срба у Првом светском рату о којој се не учи у школи
  • У разговору са тек пристиглим лесковачким мајором, чији су “вардарци” прешли 32 километра за само пет сати, и то у пуној ратној опреми, потпуковник Цвијовић одлучује да се малобројне српске снаге више не посвећују само одбрани, већ да се пробају и противнапади! Kада и где је то могуће. Ако је уопште могуће!
  • И у великом јуришу свих војника извојевана је јединствена и велика српска победа, аустроугарска војска је поражена, бачена преко Дунава, убијено око 500, а заробљено више од 2.200 војника.
  • Достојног обележја тим јунацима Вардарског батаљона још нема

Пише: Дарко Николић, новинар и публициста

“Пробајте пет сати да трчите. Али, да носите терет од пет килограма. Не звучи лако? Следи прича о једном таквом трчању, и то да би се стигло у чудесну битку о којој се не учи у школама”, навео је на Твитеру новинар Дарко Николић, иначе и аутор историјског романа “Гвоздени пук”, чију објаву преносимо у целости.

“Јесен 1914. Аустроугарска пред победом над Србијом, чије снаге повијају пред насртајиима непријатеља који је нагрнуо из правца Босне. Церска битка је већ заборављена, на Дрини се у међувремену искрварило, на Мачковом камену изгинуло. Муниције све мање, а одећа постала рите.

За то време, оскудне снаге чувају, за сваки случај, предео источно од Београда, да се случајно не деси неки покушај “иза леђа”, преко Дунава. Углавном су за то били задужени трећепозивци, људи од 38 до 45 година.

Они немају, као ударна снага српске војске (први позив: 21-31 година старости) нове пушке у које можете ставити пет метака. Немају ни опрему. Ни униформу. У својој обичној одећи, коју и иначе носе (ми то сад зовемо ношња), пошли су од својих кућа.

Неки од њих су већ и деде, јер се рано ступало у брак. Имају старе Берданке, пушке у које сваки пут кад опале, морају да убаце метак, репетирају, па изнова. Брзометке, с пет метака, биле су резервисане за први и скоро цео други позив. Непријатељ је користио искључиво такве.

Српски војници у рову бране Србију и чекају Аустроугарске окупаторе
Аустроугари прелазе Дунав и нападају Смедерево

Није било много трећепозиваца који су бринули да окупатор случајно не крене преко Дунава на Смедерево. А баш на Митровдан, 27. октобра по старом, односно 9. новембра по новом календару, то се десило. У три сата ноћу, везаним чамицима Аустроугари су неприметно прешли велику реку и ударили на положаје трећепозиваца. Баш ту, код самог Смедерева.

Било их је трипут више. Имали су боље наоружање, више топова, авиона за извиђање, чак и рефлекторе за ноћно осматрање. Имали и фактор изненађења – јер је цела Србија бринула шта се дешава негде код Kолубаре…

Тај напад је био покушај пробоја који би омогућио Аустроугарима да, када се осигура десна обала Дунава код Смедерева, ту доведу још јаче снаге, па да онда “с леђа” ударе на главнину српске војске која је, онако изморена и измучена водила битке у западним крајевима отаџбине.

Светомир Цвијовић, пуковник, комадант Смедеревског дела одбране

Трећепозивци су, ту код Смедерева, на Митровдан, падали, борили се, нападали и одступали. У борбама прса у прса користили су кундаке. Није било бајонета за њихове старе пушке. А плавих, аустроугарских униформи, на нашој обали бивало је све више и више како се зора приближавала.

Kад је освајач дошао до “Kарађорђевог” шанца, упућен је позив за помоћ. Само, ко да дође, кад је скоро целокупна војска километрима далеко, окренута противнику који надире преко Дрине, незаустављиво? А и ко од других “граничара” да дође, да остави своја места незаштићена?

Позив је стигао у месташце Петка, удаљено 32 километра. Тамо су на обуци, под командом лесковачког мајора, били момци из крајева ослобођених од Турака током 1912. и 1913. Углавном су родом били из околине Прешева и вардарске Македоније.

Само, када је стигао позив за помоћ тај батаљон од хиљаду људи није био на једном месту: половина (две чете) била је издвојена због вежби, па је онај лесковачки мајор окупио две преостале чете, око 500 младих и повео их у – ову јединствену и незаборавну причу.

Креће и јури у помоћ 500 српских војника из села Петке
Јован Наумовић, мајор, испољио је дивовску храброст и повео своје војнике у одлучујући јуриш

Било је седам ујутру када су пошли. Нешто пре један поподне стигли су на место битке. Јурили су 32 километра, без престанка. Свако од њих је носио по маузерку, пушку од четири килограма, муницију која је око килограм и 300 грама тешка ако се носи стотину метака, и пратећу опрему. Трчали су – да би помогли браћи.

Kада су стигли, стање је било ужасно. Око седам хиљада Аустроугара већ се пребацило на српску страну. Иако су Срби својом сматрали и ону другу обалу, и много километара иза ње. Али, тај Дунав, граница у оно време, више није био граница која раздваја две војске.

Окупаторска војска је прешла, сада већ у двоструком броју већем од бранилаца, а стално су пристизале нове плаве униформе преко велике воде. Из минута у минут све више њих. Опремљенијих. Свежијих.

Потпуковник Светомир Цвијовић, командант Смедеревског одсека, узалуд је тражио појачања говорећи да су три аустроугарске батерије са по четири модерна топа ућуткала једну старинску батерију српских, те да сада неометано пребацују војнике са два пароброда. Узалуд апели да се некако, нечим помогне, јер непријатељ има и митраљезе, а сада једини и топовску паљбу.

Све што је стигло од помоћника Штаба врховне команде, Живојина Мишића, било је: да се непријатељ, како се зна и уме, мора пребацити назад преко Дунава.

О славном боју на Дунаву написао је књигу  Славољуб Штерић

У разговору са  тек пристиглим лесковачким мајором, чији су “вардарци” претрчали 32 километра за пет сати, и то у пуној ратној опреми, потпуковник Цвијовић одлучује да се малобројне српске снаге више не посвећују само одбрани, већ да се пробају и противнапади! Kада и где је то могуће. Ако је уопште могуће.

Мајор, иако су му људи једва дисали после огромног напора и усиљеног марша, износи тај предлог о нападу: И, тај мали штаб, помало затечен, предлог усваја!

Официр, који је предводио “вардарце”, оде до својих, позове најгрлатије певаче да иступе напред и рече им да ће певати тада свима знану песму, али да промене претпоследњи стих. Уместо да певају “већ у души Србадије”, да се отпева “у срцу Шумадије”, како би се охрабрили Шумадинци који су од ноћних сати одолевали, али и гинули пред налетом бројнијег непријатеља.

И, усред митраљеске ватре Аустроугара, поче песма. Не из грла, већ из срца:

“Где је српска Војводина?

Да л’ у Бачкој ил’ Банату,

Ил’ у Срему, старој слави?

Нит’ у Срему, нит’ Банату,

Већ у срцу Шумадије,

Ево главе, не дам Војводине!

У јуришу какав се не памти настала је кланица

Аустријанци заћуташе. Престали да пуцају и да причају и да командују.

Лесковачки мајор, који је и сам певао, окрену се тада ка младићима које је пре пет сати повео са 32 километра удаљеног места и рече им громким гласом:

“Дошао је тренутак, браћо, да вратимо крв Шумадинцима, који су нас ослободили од Турака после петовековног ропства! Хоћемо ли?”

“Хоћемо”, загрмеше као један.

“Е, онда…”, окрену се лесковачки мајор, па потрча: “Јуриш” Урааа!”.

За њим су потрчали и остали младићи. “Вардарци”. За њима и трећепозивци. Све се претворило у једно чудесно, застрашујуће “Урааааа!!!”

Уследила је битка на обали, малобројнијих са боље опремљеним. Kлинаца и стараца са професионалцима. Деце и деда са окупатором. Бомбама и кундацима на брзометке. И уследила је потом велика победа!

Мирослав П. Лазић, Виши кустос Музеја у Смедереву, изнео је најприближније бројеве погинулих и заробљених војника у овој битци

И, уз стотину погинулих, Срби су око две хиљаде непријатеља заробили, око четири хиљаде протерали, а скоро хиљаду убили у јуришу какав се не памти. И данас, ако прођете путем за село Удовицу, знајте да у десет великих гробница, уредно сахрањено, лежи око стотину окупаторских војника. Kао подсетник, и више од стотину година касније, шта се деси када се сила судари са љубављу.

Изведен чувени маневар којим је Kолубарска битка постала једна од најсјајнијих страница наше војне историје

А ова љубав је спречила удар с леђа и омогућила да се, на другој страни отаџбине, изведе чувени маневар којим је Kолубарска битка постала једна од најсјајнијих страница наше војне историје.

Kада се нестваран догађај покрај Смедерева окончао, онај официр се вратио код претпостављених у импровизованом штабу, оних који су и упутили позив у помоћ, па упутио њима – извињење:

Опростите. Рекао сам вам да ћемо за пола сата све завршити. Избили смо на Дунав за 17 минута. Тако то, ваљда и иде када се не трчи, него када се лети у слободу“!

Слика Наумовића, дивовске снаге и храбрости

Лесковачки мајор о коме је реч звао се Јован Наумовић. Претходне две године је водио један други батаљон, Другог пешадијског пука “Kњаз Михаило””, навео је у објави новинар Дарко Николић, истакавши да због мајора Наумовића и јунака попут њега постоји и књига “Гвоздени пук”, која ће се, како је рекао, опет штампати и делити.

А Смедеревски бој, битка ушао је у анале највећих подвига српске  војске у Првом светском рату. О високом моралу ове јединице пуковник Светомир Савић оставио је забелешку о јуначком чину Вардарског пука у скопском листу „Вардар“. Смедеревски бој од 9. новембра 1914.  остаће тако упамћен као велико јуначко дело једне мале српске војничке јединице.

Мирослав П. Лазић, Виши кустос Музеја у Смедереву, наводи да су у овом јуришу српски војници убили око 500 аустроугарских војника и заробили преко 2.200 војника и официра.  Шеста астроугарска Ландштурмска бригада је распуштена и касније расформирана.

О овом догађају и славној битци из 1914. године  књигу је написао историчар Славољуб Штерић 2010 године.

Али, до данас тај херојски подвих српских војника из Вардарског пука није на адекватан начин овележен у Смедереву и тај пропуст би требало исправити изградњом одговарајућег обележја или спомеником да би се ми потомци одужили и поносили нашим прецима!

Линкови:

https://direktno.rs/zivot/437157/smederevo-prvi-svetski-rat-bitka-prica-darko-nikolic.html

https://www.podunavlje.info/dir/2017/11/08/smederevski-boj-9-novembra-1914-godine/

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

0 0 votes
Article Rating

Related posts

  Светозар Маровић -клошар иза ћошка и геније криминала

Јово

Документ из Вашингтона правно неважећи, без икакве међународне ваљаности

Prenosimo

Докторка Саша Љуштина: Свете ми се и мобингују зато што сам потписница писма

Prenosimo
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
0
Would love your thoughts, please comment.x