Балкан и суседи Србије, Гост Аутор, Политика, Србија, Србија и ЕУ

Јалова ЕУ бирократија

О узроку инфлације скупова о Балкану

 

  • Европа, оличена у Европској унији, нема нити снаге, нити визије, а ни угледа да било шта реши на Балкану. Ти Самити-скупови су уистину узалудан посао
  • Једини резултат Самита у Берлину је да је идеја о територијалном разграничењу између Србије и Косова мртва
  • Сви наредни састанци су типичан доказ како су савремена политика и дипломатија бирократске машине чији је главни циљ да се нешто дешава и да се то представи јавности као ангажовање, а не решење проблема. То је бирократска машина која мора да ради, али без решења, решење се нити жели, нити тражи.
  • Западне земље су у ствари постале албански политички таоци, таоци своје досадашње политике према Косову и Србији.

Пише: Синиша Љепојевић
Преузето са Сајта

Немоћна Европа поново, као и 1991. године, покушава да поврати своју моћ ангажовањем на Западном Балкану, пре свега међу земљама бивше Југославије. Утисак је да је то, ипак, узалудан посао и само одржавање привида, јер Европа оличена у Европској унији (ЕУ) нема нити снаге, нити визије, а ни угледа да било шта реши.

Традиционална формула корупције локалне политичке елите обећањем да ће све земље постати чланице ЕУ је постала бесмислена и чак увредљива, а за стварни политички утицај земље европске интеграције немају капацитет. Уз то, већина балканских политичких актера је доминантно окренута ка Америци, а не Европи. Та празнина се покушава прикрити серијом скупова о Западном Балкану који не доносе било какав резултат, па су, као и свака инфлација, постали деструктивни.

Састанци ЕУ о „Западном“ Балкану постали деструктивни

Најновија серија скупова којима уопште није видљив јасан разлог је почела у Берлину крајем априла ове године. Скуп је одржан  под ауторитетом немачке канцеларке Ангеле Меркел и француског председника Емануела Макрона. На скуп су позвани лидери и представници пет западнобалканских земаља и Косова. Скуп је био амбициозно најављен као почетак европског преузимања иницијативе на Балкану а под ауторитетом две најмоћније земље, Немачке и Француске. У неким медијима се тврдило да у ствари Меркелова и Макрон желе и да се директно укључе у дијалог Београда и Приштине, мада није јасно шта би то значило.

Јер, озбиљне међународне проблеме каквим се настоји да представи Балкан не могу да решавају они који у својим земљама немају довољно ауторитета, а то су управо председник Макрон и канцеларка Меркел.  Затражена је и форма ширине па да у Берлин дође и председник Европске комисије (ЕК) Жан Клод Јункер, али он је избегао ту „почаст”.

Договор Скопља и Атине је силеџијство за пример


У дипломатским круговима се на скуп гледало са извесном сумњом. И то пре свега да ли актуелни француски и немачки лидери уопште имају капацитета да се ухвате у коштац са балканским проблемима, а такође и због виђења да је оживљавање ангажовања Париза и Берлина део одговора на најављено веће америчко ангажовање. У основи, то није био скуп о Балкану, јер ту није било Грчке, Бугарске и Румуније, него пре свега о проблему Косова и Метохије, неуспелим преговорима Београда и Приштине и одржавању напетости око Босне и Херцеговине. Скуп, међутим, није успео у смислу изношења нових идеја или појачавања притисака. Берлин није донео резултат.

Српски Православни обичаји и ЕУ (Карикатура Горан Дивац)

Додуше, као једини резултат би се могло сматрати признање да је идеја о територијалном разграничењу између Србије и Косова мртва. Од тога, што се тиче Европе, нема ништа. У недостатку било каквог резултата у Берлину је понуђена прича о успеху договора Атине и Скопља о новом имену Републике Македоније. Нажалост, тај договор није постигла Европа, него Америка, а истовремено то је један од највећих симбола западног политичког силеџијства у новије време.

Ако је то силеџијство које је угрозило демократско устројство Грчке, а у МакедОнији га потпуно разорило, „позитиван пример” на који би требало да се сви угледају, онда би заиста сваки човек у Европи и на Балкану требало да се забрине. То је тужна слика данашњег Западног Балкана, али и ЕУ.

Али, иако без резултата и видљивог смисла у Берлину, скуп се, како је објављено „у ужем формату”, наставља 1. јула у Паризу. Тај ужи формат значи да се све своди на Косово и Метохију. Али о чему ће се уопште разговарати када је још пре Берлина постало јасно да су и Београд и Приштина на политички непомирљивим становиштима. Једино се може сумњати да Макрон француској јавности жели да прикаже како је он још увек важан и да решава европске проблеме од којих зависи мир. Или му је улога да ради за неког другог.

Шупље и промашене иницијативе


Пре Париза, у Тирани ће 9. маја бити одржан годишњи скуп познат као Брдо-Бриони (Бријуни) процес. То је вероватно до сада најбесмисленија иницијатива о Западном Балкану. Покренута је 2010. године на предлог Словеније како би се помогло решавању спора те земље са Хрватском. Касније је, међутим, проширена у скуп свих западно-балканских земаља и добила је име Брдо-Бриони (Бријуни) процес, а неку врсту ауторитета у јавности је стекла званичном подршком Немачке 2014. године. Та причаоница за минулих девет година није помогла решавању ни једног јединог проблема, али још увек постоји. Није решила чак ни словеначко-хрватски проблем око Пиранског залива, због чега је и основана. Тај проблем је ишао на међународну арбитражу, а не на „процес”, из које се касније Хрватска повукла и ништа није решено, мада нема сукоба између те две земље. Тако да није јасно шта би се то могло расправљати у Тирани изузев толико пута виђених изјава лидера.

КОНЦЕПТ БАЛКАНА ВИЂЕН ОЧИМА САД, БРИТАНИЈЕ И ЕУ: ДЕВЕТ ДРЖАВА ОД НЕКАДАШЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ ПЛУС АЛБАНИЈА

После Тиране долази редовни скуп познат као Берлински процес, 4. и 5. јула у пољском граду Познању. Берлински процес, немачка иницијатива установљена пре пет година, се такође бави Западним Балканом. Нејасно је зашто сада у Познању, као да је тај у основи озбиљан посао постао туристичка тура.

У минулих пет година Берлински процес такође не само да није решио ниједан балкански проблем, него није ни допринео неком видљивом помаку. Основа процеса је такозвано помирење и „правно обавезујући споразум” између Београда и Приштине. Узалудан посао.

ЕУ не решава проблеме
Косово је универзални изговор свих тих скупова иако у бившој Југославији и на Западном Балкану има и других проблема, који се, наравно, не решавају, нити их било ко покушава да реши. Циљ није решење, него процес. Серија састанака о којима је реч је још један типичан пример до које мере су савремена политика и дипломатија бирократске машине чији је циљ да се нешто дешава и да се то представи јавности као ангажовање, а не решење проблема. То је бирократска машина која мора да ради, али без решења, решење се нити жели, нити тражи. То је логика бирократије.

Истовремено, већина балканских лидера на европске скупове долазе са извесном резервом јер верују – и тако се и понашају – да су баш они нечији фаворити – можда и јесу – и да ће, изван тих скупова, њихове интересе заштити ти заштитници.  Резултат је, међутим, негативан и за њихове земље и за Европу. Нема ту среће, што би рекао народ. У таквом понашању, поред босанских муслимана, предњаче косметски Албанци, који се одупиру свим идејама или чак  притисцима јер су везани за Америку, и они то не крију.

Западне земље су постале албански политички таоци
Запад због мира у кући још увек не искорачује у односу на Америку, а нејасна је и стварна позиција Америке, ако је уопште и има. Због очувања те фасаде западне земље су у ствари постале албански политички таоци, таоци своје досадашње политике према Косову и Србији.
ИСТОВРЕМЕНО: Поринуће и потонуће  Косова и Метохије (Карикартура Тоше Борковића)

Утисак је, такође, и да сви локални балкански лидери користе те скупове за домаћу политичку употребу општим изјавама и стварањем привида како су они не само важни, него и део европске политичке елите. А слично је и са организаторима, домаћинима тих инфлаторних скупова.

И како време пролази, уместо обећаног решавања проблема, они на Западном Балкану постају чак све већи, а међусобне оптужбе постају све чешће. Другим речима, то су узалудни скупови.

У таквим околностима Србији је у великој мери сужен простор за политички маневар, а  истовремено није у позицији  да игнорише те бесмислене скупове. Али зато не би требало да очекује било шта значајније и да у сопственој јавности ствара атмосферу великих очекивања које обавезно прати време још већих разочарења.

Требало би, уз то, имати на уму да је основна, суштинска, предност Србије да без ње нема ни решења. Не само Косова и Метохије, него и многих других балканских проблема.  Утолико пре што је у међународној заједници, ако тако нешто уопште постоји, опште уверење да ће Косово бити решено на неком другом, вишем нивоу, а савремена Европа за тај ниво нема капацитет. Реч је о великој геополитичкој игри у којој Европа не одлучује, али се користи за куповину времена и премошћавање политичких празнина.

………………………….

Запратите, шерујте или лајкујте преко друштвених мрежа:
error

Поставите коментар

avatar
  Subscribe  
Notify of