Школа као разбојничка јазбина

Отворено писмо министру просвете Бранку Ружићу

  • Српски министри за памет сву децу поучили су да купују дипломе на пијачним тезгама на којима и гаће и/ли купус
  • Позив да се држава „уозбиљи“ разумем као настојање да се школа изузме из руку оних чији је једини циљ да је разоре
  • Из једног злочиначког пројекта лепше искључити из било које фазе него у њему остати до краја

Пише: др Драгољуб Петровић, лингвиста и слависта

После напада на учитеља у Трстенику и после злочина над учеником у Суботици, ти обећаваш да ћеш формирати „радну групу“ чији ће циљ бити да се дефинитивно уреди „да се у пракси не заобилазе, него доследно примењују постојећи протоколи, да се правила разјасне ако има недоумица, да се правилници и казнена политика редефинишу, да проблеми не буду табу тема, да се не траже оправдања него решења, да се читаво друштво уозбиљи, да се више поведе рачуна с каквим кућним васпитањем деца долазе у школу, али и да се више говори о статусу и професији наставника – а све то да би заиста могло да се укроти, обузда и убудуће да се у корену сасеца насилничко понашање у школском кругу“.

Мислим, господине Министре, да је све то заиста лепо замишљено, али ми се чини да би се, с покојом ситном изменом у процедури, неки проблеми могли решавати и знатно једноставније, а посебно они који су до свега тога – довели.

Мени је добро познато, из давнашњег личног искуства – између осталог, да је разарање школе планирано као претходница разарању цивилизације, да је то први пут јасно назначио Ален Далс крајем прве половине прошлог века, да је коју годину касније своје педофилске пројекте засновао Кинси, да су српски министри за памет сву децу тада натерали да школе „завршавају с тарабама јединица“, поучили их да купују дипломе на пијачним тезгама на којима и гаће и/ли купус, омогућили им да с једном књигом стигну од асистента до академика. И да врло успешно срамоте и школу и науку. И народ коме су се за предводнике истурили.

У српској школи легализована и демократска корупција и педагошка проституција

И све су то они постигли, господине Министре, зато што су сви твоји претходници подносили оставке на памет: пристали на разарање школе, узели родитељима децу, разбили породицу, укинули породично васпитање, узели учитељу достојанство, школе претворили у разбојничке јазбине (у којима ће „најугледнији ђаци“ бити седамнаестогодишњи „разбијач“ и/ли петнаестогодишња стриптизета – што је „мекша“ реч за оно што Срби означавају истинитијим деминутивом), а универзитет изнели на пијачне тезге на којима се диплома стиче кад се уплати „последња рата“.

И проституција је забележена у средњим у школама

Имајући све то на уму, мислим да би ону твоју „радну групу“ требало заборавити и потражити неке сигурније путеве да се и српска школа, и српска наука, и српска национална памет — извуку из блата у које су их твоји претходници гурали више од седам деценија. Кад си долазио на садашњу функцију, предлагао сам ти да проблеме пред којима си се сада нашао решаваш од првог тренутка и радикално: да Заводу за уџбенике вратиш статус најзначајније српске националне институције, да вратиш онај закон о уџбеницима који је, својевремено, неки европски разбојник (зваше ли се МекАлистер?) „повукао из процедуре“ и довео нам Клет-Жужул-Ждерић-Концерн и у српској школи легализовао и демократску корупцију и педагошку проституцију (између осталог, и тиме што је увео праксу да се неупотребљив уџбеник не поправља, тј. не побољшава, јер је много лакше мењати рецензенте (и да се то може чинити све дотле док се не нађу – најјевтинији).

Предлажем, господине Министре, да поднесеш оставку на функцију

Све су то разлози због којих ти предлажем, господине Министре, да поднесеш оставку на функцију (не, дакле, на памет – као твоји претходници), да јавиш свим својим председницима (Скупштине, Владе, Државе), као и својој „министарској дружини“, да ти нећеш моћи „поправити“ све оно што су твоји и њихови претходници разарали, и разорили, током последњих седамдесетак година, да ти мислиш да је пре тога неопходно:

  • прогнати памет која је довела до разарања о којима говоримо, тј. зауставити мајсторе који су са „тарабама јединица“ стизали до „знања и звања“ и после одређивали „мере српске националне памети“ („твит-историчари“, академици од једне књиге, министри који још нису научили „сва слова“, али знају у коју се партију треба уписати, психолози и педагози којима је, кроз оне „школске радионице“, припала „главна улога у слуђивању деце“ и настојању „не да се насиље у школи смањи него да се повећа“);
Насиље између ученика и физички обрачуни између ђака и наставника у школама су све чешћи
  • прогнати „болоњски образовни концепт“ и све његове утемељитеље и следбенике који најбоље знају како се и школа и народ могу идиотизовати; леп пример за то оставио нам је проф. др Александар Липковски записом о „страдању“ математике у школи о којој говоримо: као наставник „једног од фундаменталних предмета на студијама математике, без кога не може да се иде напред“, он је утврдио да је „знање које показују студенти… на самом почетку својих математичких студија, из године у годину, све ниже и ниже“ и, трагајући за коренима таквога стања, утврдио да је „функција образовања једноставно деградирана“ још у прва четири разреда основне школе јер тамо деца не само да „не знају таблицу множења, него не умеју ни да пишу“, при чему „све остало није толико важно колико те две основне компетенције“;
Прогнати све „НВО“ које сад у школама, преко својих „радионица“, шире дрогу
  • Прогнати све „НВО“ (Лабрис, Гејтен, Ламбда, Queeria, Аркадија, Инцест траума центар, Хавер-Србија и сл.) које сад у школама, преко својих „радионица“, шире дрогу поучавајући децу како неки банални лекови могу послужити као основа за њено добијање или децу припремају за изручење педофилским монструмима (о томе сведочи запис учитеља да је још до пре тридесетак година „школа припадала нама, сада она припада невладиним организацијама, Klett-у и осталима“);
  • прогнати све облике изопачености људскога сексуалног понашања, свести их на ниво који им у људској врсти припада (1-2%!), признати им право на сваку заштиту, али им узети оно да према својим мерама „уподобљавају“ 98-99% својих нормалних поредника, да разарају чисту дечју психу и да народ и државу одводе у слуђену будућност, тј. ограничити моћ таквих „генетских оштећеника“ и не проверавати њихове разарачке таленте тамо где се разарања морају избегавати, рецимо – у управљању државом или њеним виталним институцијама будући да је проверено народно искуство да се људима који у зреле године улазе без адресе и људског утемељења не смеју поверавати никакви озбиљни послови, а камоли они од којих зависи судбина целе заједнице (може жена променити много политичких партија, и „партнера“, може се догодити да јој се не зна отац, може јој се догодити да се не зна ни отац њеног детета, али то не може бити препорука да јој се повери управљање рудним богатствима и државним енергетским потенцијалом; као што се ни жени којој „партнерка рађа сина“ та чињеница не може признати као квалификација за управљање државним финансијама и „овлашћење“ да с таквом памећу може увести државу у дужничко ропство). Итд.
Неслога у породици: свађе родитеља са децом и свађе родитеља пред децом су кобне за васпитавање и правилно одрастање младих
Ограничити права родитеља да контролишу понашање своје деце

Могли бисмо, господине Министре, свему овоме додати и многе друге појединости, али нека и ово буде довољно за једну општију опсервацију: од људи без озбиљног људског утемељења (тј. од људи „без адресе“) не треба очекивати одлуке које од њих самих могу бити утемељеније. Та ми појединост пружа основу да се вратим на основни мотив који те је навео да формираш ону „радну групу“ поменуту на почетку овога текста, одн. на твој позив да се држава „уозбиљи“, а ја то разумем као твоје настојање да се школа изузме из руку оних чији је једини циљ да је разоре, а да децу психички „ишчаше“ и подведу педофилским монструмима који траже да се граница дозвољеног сексуалног односа са децом спусти испод десет година.

Све то „заповеда“ и („бајденовска“) ЛГБТНЗ-демократија позивајући се на „доследну примену Конвенције УН о правима детета, Ланзароте конвенције, Закона о забрани дискриминације и Закона о родној равноправности“.

Проф. и уједно и врстан педагог Александар Липовски:  у прва четири разреда основне школе деца не само да „не знају таблицу множења, него не умеју ни да пишу“

На оно што је срж кинсијевско-рокфелеровске педофилске „научне памети“; такву „идеологију“ намећу педофилски монструми тиме што (под изговором да брину „о дечјим правима“) ограничавају права родитеља да контролишу понашање своје деце: родитељи не смеју детету забранити касни „одлазак у живот“ нити показати заинтересованост за то како тај „живот“ тамо изгледа; родитељ нема право да зна да његово дете има криминални досије у полицији или наркомански на некој клиници; родитељи немају право да знају ни да је „њихова синчина“, на неком трећем месту, до краја довео „процедуру промене пола“. А ако било коју од тих забрана прекрши, родитељу је остављено право да затвор упозна изнутра зато што је – „угрозио интегритет детета“…

* * * * * * * *

Припремљен терен на коме ће Срби моћи неометано – умирати
Запуштено васпитавање и од родитеља и  од васпитача: Дечаци и девојчице у интимним односима и пре тинејџерског доба

Твоје идеје, господине Министре, о томе да се држава мора „уозбиљити“ и суочити се и с распадом и школства и нације безнадежно су закасниле: Срби су народ који је доведен до уништења, комунисти су разорили његов етнички и духовни простор, после демократског слома званог „Пети октобар“ комунистички шегрти распродали су и опустошили оно што су „од Милошевића отели“. Потписали се испод Кинкелове најаве да ће Србија бити претворена „у безначајну балканску енклаву“ (као и испод оне „агенде“ да ће бити „жртвована зарад зелене Европе“); те су „пројекте подржали“ и Трилатерална комисија и Билдербершки клуб доводећи на чело српске Владе више својих чланова, који су одмах призвали седамдесетак реномираних светских тровача (таквих какви су Рио Тинто, Зиђин, Данди и сл.) и отворили им могућности да се оне кинкеловске европске идеје што брже и ефикасније остваре.

И тако припремили терен на коме ће Срби моћи неометано – умирати.

Ја добро знам, господине Министре, да ти не можеш зауставити оне силе које већ осам деценија Србе воде према амбису, али дружини која се изабрала да их у амбис отисне можеш јавити да они то могу чинити и без твоје подршке. Не знам хоће ли то бити довољно да спасеш душу, али мислим да се из једног злочиначког пројекта лепше искључити из било које фазе него у њему остати до краја.

……………………………

0 0 votes
Article Rating

Related posts

Принцу принчево, држави државно

Јово

Da li je važnije upravljanje klubovima od modela vlasništva

Gost autor

Докле ће САНУ срамотити српско име

Gost autor
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
0
Would love your thoughts, please comment.x