Друштво, Култура, Политика, Преносимо, Слободе, Србија

У САНУ се води рововска борба за истину и правду, за српске институције, српске идеале и српску државу

Крај Одељења друштвених наука или почетак краја САНУ

Поводом изборне скупштине САНУ
  • Процес затирања друштвених и хуманистичких дисциплина, који је доминантно обележио Академијин живот и рад у 21. веку, интензивирао се и у огољеном виду пред та одељења, академију, друштво и државу поставио питање њиховог опстанка, али и питање будућности Академије.
  • За фaталан исход избора нових чланова у ОДН-у, по академику Чавошком, криви су чланови Академије, сви осим њега, а дакако најкривљи су академици Баста и Оцић чије је „зло било јаче од наших добрих намера“.
  • Чавошки као највећи грех Басте и Оцића сматра то што су проблеме, с којима се Одељење друштвених наука већ више година суочава, изнели у јавност. Према њему, САНУ би требало да буде у најмању руку устројена као тајно друштво
  • Случај академика Оцића и Басте не представља никакав изузетак, него светао пример интелектуалне храбрости
  • Чавoшки се залаже за праксу тајности, интелектуалном животу потпуно неприхватљиву
  • Аутошовинисти (који су преплавили САНУ) или популарно називани сорошевци, нису никаква новост, они су наследници ранијих комуниста који су седамдесетих година прошлог века служили Јосипу Брозу Титу
  • Готово све институције националног значаја, од САНУ па до обичне сеоске школе у Србији, одавно живе по принципима тајних друштава, у коме се добро води рачуна да кршење закона, мобинзи, намештање конкурса, непотизми и друге малверзације не угледају светлост дана

 Пише Бојан Драшковић: историчар и књижевник, писац монографија о Његошу и Алојзију Степинцу

Катастрофалан исход гласања Изборне скупштине САНУ о кандидатима Одељења друштвених наука за избор дописног члана нагнао је академика Косту Чавошког да понуди (не да поднесе) оставку, с интересантним образложењем, у којем се каже и ово: „Први, а можда и пресудни разлог тог грдног неуспеха била је чињеница да је Одељење у Академији било изнето на зао глас“

Завршени су избори у САНУ. На изборној скупштини 4. новембра дебакл су доживели кандидати за дописне чланове Одељења друштвених наука (од пет кандидата с двотрећинском подршком Одељења – Илија Марић, Бојан Јовановић, Снежана Смедеревац, Мирјана Рашевић и Драгољуб Ђорђевић – није прошао ниједан; највише се циљу примакао Марић, који је добио 55 гласова од потребних 58), те чланови Одељења историјских наука – од четири члана с двотрећинском подршком Одељења (Драган Богетић, Љубомирка Кркљуш, Бојана Крсмановић и Маријана Рицл) постао је дописни члан само један – Богетић са 71 гласом.

Ново Одељење уметности (настало недавно, по кратком и умногоме спорном поступку, од Одељења ликовне и музичке уметности) бројчано је оснажено и доживело је процват уз готово плебисцитарну подршку новим члановима – Мрђан Бајић добио је 66 гласова, Миодраг Табачки 68, Слободан Шијан 74 и Дејан Мијач 79 гласова.

Лингвистима и књижевницима рампа је постављена још у Одељењу језика и књижевности, тако да о њиховој кандидатури чланови САНУ на Изборној скупштини нису имали прилику ни да се изјасне.

Тиме се процес затирања друштвених и хуманистичких дисциплина, који је доминантно обележио Академијин живот и рад у 21. веку, интензивирао и у огољеном виду пред та одељења, академију, друштво и државу поставио питање њиховог опстанка, али и питање будућности Академије.

КО СУ „ИСТОРИЈСКЕ ЛИЧНОСТИ“ У СРПСКОЈ АКАДЕМИЈИ НАУКА
Коста Чавошки, гробар Одељења друштвених наука САНУ

Катастрофалан исход гласања Изборне скупштине САНУ о кандидатима Одељења друштвених наука за избор дописног члана нагнао је академика Косту Чавошког да понуди (не да поднесе) оставку, с интересантним образложењем: „Први, а можда и пресудни разлог тог грдног неуспеха била је чињеница да је наше Одељење у самој Академији било изнето на зао глас. То су, нажалост, учинила двојица наших колега – академици Данило Баста и Часлав Оцић, који су својим безобзирним нападима не само на наше Одељење него и на целу Академију, укључујући и њеног председника, навели знатан број чланова САНУ да дигне руке од нашег Одељења и да га сматра недостојним било какве пажње и уважавања.

Уз то су се академици Данило Баста и Часлав Оцић свим силама трудили да својим написима у јавности осујете било какав избор нових дописних чланова за наше Одељење и у томе су заиста успели, на чему им честитам. Тако је њихово зло било јаче од наших добрих намера. Коначно, они ће по нечему заувек бити запамћени у нашој Академији. У њеној дугој историји повремено је било унутрашњих сукоба, али они, колико је мени познато, никада нису изношени у јавност. Академици Данило Баста и Часлав Оцић су први то учинили. И у том погледу они су већ сада у овој Академији заиста постали незаборавне историјске личности.“
„Други разлог који је довео до неизбора наших кандидата“, наставља Чавошки, „била је несклоност доброг дела чланова наше Академије да уважи стручни суд двотрећинске већине нашег Одељења о кандидатима које смо предложили.“
И „коначно“, закључује Чавошки, „изгледа да знатан број чланова Академије сматра, мада то не сме јавно да каже, да својим гласом приликом избора располаже као што то чини са својим новцем у буђелару. Тако, додуше, расуђује прост народ на парламентарним или локалним изборима, али тако не би смели да расуђују људи који имају највиша стручна и академска звања.“

Чавошки дволично и неискрено нудио оставку

Чавошки своју оставку нуди Одељењу у намери да му је не усвоји, као што су радили друг Стаљин или актуелни председник САНУ В. Костић 2018. године.

Данило Баста, пример доследности и праведности

За фaталан исход избора нових чланова у ОДН-у, по академику Чавошком, криви су чланови Академије, сви осим њега, а дакако најкривљи су академици Баста и Оцић чије је „зло било јаче од наших добрих намера“. А те њихове „добре намере“ састоје се у договору о лобирању за сорошевски политички подобне кандидате, што не треба уопште да чуди, јер је Чавошки први сорошевски стипендиста с простора бивше Југославије.

Он је био толико сигуран у успех „њиховог“ лобистичког подухвата да је 21. октобра 2021. на редовном скупу Одељења друштвених наука (ОДН-а) енергични Чавошки самоуверено изјавио „да ће неопозиву оставку поднети само у случају да на Изборној скупштини 4. новембра буде изабрано мање од троје кандидата. Ако се то деси, он чврсто обећава да ће чланови ОДН-а на првом наредном састанку после избора имати пред собом његову неопозиву оставку“, а седамнаест дана касније (8. новембра 2021) мигољави Коста Чавошки изјављује да је наведен да „свој положај секретара стави на располагање свом Одељењу“.

Он ће оставку понудити (имитирајући председника САНУ после избора 2018. године) а „демократска већина“ (Т. Варади, Ал. Ђ. Костић, А. Лошонц, П. Д. Петровић) одбиће је и замолити га да и даље остане секретар Одељења и брани удружену „демократску већину“ од злих волшебника Басте и Оцића. А да никако не даје оставку, јер би онда и други, одговорни за изборни неуспех, морали да дају оставку.
Коста Чавошки у првом делу свог образложења за неуспех избора директно окривљује Часлава Оцића и Данила Басту, иако је Чавошки управо тај који њих двојицу од пуча у ОДН-у 2017. године перманентно прогања, шиканира и дискриминише: спречава их да учествују у изборима, онемогућава им рад у одборима одузимањем финансијских средстава за рад одбора којима ова двојица руководе и преусмеравањем тих средстава ка одбору академика Варадија и ка свом личном пројекту, покушава да их избрише из чланства САНУ фабриковањем и ширењем информација о њиховом нераду, тргује утицајем и тсл.

„ДИСИДЕНТСКИ“ АКАДЕМИЦИ ИЛИ – ИСТОРИЈА СЕ ПОНАВЉА

Чавошки као највећи грех Басте и Оцића сматра то што су проблеме, с којима се Одељење већ више година суочава, изнели у јавност. Према њему, САНУ би требало да буде у најмању руку устројена као тајно друштво, или како би браћа масони рекли „друштво с тајнама“, што је легитимно мишљење уколико би се та институција финансирала из сопствених прихода.

Часлав Оцић, бескомпромисни борац за истину

Али како се она финансира из буџета, тј. од новца пореских обвезника, она је према правилу дужна да тим пореским обвезницима, односно друштву, полаже рачун: шта ради и чему служи? Овако, према логици академика Чавошког, Србија би била једина држава на свету која би новцем својих грађана финансирала тајну организацију, макар и под фирмом САНУ, у којој све закулисне радње морају остати дубоко иза завесе и далеко од очију њених финансијера – грађана Србије.

По Чавошком колеге Баста и Оцић су зли људи

Али академик Чавошки у свом образложењу избегава да каже због чега је избио сукоб у Одељењу друштвених наука, приказујући двојицу академских „дисидената“, Часлава Оцића и Данила Басту, као зле људе који овом одељењу и председнику САНУ В. Костићу, као и Академији у целини, желе да нанесу намерну штету. Оваква денунцијантско-удворичка „анализа“ ситуације, нажалост, не приличи угледу и значају ове институције, јер академик Чавошки свесно прикрива чињеницу да је сукоб званично кулминирао када је на нелегалан начин дошло до смене Часлава Оцића с места секретара Одељења 17. маја 2017. године, како би на изборима у новембру 2018. дошло до огромне навале другосрбијанаца и аутошовиниста у ову институцију.

Владимир Костић често подноси оставке, али стално остаје не функцији

Тада је САНУ увелико почела да се одриче Косова и Метохије као саставног дела државе, о чему је академик Оцић обавештавао јавност путем докумената сaкупљених у посебну збирку Спорови о будућности САНУ: шта и како даље?, у два тома (укупно око 1.000 страна), као и у публикацији САНУ и косовско питање. Стотину докумената, одакле је јавност упозната с великом политичком и друштвеном улогом ове институције и с активношћу политиком неконтаминираних њених чланова у кључним питањима српске стратегологије. Очигледно да су академици Оцић и Баста изабрали пут јавности као једини легитиман начин интелектуалне борбе, који треба да послужи на част овој институцији и њеним члановима а не на срамоту, како тврди академик Чавошки.
С друге стране, изјава академика Чавошког да се ово није дешавало у ранијој историји САНУ у великој мери говори о његовом непознавању сâме историје ове институције, која је неколико пута затварана управо због тога што су се њени чланови често сукобљавали с официјелним мишљењем тадашњих властодржаца, због чега су најурени, попут непоправљивог либерала Владимира Јовановића, који је још давне 1864. године, одржавши говор о штедњи, покушао да у тадашње Друштво србске словесности као иностране чланове предложи Гарибалдија, Мацинија, Дејака, због чега је на инсистирање тадашњег министра просвете Косте Цукића дошло до трајног распуштања овог друштва. Исто тако, неколико деценија касније, због великог броја либерала у СУД (Српском ученом друштву), краљ Милан ће 1886. године формирати СКА (Српску краљевску академију), где ће као првих 16 чланова, за дивно чудо, именовати тадашње представнике Напредне странке. Дакле, ни речи о науци него искључиво о политици.

И академик Василије Крестић је не тако давно јавно критиковао политику претходног председника САНУ Николе Хајдина и о томе објавио читаву књигу. Треба поменути и неколико критички интонираних књига бившег председника САНУ академика Дејана Медаковића, да не помињем критику Владимира Дедијера на рачун Добрице Ћосића који је покушао да спречи организовање научног скупа у САНУ о Јасеновцу.

Дејан Медаковић, некадашњи предсеедник САНУ открио је многе тајне игре везане за ову научну установу

И, коначно, почетком ове године, поводом несрећне „божићне“ изјаве председника САНУ В. Костића да Косово и Метохија нису део Србије, свој глас су јавно дигли академици Предраг Пипер, Милосав Тешић, Милован Данојлић, Матија Бећковић, Светислав Божић, Светомир Арсић Басара, Владимир Кањух, Душица Лечић Тошевски … (в. САНУ и косовско питање, стр. 239–260).

Дакле, јавно изношење ставова појединих академика није никаква реткост у богатој историји ове институције, те ни случај академика Оцића и Басте не представља никакав изузетак, него светао пример интелектуалне храбрости, која је с времена на време, после 1945, пропламсавала међу српским академицима и интелектуалцима.
Академија је готово непрекидно после 1947. била под разним притисцима. У последњим деценијама она је на зао глас код тадашњих власти изашла нарочито после Меморандума 1986, футуристичког документа који је, прецизно анализирајући узроке, истовремено, буквално до танчина, предвидео данашње стање у Србији. Тако да се интелектуална храброст двојице „дисидентских“ академика Одељења друштвених наука САНУ свакако уписала у светлу историју ове институције.

Док су се деловања других академика, рачунајући ту и дотичног Чавошког, трајно уписала у историју српског интелектуалног бешчашћа. Нарочито када је потајничким методама, њему блиских живописних личности ренесансе, покушао на врло сумњив начин да прогура аутошовинисте и сорошевце у САНУ, у чему је на изборима 2018. имао половичног успеха – од четворо „договорених“ кандидата прошло је само двоје: Алпар Лошонц и Павле Д. Петровић. Без обзира на то, академик Чавoшки се залаже за праксу тајности, интелектуалном животу потпуно неприхватљиву, која више одговара арканским завереничким дружинама, а не интелектуалној институцији од јавног и националног значаја каква је САНУ.

АУТОШОВИНИСТИ НИСУ НИКАКВА НОВОСТ

На велику жалост, таква пракса за коју се Чавошки залаже у САНУ (и у чему га подржава врх Академије) пуки је рефлекс актуелне друштвене реалности. Готово све институције националног значаја, од САНУ па до обичне сеоске школе у Србији, одавно живе по принципима тајних друштава, у коме се добро води рачуна да кршење закона, мобинзи, намештање конкурса, непотизми и друге малверзације не угледају светлост дана и да јавност, на чијим плећима живи читава класа паразита и медиокритета, никада не сазна где се и како њихов новац троши, и чији се џепови пуне.

Недавни избори у САНУ узбуркали су јавност и страсти у научним круговима

У овој земљи одавно је познато да најбоље живе они који је истински мрзе. И то углавном на рачун грађана ове исте земље. Аутошовинисти, који су на радно место дошли најчешће помоћу непотизма, две деценије искључиво се баве протеривањем и прогоном политичких и идеолошких неистомишљеника, негујући јаловост која као канцер прождире српску науку и културу.
Аутошовинисти, или популарно називани сорошевци, нису никаква новост, они су наследници ранијих комуниста који су седамдесетих година прошлог века служили Јосипу Брозу Титу када је решио да до краја спроведе одлуке Дрезденског конгреса и уништи Југославију, пре свега као државу српског народа, српском крвљу заливеном и створеном на костима српских мученика и српске државне мисли и националне идеје, да би касније за већ унапред припремљен распад државе оптужио српски народ и српску интелигенцију.

Аутошовинисти и србомрсци већ неколико деценија јуришају на САНУ и њене институције

Сви они који су још тада видели куда иде тадашња држава били су сурово кажњавани, рачунајући ту и академика Данила Басту, који је још 1971. године, у забрањеном броју часописа Анали Правног факултета, предвидео распад земље, због чега годинама није могао да предаје и да напредује у каријери. Управо тих година је уведена Шуварова реформа, као и Кардељев систем делегатског одлучивања, који је сем неких модификација и данас на снази. Тада је Партија постала тајно друштво с монополом власти, а отпочела ја масовна негативна селекција кадрова која је девастирала српску друштвену елиту, стављајући је под надзор свемоћне идеолошке полиције која је спровела крајњу криминогенизацију српског друштва.

Данашње стање српских националних институција, као и сâме САНУ, савршено се уклапа у овај сценарио, давно предвиђен и објашњен у њеним документима. И тада и данас српско друштво је окупирано, а окупаторска сила, у овом случају добро организованих медиокритета и аутошовиниста, удобно живи на рачун народа којег су поробили и окупирали. Зато нимало не изненађује због чега аутошовинисти и србомрсци већ неколико деценија јуришају на САНУ и њене институције. Борба за САНУ је борба за историјски наратив, борба за историјско памћење и део је великог социјалног, културног и геополитичког инжењеринга.
Да се САНУ осамдесетих година није одупрла српским комунистима, велико је питање шта би од Србије данас остало. Она се одупрла, али је трпела и велике санкције у време Слободана Милошевића, а нарочито после њега, када је петооктобарска власт у Србији вратила сат на титоистичко време. Од тада у САНУ се води рововска борба за истину и правду, за српске институције, српске идеале и српску државу. Јер кад падне ова кровна институција српске културе, биће то симбол пада свих српских институција.

Одакле потичу дубоки корени кризе

На дубоке корене кризе Академије указује образложење оставке Данила Басте на место секретара Одељења 2015 (објављено у Печату) када, као ни 2021, у Одељење друштвених наука није примљен ниједан кандидат: „Када је реч о Одељењу друштвених наука, у последња четири изборна циклуса (2006, 2009, 2012, 2015) оно је добило једног јединог дописног члана (психолога Александра Костића)! Не каже се узалуд: један ко ниједан. Ако би се и могло помислити да је за то криво сâмо Одељење, јер је, може бити, правило неке грешке током изборне процедуре, сада је јасно као на длану да те грешке, ако их је и било, нису пресудне, него да је пресудан један прилично распрострањен (иако никада и нигде формулисан) став у неким бројчано јаким круговима у САНУ. Он гласи  да друштвене науке у суштини и нису науке, да је њихова истраживачка методологија проблематична, да се њихови представници баве ’оним што воле’, да од резултатâ њиховог рада нема опипљиве користи и сл.

Књижевник Милован Данојлић сматра да су Косово и Метохија део Србије, за разлику од Владимира Костића, председника САНУ

Такав став ниподаштавања друштвених наука испољио се на разоран начин у великом дебаклу који су на протеклим изборима у САНУ претрпела четири одељења друштвених и хуманистичких наука и уметности (тзв. идентитетских дисциплина). Јер, није посреди само Одељење друштвених наука, у које, као што је речено, није изабран ниједан дописни члан. Бројке су неумољиве и речите саме по себи: Одељење језика и књижевности добило је, од предложена три, формално два, а суштински једног дописног члана (јер је књижевник Милован Данојлић већ био члан САНУ, па је сада избором за дописног члана – што је својеврстан апсурд за тако угледног аутора који има на десетине објављених књига – само преведен у нови статус члана у радном саставу). Одељење историјских наука добило је, од предложена четири, два дописна члана. Одељење ликовне и музичке уметности добило је, од предложених седам (а двотрећинском већином пет), једног новог дописног члана. Просечно, та четири сродна одељења добила су по једног дописног члана.

С друге стране, одељења природних и техничких наука, којих такође има четири, добила су укупно девет дописних чланова, просечно 2,25 по одељењу. Више него двоструко! Ионако бројчано премоћна, она су сада још премоћнија за нових пет дописних чланова.“

Мозаици у САНУ

„Запањујуће је и неопростиво што је на претходним изборима брутално погажен Статут САНУ. Наиме, члан 30. тог Статута гласи: ’Приликом предлагања и избора нових чланова водиће се рачуна о томе да се остварује равнотежа између појединих области наука и уметности, а посебно између броја чланова из друштвених и хуманистичких, с једне, и природних и техничких наука, с друге стране, као и између појединих одељења’ (подв. Д. Б.). Варају се они који мисле да је тај пропис, јасан да јаснији не може бити, необавезан и да се преко њега може прећи као да и не постоји. Унет у Статут на основу сазнања о неодрживој неравнотежи и бројчаној надмоћности једних одељења на рачун других, чл. 30. нормира и захтева поступање које ће те велике мањкавости с временом отклонити, што би, зацело, било у најбољем интересу целе Академије, очувања њеног бића и њене мисије у нашој земљи…“

ПРОМЕНОМ СТАТУТА ДО – АТРОФИЈЕ И ДОДАТНЕ ПОЛИТИЗАЦИЈЕ

За разлику од академика Чавошког, који своју оставку нуди Одељењу у намери да му је не усвоји, као што су радили друг Стаљин или актуелни председник САНУ 2018. године.

А академик Баста, сходно свом моралу, дао је неопозиву оставку, јер код моралних људи само таква и постоји, и повукао се с места секретара, закључивши да нико није изабран ни на изборима 2006, 2009, 2012, 2015, што је ово одељење буквално од стране Академије осудило на смрт и одумирање. То је била политика Академије у којој је академик Чавошки учествовао: променом статута Академије, којим је, наводно ради веће функционалности, смањен састав Председништва Академије на једног представника одељења (уместо два) и то секретара одељења, чиме је САНУ у организационом и одлучивачком смислу атрофирала (дишући на једно плућно крило уместо на два,) те се и додатно тоталитаризовала и политизовала, одвојивши се од своје првобитне суштине, комерцијализујући се и истовремено гушећи се у јаловим расправама.


Криза и слом друштвених и хуманистичких наука последица су живе тоталитарне свести, која не трпи никакву друштвену критику на којима почивају ове дисциплине. Тоталитарни режими по правилу теже социјалном инжењерингу и код њих је читава стварност пројектована до најситнијих детаља.
А што се тиче избора за будуће академике, ако жели да опстане, САНУ мора да се врати изворним принципима на којима би требало да почива њен рад. Само тако, и никако другачије, САНУ ће моћи да превазиђе проблем који је мучи већ више од две деценије (систематског одумирања и немогућности смене генерација); а с њом и српско друштво ће изаћи из стогодишње идеолошке успаваности. Јер ако САНУ не постане бранић српске државности, уставности и духовна вертикала српског друштва, онда су нам дани одбројани и доживећемо неславну судбину умирућег Одељења друштвених наука. И његовог гробара – Косте Чавошког.

ЛИНК

http://www.glas-javnosti.rs/treba-znati/licni-stav/bojan-draskovic-kraj-odeljenje-drustvenih-nauka-ili-pocetak-kraja-sanu 

Подели:

0 0 votes
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments