У последњих хиљаду година Срби су ћирилички народ

НЕ МОЖЕ СРПСКИ НАРОД  У СВОМ ЈЕЗИКУ ДА ИЗДРЖАВА СРПСКУ ЋИРИЛИЦУ И ХРВАТСКУ ЛАТИНИЦУ

  • Смишљено увођење алтернативног писања нашег језика и писмом и параписмом, тј. као војске и паравојске довело је до данас војску (домаће писмо) до катастрофалног пораза (гајица –­ вуковица 90:10)
  • Паравојска (хрватска абецеда) била је од власти, посебно све време од 1954. године до данас, много боље наоружана, обучена и храњена и политичком подршком и фаворизацијом сваке врсте све до наметања наређивањем државника и техничком подршком (на пример, укидањем производње оружја — писаћих машина с ћириличким тастатурама а данас и фаворизовањем латиничких програма у банкама, у поштама, у предузећима и сл. – апсолутном подршком власти, посебно од 1954. године све до данас
  • Стручна подршка српских лингвиста такође је све до данас, до најаве израде новог правописа до краја 2023. године, била апсолутно на страни паравојске (хрватске латинице) у језику Срба тако што је паравојска и у српском језику, као у српскохрватском задржала алтернативан статус, што је значило да су српски лингвисти – противно Члану 10. Устава Србије, као и општој пракси у свету – изједначили статусе војске (српске националне ћирилице) и паравојске (хрватске националне латинице)

Пише: Драгољуб Збиљић, језикословац и оснивач првоосноване “Ћирилице”

Ако данас неко нормално пише српски језик и његове лингвистичке варијанте (хрватски, босански – бошњачки и црногорски језик) хрватском националном латиницом, онда је то неки Хрват, Бошњак или Црногорац  (зову  их и Милогорац) који тај језик и његове лингвистичке варијанте углавном пишу хрватским националним писмом.  У другим случајевима тај језик данас пишу углавном сви антисрби. Нема данас готово ниједног тзв. другосрбијанца у Србији који српски језик пишу српским писмом, јер антисрби свих “фела” традиционално не подносе српску ћирилицу, као ни Србе ни њихов језик.

Наведен катастрофалан пораз српске ћириличке војске којој (под овим условима) видно прети потпуно уништење (теже од пута кроз Албанију) не би се могао догодити без, под комунистима, злоупотребе српских лингвиста сербокроатиста, а од 1992. године свесног или несвесног (неупућеног) деловања српских лингвиста који нису ништа неопходно и важно учинили ни у осавремењивању ни у нужној рестандардиазцији српског језика из времена српскохрватског језика и у неизбежној природној одбрани ћирилице од затирања које се данас, после Југославије, у Србији и погоршали и убрзало.

Српски лингвисти се још од пре Вука, а ни после њега нису  ниједном окупили да се озбиљно договоре шта им је и какав задатак да обаве како би би се на најбољи, научно-стручан начин учевни језик (оно што се зове и надјезик) учинио највише могуће таквим какав ће омогућити најбржу, најлакшу и најбољу међусобну комуникацију целокупног српског народа по угледу на најпрестижније народе у свету, као и његово обједињааавње.

Српски лингвисти у језичким институцијама, али и лингвисти који се српским језиком баве и изван језичких институција (лектори у новинским кућама, на ТВ, у издавачаким кућама, у асоцијацијама сваке врсте где се мора водити рачуна о употреби нормираног, стандардног, књижевног, тачније речено – учевног српског језика у општу корист српског народа (јер се учевни језик мора озбиљно учити у свим врстама школа) налазе се већ дуго пред великим задатком – да се озбиљно позабаве свим или дуго запостављаним важним питањима или питањима која су лоше решавана још од Вукове реформе, а онда тек посебно лоше од времена комунистичке владавине у Југославији који су и лингвистику, као прецизну науку, готово у много чему као математику, дуго (зло)употребљавали за њихове политичке потребе у смислу продужавања њихове већ доста дуге владавине.

Зато су српски лингвисти, замислите у 21. веку (!), пред задатком да се  колективно поново определе у томе које је српско писмо. То се углавном зна у последњих хиљаду година да су Срби ћирилички народ (осим оног дела српских католика који су с ћирилице прешли на латиницу и који су коначно нешто милом, а чешће силом прикључили хрватском народу). Тај (православни, ћирилички) српски народ трпео је насилно полатиничавање вековима, забрањивана му је ћирилица и наметана латиница, посебно успешно у време споменутих комуниста и данас у Србији и свуда међу Србима, где влада туђе писмо у статусу паравојске или параписма, тј. ћирилице само као алтернативног отписаног писма с много мањим процентом од нормалне употребе ћирилице као апсолутно сувереног писма, што му и данас обезбеђује народна уставна обавеза, али њу не уважавају још ни лингвисти (у правопису и струци) ни власт у Уставу.

У актуелном Уставу (2006) одлука јее потпуно исправна у смислу стопостотне употребе ћириличког писма у језику Срба, исто као што је то свако писмо у пуној суверености у свим другим престижним језицима. Али, и лингвисти и власти и после 16 година од такве већинске народне одлуке не поштују одлуку већине народа у Члану 10. Устава Србије, као да, изгледа, верују да код нас Устав не важи за лингвисте и власт, кад је реч о српском писму у српском језику.  Зато српски лингвисти у старом правопису (1993-2023) још држе у нашем језику и војску (српску ћирилицу) и паравојску (хрватску абецеду — гајицу) које народ не може више обе да издржава, па се догађа да се народ, неупућен од српских лингвиста и власти,  одлучи за параписмо.

Дакле, најпре треба српски лингвисти колективно поново да науче и напишу за све Србе које је српско писмо и зашто нико други, осим српских лингвиста не допушта решење питања писма за било који други народ и његов језик у двоазбучју, јер је двописмо за појединачан, један језик буквално наметнуто само Србима у њиховом језику шизофрено (у двојству) решење питања писма.

Српска лингвистика (још умногоме доста “тврда” сербокроатистика) као национална лингвистика – србистика постоји само у тумачењу српских лингвиста појединаца. Када бисмо погледали дела великих лингвиста који се стварно и у свему баве србиститком, нажалост морали бисмо се задржати после 1954. године до данас на једном имену (ин меморијам) и на једном лингвисти (уживо, срећом).

Из свега тога треба да знамо да због тога имамо једва жив српски језик (који је очајно лоше нормиран у четири колоне: 1. српски екавски на ћирилици, 2. српски ијекавски на ћирилици, 3. српски екавски на хрв. латиници и 4. српски ијекавски на хрв. латиници. То је једини такав “шарен” језик на свету у коме народ не само да не може нормално да се служи својим учевним језиком и писмом него је, стога, толико разбијен да не може сам са собом да се покупи и обједини као народ ни у језику, а камоли држави.

Српски језик је већ од Вука и његове претерано радикалне реформе био предодређен да крене у “изгибију” и у језику и, поготову, у писму (наравно ћириличком) којега немамо данас у употреби међу Србима више од десетак процената, а сву другу српску језичку територију српски лингвисти, а онда с њима и српски народ предали смо хрватском писму (које је и сачињено од Хрвата да се коначно замени српско ћириличко писмо и у томе се успело већ око 90 одсто). То значи да само нормално решење питања писма у најављеном новом правопису (суштинско и природно једноазбучје као  и у свим другим престижним језицима)  МОЖЕ да реши проблем српског писма. Друго не може ништа.

Кад се поново реши питање српског писма – имали смо га решено у пракси све до Вука, тачније до 1850 године, кад су се Вук  (учитељ из лингвистике без икакве лингвистичке школе, ни гимназијске) и његов ученик Ђура (који је имао, као Вуков “ђак”  лингвистичке школе и кога је Вук, по свом наречју, звао “Ћуро”) пристали да се потпишу испод приватног Књижевног договора 1850. године с Хрватима у Бечу (где би тада другде?) испод текста само на хрватској латиници том хрватском абецедом, чиме су, практично, потписали пристанак да српски језик крене на пут полатиничавања. И заиста је од тада српски језик почела да захвата општа и језичка и графичка “шизофренија”. С тим што су се само Срби у језику и писму делили, али не и Хрвати. Католицизам је тада званично добио конкретно средство (латиничко) чиме ће се у пракси моћи спроводити давно планирано и насилно полатиничавање Срба и преотимање њиховог језика и његова преименовања и политичка називања његових варијаната, што се данас увелико спровело.

Тако су Срби остали с рашчерупаним језиком као старом квочком којој су покрали пилиће и подметнули јој латиничко кукавичје јаје које се излегло и даље множило из нових кукавичјих јаја. За све то време и данас српски лингвисти као да “нису били ту”, нису били у српском колективу, као да се нису сабрали, практично као да су се предали и у језику и у писму, осим веома малог броја појединаца од оних великих лингвиста (за нас су велики лингвисти они који у језичким институцијама раде и зарађују), али се још ниједном нису озбиљно састали и договорили и с “мањим” и с “већим” лингвистима шта треба да раде и како, зазирући међусобно једни од других да неко нешто некоме не подвали и да се, можда, неко од њих превише “не уздигне” и “не прочује”, чувајући формално интересно своју “браншу”.

Настави ли се мало дуже овакво, очигледно и нестручњацима жалосно стање и у језику и у писму Срба, неко ко је иоле стварно стручњак за српски језик и писмо, може само да страхује да се српски народ убрзо потпуно не колонизује и страним језиком (а у том случају жалићемо и за мањим злом — хрватском латиницом) јер прети највећа опасност од колонизације Срба енглеским језиком у америчкој варијанти) и писмом, сада већ напуштањем и хрватске латинице, јер ако не буде српског језика, неће бити ни у каквој функцији ни хрватско ни српско писмо, јер енглески није увео ни хрватску латиницу ни српску ћирилицу, него има своју.

………………………………

 

0 0 votes
Article Rating

Related posts

Поделе се убрзавају – свет се цепа на неколико региона

Prenosimo

Три професора смењена у Савету против корупције јер критикују Владу Србије

Prenosimo

Пољска “Хијена Европе” у служби прекоморског господара

Јово
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
0
Would love your thoughts, please comment.x