Важно је утврдити и висину приватног дуга
- Наше јавне финансије су све више централизоване и све мање транспарентне
- Колики ће стварно бити дуг до краја године и колики ћемо створити БДП у овој години видећемо тек
- Само у 2020. години одштампали смо преко 900 милиона динара и повећали новчану масу за преко 30 одсто
Пише: Др Милан Р. Ковачевић
О јавном дугу се дају неке оцене које не одговарају поузданим подацима. Јавни дуг је задужење државе и локалних самоуправа, да би покрили дефиците својих буџета.
Обично се под јавним дугом говори само о задужењу буџета државе, пошто су задужења свих локалних самоуправа мала и код нас су у опадању. Наше јавне финансије су све више централизоване и све мање транспарентне.
Од локалних самоуправа највећи део иначе малог јавног дуга отпада на Београд. Не тако давно управљачи јавним финансијама су причали „имамо доста новца“ и тако постицали трошење и преко мере и оправданости. А то је пријало и инфлацији и већем задуживању.
Крајем 2019. године и пре короне, задужење буџета било је 23,9 милијарди евра и до јула ове године повећало се за 7,5 милијарди евра. Било је то тада 52 одсто БДП, а сада се процењује да је дуг државе 53,5 одсто вероватног овогодишњег БДП. А колики ће стварно бити дуг до краја године и колики ћемо створити БДП у овој години видећемо тек.
У овој години БДП у динарима снажно увећава двоцифрена инфлација, а само четвртина јавног дуга је у динарима, док је његових 57,7 одсто у еврима чију вредност срећом и даље прати динар. Али и 12,2 одсто је у доларима и 5,1 одсто у другим валутама, чији курсеви не мирују. Корисно је што смо са 20 одсто смањили учешће долара у укупном дугу на 12 одсто, у корист евра, али и штета што смо смањили учешће динара у том укупном дугу.
Мало касно, али смо и ми следили свет са повећањем референтне стопе камате на 3,5 одсто. То су одмах искористиле „домаће“ банке претежно страних власника и увећале камате на дате кредите. Али још остаје и орочена штедња у банкама и без камате. Постепено и банке почињу и са каматама на штедњу, али много мањим од камата на кредите.
И све огромне депозите по виђењу банке стичу бесплатно. А држава у укупном дугу има још и обвезница на 10 година у динарима са каматом од 7 одсто, као и на 15 година у еврима са 3,7 одсто годишње камате. И сад се држава задужује у иностранству са каматама већим од оних по којима би се могла задужити код својих грађана. Банке су организоване, а њихови клијенти нису заштићени. Шире финансијско тржиште и не постоји.
Тешко је разумети зашто се за јавни дуг Влада не окрене задужењу код својих резидената. Кад би тако поступила држава, грађанима би донела вишеструку корист. Они би приходовали камату. Држава и буџет би плаћали мање камате на јавни дуг, што би могло олакшати терет пореза. И коначно камата би подстицала на штедњу и уздржавање од трошења.
Приближавање тражње понуди је неопходно за заустављање бујања инфлације. Стабилизација цена тражи да се прилагоди расположивој понуди укупна тражња. А мера тражње је количини расположивог новца умноженог са његовом брзином обрта.
Јалова су нагађања да ли је ова инфлација више увозна или наша и да ли је она узрокована малом понудом или превеликом тражњом. Само у 2020. години одштампали смо преко 900 милиона динара и повећали новчану масу (М1) за преко 30 одсто.
Да ли је мера јавног дуга проценат његовог износа од оствареног БДП? Је ли поуздана универзална граница тог дуга до 60 одсто БДП? Од висине дуга важнија је његова цена и динамика отплате. А да ли само јавни дуг треба плаћати иностранству, или и приватни дуг за сервисирање једнако тражи девизе?
Девизне резерве су осигурач редовног плаћања. Сад су у Србији око 14 милијарди евра. Али у поузданом израчунавању нашег капацитета задуживања у иностранству мора се обухватити и приватни дуг. А нисам успео да утврдим колико је задужење „домаћих“ предузећа и банака према иностранству. Али оно је велико.
Посебно је нарасло у протеклом периоду јефтиног новца у свету. Било би неопходно устројити добру евиденцију и приватног дуга иностранству, посебно зато што је он скоро искључиво у страним валутама. А због тога ево и поновног наглашавања да треба више позајмљивати у земљи и то у динарима, а кад то не можемо онда у еврима.
Сви домаћи дужници приходују највише у динарима, па онда у еврима. Дуг у другим валутама кошта поред камате и за раст вредности те валуте. Мањи је ризик задужити се у валути која се приходује. А да ли смо већ искористили капацитет задуживања, посебна је тема.
https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/tajne-drzavnog-duga/
