Српски (само)одстрел

Слом српске националне свести

  • Овај текст треба разумети као покушај да се схвати „несхватљиво“: хоће ли бити реалност да је комунизам Србима толико испрао свест да су доведени до тога да својим сународницима сматрају само оне од којих их једино одваја заједнички национални плот?

Пише: Драгољуб Петровић

Не дозволите да вас школовање омета у образовању“ – Марк Твен

Неки нови увиди о проблемима осмотреним у „рецензентским записима“ од 14. јуна 2021. и 13. маја 3023. године мотивисали су ме да им додам и још покоју опсервацију.

У једном од поменутих текстова „необавештени“ читалац јавиће нам, рецимо, да Немци говоре истим језиком и у северној и у јужној Немачкој (иако се међусобно не разумеју) и да су по томе много ближи Пекингу и Шангају него Сарајеву и Новом Пазару иако се између оних првих, како рече француски професор, испречило макар стотинак других „кинеских“ језика, а у онима другим лингвистички фризери припремају се да са „својих језика“ уклоне – Вукове бркове. Кад се о томе говори, биће извесно да овде није реч о језику него о помереном „углу његовог посматрања“ или, боље речено, о поремећеној памети која те проблеме постројава и намеће им „своје одговоре“. Па ће наш „црногорски теоретичар“, рецимо, прописати да је „његов“ језик утемељен на свима „његовим“ локалним говорима (и да, зато, таквога нема више н’иђе н’а свијет“), али се пре тога није распитао код свога хрватског поредника о томе по којим основама он Боку уписује у „Заљев хрватских светаца“ ако се зна да су у Дубровник прва 4 Хрвата стигла 1896. и тада први пут чули и за српски језик и за српско име. Да би се та недоумица разумела, треба знати да хрватски лупешки таленти нису ништа тањи од кољачких и то се потврђује чињеницом да су они српски језик „зграбили као хрватски“ чим су чули прву његову реч, а после им било лако да проглашавају својим и „Еванђелистар кнеза Мирослава“ и свако ћириличко слово где год на њега наиђу. Да они, међутим, не знају ни ко су, ни шта су ни докле допиру, потврдиће се једном ситном појединошћу из новијега времена: хрватски Сабор није оверио Статут Општине Двор на Уни зато што је био написан ијекавском верзијом српског језика и ћирилицом (па се не зна зашто то није учињено ако Хрвати својима сматрају и (и)јекавизам и ћирилицу и сад ваља очекивати да нам јаве кад и за шта лажу кад нам о својој памети проповедају.

„Бошњаци“ су се, са своје стране, једнако размахнули: они су у крађу српских тековина кренули по истим правилима по којима и Хрвати,  с тим што ће се касније „споразумевати“ о томе коме ће шта коначно припасти од онога што су покрали, а чиниће то на исти на који су се у Мостару с њима договорили пошто су тамо заједничким снагама истребили Србе).

Не примећујући ништа од тога што се са њима догађало, Срби су у једном тренутку испољили забринутост због тога што Бањалука („с Поткозарјем“) почиње „потискивати“ Херцеговину, Романију, Семберију и та би се појединост могла  осмотрити и с једнога мање разумљивог становишта: разарање српског школства и српске националне памети довело је до затирања српске националне свести па и до пристајања на то да се, у наше време, са српских екавских простора на „западне Србе“ почиње гледати као на „Бошњаке“, „Хрвате“, тј. управо онако како су то Србима наметали (и наметнули!) Броз и комунизам. Да би своју науку притврдили, комунисти су тамо, заједно с усташама, у ХХ веку смакли макар два милиона српских глава означивши их као „окупаторе“, после рата додали им и макар милион „источних“, одсекли им „Македонију“, Црну Гору, Косово и Метохију, инсталирали „католички српски“, „комунистички српски“, „исламски српски“, „комитски српски“, све приредили да се исконски српски (који се некад ширио макар од Гемера до Крита и од делте Дунава до Трста) сведе на Шумадију и да му се (у складу с оном светском „агендом“) придруже европски Цигани па да их Рио Тинто (по рецепту српске државе и њених неуких „државника“) потрује заједно – с последњим Србима. [И да, узгред, „Београд на Води“ преустроји у „Београд без Воде“, тј. у „Београд на Отрованој Води“.]

Све што смо овде поменули показује да су се Срби нашли пред сломом своје националне свести и на то ће нам увиде отворити подсећање на трагичну албанску епизоду из Великог рата: рачуна се да се првих дана 1916. преко Албаније запутило нешто преко 200.000 српских војника, Енглези су саопштили да их је до Крфа и Вида стигло 70.000, српска Врховна команда (не баш уверљиво) тврди да их је било 50-ак хиљада више; 15. септ. 1918. у пробој Солунског фронта кренуло је 140.000 војника – од којих су 83.000 били (прекодрински и прекодунавски) добровољци. После је остало записано: кад је Фронт пробијен, српског војника нису могле стизати ни српска коњица ни српска артиљерија, али без тих добровољаца – питање је да ли би се у пробој уопште и могло кренути. И ваља се подсећати и даље: те су добровољце Броз и Ранковић 1945. уписали у регистар фашистичких организација, а ниједна се власт после њих није сетила да тај регистар спали нити да нешто од брозовске памети макар забашури или „превиди“ и да се покуша рационалније понашати: показаће се да се од тога ништа није догодило, да је Броз послат Србима с исте адресе с које и Троцки и Лењин Русима и да је свака власт после Броза била једнако „брозовска“, тј. антисрпска, тј. злочиначка, као и све оне које је он постављао. С једном ситном разликом међу њима: за оне прве покаткад се није лако могло погодити колико су незналачке или некомпетентне, а ове друге вазда су кројене тако што су сви „државни послови“ поверавани „специјалистима“ за које се унапред знало да ће најуспешније разорити све што им се „преда у надлежност“. Србима се, дакле, догодило да им се Хитлерова окупација 20. октобра 1944. продужи Брозовом, они запамтили да је она прва била кратковека (потрајала тек четири године), а да је овој другој уписано да ће остати за вечност; у Хрватској, Босни и на Косову и Метохији Броз оставио Србе под камом њихових ратних кољача и сад их тамо више нема, а онима што је од њих другде остало испрао свест и упутио их за онима претходним.

У памћењу потписника ових редова једини покушај да се у тим дешавањима нешто промени везује се за оно време кад се међу западним Србима, после два века, чула стара општесрпска екавска реч, не знам ко је ту преважну Реч први изговорио, другде сам забележио „да је и сад чујем као да отуд одјекује: »Без једнога буквара и без једне химне нема једнога народа«. У приликама кад су у бившој држави Србима деценијама одређивали место они који су их најуспешније сатирали (у Јасеновцу и свуда где су стигли) та се Реч могла разумети као назнака да време »старатељства« над Србима пролази и да ваља очекивати да ће се они почети враћати својим исходиштима. Десило се, међутим, да су се они, Срби сами, »привикли на затечено стање« (да не кажемо – на ропство) и нису разумели ни њену основну поруку: уместо да се покушају окупити око једнога  буквара и да се сви нађу испод једне химне, Срби су изабрали да стану испод – једне шљиве“.

И о томе сведочи чињеница да им је српска министарска државна памет натурила макар онолико буквара годишње колико су их могли имати за све ово време од Вука (и Копитара) до данас. А она Реч – двојици Срба који су је најдубље разумели помогла да се на њој поломе: Момчилу Крајишнику – да се брже пресели у српско памћење, а Радована Караџића осудила на доживотну робију: не сме се Србима дозволити да се освесте и да се опет „опру на ноге“.

Ту Реч, међутим, ја покушавам разумети као основу на којој ће се решавати неспоразуми између оних Срба који мисле да се „њихов“ језик не може наћи изван корпуса који се одређује као језик културе (тј. као стандардан) и оних који истрајавају на захтеву да једино „њихов“ језик мора имати такву легитимацију. На оне прве, да то одмах кажем, ја гледам као на посленике који су тек површно упућени у проблематику о којој суде, а за оне друге мислим да су опасни јер се њихови видици завршавају на – њиховим сопственим тарабама; они први – не виде целину проблемског комплекса, а они други – од свог дрвета не виде – заједничку шуму; они први – из Бањалуке не виде ни Херцеговину ни Романију, а ови други – ни с Авале ни с Павласовог чота не виде „западне Србе“ (па ни Мањачу ни Козару, ни Леотар ни Ловћен, да друге брежуљке између Варне и Пуле – и не помињемо).

Поглед на ове проблеме отвориле су ми неке младе колегинице жалећи се да су се њихови студенти с лингвистичких сусрета у Тршићу вратили с искуством које би се могло означити као трауматично: њихови вршњаци с источних екавских простора односили су се према њима као према „Бошњацима“ и „Хрватима“ (не знам да ли и као „Шиптарима“), тј. као према – странцима. Ту сам појединост, у први мах, доживео као траг „комунистичке науке“ да српску националну идеју треба, за почетак – макар, прегнати преко Дрине, али ме је брзо „отрезнило“ сећање да сам се са том „памећу“ сретао и много раније и да се сад показује да се она укоренила и испод Авале и испод Павласовог чота. И тиме се потврдило оно што сам означио као слом српске националне идеје: брозовско разарање српскога школства и српског етоса најмалигније облике добило је у наше дане кад је „шарчевићевску школу“ Мали Коста оверио у „Рибникару“, а нова српска министарска памет силовито продужила тамо где се претходна зауставила. И потврђује да је као и она претходна једнако – аутистична. Бирам ову реч јер нећу да верујем да би садашња српска власт могла бити једнако злочиначка као и она „брозовска“ мада све што се са Србима догађа последњих година не пружа основу за уверење да би се оне могле битније разликовати.

Да бисмо схватили како се српски језик круни пред нашим очима и, заједно са својим носиоцима, незаустављиво клизи према тминама историје, други нам сведоци мимо ових које смо навели – нису неопходни: оно што су Срби изграђивали више миленијума (а дефинитивно уобличили током немањићке епохе и после ње) комунисти су разорили за непун век. И то постигли тако што су Србима за предводнике натурили ону „(хуманоидну) врсту“ која се међу људима никад није могла ни појавити, а камоли имати право на реч. И такви на „своје мере“ свукли све оно што је Србе као народ обележавало: затрли школу, науку, морал, убили историјско памћење, националну свест и све оно по чему су се Срби упис[ив]али на европску (и светску) етнојезичку мапу. И тако су комунисти уредили да, уз подршку „неких сила“, од Првога балканског рата до последњих дана прошлог века скрате Србе за макар три (ако не и за четири?) милиона глава, раскрчили пут до овога што се са њима сада догађа па се већ као помало нејасно може разумети питање руског зналца „како Београђани доживљавају језик Бањалучана (не само у прозодији него у целини)“ ако се потомци оних западних Срба који су пресудно помогли да се пробије фронт на Кајмакчалану на српском екавском истоку – данас не сматрају Србима?!

*

Срби су припремљени за одстрел, по правилима уобличеним у Харвардском и Хјустонском пројекту. А они „предвиђају“ разарање Русије (при чему ће запад припасти Немачкој, југ – Турској, Сибир – Америци, а исток – Јапану), потпуно сатирање руског и српског православља (друга, балканска, православља „бране“ немачке династије), уништење 300 милиона „словенске стоке“ уз стварање „словенског резервата северно од Москве“ (по узорима на оне индијанске у Америци).

И тако долазимо до објашњења свега што се са светом догодило од почетка прошлог века до наших дана: „Нећемо дозволити ниједном национализму, као ни националним покретима који теже да се ослободе нашег диктата да се подигну. Уништићемо их како смо то урадили у Југославији, Србији, Ираку…“

Па се свет може питати: које су то силе које приређују све ово о чему говоримо и да ли би требало помишљати на то да је цивилизација доведена до оне тачке на којој се може очекивати да се пред њима испречи тек она – Највиша Сила?

0 0 votes
Article Rating

Related posts

Почела да пуца коалиција Вучићевог режима и лекарске “струке”

Јово

Павић: Ништа од рушења Путина и деколонизације Русије

Prenosimo

Измишљaњем aтентaтa Вучић дaје себи већи знaчaј и скреће пaжњу сa кључних, битних проблема и питања у држави

Јово
Subscribe
Notify of
guest
1 Comment
старији
новији
Inline Feedbacks
View all comments
Д. Збиљић
Д. Збиљић
1 месец раније

ДОБРО ЈЕ, АЛИ ЈЕ, ИПАК — ПО СРПСКИ ЈЕЗИК И СРПСКО ЋИРИЛИЧКО ПИСМО — ЖАЛОСНО ШТО ЈЕ У ЦЕЛОЈ СРБИЈИ И СРПСТВУ ДАНАС ЖИВ САМО ЈЕДАН У СВЕМУ НОРМАЛАН ВЕЛИКИ ЛИНГВИСТА, АУТОР ОВОГ ТЕКСТА Чини ми се да разумем потпуно професорово неограничено и несхватљиво за нормалне мозгове чуђење због онога што се догађа у главама готово већине Срба (и) данас, а свакако већине оног дела моћних Срба који су се успели до тога да одлучују о важним или кључним националним питањима у вези са српским народом. А српски језик и писмо који се черупају и уништавају не само од бивших… Учитај још »

1
0
Would love your thoughts, please comment.x