Српска издаја и усташки геноцид

У Југославији се ратовало једино против Срба и православља

  • Интерес народа бацили су под ноге зарад сопствене користи и приземних уживања
  • Душан Бркић, Раде Жигић и Станко Опачић спроведени су на Голи оток
  • Задар jе jедан од градова у којима се мржња према Србима може опипати. У Задру jе и почео масовни обрачун са Србима у Хрватскоj

Фрагменти из књиге “Поглед у маглу” Драгољуба Петровића

Ратко Дмитровић (1958), Банијац, рођен у Комоговини; новинар, публициста; био дописник „Политике“ из Загреба, радио на РТС, покренуо недељник „Аргумент“, био главни и одговорни уредник франкфуртских „Вести“, генерални директор и главни уредник Компаније „Новости“. Има врло темељите увиде у природу „братских односа“ између Хрвата и Срба. И пустићемо га да нам разјасни неке лепоте које су нам се дешавале. И да нам каже да смо у неким пазарима могли проћи и много горе.

„Кад су оно комунисти, дошавши на власт, цртали »административне линиjе­« између шест тек успостављених република, упакованих у Федеративну Народну Републику Југославиjу, Србиjа jе добро и прошла, имаjући у виду ко jе бранио њене интересе. Осим што су jоj натоварили два тега у виду аутономних покраjина – Воjводина и Косово и Метохиjа – Србиjа jе замало остала без jедног дела данашње Воjводине, упркос томе што jе већ било припремљено додељивање Барање Хрватскоj, Барање коjа jе до 1945. године административно, географски и животно саставни део Воjводине. Али, хрватске интересе бранили су мозгови са далекосежним плановима, мозгови коjи су знали да ће тада исцртане линиjе кад-тад постати државне, међународно признате границе. Комунисти су тих година делимично – у целости jе било неизводљиво – остварили програмске смернице са Четвртог конгреса КПЈ, одржаног 1928. године у Дрездену, али су припремили терен да се таj застрашуjући, антисрпски Програм, jеднога дана оствари.

Српској јавности није познато. Догодило се то 1991. године. Остали су jош само радови на проjекту осамостаљења Воjводине, а ту се ствари убрзаваjу, игранка jе почела, а све ће, у виду ултимативног испуњења захтева за стварање „републике Воjводине“ осванути на столу Владе Србиjе, пошто Србиjа добиjе датум отпочињања преговора за чланство у ЕУ. Српскоj jавности ниjе познато, чак ни неким историчарима, да су Срем и делови Бачке, териториjе данашње Воjводине и Србиjе, за мало ушли у састав Републике Хрватске. То би се и догодило да није било Душана Бркића, Србина из Хрватске. По окончању ратних операциjа, док су поражени, гладни, потпуно изгубљени воjници Вермахта лутали друмовима Европе или у сабирним логорима за ратне заробљенике чекали да виде шта им доноси судбина, jугословенски комунисти, победници у грађанском рату, утврђивали су власт и делили тек освоjену државу. У Београду се гнездила елита КПЈ, са своjим „папом“ на челу. Знали су да им главна опасност прети од памети и традициjе са српским предзнаком, па jе грађански слоj српског друштва тих првих месеци по завршетку рата, уништаван систематски, педантно, све док посао ниjе окончан. Они коjи су реално могли, а било их jе више десетина хиљада, да засметаjу новоj идеологиjи и новим владарима, да стану на пут остварењу давно зацртаних планова, завршили су у гробу. Нешто мало jе претекло у иностранство, али је многе од њих стигла удбашка рука. За то време хрватски комунисти радили су исти посао у своjоj авлиjи. И тамо, у Хрватскоj, требало jе изоловати и држати под контролом „српски вирус“. Тито jе у Београду, ту се ломи српска кичма, а у Хрватскоj, где су српске ране jош биле отворене и крваве, давно утврђене послове преузима Владимир Бакарић. Одлуке ЗАВНОХ-а гурнуте су у орман и закључане, Србима се дозвољава само да буду Срби, али се одбацуjе свака могућност озакоњења њихових институциjа, териториjална заокруженост простора где су у већини или где су у већини били пре геноцида проведеног од стране Независне Државе Хрватске. Повремена окупљања су дозвољена, ћирилица у срединама са српском већином такође, али све остало се лагано потапа и гура испод прекривача на коjем пише »братство и jединство«.

Решење за »муку«. Српски краjеви; Баниjа, Кордун, Лика, Далматинска Загора, Славониjа… падаjу у други план у вези са питањем електрификациjе, подизања индустриjских капацитета, путева. Морамо, говорио jе Бакарић, да подигнемо она места где jе усташки покрет био снажан, да таj народ не осети да се ми светимо, да не изазовемо њихов бес. Срби су ионако на нашоj Страни – умиривао jе Бакарић, звани Свилени, повремене гласове упозорења, коjи су долазили са терена. Ратни хероjи Срба из Хрватске, генерали, пуковници, сагињу главе и ћуте. Почетак пропасти сопственог народа гледаjу из тек добиjених станова у Загребу и Сплиту. Интерес народа бацили су под ноге зарад сопствене користи и приземних уживања. Неке од њих Бакарић и Стево Краjачић, само да би ослабили српску компактност у Хрватскоj, шаљу у Београд где су их дочекале туђе виле по Дедињу, београдском брду на коjем су се већ угнездили црногорски и босански генерали. Тако је за веома кратко време у Хрватској створена клима повољна да се активираjу нека додатна териториjална питања. Свесни да српско становиште не постоjи, да интересе Срба и Србиjе нико не брани, хрватски комунисти и партизани излазе са ставом да jе ионако масакрирана Србиjа териториjално превелика (самим тим и опасна), па излазе са „решењем“ за ту муку. Владимир Назор, песник и председник ЗАВНОХ-а износи у Загребу мишљење да би цео Срем, заjедно са Земуном, морао да припадне Републици Хрватскоj. Баш као што jе било за време траjања Павелићеве НДХ. Отворено га подржава Андриjа Хебранг, у то време код Хрвата омиљениjи него Бакарић. На jедном од сусрета са наjвишим партиjским руководиоцима Тито изjављуjе да на тим питањима нова власт мора да буде опрезна, али нема дилеме око ширења Хрватске на рачун Србиjе. Ниjе баш за то да се Хрватскоj додели цео Срем, већ само његов западни део, али Барања, тврдио jе, никако не сме териториjално да припадне Србиjи, с тим што би Сомборски и Суботички округ морао да уђе у састав Хрватске – казао jе Тито.

Тито, Бакарић и Крајачић

Висока цена једног успеха. То би се, нема сумње, и догодило да ниjе било jедног човека коjи ће касниjе за своjе ставове из тих дана платити високу цену. У питању jе Душан Бркић. Рођен 1913. године у Обровцу, Бркић пре Другог светског рата уписуjе и завршава Правни факултет у Београду. Прихвата идеjу комунизма и са првим данима немачке окупациjе одлази на простор НДХ, где се ставља на располагање партиjском врху и партизанском покрету. Ради на подизању устанка у Славониjи, обављао jе и дужност политичког комесара Првог славонског корпуса. Био jе већник АВНОЈ-а и члан Извршног одбора ЗАВНОХ-а. После рата, у првој влади Социјалистичке Републике Хрватске, министар правосуђа jе Душан Бркић. У трагању за новим знањима, а гоњен унутрашњим уметничким потребама, Бркић наставља да се школуjе, па на Филолошком факултету наjпре завршава енглески jезик, а потом на Педагошкоj академиjи у Београду сликарство и ваjарство. За разлику од других Срба из Хрватске, интелектуалаца и оних коjи то нису били, а рат их jе избацио на површину друштвених и политичких догађања, Бркић одбиjа да ћути пред антисрпским тенденциjама нове државе. Улази у отворени сукоб са Владимиром Бакарићем. Чувши неке од гореспоменутих изjава о повлачењу «административних линиjа« између република и народа, Бркић одлази на разговор са Бакарићем и тражи да му оваj обjасни на основу чега, коjих историjских и других права, Хрватска хоће Срем, све до последње стопе Земуна.
У данашњим историjским архивима нове Југославиjе, загребачким и београдским, податак о овом разговору тешко ћете пронаћи, чак и то да jе одржан, али његов значаj jе такав да обjашњава управо ово игнорисање. Наиме Бркић је успео да неутралише амбиције Хрватске да Срем и делове Бачке (Сомборски и Суботички округ) укњижи у своjе катастарске књиге. Како jе то постигао? Нема материjалних доказа, али из сећања савременика – са jедним од њих управо о томе разговарао сам 1990. године у Загребу – може се закључити да jе Бркић Владимиру Бакарићу наговестио могућност тражења политичко-териториjалне аутономиjе за Србе у Хрватскоj уколико Хрватска настави да инсистира на припаjању Срема. Све што се касније догађало са Бркићем и његовим jединим саборцима из корпуса угледних Срба из Хрватске, Радетом Жигићем и Станком Ћаницом Опачићем, било jе одређено разговорима о унутрашњим териториjалним питањима тадашње Југославиjе, пре свега односима Хрватске и Србиjе. За разлику од других Срба комуниста, Бркић схвата и одбацуjе антисрпску линиjу jугословенског комунизма и тражи за своj народ оно што су Хрвати комунисти тражили за своj. Доживљава да њега, Жигића и Опачића издаjу њихови сународници у врху режима тадашње Хрватске, леђа им окрећу готово сви, српски народ jе уплашен и повучен, не схвата ни шта се догађа, ни због чега се његови представници, интелектуалци и високи официри, бивши ратни хероjи, понашаjу како се понашаjу и таj први и jедини послератни покушаj Срба да се изборе за стварну равноправност у Хрватскоj, бива поражен. Сва троjица – Душан Бркић, Раде Жигић и Станко Опачић завршаваjу на Голом отоку. Жигић тамо окончава живот, а Бркић се по изласку из затвора сели у Београд. Ту су га, ни крива, ни дужна, 1975. године оптужили за „контрареволуционарно деловање“ и осудили на казну затвора у траjању од осам година. Бркић jе умро 2000. године. Као jедан од моjих наjвећих пропуста у професионалноj кариjери бележим то што нисам успео да га наговорим на велики интервjу, исповест. Покушао сам, краjем деведесетих, неколико пута, али без резултата. Што би народ казао, нека ми Бог опрости ако грешим, али мислим да су ти покушаjи пропали зато што jе Бркић све до смрти био уплашен човек. Са разлогом. Не знам треба ли Србија само Душану Бркићу да захвали што се данас са Хрватском не граничи ту испод Калемегдана, али да би име овог човека у Београду требало чешће да се спомиње, у то нема никакве сумње“.

Душан Бркић са супругом

Заборављена задарска »Кристална ноћ«. Ових дана у центру Задра можете наићи на поруку Србима коjа подсећа на далеку прошлост тога града, на jедног човека коjи jе у Задру ударио темеље мржње према православљу, али и на догађаj од пре само двадесетпет година коjи jе био реприза нацистичког дивљања десетог новембра 1938. године.

Постоjи у Хрватскоj неколико места где Срби живе од добре воље већинског становништва. Ако нису љути на некога код куће, на Хашки трибунал, на Енглезе коjи Хрватску – Загреб jе у то убеђен – коче на путу у ЕУ, Хрвати ће пронаћи другу занимациjу, али у случаjу и наjмањег затезања националних жица, дирања у „свету хрватску ствар“ (има их безброj) сваки хрватски домољуб искалиће бес на Србима. Ако таквих jош има у њиховом месту.

Репертоар jе познат и широк; провокациjе на улици, псовање маjке, бушење гума на аутомобилу, разбиjање прозора и црепова и неретко физички обрачун. Наjмање што се Србима у таквим местима може десити jе да на зиду сопствене куће или негде у граду прочитаjу »Србе на врбе«. Као ових дана у Задру. Ено у центру града, на jедном зиду већ десет дана стоjи ова порука, исписана огромним словима, и нико jе не брише. Градске власти кажу да jе то »веома скупо«.

Да, Задар jе jедан од таквих градова, место где се мржња према Србима може опипати. У Задру jе и почео масовни обрачун са Србима у Хрватскоj, Задрани нису имали стрпљења за поjединачне обрачуне са православнима, као они у Загребу, Осиjеку, Сиску, Вуковару…

Био jе други дан месеца маjа 1991. године. Поподне, лепо време, тек понеки облак. Са мора jе долазила свежина. Људи су седели по баштама и на терасама кућа и угоститељских обjеката. Одjедном се, причали су касниjе сведоци догађаjа, све покренуло, као по команди. Из дела града званог Гаженица кренула jе група наоружана палицама, камењем и пиштољима. На путу до центра града за врло кратко време формирана jе поворка од преко две хиљаде људи коjи су клицали Хрватскоj, урлали, претили, и на врхунцу те егзалтациjе тражили оно што руља, отворено или прикривено, увек тражи – крв. Овога пута, српску крв.

Оргиjање jе траjало целу наредну ноћ и дан иза тога. Неометани ни од кога, додатно охрабрени понашањем полициjе коjа jе и сама учествовала у нападима на Србе, нови хрватски фашисти радили су исто што и њихови немачки узори у ноћи са деветог на десети новембар 1938. године. Тамо су мета били Јевреjи. Тог и наредног дана у Немачкоj jе опљачкано и спаљено између шест и седам хиљада jевреjских локала, трговина и кућа, спаљено је око 180 синагога и убиједно 90 Јевреја.

Све то остаће упамћено за сва времена под именом »Кристална ноћ«. Ушло jе у историjске читанке, уџбенике широм света, енциклопедиjе, овековечено jе на филму, у позоришним комадима… О томе све знамо.

»Кристалне ноћи« у Задру, 1991. године, сећаjу се jош само Срби коjи су jе преживели. Њих десетак ниjе. У данима после те ноћи и полициjа и цивили одводили су задарске Србе у циглану недалеко Нина, где су их тукли, испитивали, иживљавали се на њима. Више од пола лешева никада ниjе пронађено.

За мање од 24 сата Задрани су демолирали и опљачкали 136 обjеката чиjи су власници били Срби. Хрватска телевизиjа представљала jе таj догађаj као реакциjу на убиство хрватског полицаjца Франка Лисице дан раниjе на перифериjи града. Одмах jе обjављено саопштење да су злочин починили »побуњени Срби«. Владимир Шекс jе из Загреба поручио да се ради о »оправданом револту грађана Задра«. Никада ниjе спроведена права истрага о убиству Лисице и не постоjе докази да су га убили Срби.

Али, циљ jе постигнут, данас у граду Задру као стални грађани, са тамошњом адресом коjа jе и место сталног боравка, живи тек неколико стотина Срба. Пре »Кристалне ноћи« било их jе више од 11 хиљада, скоро 15 одсто. Готово све куће задарских Срба оштећене су или потпуно срушене експлозивом.

Јованка Сладаковић и Никола Жежељ годинама су обнављали кућу у предграђу Задра, а када им jе то пошло за руком, 2009. године, кад су све средили, поставили прозоре, завршили унутрашње радове и у Београду, где их jе одвело избеглиштво, спремали ствари за повратак, из Задра jе дошла вест да им jе кућа демолирана. Јованка не жели да одустане и све доводи у првобитно стање. Десет дана касниjе неко jоj проваљуjе у кућу и по собама исписуjе општа места савремене хрватске културе: »Убиj четника«, »Србе на врбе«, »НДХ«, »Убиj Србина«…

Задар jе град у коjем jе за последњих десет година забележено наjвише прелазака са православне на католичку веру. Више од стотину задарских Срба затражило jе у тамошњоj Српскоj православноj цркви испис из православља. Треба им таj папир jер локални фратри, наводно, неће да их приме у католичанство док и формално не рашчисте са вером своjих предака.

Католички жупник из Мурвице, код Задра, дон Ивица Јуришић жалио се чак и неким европским институциjама на православног свештеника Петра Јовановића из задарске цркве Светог Илиjе (подигнута у 16. веку), jер одбиjа да изда крсни лист Србима чиjа jе намера да приступе Католичкоj цркви.

Не треба, веруjем, ни подсећати да се ови што су преко ноћи постали католици више не изjашњаваjу као Срби. Сви су Хрвати и то већи од оних »правих«. Доказуjу се учлањењем у ХДЗ или чак у Хрватску странку права, чиjи председник Даниjел Срб отворено говори о своjим симпатиjама за Анту Павелића, усташтво и НДХ. [После ми је Предраг Пипер сведочио да је на Филозофском факултету у Задру „три године предавао руску лексикологију, једном месечно. Последњи пут сам тамо стигао ујутру 3. маја 1991. кад су чистили улице од срче. Наш колега Дојчил Војводић ускоро је морао да побегне из Задра, једва“ – Д. П.]

Ватрени католик и Србин. У jануару 2008. године, на утакмици НЛБ лиге Задар-Партизан, играноj у дворани на Јазинама, физички jе нападнут легендарни задарски кошаркаш Ариjан Комазец. Један од наjбољих коjе jе дала хрватска кошарка. Нападачи су тврдили да их jе изнервирало то што Комазец навиjа за Партизан. Истрага jе утврдила да ниjе навиjао за Партизан, да jе потпуно мирно седео са девоjком и гледао утакмицу.

Зашто су га онда напали? Зато што jе Србин, мада он сам то никада ниjе истицао, али сви у Задру знаjу ко су и шта су Комазеци. У Задру, његовом родном граду, не вреди му ни то што jе, поновићу, дао велики допринос и задарскоj и хрватскоj кошарци. Имао jе Ариjан нешто касниjе и других неугодности, вређали су га на улици. Пустиће га на миру тек кад се изjасни као Хрват. Ако већ ниjе, у међувремену.

Откуда толика мржња према Србима баш у Задру? Зашто не jењава ни 16 година после рата? Има ли обjашњења, логике, разлога…?

Наравно, сличан однос према Србима налазимо и у другим деловима Хрватске, у Истри jе то битно другачиjе, али Задар наjмање jедном недељно осване у локалним или републичким медиjима као полигон антисрпских игара. Ко jе и када посадио то дрво зла у овом древном граду коjи jе, ово ваља имати на уму, тек 1945. године припоjен Југославиjи, односно, Хрватскоj? Пре тога био jе у саставу Италиjе, Аустриjе, Венециjе…

Пажљивиjи читаоци »Печата« сетиће се да сам у jедном тексту писао о Вицку Змаjевићу, барском и задарском надбискупу са почетка 18. века. Католичка црква и хрватска историографиjа стављаjу га на посебно, врло високо место коjе jе свакако заслужио. Са позициjе интереса Католичке цркве, разуме се. Змаjевић jе све време проведено у Задру водио непрестану, острашћену и великом мржњом прожету борбу против православља. Треба само видети писма коjа jе писао Ватикану, указуjући на »опасно и погубно« деловање свештенства Српске православне цркве у Далмациjи. За све невоље и несреће католика у Далмациjи, глобалне и поjединачне, Змаjевић jе оптуживао православце, односно, Србе.

Да можда Змаjевић не вуче српске корене? Апсолутно, његови преци су од Његуша са Цетиња. Никола Змаjевић, прадеда Вицков, у седамнаестом веку спустио се са Цетиња до морске обале. Бољи живот нашао jе у Перасту, код Котора, ту се оженио девоjком из католичке породице, до смрти остао православац, децу jе одгаjао у српском духу, али jе допустио да у религиjском одређењу буду католици. У то време, подсетимо, Србин-католик било jе нешто сасвим уобичаjено.

Стриц Вицка Змаjевића, Андриjа Змаjевић, био jе надбискуп Барски и »примас Србиjе«, али jе за себе говорио и писао да jе »ватрени католик и ватрени Србин. Имао jе изузетно добре односе са херцеговачким митрополитом Василиjем Јовановићем (Свети Василиjе Острошки), као и са патриjархом српским Арсениjем III Чарноjевићем. Његов синовац Вицко посветио jе живот борби против православља и српства. Чинио jе то столуjући у Задру, оставио jе у том граду иза себе и ученике и »веровање« коjе, видимо, опстаjе до дана данашњих.

У Задар и на задарском подручjу Срби се масовно насељаваjу у 16. веку, а од познатиjих Срба коjи су своj живот везали за Задар свакако треба споменути: сердаре Стоjана Јанковића и Илиjу Смиљанића, вођу Буковичке буне Петра Јагодића Куриџу; епископе и значаjне националне прваке у борби за права Срба Далмациjе Симеона Кончаревића, Стефана Кнежевића и Никодима Милаша, архимандрита Герасима Петрановића, песнике Петра Прерадовића и Јована Сундечића, те великане српске књижевности Симу Матавуља и Владана Десницу.

А што се тиче задарске »Кристалне ноћи« нико за таj злочин ниjе кажњен. Ниjедан човек, ниjедним даном затвора. Напротив, многи су награђени напредовањем на политичкоj и полициjскоj лествици државе коjа ево чека пред одшкринутим вратима Европске униjе“ (Р. Дмитровић, 31. 5. 2011).

Густав Крклец „За дом спреман“. Негде сам „налетео“ на податак да је неко, давно, наредио да се Густаву Крклецу додели награда Матице српске за неку песничку збирку и не знам да ли су из ње искључени стихови: „На застави је хрватска круна / а ја са браћом за дом спреман / стражарим на граници код Земуна“. На Крклецову стражару под Калемегданом могла би се додати још покоја појединост о „хрватству“ у Срему. Нека једна од њих буде, рецимо, запис књижевника Јулија Бенешића (1883–1957) из 1911. године, помињем га и на другом месту, да се „још стиде сријемски момци, да гласно за себе рекну, да су Хрвати“. Тада он упозорава и на то да „још није свршен рад око уједињења Хрвата ни у Хрватској самој“ и ишчуђава се над чињеницом да „пред тридесет година доноси Обзор дописе из Вуковара, који гласе по прилици онако, као да су писани из данашњег Крагујевца”. Смисао тих навода потпуније ће се разу­ме­ти ако се каже да Срем „никад није био под хрвацком државом, под српском био је: био је и деспотовина српска; био је и војводина српска. Старосједиоци у Сријему су чисти Срби, дошљаци су већином Нијемци; има нешто Словака и Мађа­ра, а Хр­вата, изузимајући чиновнике [по варошима], баш ништа”. Да би се, међу­тим, број Хрвата и тамо повећао, „на посљетку су од Римокатолика Нијемаца поче­ли градити Хрвате“ и „под плаштом римокатоличкијем хтјели су им Хрвати дати своје име“. Колико је број „Хрвата“ по Срему био миноран, показују и најновији хрватски извори: они су сада већински елеменат тек у пет-шест места (Гибарац, Го­лу­бинци, Хртковци, Кукујевци, Слан­камен, Сот), а у некима су још остали у знатном броју (Бешка, Инђија, Митровица, Петроварадин, Рума) и, према црквеним подацима, тамо их има око 24.000, заједно ваљда са онима у Сурчину, Батајници и Земуну. (Толико је „Хрвата“, ваља претпоставити, од времена Бенешићевог записа изгубило осећај сти­да, исписало се из српског католичког корпуса и ускочило у нешто чему нико од њих раније није припадао.) Ако би се на те наводе могло гледати као на неспорне чињенице, неке друге појединости у овим расправама могу се озна­чити као бесмислене, а међу њима издвојићемо макар две: 1) „Сријем­ска жупанија, подруч­но заокружена 1881. након развојачења петроварадин­скога војног окружја“, пред­став­љала је административну јединицу у оквиру Аус­тро­­у­гарске монархије и Хрват­ска је могла на Срем претендовати само по оним „резонима“ по којима је претендовала и на Цариград. То се показало 1918. када су се Банат, Бачка и Барања (на Великој народној скупштини у Новом Саду, 25. но­вем­бра) и Срем (24. новембра, на Збору Сремаца у Руми), слободном вољом својих де­мо­кратски изабраних представника, припојили Србији. 2) Самарџијина прича о то­ме да је „у липњу 1945. на основи приједлога тзв. Ђиласове комисије за разграни­чење Сријем по нејасним критеријима подијељен у два неједнака дијела: мањи, за­пад­ни (35% површине) остао је Хрватској [курзив – ДП], док је већи, источни дио ушао у састав Војводине”, могла би се допунити макар двема напоменама. Крите­ри­ји Ђиласове комисије били су сасвим јасни: тамо су, по Ђиласову схватању, Хр­ва­ти „били у већини“, али је занимљиво да он није рекао да је та „већина“ обез­бе­ђена затирањем тамошњих Срба (у Јасеновцу и другде) и Павелићевом колони­за­цијом усташких кољача из Херцеговине. Срем, дакле, није „остао у Хрватској“ него су комунисти тим делом Срема, и целом Барањом, наградили Хрвате, као своје проверене ратне савезнике, за зло­чине над Србима. И тако им даровали и данашње тзв. Хрватско Подунавље. Учињено је то у супротности са тврдњом дон Иве Продана, једног од тумача хрват­ског правашког „знанства“, да се „српство терито­ријално ограничава на Срем, Ба­нат и источну Србију“. Тако се показује да да­наш­њи хрватски праваши или нису довољно упућени у оно што су им узори про­поведали или су у својим велико­хр­ватским фантазијама своје узоре надмашили. (Истакнути потомци тих кољача данас су, рецимо, Томислав Марчинко, „коментатор и замјеник главног уредника уредника новосадскога »Дневника«, прије него што се за кулминације великосрпскога национализма преселио у Загреб“ да би се нашао уз своје кољачке узоре или Иван Пенава, градоначелник Вуковара, који предводи оне „Хрвате“ који су, по речима Јулија Бенешића, изгубили осећај стида због тога што су се нашли тамо где им места никад није било.

Чињеницама које су овде наведене могле би се додати и оне о заједничком ратовању комуниста и усташа против Срба и – православља. Комунисти су, наиме, све време рата, обезбеђивали Јасеновац од опасности да га не би неки својеглави командант  напао са својом јединицом, као што је то предлагао, рецимо, Никола Демоња, Бакарић ту идеју енергично одбио, а кад је Демоња неопрезно поновио свој предлог, њему је у потиљак објашњено зашто то не треба чинити. (И после тога био проглашен за народног хероја). Тако се догодило да су најпослушнију чланицу фашистичке коалиције комунисти превели на страну земаља-победница у Другом светском рату и то уверљиво говори да се у Југославији ратовало једино против Срба и православља и у томе су све антисрпске и антиправославне коалиције биле и пожељне и фаворизоване. Комунисти су, међутим, убрзо проценили да је и то било мало па је Ђиласова Комисија за разграничење Хрватске и Војводине (не, дакле, Хрватске и Србије) 1947. даровала Хрватима узан појас низ Дунав од Вуковара до Нештина „јер су Хрвати и тамо имали већину“ (од 18.000 житеља на том простору – било их је 6.000!).

*

Страдање кордунских Срба 1944, али и њихових тужилаца шест година касније, увезало се у заједнички чвор са још једним крупним догађајем на томе простору из времена које је непосредно претходило страдању Жигића, Бркића и Опачића – био је то „Крајишки устанак“. О томе догађају потписник ових редова први пут је нешто сазнао током вишегодишњих путовања по Банији и Кордуну. Тада је о томе нешто стидљиво писано и у НИН-у, али се то негде „загубило“ у мојој документацији. Стога, бележим ово на основу свога несигурног памћења: усташки и комунистички терор над народом Кордуна и суседне Цазинске крајине постао је неиздржљив јер су „обавезни откуп“ и порески намети тако распоређивани да су села која су више пута била спаљивана током рата оптерећивана већим наметима него она која су у њиховим спаљивањима суделовала. То је изазвало општенародни бунт о чијим размерама нема никаквих података, али се зна да је реакција власти била жестока: војска и полиција побуну су сурово сломили, њене предводнике пострељали по кратком поступку, а колико је народа тада побијено – о томе се никад није смело говорити, те ми ни моји информатори о томе нису могли ништа конкретније посведочити.

Када је потписник ових редова, много година касније, последњи пут походио Банију и Кордун, био је, између осталога, и на Ћаничиној кули у Тушиловићу, и у многима другим од Јасеновца до Карловца. И схватио: тамо је време стало на оној тачки на којој су га кордунашки мученици зауставили.

Независна Усташка Држава, од свих инвестиција на тим пространим српским просторима, помињала је једино да ће тамо, у Поуњу, око Двора, изградити депонију нуклеарног отпада – за електрану Кршко.

5 1 vote
Article Rating

Related posts

Русија преузима примат у свету у сфери технологије, дигитализације и иновација

Gost autor

„СВЕТСКА ВЛАДА“  ПРЕКО ПАНДЕМИЈЕ ПРАВИ СВЕТСКИ ПОРЕДАК – НА ТОМ ПУТУ НИШТА НИЈЕ СВЕТO

Prenosimo

Поводом потписа Војислава Коштунице Прогласа за одбрану Косова и Метохије

Prenosimo
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
0
Would love your thoughts, please comment.x