Противници и присталице о Николи Баји Пашићу

Дивергентне оцене Ј. Продановића и М. Трифуновића о политичком и државничком деловању Пашића

  • Јаша Продановић: Пашић није ломио копља, ни задавао тешке ударе противницима. Сасвим на против: он се љубазно смешкао на оне чији је пад припремао; јавно им стезао руку, а потајно потурао ногу. Кад их је гласно уверавао о својој мирољубивости, минирао им је земљиште под ногама, распростирао преко својих верних неповољне гласове о њима, и правио рђаво расположење према њима. И у једном неочекиваном тренутку обарао их је на тле, увек насмешена лица и кротка израза…
  • Ј. Продановић: Пашић је дотеривао своје гледиште према потреби за одржање власти. Он је због власти одбацио сва своја ранија начела
  • Милош Трифуновић: Пашић је човек масе, а људи који воде масу јесу врло често само људи од акције, ређе људи од филозофске политичке мисли и акције заједно. Не треба заборавити да је он живео и делао у прелазном периоду наше историје, кад се из аутократског живота улазило у медерни политички живот, и кад су политичке страсти најбурније…
  • М. Трифуновић: Окренути лице Србије, од великог и моћног суседа Аустро-Угарске, према Русији, био је велики историјски потез. Пашић је без поговора био персонификација тога великог покрета. Мислим да нема ни једног озбиљног човека који неће признати да је Пашић на овом путу остао доследан целог живота, никад колебљив. А та доследност и постојаност, као и само навођење спољне политике на овај национални пут, чини Пашића великом политичком историјском личношћу.
  • М. Трифуновић: Пашић је зацело био израз добрих особина народних: жилавости, постојаности, истрајности, као и слабијих особина: варакање у борби, понекад попуштања, и других слабости; и зато су се Пашић и народ разумевали, осмехивали један на другог и остали пријатељи

Пише: др Вељко Ђурић Мишина, историчар

 Нема личности у новијој српској политичкој историји која је својом делатношћу обележила више од половине века, а о којој је изречено и написано толико контроверзних оцена, него што је Никола Пашић (1845 – 1926).

  А Пашић је био: један од првих присталица социјалисте Светозара Марковића, оснивач Народне радикалне странке 1882. године а касније њен председник до смрти, један од вођа Тимочке буне 1883, председник српске краљевске владе и министар разних портфеља код обе династије, Обреновића и Карађорђевића, итд.

Када се прича о једној историјској личности мора се знати шта су мислили њезини противници као и присталице. И овом приликом, у случају Николе Пашића, биће поштовано то правило. Најпре ће бити наведени делови текста Јаше Продановића, у почетку присталице а касније противника Пашићевог и Милоша Мише Трифуновића, блиског сарадника Пашићева.

+++

            Јаша Продановић је објаснио разлоге свога писања о Пашићу овим речима: „Стара легенда начинила је од једног турског клетвеника, који је погинуо борећи се уз Турке против Хришћана –  највећег јунака Краљевића Марка. Нова легенда покушава да од једног средњег политичара без много скрупула начини највећег државника и најидеалнијег родољуба. Историку и хроничару дужност је и да обарају старе легенде и да спречавају стварање нових, па да свакога поставе на своје место. Ја сам у том погледу учинио своју дужност. Писао сам и без мржње и без сентименталности, једино по свом дубоком уверењу, по љубави према истини и са тачношћу у фактима“.

Јаша Продановић, уље на платну, рад је изложен у Уметничкој галерији ”Надежда Петровић” у Чачку

На почетку свог писања о Николи Пашићу, Продановић је препричао приповетку „Смрт“ Ги де Мопасана: Тешко ожалошћени љубавник лута по гробљу у коме му је сахрањена љубавница. У поноћ излазе мртваци из гробова, читају похвалне натписе на својим споменицима, узимају оштро камење, бришу похвале и стављају истинита признања о себи и својим делима, сасвим супротна написима на плочама. Онда се запитао: Шта би радио Никола Пашић кад би могао устати из гроба и када би морао рећи о себи сушту истину? Да ли би избрисао из разних листова оне отужне славопеве, оно микроскопско преувеличавање његових заслуга, оне гатке о његовим врлинама? Зар не би, како би се то старински казало, посрамио и изобличио све лицемерне нарикаче, заслепљене обожаваоце, заинтересоване химнописце, који су га, после смрти, прогласили највећим родољубом, најидеалнијим политичарем, најумнијим државником, визионарем, пророком, готово свецем и полубогом?“

Без државничког знања и беседничког талента

Продановић је одмах одговорио: „Једно би им извесно казао, кад би којим чудом, могао за један тренут устати из гроба. Рекао би им: Па кад ме по смрти начинисте тако бескрајно великим, кад ме засусте цвећем, окупасте сузама, испратисте јауцима, кад ми спремате споменике и музеје, зашто ме још жива политички сахранисте? Што ме прогнасте са власти, огласисте за политичког окуженика, с којим се не може радити, натерасте ме да поречем своје истините коминикее? Зашто ме је опозиција тако љуто нападала, а моја странка тако лако напустила? Ако је моја политика била велика, родољубива и спасоносна, што ме једним свирепим остракизмом спречисте да је и даље водим и убрзасте моју смрт?“

Продановић је у праву када каже да је лепа и самилосна реч „О мртвима само најлепше“ али додаје да се то може односити на обичне појединце. Међутим, изричит је у тврдњи да се то не сме односити и на личности које су стварале историју, биле на државним врховима и управљале судбином милиона људи.

Стога закључује да нико нема право да опрашта зла учињена народу и држави нити да фалсификује историјске чињенице. Упозорава на ситуацију да једна морално оронула и политички искварена генерација може да слави своје мрачњаке и деспоте, обасипа хвалом мртве политичке трговце и уздиже панегирицима бездушне цинике и сматра да је то зло по народно васпитање и морал. За гробове јавних личности каже да могу бити извори народног окрепљења или расадници кужних политичких зараза. Значи, закључио је Продановић, гробови нису неми, нити је тачно да мртва уста не говоре. Напротив! Из тих гробова могу да поручују младим нараштајима и сасвим другачије речи као на пример: „Што се заносите идеалима, зашто подносите жртве за слободу, зашто дајете животе за отаџбину… кад се без свега тога баласта може у сјају живети и у слави умрети!“

Кућа у којој је живео и умро Никола Пашић, угао Француске и Јевремове у Београду

Овај увод је послужио Продановићу је напише за Пашића следеће речи: „Никола Пашић није интелектуалац вишега реда и јаче спреме. Он није ни мислилац, ни беседник, ни писац. Није познавао финансијске и економске проблеме, није разумео социолошке законе, није добро знао ни страну ни српску историју; државно-правна питања нису била предмет његових брига и размишљања. Од њега не потиче никакав велики преображајни план; никакве значајне политичке теорије нису замарале његов мозак; његова политичка спрема била је без дубине и без ширине. У свим временима, од постанка радикалне странке па до смрти Пашићеве, други су људи били тумачи странкиног програма, теоретичари њених начела, браниоци њеног рада…

„Као што није имао потребних државничких знања, Пашић се такође није одликовао ни беседничким талентом. У њега није било ни распаљивих речи, ни снажне логике, ни јаке дијалектике, ни сјајних књижевних израза. Било је простих људи из народа који су говорили лепше, речитије, разложније и убедљивије. Није имао ни заноса ни патоса, али ни ироније ни хумора. Говорио је неграматично и несистематично, често нелогично, и његова тврђења много пута била су нетачна, непоуздана и неискрена. У његовој природи није било ничега ни апостолског, ни проповедничког, ни борачког, ни витешког…

Споменик Јаши Продановићу на Калимегдану, рад вајара Сретена Стојановића

„Тврди се да је имао јаку моћ предвиђања, али се не дају никакви докази. Факта говоре обрнуто. Пашић није предвидео Тимочку буну и њен кобни завршетак, и ако је она поникла у његову крају, вероватно под његовим утицајем. Није предвидео ни аустријски ултиматум 1914, ма да је страна штампа указивала на извесна необична пословања немачке и аустријске дипломатије. На помолу једног огромног светског рата, Пашић је изазвао огорчену унутрашњу борбу распуштајући Скупштину и расписујући изборе. Није предвидео ни ситније ствари: да ће 1892. године намесништво, по жељи краља Милана, пре распустити Скупштину него допустити да Пашић буде намесник. А 1905. године, уверен да нико не може примити власт, он даје оставку да заплаши своје нехатне посланике. Али чим је шефу самосталне радикалне странке поверен састав владе, он тражи натраг оставку и предлаже распуштање Скупштине. Он се варао и у разним политичким променама: кад је тврдио да једно стање неће дуго трајати, оно се продужавало; кад је изгубио наду да ће се оно свршити, долазила је оштра промена….

Никола Пашић волео је изнад свега две ствари: власт и новац

„Пашић је после Тимочке буне напустио сваку борбу прса у прса. Он није ломио копља, ни задавао тешке ударе противницима. Сасвим на против: он се љубазно смешкао на оне чији је пад припремао; јавно им стезао руку, а потајно потурао ногу. Кад их је гласно уверавао о својој мирољубивости, минирао им је земљиште под ногама, распростирао преко својих верних неповољне гласове о њима, и правио рђаво расположење према њима. И у једном неочекиваном тренутку обарао их је на тле, увек насмешена лица и кротка израза…..

„Не може се говорити о неким политичким принципима Николе Пашића. Последње три деценије он их није ни имао. Његов програм био је растегљив као шатор виле Парибану, како би рекао Маколеј. Он је у младости био за парламентарни систем, па је после служио личним режимима и камарилској олигархији. Тражио је ограничење краљевог вета, а завршио је признањем неограничених круниних прерогатива. Викао је на бирократију, а нико није толико бирократисао нашу државу као он и његови пријатељи. Напустио је идеју о завођењу народне војске, о укидању посредних пореза, Државног Савета и начелстава; уместо државне штедње допустио је не само страшно расипање него и опасну корупцију. Некадашњи проповедник слободе завршио је као џелат штампе. Од старог радикалног програма није остварио ни цигли делић. За његова режима било је и крвавих афера: убиство двојице Новаковића у државном затвору; рушење штампарије; пребијање новинара; солунско судско и политичко убиство; незаконито затварање Радића; многобројне туче народних посланика, кандидата и представника листа, хапшење, терор, реакција најгорих врста…

Споменик Николи Пашићу у спомен парку Паиониа у близини града Карасули у Грчкој

„Никола Пашић волео је изнад свега две ствари: власт и новац. То иде једно уз друго; кад је неко кадија он има доста масла. Још као млад човек и вођа једне странке Пашић је примио 4.000 динара да одустане од лицитације за грађење краљевог двора. То се сматра као морално недопуштено и за обичног човека; за шефа једне идеалне странке, то је тежак грех.

Нестао поклон руског цара од милион рубаља дат српском народу

Као шеф владе имао је многе рударске концесије, и његов министар народне привреде морао је наређивати да се “елиминишу” одредбе рударског законика, да би се шефу владе продужила концесија. Кад је ослобођена Јужна Србија, Пашићева влада је онемогућила продају турских имања забраном преноса тапија. Имања су нагло пала у цени. Пашић и још два -– три радикална првака купили су читава села у бесцење, и одмах је скинута забрана за одобрење преношења тапија.

За време рата, руски цар и московска општина дали су око милион рубаља за напаћени српски народ. Десет година о том новцу и интересу на њ није положен никакав рачун: сад је један његов део депонован за споменик једном од дародаваца…

Споменик Николи Пашићу на истоименом тргу у Београду, рад вајара Зорана Ивановића

„Многи су политичари волели власт, али нико више од Николе Пашића. Неки су је желели ради остварења свога програма; други су сматрали да им поданичка дужност налаже одазвати се жељи “краља-господара”, трећи су хтели сузбити “хидру радикализма”. Али сваки је од њих имао по једну границу коју није хтео прећи; за Пашића те границе нису постојале.

Илија Гарашанин није хтео министровати без свога “Начертанија” и дао је оставку кад се кнез Михаило хтео оженити својом рођаком.

Милутин Гарашанин није пристао на развод брака краља Милана; Никола Христић дао је оставку у очи краљеве абдикације, а Владан (Ђорђевић) пред веридбу краља Александра “краљицом Српкињом”.

Пашић није имао тих скрупула. Он је пристајао и на федерализам и на централизам; гонио је Стјепана Радића као издајника, па га је узео у свој кабинет; владао је с Љубом Давидовићем и без њега, и с Светозарем Прибићевићем и против њега.

Дотеривао своје гледиште према потреби за одржање власти

Пристајао је да му се враћају укази и цепају већ потписани; није правио питање од грубе повреде парламентаризма; слушао је све што му се наредило и давао све што му се тражило. Пашић је дотеривао своје гледиште према потреби за одржање власти. Он је због власти одбацио сва своја ранија начела; због ње је, најпосле, прибегао непријатељским државама, да би га оне довеле на власт или одржале на њој…

Гроб Николе Пашића на Новом гробљу у Београду

„Рекло би се да је Никола Пашић “идеалан вођ странке”. У европском свету вредност једног шефа групе цени се по способности да што боље распространи начела странкина кад је у опозицији, и да их што потпуније оствари кад је на влади. Никола Пашић је успео да уништи сваку идејност своје странке, да је начини безпринципном, да угуши у њој парламентарно осећање, да је остави без вође, без компаса, без плана, разломљену и здругану, готову да се растури чим падне с власти. Он је од ње одсекао све оне који нису веровали у његову папску непогрешивост: најпре Стојана Протића, затим Настаса Петровића, најпосле Љубу Јовановића, да и не говоримо о сличним појавама пре светског рата. Тај “идеални вођ странке” дочекао је да га за живота напусти већина странке, да после његове смрти дезертирају из његове групе и они које је обасуо сваком милошћу и мимо вољу странкину довео их до високих положаја. Од једне велике, начелне странке Пашић је начинио једну малу котерију, која ће убрзо прићи ономе од радикалних првака у чијим рукама буде власт…

Корупција је преплавила сву земљу и узела џиновске размере

„Тако је Пашић оставио своју странку, а није у бољем стању ни државу. Корупција је преплавила сву земљу и узела џиновске размере; администрација је претрпана сувишним чиновништвом и легендарно спора; бирократизам кочи све гране јавног живота; у економским односима влада тешка криза, буџет је преоптерећен и неуравнотежен; штампа готово угушена; устав и закони погажени у најважнијим одредбама; правни поредак уздрман, привилегије скупштинске умртвљене…

„Никола Пашић имао је неколико позитивних политичких особина које су у чврстој вези са његовом страшћу за власт. Он се никада није страшио заплетених ситуација и тешких тренутака, кад је требало примити власт. Никад и никакви догађаји нису га могли дефинитивно уклонити из политике, ма да је много пута обећао да ће се повући. Никад се није замарао ни разочаравао. Кад није могао добити власт од народа, он ју је примао од владаоца. Био је издржљив у раду, и кад није могао једним махом порушити препреке, он је то чинио поступно, не губећи никада стрпљење… Знао је кога треба купити а кога поплашити; кад треба молити, а кад показати песницу. Имао је упорности и издржљивости у послу, питомости у понашању и углађеност у тону. Гонио је немилосрдно оне који су му сметали, али је био готов државним средствима помоћи и своје противнике, кад му нису више били опасни по власт..“

+++

Пашић је био политички суверен
Милош Миша Трифуновић, блиски сарадник Николе Пашића

Милош-Миша Трифуновић, један од блиских Пашићевих сарадника је писао сасвим другачијим стилом од Јаше Продановића иако су његове речи имале исти смисао и садржај. По Трифуновићевим речима, како је Пашић мртав и тако већ припада историји, о њему се „може писати хладније и објективније, без страха да ће то личити на ласкање, и без разлога мржње или страсти“:

„Судбином лишен блиских дугогодишњих сарадника: Л. Пачуа, А. Николића, па у последње две три године и сарадње Ст. Протића, који су у политичком раду на равној нози разговарали са Пашићем о државним, политичким и партијским пословима, Пашић је остао нешто усамљен, јер остали политички пријатељи и сарадници, и годинама према Пашићу и својом прошлошћу политичком, и својим ауторитетом и радом, нису могли имати онај став према њему који захтева многострукост питања и проблема и њихове тешкоће и у држави и у партији.

Никола Пшић у војничкој униформи за време Првог светског рата

Пашић није био политички филозоф склон на размишљања ове врсте, и он се пустио на море сам, да диригује и партијом, а великим делом и државом. Он је могао доделити десетине мандата посланичких само израженом жељом организацијама партијским по окрузима, као што је могао одузети мандат готово сваком политичком човеку у партији, кад би само јасно хтео то исказати. Главна Управа Партијска постала је бледа, а управа Пашићева свемоћна. Он је постао прави партијски суверен…

У унутрашњем политичком развићу нашег народа, Пашић је без поговора значајна појава, јер представља на челу Радикалне Партије инстинкт народни и његове особине добре и рђаве. Пашић је човек масе, а људи који воде масу јесу врло често само људи од акције, ређе људи од филозофске политичке мисли и акције заједно. Не треба заборавити да је он живео и делао у прелазном периоду наше историје, кад се из аутократског живота улазило у медерни политички живот, и кад су политичке страсти најбурније…

Замах политичке мисли Радикалне Партије, са Пашићем на челу, у погледу спољне политике огроманн је. Овај је замах управо револуционаран и судбоносан. Инстикт народни за слободом, који се почео онако јако манифестовати у осамдесетим годинама у нашем унутарњем политичком животу, прелио се одмах преко граница Србије и отишао на све стране неослобођеним деловима српског народа. Поћи за тим инстиктом и преко граница и следовати му, и то исказати у осамдесетим годинама, било је зацело опасно. Али идеје слободе код једног народа немају границе.

Пашићев велики заокрет ка Русији

Окренути лице Србије, од великог и моћног суседа Аустро-Угарске, према Русији, био је велики историјски потез. Пашић је без поговора био персонификација тога великог покрета. Мислим да нема ни једног озбиљног човека који неће признати да је Пашић на овом путу остао доследан целог живота, никад колебљив. А та доследност и постојаност, као и само навођење спољне политике на овај национални пут, чини Пашића великом политичком историјском личношћу.

Спомен биста Илије Гарашанина на почетку Чаршије у Гроцкој, рад вајара Николе Јанковића

Док се на овај пут изашло, Србија је јако патила и у нормалном политичком унутарњем развићу. Пашић је био и овде представник инстинкта народног, а због овог покрета судбина Србије била је јако ангажована. Али је национално поуздање српског живља ван Србије добило јаку снагу, и то је у првој деценији од осамдесете до деведесете године највећи потез Србије, да поврати снагу, да подигне национални дух српском елементу, који је после Берлинског Конгреса 1878. године дошао у депресију. Са овим окретањем Русији, патриотски жар за ослобођењем и уједињењем почиње добијати све јаснију форму; живе националне снаге духа народног буде се и ступају у покрет. А кад владалац и влада, да би ослабиле овај покрет, чине страшне погрешке, велике дигресије, као Бугарски Рат, тајне конвенције и остало, оне духу националном не смањују поуздање и ако га жалосте, него чине да се национални дух прибира, да би уклонио узроке тих кобних погрешака. Те грубе погрешке управљача државних јачају осећања у тачност схватања духа националног…

На овом путу спољне, као и унутарње политике, сломила се једна династија, и једна политичка странка, у којој је био велики број интелигенције. Из ове тешке борбе, и Пашић је изашао искрвављен. И он је имао момената падања, узмицања, мољења, момената који су снижавали његову политичко-моралну снагу. И док је интелигенција оштро осуђивала ове слабости, народ је хладније и блажије ценио те радње, гледајући велики циљ коме Пашић иде, разумевајући мучни и тешки пут по коме се Пашић креће, као и борце са којима се бори. И кад је Пашић, заморен и изнурен патњама, на тешком друму у два три маха поклекнуо, народ је то разумео, често ценио као политичку оазу за прибежиште и одмор трудном путнику, и опраштао му.

Споменик Николи Пашићу у родном граду Зајечару

Пашић је зацело био израз добрих особина народних: жилавости, постојаности, истрајности, као и слабијих особина: варакање у борби, понекад попуштања, и других слабости; и зато су се Пашић и народ разумевали, осмехивали један на другог и остали пријатељи. Нарочито је то разумевао јаче наш српски живаљ у ропству, који је гледао у та два три момента слабости само као у пролазне епизоде једног мучног политичког живота.

Пола века Пашић је спајао цели српски народ и развијао идеју слободе

Последњих песедет година, у којима је Пашић деловао, јест најзначајнији период српске историје. У том добу вршило се политичка трансформација нашега друштва, а у том добу осећај народни и тежња за слободом и спајањем целог српског народа уједно, добили су организовану форму, која је на власти постала израз државе. Пашић, са својим пријатељима и великим делом народа, имао је великог подстрека и утицаја и на једну и на други манифестацију националног духа, док, најзад ова манифестација није обухватила цео нрод. Нека би тај подстрек и утицај био и мален, а он је врло велики, он чини Пашића великом фигуром политичком и историјском…

Љуба Давидовић, првак Демократске странке био је савременик Николе Пашића, а повремено и његов политички сарадник

У својој дугој политичкој каријери, он је имао као блиске сараднике људе од великог талента, од науке, беседнике, писце и публицисте, али је он, код свих ових особина које чине људе сјајним политичарима, остајао на врху свога политичког друштва, доминирао масама и бриљантним особинама ових људи, и док су они у вихорима бурног политичког живота падали лево и десно и заостајали на путу, побеђени или уморни или разочарани опором прозом политичког живота, Пашић је остајао у свом животу као стари храст, на коме су политичке борбе остављале трагове, али им је одолевао…

Ослобођењу нашег народа био је сав предан

Пашић је био мудар, врло мудар човек. Он је имао владу над својим осећајима, он је био хладан посматрач прилика и догађаја. Он је био велики практички резонер. Од својих погледа, у разним проблемима политичким и социалним, он није правио политичке доктрине, али је у једном великом питању државном и националном, још из раније направио своју доктрину. Ослобођењу нашег народа био је сав предан, никад колебљив, никад малаксао; ова је доктрина постала део његовог бића, и њој је остао веран целог живота.

Кад се површније гледа, могло би се рећи: Пашић је више био човек унутарњег политичког живота, човек партијски, човек клубова, Скупштине. Али је Пашић увек гледао преко ових средина, и чим би се из њих уклонио, предавао се сав питањима великих спољних интереса и односа, спољних опасности којима смо изложени географијом и историјом. И у годинама рата, и на Крфу, и доцније, није марио Скупштину, њихову говорљивост, и тај рад изгледао му је много пута као један беспослен узалудан посао, како се изводи и ради, нарочито на Крфу, Скадру и за време рата. У овим спољним питањима био је куражан човек. Он је имао снагу да у политици чини потезе, јако опрезно, с пипањем, разгледањем са сваке стране, али потезе који су земљу судбоносно ангажовали. Он је често и ношен догађајима, али ухваћен у бури страшној и снажној он није губио главу, он се одржао несломљен, неизгубљен, не тражећи да одговорност у великој националној несрећи, да узроке њене дели с ким.

Стојан Протић, способни и одани сарадник Николе Пашића до пред крај Пашићевог живота, када се с њим разишао

Политика је, нарочито код политички младих народа, великим делом област страсти. Политичка тела, Скупштине, клубови, скупови, доминирали су најчешће страстима. живећи у оваквом политичком животу пола столећа, Пашић је чинио прави контраст овој политичкој атмосфери. Хладан и миран, без жара и пламена, он је био јако способан за практична политичка размишљања и рачунања, политичке дедукције, и оно што иде напоредо с овим, он није био брзо покретљив. Изгледа да је овај контраст инпоновао немирној и брзој, политички младој маси. За скоро пола столећа он је имао пријатељство народа, оно интимно пријатељство које се сатоји у томе: хтети исте ствари и одбијати исте ствари.

Као и сви велики државници који су годинама стајали на политичкој позорници и утицали на судбине своје земље, и Пашић је био јако нападан и његов карактер оштро посматран. То је увек са државницима и политичарима, јер вештина управљања државом тражи и карактер и дух човека, меће у акцију и испољава целог човека, и његову моралну и његову интелектуалну страну…

Пашићев мото: све треба узимати озбиљно, ништа трагично

Политичари и државници су на раду са свим својим особинама, политичка борба тражи целог човека, па је природно што су нам и Пашићеве особине добро познате. Он је имао лепу и тиху нарав, он је имао тако згодан темпераменат, да су то биле велике особине његове, које је сачувао до краја живота. Било као део његове природе, било као резултат његовог ума и размишљања, као његова мудрост, тек, он се у пуној мери владао и управљао по оном мудром правилу за државнике: све треба узимати озбиљно, ништа трагично…. Историја Пашићева живота, то је историја највеће, најважније и најстарије политичке партије у нашој земљи, а обе се ове историје не могу одвојити од историје њихове Отаџбине, за коју су нераздвојно везани…

Да је Пашић напустио политички живот пре три четири године, или да је умро пре четири године, данас би био хладније, објективније и симпатичније цењен. У последњим годинама снага је попустила, старих пријатеља нестало, многобројни велики проблеми и задаци иставили се пред земљом, а Пашић је доста тешко све то схватао, јер су патње и године оставиле трагове на његовом животу.

Велику погрешку учинио је што се лишио старог и искреног сарадника пок. С. Протића, који би му у овим данима после ратова био од огромне помоћи, и као коректив многих радњи, у партији и држави, које би сачували сву страну живота Пашићева и ублажиле његову гордост и свемоћ партијску развијену у последњим годинама због великих заслуга његових. Тако би и последње године живота овог заслужног државника биле лакше и пријатније. Али ће историја казати и добре и слабе стране његове, и мане и врлине, оценити све то, и уверен сам, ставити Пашића на место највећих наших државника и патриота” – закључио је Миша Трифуновић свој текст о Николи Баји Пашићу.

0 0 votes
Article Rating

Related posts

За СПЦ неприхватљив  Предлог закона о истополним заједницама

Prenosimo

Да ли је и Србија коначно нашла своју црвену линију за КиМ?

Prenosimo

Фудбал и клубови постоје због љубитеља фудбала и навијача

Gost autor
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
0
Would love your thoughts, please comment.x