Балкан и суседи Србије, Гост Аутор, Друштво, Истраживања-Досије, Политика, Свет (планета), Слободе, Србија

Срби од Броза никад у историји нису имали већег злочинца

Борова шума се осушила на Брду Мира у Горњем Милановцу јер је изникла из људских костију (Споменик интернирцима страдалим у Норвешкој, дело Ж. Максимовића у Горњем Милановцу)

Како су комунисти Србију и Србе уписали у свакоруке – ратне губитнике

  • Право на рехабилитацију и право на истину
  • Закон може бити сакат, али се истина не да осакатити
  • Предлажем Србима и њиховим ошамућеним правницима да покушају објаснити како се на сатирање Срба може гледати као на борбу за њихово ослобођење. Утолико пре што је Броз све време ратовао за Хитлера, а не против њега
  • До српских правника те истине никако не стижу и треба се надати да ће једном и они схватити да Срби од Броза никад у историји нису имали већег злочинца. Србима то, истина, неће помоћи јер се од његових злочина више никад неће ни опоравити, али би макар српске правнике могло поучити да би се закони могли заснивати и на – истини.

 Пише: др Драгољуб Петровић, лингвиста и слависта

Више јавно тужилаштво у Ваљеву оспорило је „решење Вишег суда у овом граду“ којим је рехабилитован Никола Калабић наводећи да „одлуке Државне комисије за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача у Другом светском рату, од марта до септембра 1945, које су се односиле на Н.К., нису донете супротно начелима правне државе и стандардима људских права и слобода,“ при чему је та „Државна комисија Калабића прогласила за ратног злочинца, а те особе немају право на рехабилитацију“ (Калабић је тада окривљен за злочин у Друговцу, као што ће Дража после бити окривљен за злочин у Вранићу).

Схватањима ваљевског Вишег јавног тужилаштва вероватно се не може оспорити заснованост на закону, али се мени чини да је овде много битније питање да ли су та схватања заснована на истини. Народско осећање за морал и правду с те је стране непоткупљиво и оно вели да закон може бити сакат, али да се истина не може осакатити, при чему ће се у нашем случају показати да је „сакат“ макар Закон о рехабилитацији јер као потоњу правну истину узима „налазе“ (прикладнија би била нека мање елегантна реч) Државне комисије за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача у Другом светском рату.

Сакат је правни акт који Калабићу оспорава право на рехабилитацију.

Неко објективније истраживање, наиме, могло би изнети на површину мноштво разлога да се у те налазе пре посумња него да се у њих поверује, а ја овде од њих наводим само два: 1) ту је Комисију формирао ратни победник и 2) за њеног предводника истурио личност чији је морални хабитус био проблематичнији од многих који су га на ту позицију истурили. Ту су истине, дакле, одмераване „одока“, тј. преко нишана, и закон који се на њима заснива може бити једино „одокативан“, тј. сакат, а макар осакаћеним мораће се сматрати и сваки правни акт који се из таквога закона изводи, па и онај којим ваљевско Више јавно тужилаштво Калабићу оспорава право на рехабилитацију.

Не може се оспоравити право на рехабилитацију Николи Калабићу

Довде – уопштено, а даље ћу покушати да своја схватања конкретизујем и да покажем како су „ратни победници“ од 1944. Србију и Србе упис[ив]али у свакоруке – ратне губитнике.

  • Док су Срби имали своју световну и духовну власт, они су били неуништиви, а њихов слом почео је пошто су „протерали Турке“ и упали у канџе „модерне западне демократије“ у оном облику којим је амерички председник В. Вилсон, уз помоћ Троцког и Лењина, 1917. сломио Русију; та је „демократија“ Србима стигла две године касније и одмах најавила да ће се на њеном удару наћи једино Срби, најпре они „западни“ (који ће отуда бити „протерани као окупатори“), а потом и сви остали. Догодило се, међутим, да тим „демократама“, тј. комунистима, овде није био „припремљен терен“ (као што у Русији јесте) и они су били потиснути у илегалу – да би се пред почетак Другога светског рата појавили као кандидати за борбу „против српског хегемонизма“, тј. православља. Други ће зналци разјаснити где је та стратегија „разрађена“, али су њене прве назнаке уобличене кад су Енглези ултимативно затражили да се Срби повуку из Скадра који су (као своју стару престоницу) ослободили 1912. године (после се показало да су се Беч–Берлин–Лондон–Ватикан (и ко зна још које силе?) „договорили“ да тај простор оставе Арбанији и да на тај начин Србија буде одбачена од мора (то је откриће, сасвим недавно, млада бугарска историчарка Теодора Толева, по свему судећи, подмирила главом: неке се историјске истине не смеју откривати, а њихови благајници у својим настојањима да их „одбране“ умеју бити врло неселективни и једноставно их решавају – или метком или отровом).

    Да ли је убијена млада бугарска историчарка Теодора Толева
Сарадња партизана са Немцима
  • Срби су 1941. године, вероватно први пут у историји, ушли у рат – подељени: комунистички окупатори на своју су страну повукли сав српски друштвени и морални талог, као и оно што је пуштено из затвора (да не би изгинуло под немачким бомбама); све се то, дакле, уписало у комунисте и постало окосница Брозових јединица, а њихове „прослављене команданте“, по молби Коминтерне и Павелића, испоручио је Хитлер из својих затвора и омогућио им да стигну тамо где ће за борбу против Срба бити „најупотребљивији“.

О људском профилу Брозових „подупирача“ помињем тек покоју појединост: неки његови генерали „вољели су да стријељају“, неки да бацају у јаме и заробљене непријатеље и домаћу нејач, а неки „умник“ да потписује налоге за хапшење свих кандидата који би му „засметали“ да сâм предаје све филозофске предмете на одговарајућем факултету Београдског универзитета и да, узгред, буде члан Суда части на том Универзитету, али и предводник оне Државне комисије за утврђивање ратних злочина, Др Душан Недељковић – која је напред поменута; други су се својим злочинима хвалили као нечим најобичнијим: један да је заслужан за смрт скоро 60.000 људи (и да је од тога броја својом руком побио 22.000), други – да је побио само 2.000, трећи – да је побио исто толико људи, али да је успео да повали и исто толико жена. Итд.

  • Како су се комунисти „играли револуције“, могу показати неке просте чињенице; они су се до краја 1941. помало „чаркали“ с Немцима, изазвали репресалије у Краљеву, Крагујевцу и другде (то је остало записано као „немачка формула »1=100«“), а после се преселили у НДХ, да би се „измакли“ од Немаца и са својим усташким савезницима што темељитије сатирали „западне Србе“. Ту своју „народноослободилачку“ стратегију они су формулисали и у наредби од 27. дец. 1941. у којој веле да неће ратовати ни против Немаца ни против усташа и да су „четници једини њихов непријатељ“; и ту наредбу поштовали до јесени 1944. кад су кренули да се сретну с руским трупама и да на њиховим тенковима „ослободе“ и Београд и Србију од све њихове домаћинске, економске и интелектуалне елите (само је кроз Забелу после прошло 86.000 српских домаћина, многима се гробови не знају, али се зна да су закопавани плитко – да би им пси могли развлачити кости).
Главни непријатељи партизана били су четници
  • На поштовање те наредбе, неколико недеља касније, упозоравају и Ђилас и Вл. Бајица наређујући „командантима и политичким комесарима са подручја Колашина, Мојковца, Берана, Бијелог Поља и Андријевице, да одмах без размишљања или тражења неких додатних објашњења под хитно организују напад на васојевићко племе јер су они велики Срби. Њих треба најстрожије казнити тако убијајући све редом, све за кога се зна да није за нашу идеологију. Не руководећи се на пол и старост, жене и дјецу, не питајући никога за кривице. Куће конфисковати, а потом запалити. Стоку заплијенити. Уколико би неко од партизанских војника покушао да не поступи по овој наредби, команданти имају такве на лицу мјеста стријељати. Приликом напада на Васојевиће партизанска војска мора добро водити рачуна да не дође до сукоба између њих и окупаторске војске, коју наше партизанске јединице не смију да нападају, придржавајући се строго наредбе врховне партизанске команде издате 27. 12. 1941. године, а са којом су упознати сви команданти, политички комесари и повјереници. Ову наредбу издаје руководство КПЈ за Црну Гору, Боку и Санџак“. Не знам колико су тада Ђилас и Бајица побили Васојевића, али је остало сведочанство неких бораца Четврте крајишке бригаде да се та наредба „поштовала“ и 27. јула 1944. кад је њихова јединица била повучена из села Велике (општина Плав) – да сутрадан не би „покварила посао“ 21. С.С дивизији „Скендербег“ (или је, недајбоже, онемогућила) да спали тај крај и покоље много стотина деце, жена и стараца.
Име Милована Ђиласа, партизанског руководиоца, помиње се у многим злочинима као наредбодавца или извршиоца
  • После „ослобођења“ Београда Ј. Броз је одмах (показаће се касније да је то учинио у договору с Немцима) отворио „Сремски фронт“, тамо се његови генерали играли „фронталног ратовања“, за то време он уређивао Бели двор за своју резиденцију, а немачке трупе са Блиског истока и из Грчке извлачиле се према Аустрији, да тамо пред „својим“ западним савезницима положе оружје; на почетку те „епизоде“ Броз је руске трупе упутио преко Бачке да на Батини пређу Дунав и да их тамо изгине 15.000, а није их пустио да у Срему спрже немачке положаје и преко Драве пређу у Барању: било му је много важније да поштује договор с Немцима него колико ће хиљада руских војника остати у Дунаву, а тада не би имао ни прилику да на Сремском фронту постреља 80 (или 180) хиљада српских голобрадих дечака – да би могао поломити њихове родитеље као своје „идеолошке непријатеље“.
Сурове преваре партизана према четницима
  • Тиме је Броз само наставио тамо где се зауставио на Неретви у марту 1943: кад су се његове јединице нашле пред уништењем, његов „преговарачки тим“ договорио се у Загребу да партизане пусте на другу обалу реке, да тамо разбију 20.000 четника (и побију не зна се колико хиљада нејачи која их је пратила); Немци поштовали споразум, партизани данима прелазили преко Неретве, пренели 4.500 рањеника, разбили четничке снаге, чекали искрцавање „западних савезника“ на Јадрану, а за то време Немци их опет опколили, сатерали на Сутјеску и тамо опослили оно што су пропустили на Неретви (урачунавајући у то и оних 4.500 рањеника).
  • Тако су, дакле, изгледали Брозови трговачки аранжмани с Немцима, а у мањем обиму они су се слично уређивали и с усташама. Преносим овде и о томе неке своје раније записе: партизанске команде имале су обичај да на усташе пошаљу јединице састављене само од Срба, при чему би усташама унапред јавили да се спреме и дочекају напад. И тако је од 114 бораца „Нитоњине чете“ на Удбини 3. јуна 1942. остало живих само 12; у нападу на Косињ у Лици 31. јула исте године тако је изгинуло 350 бораца, а месец дана касније, на истом месту, усташе су покосиле 650 мобилисаних Срба.
Никола Плећаш Нитоња, четнички комадант из Лике, још увек живи сведок партизанских злочина сведочи о ужасима партизана
  • Или: партизани су то тамо умели радити и друкчије: док су делове својих јединица сла­ли у борбу против четника, дешавало се да их понекад „пошаљу и у шетњу“ – да би усташама омогућили да на дру­гом месту изврше покољ незаштићеног српског становништва. Тако се догодило да су у децембру 1942. године, док су се две партизанске бри­гаде бориле против четника у Босанском Грахову и по запад­ној Лици, а трећа бригада бесциљно шетала по Кордуну, усташе упале у српска села Јошане, Пећане, Ви­сућ и Селиште и поклале око 900 деце, жена и стараца.
  • Или: августа 1942. године усташка црна легија стигла је на Купре­шко поље у исто време кад и Броз са партизанским јединицама; Срби су рачунали да ће им партизани стати у одбрану, али је Тито наредио команданту Четврте пролетерске бригаде Пеку Дапчевићу да, „уколи­ко усташе стигну у купрешка села да им се не супротставља. Нека се сељаци сами бране“. Усташе су поступиле по Брозовој жељи: поклали су и тамо још 300 Срба и попалили њихове домове.
Најстрашнија убиства српске деце и жена од стране партизана
  • Или: потресни су и још неки Брозови „западни подвизи“. Један је од њих онај кад су партизани 26. септембра 1942. „блокирали четничке позиције око Метка. Пошто се четници нису хтјели предати, комунисти су похватали њихове жене и сестре и истурили их испред себе у фронталном нападу на четничке положаје… Четници у таквој ситуацији нису могли ни хтјели да пуцају на своје и одлучили се на предају, јер су им комунисти дали »часну ријеч« да им се неће ништа десити. Само двојица четника нису им повјеровала (па) су успјела да се пробију кроз блокаду… Сви остали били су уморени грозном смрћу: главе су им комунисти одсијецали коцима и тупим оруђем“. Тако је побијено 59 људи, међу њима и две жене, а такав образац ратовања партизани су преузели из Француске револуције када су жене и деца истурани „као прва заштитна линија испред републиканских трупа“.
  • Сличним су се вештинама комунисти хвалили и на другим странама, а ја им овде помињем тек један јединствен подвиг: они су живо дете могли – испећи на ражњу. И томе додајем и један њихов посебан злочиначки таленат: њима је мало да убију, да закољу, да баце у јаму – они хоће да масакрирају мртве, да их черече, да им секу полне органе и стављају им их у уста. Такве су таленте они потврдили у Љуљацима 1941. кад су побили па потом масакрирали једну мању санитетску јединицу и изазвали ону напред поменуту „немачку формулу“ – коју је главама оверило много хиљада Срба, а ваља подсетити и на то да су некад Немци знали Србима подићи и споменик за витешко ратовање!
  • А. Спепинац и В. Бакарић на накој свечаности 1945, наставили су сарадњу из Другог светског рата
  • Или: током зиме 1943. Брозове јединице одступале су из Лике преко Петровца, Дрвара и Грахова у правцу Ливна и Гламоча, у његовим „колонама смрти“ било је много мале деце и Броз их се осамдесетак њих решио тако што их је затворио у једну зграду испод врха планине Шатор и тамо их запалио; у исто време с Баније и Кордуна 60.000 деце, жена и стараца претерано је у Босну и од њих је 40.000 тамо поумирало од хладноће и глади, а око 700 старих и болесних, који се нису могли укључити у избегличку колону, осуђено за „сарадњу с окупатором“ и пострељано.
  • И о таквим комунистичким подвизима онај напред поменути Никола Плећаш-Нитоња оставио је запис да је „само на територији мале Лике Партија побила 15.000 Срба, који су сахрањивани у масовним гробницама, углавном у Подлапачи, Лаудовом Гају и на Каменском“.
Јосип Броз главни организатор и извођач свих злочина против четника и српског народа
Бакарић и Јасеновац, Броз и Степинац
  • Свим појединостима о којима овде говоримо могли бисмо, међутим, додати и – Јасеновац: њега, истина, јесу држале усташе, али га је обезбеђивао В. Бакарић будно пазећи да неком својеглавом команданту бројних српских јединица које су се око Јасеновца мотале не падне на ум идеја да логор нападне; такву је могућност најпре поменуо Никола Демоња. Бакарић је одмах одбио, Демоња предлог неопрезно поновио кад је сазнао да у логору има само 106 кољача и одмах му је „у потиљак објашњено“ зашто то не треба чинити (после је Демоња проглашен за „народног хероја“, а Јасеновац као у најбољим данима функционисао и кад су сви Хитлерови концентрациони логори били затворени и крематорији погашени).
  • Ј. Броз и В. Бакарић одржавали су контакте и са А. Степинцем, са њим је Бакарић славио и ослобођење Загреба, после се Степинац „нешто копрцнуо“ па су га „мало осудили“ на кућни притвор док су, рецимо, бискупа ђаковачког Антуна Акшамовића, којега је она Државна комисија прогласила за ратног злочинца, одмах помиловали, а некако пре упокојења (1959) Броз га одликовао Орденом братства и јединства првог степена; друкчије се тада поступало са српским епископима па су неки остајали без глава, а некима помагано да пре времена умру (тада је, рецимо, митрополиту Јоаникију Липовцу комуниста Василије-Чиле Ковачевић донео чашу још топле крви да се „причести“ – пре него што га је убио у некој јарузи под Букуљом, а помиње се да би то могло бити и у качерском Широковцу).
Јоаникије Липовац, митрополит црногорски, свирепо убијен после Другог светског рата од партизана
  • Ратно сатирање западних Срба једнако је успешно после рата настављено и на српском истоку па се у једном тренутку Ранковић могао похвалити да је од 1945. до 1951. године смакнуто 586.000 „народних непријатеља“, али се не може знати шта све у ту цифру улази будући да је другде речено да је за много послератних година ислеђивано, терорисано, шиканирано три и по милиона Срба и да се сваком шестом од њих не зна ни гроб, не зна се да ли се тамо рачунају десетине хиљада Срба које су Енглези из Аустрије вратили Брозу да их покоље од Кочевскога рога до тенковских траншеја око Дравограда, или 30.000 присилно мобилисаних дечака 1944. који су из источне Босне позвани да се врате у Србију и 13–20. маја 1945. стигли само до јама око Фоче, а тамо им се, почетком августа исте године, прикључило и 25.000 деце од 7–15 година која су се враћала с неке друге несрећне адресе; и не зна се да ли се тамо рачунају и оних 57.000 голооточких мученика или они које су Ђилас, Крцун, Шане, Ратко и дружина положили у оних 215 „Лисичјих потока“ за које већ нико не зна ни где су се налазили или су на њима изграђене градске четврти, стадиони, шеталишта, паркиралишта; или излетишта на којима се шума почиње сушити па се покаже да је изникла из људских костију (као, рецимо, на Брду мира код Горњег Милановца где су тајно били сахрањени невино убијени симпатизери четника од стране партизана).
  • Броз је 2. јула 1943. под своју заставу позвао усташе и до 6. априла 1944. њему их се прикључило само 80.000, али је он био незадовољан одзивом и после неколико месеци свој позив поновио и осталима. Не зна се колико их се касније уписало у комунисте, али је познато да су остаци оне чувене усташке пуковније Марка Месића (која је била послата да подупре Немце под Стаљинградом), после тамошњег слома, за руским трупама стигли као „Југословенска ослободилачка бригада“, да покоље Срба настави и уз Западну Мораву и да српским телесима окити сваку бандеру макар од Младеновца до Београда (а да после српску децу „васпитава“ и на Сремском фронту).
Милош Минић наредио злочине у Вранићу
Злочинци Благоје Нешковић и Милош Минић
  • Николу Калабића она „горепоменута Државна комисија“ означила је као ратног злочинца и можда је он заиста одговоран за злочин у Друговцу; Благоје Нешковић и Милош Минић приредили су („наредили“) злочин у Вранићу и за њега Минић одговорним огласио и Дражу и Калабића (своју улогу у злочину „заборавио“, а Благоје се није сетио – да му „заборавност освежи“). И тако смо се нашли пред чудном „једначином“: Дража и Калабић проглашени су за ратне злочинце због убиства 150 Срба, а Броз – који се деценијама убијањем Срба једино и бавио и на свој их рабош нанизао макар два или три милиона – уписује се у њихове „ослободиоце“.

Без обзира на то што је „идеологија“ у чије је име то изведено одавно означена као злочиначка и забрањена тамо где је уобличена: кад је, наиме, „комунизам“ после Другога светског рата најавио могућност да се врати својим америчким творцима, они „своје дело нису препознали“, неколико његових најпознатијих представника посадили на електричне столице, а после Д. Ајзенхауер (председничким декретом од 24. авг. 1954.) ту памет забранио као злочиначку – она је била „добра“ за разарање других, али не и за домаћу употребу.

Благоје Нешковић наређивао злочине над невиним људима

До српских правника те истине никако не стижу и треба се надати да ће једном и они схватити да Срби од Броза никад у историји нису имали већег злочинца. Србима то, истина, неће помоћи јер се од његових злочина више никад неће ни опоравити, али би макар српске правнике могло поучити да би се закони могли заснивати и на – истини.

Подели:

0 0 votes
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments