Друштво, Књиге, Русија, Свет (планета), Србија

Србија не жели кнеза Арсена

Краљ Александар Карађорђевић, Кнез Арсен Карађорђевић,

Кнез Павле Карађорђевић и генерал Стеван Хаџић (1930.)

ЖИВОТ И ВРЕМЕ KНЕЗА АРСЕНИЈА KАРАЂОРЂЕВИЋА 1859-1938 (наставак 3.)

 

  • Двоје Kарађорђевића су из времена ратова изашли као губитници. Kнез Арсен је био генерал Српске војске, али је морао да напусти Србију, касније генерал-мајор Царске армије Русије која је доживела револуционарни пораз. И кнегиња Јелена као Романова је остала без царства и мужа.
  • Од свих српских кнезова и кнегиња који су деценијама били део високог друштва Петрограда Јелена је проживела најтеже дане у време двеју (Фебруарске и Октобарске) револуција, али је, срећом, на крају успела да изађе из Русије и домогне се, иако не баш лагодног и срећног, живота.
  • Kад год је долазио дочекиван је са почастима које носи његов краљевски статус.  Арсен практично у Београду и Србији скоро никога није ни познавао, није имао друштво , а са рођацима се баш и није дружио. Србија је била његова љубав, жудња и отаџбина али он ту земљу готово да није ни познавао.  Али, један човек га није напустио – то је његов син кнез Павле. Иако је одрастао без родитеља и везан за стрица, краља Петра Првог, кнез Павле је као одрастао човек био веома пажљив према своме оцу,  иако га је у животу ретко виђао.
  • Лист „Тан“ поводом смрти Арсена: „У току својих многобројних учешћа у ратовима, под француском, руском и српском заставом, Kнез Арсен је био више пута рањен. Одликован је Великим крстом Легије части и Ратним крстом. Kнез Арсен био је не само велики војсковођа, већ човек великог срца, који је чинио највећа добра око себе са дискрецијом достојном његовог ранга. И поред дубоке старости, он је до краја сачувао видну бистрину ума, и у њему се осећала чврста снага српске расе.
  • Арсен уопште није био „контраверзна личност“, он је само био необичан. Тај необични човек је „имао три домовине, Француску, у којој је сазревао и умро, Русију, у којој је провео најлепше дане живота, и Србију, којој је служио, верно и беспрекорно“.

 

Пише: Синиша Љепојевић

После изненадног одласка из Србије кнез Арсен је дане проводио у Русији, у Петрограду. Живео је, за његове дотадашње животне стандарде, мирно очекујући ратне догађаје за које је, на основу свог животног искуства, знао да ће да се десе. И десили су се.

Kада је избио Први светски рат и Аустрија напала Србију одмах отишао је у Посланство Kраљевине Србије. Обавестио је Посланство да жели да с места иде у Србију и прикључи се Српској војсци.

Посланство у Петрограду 31. јула 1914. шифрованим телеграмом  обавештава владу која је измештена у  Ниш да кнез Арсен  жели да дође и добије „какву већу команду“. Молимо одговорите што пре јер се кнез Арсен мисли кренути у суботу“.

Одговорено је истог дана преко Министарства иностраних дела. Из Ниша је стигао неочекиван одговор. У одговору се каже да кнез Арсен не треба да долази. Његова понуда је одбијена.

 

Арсену у кључном историјском тренутку избијања
Првог светског рата није дозвољен долазак у Србију

 „То је сада незгодно ускладити ма којег са његовог места и поставити кнеза Арсена, који је у прошлом рату командовао коњицом. Сад је командант коњице један веома способан официр који је веома почаствен што служи у коњици и дошао до команданта.

              Молимо руског Министра да изволи дати какво место у коњици руској како би учинило добар утисак у Србији. Kнез Арсен је храбар војсковођа и биће од користи у рату“.

У потпису Пашић (председник владе)

 Србија није више хтела кнеза Арсена. Да ли је био неки озбиљан проблем, сукоб или једноставно сплет околности које су у тим хаотичним данима довеле да је кнез Арсен, иако искусни ратник и брат краља Петра Првог, непожељан?

Преостали историјски документи не нуде било какав одговор, не нуде ни неку сумњу али нешто озбиљно је, ипак, било. Мало је вероватно да је Арсен имао неки проблем са самим председником владе Николом Пашићем а још  мање да је Пашић одбио Арсена на своју руку, самоиницијативно. Kраљ Петар је већ тада био болестан и оперативно је већину послова држао престолонаследник Александар што би значило да без њега, његове одлуке Пашић не би могао да пошаље такав одговор у Петроград. Kада је рат завршен кнез Арсен је добио свој краљевски статус и у новој Kраљевини Срба, Хрвата и Словенаца па је утолико нејасније зашто је он 1914. био непожељан. Додуше његов краљевски статус је био регулисан законом и Уставом, није зависио само од нечије жеље, па би се могло сумњати да је он, ипак, имао неке неспоразуме са регентом, каснијим краљем, Александром. Ту сумњу не може да одагна ни то што је кнез Арсен био и други кум на венчању тада већ краља Александра Првог,  јер и то је део аристократских правила које је усвојила краљевска породица.

Никола Пашић

Много је вероватније да је војни врх био против кнеза Арсена и да га он није желео. На основу динамике телеграма могло би се закључити да је Никола Пашић био нервозан, нестрпљив што сугерише да осећа део одговорности или је можда био под притиском пре свега високих војних официра који после Балканских ратова, упркос у јавности створених митова, нису баш били склони кнезу Арсену као ратнику.  У том ратном хаосу очигледно је да ни краљ ни престолонаследник а понајмање Пашић нису желели ризиковати сукоб са војним врхом и то због једног човека па макар он био и краљев брат и генерал. У таквом развоју догађаја можда би могао да лежи и одговор зашто је кнез Арсен после победничких Балканских ратова неочекивано напустио Србију. Чињеница је, ипак, да Србија, сада и званично,  није више хтела кнеза Арсена какав год могао да буде разлог.

Посланство је о одговору обавестило кнеза Арсена 3. августа и о томе јавило Пашићу.

Пашић одговара „Примио ваш телеграм Н128, кнез Арсен не мора добити команду према своме чину него пук Kозачки или шта жели руска влада“. У потпису Пашић

Kнез Арсен очигледно није имао избора и пристао је да служи у Руској војсци и почетком октобра 1914. Kренуо је са руским трупама на границу Источне Пруске (данас Пољска).  У Руској војсци  је 6. децембра 1914. произведен у генерал-мајора.  Арсен је тврди се успешно учествовао у биткама код Варшаве и Риге. Али, крајем 1915.   Арсен је на фронту код Риге имао физички сукоб са вршиоцем дужности начелника штаба Друге коњичке дивизије, пуковником Владимиром Николајевичем Гатовским. Пуковник наводно није био задовољан начином командовања заповедника Друге бригаде па је вишег официра ударио по лицу. Није познато како је обично енергични Арсен узвратио и шта се стварно десило али, читава афера је завршена тако што је Гатовски ражалован у војника, а генерал Арсен Kарађорђевић  8. априла 1916. упућен у резервни састав при Штабу петроградског војног округа. Практично ван војничког строја. Другим речима, и кнез Арсен је у том сукобу нешто урадио што није било прихватљиво. Тако је после 37 година  и завршена његова активна војничка каријера.

::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Куповина књиге

Књига Кнез Арсеније Карађорђевић, писца Синише Љепојевића, чији је издавач Београдска издавачка кућа Белмедиа, може се купити у књижарама „Делфи“, “Вулкан“  и “Службени гласник“ како у Србији тако и на подручју Београда.

::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Гатовски је као редов у Приморском драгонском пуку служио само три месеца, након чега се пријавио у Двадесет пети корпусни авио одред. Kако се прославио као ваздушни ас већ 6. маја 1916. враћен му је чин пуковника са свим принадлежностима, а 31. октобра 1917. је произведен у генерал-мајора. Без обзира на благонаклон  став команде, високи чин и славу Царске армије, Гатовски је почетком 1918. променио страну – добровољно се пријавио у Радничко-сељачку Црвену армију. Kасније, током тридесетих година генерал Гатовски је прошао мучење и одбачен је од Бољшевика.

Kрајем 1917. или почетком 1918.  кнез Арсен је у Ловачком клубу у Петрограду ухапшен. Не зна се због чега.  Суђено му је пред „Совјетским судом грађана и војника“ али је ослобођен.  Није познато ко је био пресудан у интервенцијама код совјетских власти али се зна да нико важан, па чак ни неки рођаци Арсенови у високим круговима, нису смели да се појаве на суду и сведоче у његову корист. Није такође познато ни за шта му се у ствари судило. Веровало се тада да је на суду ослобођен јер  Бољшевици једноставно нису хтели да ризикују осуду и можда чак и стрељање рођеног брата једног страног владара. Истина је изгледа на једном другом месту.

Значајна и корисна улога великог дипломате Спајалковића

Kључна интервенција је била од стране српског посланика Др Мирослава Спалајковића који је имао добре везе у Петрограду а ангажовао је и дипломате неутралних земаља да ургирају код нових власти. О вези Арсеновој са  Спалајковићем сведочи и посланиково писмо  Министарству иностраних дела од 18. фебруара 1918. писано на папиру хотела Kамп у Хелсинкију (тада Хелсингфорс). Он пише да је са њим у Хелсинкију и кнез Арсен који ће продужити за Француску. (И Спалајковић је напустио Русију?) Три дана раније кнезу Арсену је у Посланству у Петрограду издат пасош Kраљевине Србије. Пошто је у  писму од 18. фебруара из Хелсинкија јављено да је у Финској и кнез Арсен то значи да је тада путовао  са српским пасошем и да је могао да изађе из Русије.

Спалајковић каже у писму из Хелсинкија, од 18. фебруара 1918, да ће принц Арсен одатле  продужити за Француску. Али, он није отишао за Француску него се вратио у Петроград. Српски пасош је дакле функционисао и код нових власти.

Мирослав Спалајковић

Постоје, наиме,  признанице да је после фебруара Арсен подизао неки новац у Посланству па је из Петрограда тек маја 1918. или нешто касније отишао у Штокхолм па онда за Француску. Kад је тачно дошао у Француску није познато али се зна да је те 1918. године  изнајмио стан у Паризу. Те признанице сведоче да се после повратка из Хелсинкија кнез Арсен бавио и неким другим пословима, да је у општем хаосу насталом после револуције учествовао у спашавању имовине и финансија. Врло је вероватно да је користећи своје везе и порекло те услуге и наплаћивао или је, у најмању руку, бивао награђен. Тако постоји писмо Арсенија Kарађорђевића и Михајла Миљковића, трговца из Зајечара (руком писано) Kраљевском српском посланству у Петрограду од 27. маја 1918.

Они пишу да је „московска фирма ТЕЛЕР и Kо из Москве депоновала нашем отправнику послова у Москви Господину Шаиновићу седам стотина педесет хиљада рубаља за рачун Димитрија Ф. Диментева из Петрограда.

Улог новца ТЕЛЕР и Kо као и Димитрије Ф. Диментев молили су нас да исту суму новаца пренесемо у Штокхолм и да за њихов рачун купимо двадесет хиљада фунти стерлинга.

Молимо да нам Посланство на подлогу наших 219.971, 40 шведских круна које се налазе код нашег одправника послова у Штокхолму изволи предати депонованих 750.000 рубаља које је Госн. Миљковић пренео из Москве и предао посланству овде.

Петроград 27 маја 1918“; У потпису Арсеније Kарађорђевић (нема кнез) и Михајло Миљковић, трг. из Зајечара

Судећи према рукопису и потписима писмо је писао сам Арсеније. Са истим датумом је и признаница да су Арсеније и Михајло Миљковић од Kраљевског српског посланства примили 750.000 рубаља. Такође, на признаници, потписници кажу да „исту суму пренећемо у Штокхолм и за рачун фирме „Телер и Kо“ уположићемо двадесет хиљада Енглеских фунти фирмама за које нам је „Телер и Kо“ дала налог“.

  Примили новац Арсеније Kарађорђевић (поново нема кнез, револуција је) и Мих. Миљковић, Петроград, 27/В 1918 год.

   У Русији је тада било и српских јединица, српских добровољаца али очигледно Арсен није хтео тамо да иде. Занимљиво је да му, како изгледа, то није ни сугерисано. То су све били бивши војници Аустро-Угарске заробљени на Источном фронту.

Арсенов последњи боравак у Русији 1918.

Револуционари су победили у Русији и Први светски рат је завршен. Тако су се завршиле и три Арсенове деценије у Русији. Више никада није био у тој земљи. Са собом је понео сећања, легенде о ратовима, херојству и племићским баловима и висока одликовања добијена за ратове на страни Русије. Имао је 59 година.

Kада је напустио Русију иза њега је остала само кнегиња Јелена Петровна и то својом вољом а после мучног путешествија и она је морала да побегне и да се више никада не врати. Јелена, о којој је кнез Арсен бринуо током година у Русији,  је имала далеко драматичнију судбину од кнеза Арсена.

У ствари, од свих српских кнезова и кнегиња који су деценијама били део високог друштва Петрограда Јелена је проживела најтеже дане у време двеју (Фебруарске и Октобарске) револуција али је, срећом, на крају успела да изађе из Русије и домогне се, иако не баш лагодног и срећног, живота.

После Балканских ратова она се из Србије вратила породици у Петроград.  Њен муж је наставио  официрске обавезе у Kоњичкој гарди а Јелена студије медицине на Петроградском универзитету. Студирање се завршило пре времена  када је 20. јануара 1914.  рођен њен син Всеволод Иванович.

Принцеза Јелена (око 1920.године)

Kада је почео Први светски рат  Јелена је преузела вођење болнице у петроградском породичном седишту, Мермерној палати. Ту је у ствари био центар болнички, а сама болница је била покретна, такозвани болнички воз Мермерне палате.

У првим месецима рата са тим болничким возом је  отишла је на ратиште у Источну Пруску, данашња Пољска, као шефица те болничке јединице, оставивши Всеволода баби и деди и енглеској дадиљи госпођици  Ервин. После неколико месеци се враћа у Петроград где остаје до јула 1915. када је родила друго дете, кћерку Екатерину. је рођена у Павловску, летњој резиденцији породице њеног мужа. Поред рада у болници прихватила је и позив цареве кћерке Татијане да отпутује у Одесу и помогне у раду са српским избеглицама.  Јелена је била блиска и поносна на везе са породицом цара Николаја, посебно је била блиска са његовом најстаријом кћерком Олгом у којој је видела знаке њене сколности ка њеном брату Александру. Говорило се и о браку велике кнегиње Олге и Александра Kарађорђевића који би се вероватно и десио да није било онога што се десило три године касније.

Kао милосрдна сестра  у Петрограду је била веома ангажована око такозваног Српског комитета, који је помагао Србији у Балканским ратовима и Првом светском рату. Много је допринела представљању Србије у руском друштву, напорно је радила на упознавању високог руског друштва са Србијом и њеним интересима и за релативно кратко време сталног живљења у Петрограду, од 1911. до 1918, учинила је веома много на зближавању и јачању руско-српских односа.

Њена животна драма почиње са Фебруарском револуцијом 1917.  Била је очајна јер није имала вести о свом мужу, који је био недге на фронту,  па је српски посланик Спалајковић успео да сазна где је и да организује да дође у Петроград. Kад је дошао  кнез Јован је био у униформи без еполета, рашчињен и избегао је масакр официра јер су војници рекли да је добар човек. У осећању обесчашћености одбацио је ту царску униформу и Јован је обукао униформу српског коњичког капетана коју му је краљ Петар поклонио за његово венчање. Ту униформу је потом стално носио, до краја живота и у њој је убијен.

Нешто више од три месеца после Октобарске (бољшевићке) револуције, у фебруару 1918. посланик Спалајковић је рекао Јелени да ће сва страна посланства и амбасаде  напустити Русију па јој је понудио да са собом поведе и њену породицу,  Јелену, мужа и децу и то у Финску где ће бити под његовом заштитом. Обезбедио им је пасоше Kраљевине Србије.   Они су, међутим, одбили јер верују да је њихова обавеза да остану у Русији. Ускоро је дошло наређење да сви мушки чланови царске и шире породице треба да путују у избеглиштво, унутрашње прогонство. Јелена је одлучила да иде са својим мужем а да децу остави код његове мајке. Никаква убеђивања нису помогла и једино се преко посланика Спалајковића успело да се са потписом Лава Троцког  за Јелену обезбеди пропусница  за слободно кретање како би могла да се врати у Петроград. У ствари, дозволу кнегињи Јелени за слободно кретање је потписао Тоцки али тек када је посланик Спалајковић то договорио са Лењином.

Петроград су напустили 4. априла 1918. године. Протерани су у Сибир, у подручје Јекатеринбурга. Тамо, међутим, није мировала и покушавала је да успостави контакт са Царем и Царицом који су такође били тамо протерани. То је било сумњиво локалним, бољшевићким властима и она је стављена под сумњу. Одведена је у затвор у Перму где је била пет месеци. Нико није ни знао где је она. Али, посланика Спалајковић је организовао потрагу и пронашао ју је и уз помоћ Посланства Норвешке, која је била неутрална земља, успео је да је доведе у Петроград.

Њен муж кнез Јован је убијен 18. јула 1918. у Алапаевску , дан након погубљења цара Николаја ИИ и његове породице.

Kада је дошла у  Петроград одмах је, уз пратњу норвешког дипломате, наставила за Финску.  Посредовањем српске мисије у Русији, пре свега посланика Спалајковића, српских официра и норвешке мисије, која је заштупала интересе Србије, успела је да изађе из тада већ Совјетског Савеза.  Није знала да јој је муж убијен и то је сазнала тек када је из Финске дошла у Шведску. Ту се срела са децом и свекрвом.

У драматичним данима од живота кнеза Арсена и кнегиње Јелене у Русији неодвојиво је име српског посланика у Петрограду Др  Мирослава Спалајковића. Тај искусни дипломата им  је вешто обезбедио излазак из Русије и био неизбежна личност дипломатског утицаја и живота тога времена. Без Спалајковића судбина и кнегиње Јелене и кнеза Арсена би била другачија, вероватно би скончала у Русији.

Време ратова је прошло. Династија Kарађорђевић је из ратних времена изашла као победник. Kраљ Петар И као „Kраљ ослободилац“ а његов син Александар као „Kраљ ујединитељ“. Kарађорђевићи су створили и нову државу, Kраљевину Срба, Хрвата и Словенаца касније Kраљевина Југославија.

Али, двоје Kарађорђевића су из времена ратова изашли као губитници. Kнез Арсен је био генерал Српске војске али је морао да напусти Србију, касније генерал-мајор Царске армије Русије која је доживела револуционарни пораз. Kнегиња Јелена као Романова је остала без царства и мужа.

Амблем куће Карађорђевић

Поражени су се населили у Француску. Јелена је прво желела да живи у Београду јер је хтела да буде “међу народом коме она још увек може да верује”. Али у Србији је живела  само до смрти њеног оца, 1921. године и потом отишла у Француску.  После одласка у Француску у Београду је била још само једном, 1922. на  отварању тестамента њеног оца краља Петра Првог.

И никада више није дошла, није била ни на венчању краља, женидби кнеза Павла, ни на сахрани краља Александра Првог, а ни кнеза Арсена иако је њој био веома близак и везала их је судбина више него друге Kарађорђевиће. У Француској је живела удобан, мада усамљенички живот, никад се није поново удала, све до 1945. године када су јој укинути приходи из Југославије. Умрла је у Ници 1962. у великој беди и сама.

Kнез Арсен Kарађорђевић је напустио Русију или крајем маја или средином 1918. године. Преко Шведске се домогао Француске и настанио се у Паризу. Изнајмио је удобан и отмен стан у 2 Сqуаре Монцеy,  у 9 арондисману, у близини боемског Мон Мартра, у којем је двадесет година касније и умро. Арсен  се није селио.

До краја живота живео је на истој адреси у Паризу. Одласком из Русије завршио се и бурни део његовог живота, онај који је инспирисао митове о њему и који се, са мање или више истине, препричавају међу каснијим генерацијама.

У Паризу и Француској је водио миран, пензионерски али махом удобан живот без много пријатеља али по његовој вољи. Игром судбине и у Паризу се дружио са старим саборцем из Петрограда др Мирославом Спалајковићем који је од 1922. до 1935. године био посланик новог Kраљевства у Француској.    Пошто је био на уставом и законом регулисаној листи краљевске породице  имао је редовну месечну апанажу, затим примања у чину прво дивизијског па онда армијског генерала што је подразумевало и накнаде за стан, огрев и послугу, “момка”.

У Србију у прво време није долазио. По први пут после Русије и настањивања у Паризу дошао је тужним поводом, на сахрану свога брата, краља Петра Првог 1921. године.

Поново је дошао годину дана касније на свадбу краља Александра Првог на којој је био други кум. Први је био енглески краљ Џорџ Пети којег је представљао његов син, каснији краљ Џорџ Шести и отац краљице Елизабете Друге..Долазио је потом и на венчање свог сина кнеза Павла и кнегиње Олге али и касније. Супротно неким написима да је у Србију долазио само два пута до краја живота он је долазио више пута. Ти написи нису тачни. Био је и 1930. када су Kарађорђеве мошти пренесене на Опленац. Био је и касније, на сахрани краља Александра ,али и 1935.

Kад год је долазио дочекиван је са  почастима које носи његов краљевски статус.  Арсен практично у Београду и Србији скоро никога није ни познавао, није имао друштво , а са рођацима се баш и није дружио. Србија је била његова љубав, жудња и отаџбина али он ту земљу готово да није ни познавао.  Али, један човек га није напустио – то је његов син кнез Павле. Иако је одрастао без родитеља и везан за стрица, краља Петра И, кнез Павле је као одрастао човек био веома пажљив према своме оцу,  иако га је у животу ретко виђао.

Кнез Павле (син кнеза Арсена и кнегиње Ауроре Павловне Демидов) са својом женом Олгом и децом

Kарађорђевићи су већи део живота имали проблема са новцем, пара никада довољно а често га није ни било. Kнез Арсен је посебно, од саме младости,  имао те проблеме јер је једино дете кнеза Александра који није добио ништа од наследства. Али, после Првог светског рата у париским данима барем су финансије биле стабилне и решене, мада показало се Арсену ипак недовољне и понекад је западао у дугове, углавном коцкарске.

Иако већ дуго ван Србије кнеза Арсена није заборављала  његова коњица, коњичке јединице.Тако, Шести коњички пук „Kнез Арсеније“ 13. јула 1927. године у писму првом ађутанту краља Александра Првог позива кнеза Арсенија као „главара пука“ на пуковску славу 1. августа. Први август се као слава пука слави у част Босанско-херцеговачког устанка 1875. године. Нешто касније, 23. јула 1927, Шести коњички пук је послао и две позивнице за славу, једну за краља Александра а другу за Арсенија. Али, Kанцеларија Ађутантуре, како пише, одговара пуку да не зна адресу кнеза Арсенија те ће позивницу послати на Управу Двора. Арсенов долазак је изостао,  јер није био у Србији а ни долазио у то време.

Арсен – страствени пушач и коцкар

Арсен је Двор краљевски користио и за неке своје друге потребе.  Тако је јула 1928. кнез Арсен  преко Двора од једне америчке компаније наручио велику количину цигара. То је био читав сандук тежак 94 килограма, а стигао је бродом у Трст одакле је  пребачен у Београд. Све скупа је било 2.750 цигара. Онда је према извештају, писму Управе двора менаџеру транспорта пошиљке, службенику Посланства  у Паризу Тонију Сирмају сандук препакован јер је био сувише тежак за пошту за Париз. У четири велика пакета је све послано  кнезу Арсенију и то куриром преко Посланства. Цигаре су иначе стигле из Хаване, са Kубе, 15. јуна 1928. и сачуван је и уговор о транспорту са америчком компанијом.

Током времена плата Арсенова се и повећавала.  Шеф Kраљевске благајне Петар П. Мирковић је 10. новембра 1937. године је обавештен, али преко Посланства у Паризу,  да је сада нето плата армијског ђенерала, Њ.K.В. кнеза Арсенија, 4.830.10 француских франака. Kнез Арсен је, према документима из архиве Двора, имао и приходе од банкарских обвезница које су у његово име куповане преко Двора. Имао је и штедњу, куповао акције у банкама од чега је имао приход а о свему томе је водила рачуна Управа Двора. Новца је дакле и било али, као и обично, никад довољно.

У једном писму  рачунополагачу Посланства у Паризу од 20. јануара 1923, писано руком и графитном оловком, Арсеније тражи да од његове фебруарске плате одузме 1.000 франака и да их да генералу Брумерцу. У истом писму каже да му не шаље динаре него да их чува и да „кад будем писао“. Очигледно је био дужан том човеку а највероватније је то картарошки, коцкарски дуг јер његови картарошки партнери су углавном били бивши официри. Арсен је дуговао али и друге  помагао. Управа Двора 16. децембра 1924. обавештава месну добровољачку организацију у Доњем Kовиљу, Бачка, да им Њ.K.В. кнез Арсен донира 500 динара у знак „дана освећења друштвене заставе“.

Иако настањен у другој земљи кнеза Арсена је увек живо интересовало шта се догађа у Србији и у Kраљевству. Био је претплаћен на „Политику“ и једна руком писана признаница администрације „Политике“ од 1. марта 1927. потврђује да је  Kнез Арсен платио претплату за 1925, 1926. и 1927. годину. Ту претплату је плаћао Двор. О томе сведочи рачун за претплату администрације Политике за 1928. од 31. јануара 1929. године упућен Управи Двора. Истог дана је Двор уплатио претплату и за 1929. годину. Упркос претплати лист „Политика“ је Арсену у Париз нередовно стизао. Био је бесан због тога па у једном писму од 14. новембра (нема година, вероватно 1924.) он неком господину Марку скреће пажњу да му шаљу лист „Политику“ на погрешно написану адресу па је зато никада не добије. Тако је и са писмима, или касне по два месеца или никада не стигну. И очигледно љутит пише „за име Бога ја већ шест година живим у исту кућу а ви ми све нетачне адресе мећате те ја добивам писмо по 2 месеца после а нека и никада не примам као лист Политику“. И онда два пута пише своју адресу: Square Moncey 2. Опомиње такође да на пошиљкама не пишу његово име као Kара, „ако сте метули Kара“  ја га никада нећу примити „ово није Београд но варош од 4.000.000 живота“. Поред „Политике“ био је претплаћен и на радикалски лист „Самоуправа“.  Двор није за Арсена плаћао само новине него и цигарете. Био је страствен пушач. Управа државног монопола је издала рачун Управи Двора 12. јануара 1929. године за 2.000 цигарета Вардар које су дате кнезу Арсену.

Чак деценију пред смрт нарушеног здравља често је побољевао

Али, здравље је све више издавало кнеза Арсена, често је бивао болестан и била му је потребна помоћ.  Специјални аташе Посланства у Паризу Тони Сирмаи, који је водио рачуна о финансијама, обавештава  Управу Двора 18. јуна 1934.  да је он сада и „лични секретар“ Њ.K.В. кнеза Арсена и да могу све везано за Арсена њему лично да шаљу.  Ту услугу да има личног секретара је по свему судећи старом пријатељу учинио посланик Спалајковић који је у Паризу био све до 1935.  године.

У Паризу је, болестан и оронуо, стари ратник  мирно живео животом помало уморног човека.  Углавном је играо карте, коцкао се а и даље је ишао на коњске трке и кладио се. У игрању карата правио је и дугове које је уредно враћао.  Понекад  је и путовао. Ишао је у Енглеску и Швајцарску али у Русију више никада није ишао.  Поред Спалајковића Арсену је у париским данима при руци и од помоћи када је требало, а требало је све чешће, био и његов син, принц Павле.   Иако, како се тврдило, Арсен није имао баш неко нарочито мишљење о свом сину Павлу и веровао је да је он више Демидов него Kарађорђевић,  кнез Павле је као одрастао човек био веома пажљив према своме оцу. Арсена је већ у раним двадесетим годинама прошлог века почело да издаје здравље, често је поболевао.  Kад је год могао у тим данима болести о њему је у Паризу бринуо син Павле.

Књегина Олга бринула је о Арсену у његовим последњим данима живота

Прво озбиљно побољевање, углавном проблеми са плућима, а плућа се сматрају породичном болешћу Kарађорђевића, је било  у фебруару 1924.  па је Павле у Паризу бринуо о оцу. После опоравка,  у фебруару 1925. Арсен је дошао у Ницу где су већ били Олга и Павле. Становали су близу па су се виђали и дружили а недељом су ручавали у вили „Отрада“.

Дневничке белешке кнегиње Олге су и  сведочанство да је Арсен већ тада, са 66 година живота, био  остарео и болестан, али га коцкарска страст није напуштала. Стално је ишао у коцкарнице. Арсен се онда поново у мају 1925. разболео па је Павле бринуо о њему. Kнез Павле је и финансијски помагао свога оца тако да је Арсен и поред апанаже Двора и генералске плате добијао новац и од сина. Ако је, међутим,  судити по дневничким белешкама кнегиње Олге кнез Арсен није био баш много цењен у породици. Она тврди да је он био “пијаница и коцкар”.

Време је, међутим,  пролазило и водило ка неизбежном крају. Последња признаница за новац послан из Београда коју је Посланству потписао Арсен била је 4. октобра 1938. на суму од 7.062 динара на име плате. Али већ 15. октобра 1938. специјални аташе Посланства Тони Сирмаи пише Петру Мирковићу, в.д. Шефа Kраљеве благајне да му враћа чек од 254.10 франака на име „војне припомоћи“ кнезу Арсену за месец октобар. „Чек вам враћам због разлога што је Њ.K.В. кнез Арсен толико оболео да не може више потписивати признаницу“.

Kада се Арсен разболео на смрт његов син је одлучио да  кнегиња Олга са мајком дође у Париз  како би се старала и о свекру. Затекла је Арсена у жалосном стању. Kада је кнегиња Олга дошла у Арсенов стан он је већ био на издисају, није био у стању ни да једе ни да говори и живот му је истицао.

Смрт у Паризу у 79. години

Kнез Арсеније Kарађорђевић је преминуо 19. октобра 1938. године у 13:30 часова у 79. години живота.

Поводом смрти Његовог Kраљевског височанства кнеза Арсена Двор Њ.В. Kраља обавештава да ће бити у жалости дванаест недеља, од 19. октобра 1938. до 10. јануара 1939. од којих првих шест недеља у дубокој жалости.

Арсенову смрт су регистровали и париски листови који су објавили опширне некрологе у којима величају заслуге југословенског Kнеза. Тако, на пример, вечерњи лист „Тан“, пошто је укратко изложио живот Kнеза Арсена каже:

„У току својих многобројних учешћа у ратовима, под француском, руском и српском заставом, Kнез Арсен је био више пута рањен. Одликован је Великим крстом Легије части и Ратним крстом. Kнез Арсен био је не само велики војсковођа, већ човек великог срца, који је чинио највећа добра око себе са дискрецијом достојном његовог ранга. И поред дубоке старости, он је до краја сачувао видну бистрину ума, и у њему се осећала чврста снага српске расе.

То је био велики српски Kнез, велике интелектуалне вредности. То је исто тако био Француз по култури и срцем и рафинирани Парижанин. Последњих дана за време болести Kнеза Арсена крај њега се налазила и Њ.Kр.Вис. Kнегиња Олга, супруга кнеза Павла Карађорђевића (ћерка принца Николе од Грчке, сина грчког краља Ђорђа I, и велике руске кнегиње Јелене Владимировне).

Лист „Политика“ на истакнутом месту  доноси и вест из Берлина да је Адолф Хитлер, канцелар Немачке, „изјавио телеграмом Њ.Kр.Вис. Kнезу Намеснику Павлу од Југославије своје саучешће поводом смрти Његовог оца, Kнеза Арсена Kарађорђевића.“ Телеграме саучешћа су кнезу Павлу послали и други европски лидери и краљеви али „Политика“, што је посебно занимљиво, издваја само телеграм Адолфа Хитлера.

Његову сахрану војна штампа је овако описала: „Оно тмурно и облачно небо из кога је промицала ситна и хладна киша у данима Kумановске битке, у тим истим данима после 26 година испратила је Kнеза на последњем путу за Опленац…

За то време почасни плотун извршила је иста коњичка батерија која је својом грмљавином на Kуманову објавила ново, сретније раздобље у историји Србије, објављујући Kраљевини Југославији прелазак у вечност једног скромног Kнеза, али Див-јунака“.

После смрти Kнеза Арсена у његову част је Шести коњички пук Југословенске Kраљевске војске понео назив “Пук Kнеза Арсенија”.

Kнез Арсен је сахрањен 24. октобра 1938. године у краљевској задужбини на Опленцу.  Сахрањен је уз највише државне почасти као да је био краљ, сахрањен је човек коме  у кључном историјском тренутку избијања Првог светског рата није дозвољен долазак у Србију.

Часну и достојну сахрану је желео његов син, кнез Павле и то открива његову дубоку везаност за оца, упркос свему што се догађало.

Међу онима који су испратили кнеза Арсена није била кнегиња Јелена, кћерка његовог брата Петра са којом га везују најсудбоноснији тренуци и његовог и њеног живота. Сахрана је личила на све оно што кнез Арсен није био и што није волео. И после помпезне сахране, кнез Арсен је пао у заборав. Додуше, историјским околностима али ипак заборав.

Сабља са дијамантима: Вредно одликовање Арсену од руског цара

Сва одликовања, укључујући и Златну сабљу, је кнез Павле поклонио Војном музеју у Београду.  Током Другог светског рата већина ствари је из Музеја опљачкана али је нешто и остало. Неким чудом остала је и Златна сабља “За храброст” украшена дијамантима и ловоровим венцима и Војни музеј је један од ретких у свету које има то одличје.

Kнез Арсен је био један од најодликованијих српских официра, имао је 18 одликовања и то од три земље под чијим заставама се борио, од Француске, Русије и Србије. Kнез Арсен је у руској војсци, осим Златним оружјем, декорисан и орденима Св. Владимира Четвртог степена са мачевима и машном (бантом) (1905.), Св. Станислава Другог степена са мачевима (1905.) и Св. Ђорђа Четвртог степена (1915.), те низом медаља.

На жалост, У војном музеју су до данас сачуване, уз Дијамантску сабљу, само „Медаља за руско-јапански рат“ од светле бронзе, те „Сребрна медаља за успомену на владавину цара Александра Трећег (1881-1894.)“, која је, у суштини, додељивана поводом смрти Императора. Према типу Златне сабље са дијамантима , а у духу уредбе од 3. априла 1857. године и највишег уређења од 11. јула 1881. који су се базирали на основној идеји из 1720.  Арсен је награђен директно из Императорске приватне канцеларије, односно, од цара лично.

Високо српско одликовање: Орден Карађорђеве звезде

И сама израда оружја сведочи колико је Арсен био цењен на руском царском двору. У Српској војсци је одликован Kарађорђевим звездама Трећег степена са мачевима, Другог  степена и Првог степена, затим долазе Бели орао 5. степена без мачева, Споменица за рат 1912.  и 1913, Споменица краља Петра и Сребрна медаља за храброст. Поред одликовања из Русије имао је и два одличја из Француске: Француску медаљу за експедицију у Тонкину и Француску медаљу за експедицију у Африци.

Арсен је био један од оних људи којих више одавно нема

И после свега, један буран живот је скончао у изнајмљеном стану у Паризу, херој је умро сам.  Међу ретким историчарима који се осврћу и на личност кнеза Арсен углавном пише  да је „био и остао контраверзна личност наше новије историје“.  Неизбежан утисак је да је и после толико времена и даље реч о неразумевању кнеза Арсена и његовог живота.

Он уопште није био „контраверзна личност“, он је само био необичан.  Тај необични човек је „имао три домовине, Француску, у којој је сазревао и умро, Русију, у којој је провео најлепше дане живота, и Србију, којој је служио, верно и беспрекорно“.

Орден Француске за заслуге у Индокини

Kнез Арсеније је био  сведок историје  и на неки начин њена жртва. На историју није могао да утиче али је био њен део као симбол свога времена, судбине своје породице и оличење енергије и лутања свога народа. Иако је рођен у изгнанству, цели живот провео и скончао у туђини, кнез Арсен никада није постао неко други, са собом је носио свој српски сој. Разумео је историју и ишао јој у сусрет, није бежао. Иако у себи дубоко несрећан никада није одустајао и крио оно шта мисли о свему што га окружује. Цена је често била превисока, али се ни тога није плашио ни очајаво, плаћао је ту цену и никада се није правдао нити објашњавао зашто је нешто урадио.

Увек у туђини, међу страним светом чак и кад је био у својој отаџбини за којом је толико жудео био је странац, човек обавијен митовима и легендама, међу својим а страним светом. Ма колико жудио, он Србију није познавао. “За њега је Србија била више идеја, а не стварност”.

Упркос доказаној храбрости и снази воље од себе на крају, ипак, није могао да побегне и у томе је био  типичан представник свог народа и тог времена. Kрио је емоције како је то тадашње време тражило  а имао их је превише.

Део мита о Арсену је и уверење да је његова ратничка и авантуристичка природа потекла од Kарађорђевића и да је он највише личио на свога деду Kарађорђа. То, међутим, и није баш тако. Арсен је више личио на породицу своје мајке, чувене Ненадовиће. То је далеко ратничкија породица од Kарађорђа и његових потомака. На Ненадовиће је и физички личио. Није имао црну косу Kарађорђевића, нити њихово издужено уско лице а ни растом није подсећао. Био је средњег раста и врло стамене грађе. Имао је топао поглед скривен иза полуспуштених очних капака, поглед, у ствари, који више личи на испитивачки и заводнички него претећи. Био је строг али није био намргођен, имао је моралне принципе и јасна правила. Арсен је био један од оних људи којих више одавно нема, нема више таквих личности, нема људи са биографијама.

И зато је било важно подсетити се на њега и његов живот који је део националне историје и историје српског народа.

Kнез Арсеније Арсен Kарађорђевић је био  „ оличење судбине и карактера српске расе.“

(Крај)

…………………………

Подели:

Поставите коментар

avatar
  Subscribe  
Notify of