Споменички пројекти злочиначке природе

Споменик Александру Ранковићу

• Жељу да се Србство, једном заувек, “укине” као биолошка и духовна врста, отворено је исказала Радио-телевизија Србије

Пише: Илија Петровић

На Васељенској телевизији, 19. септембра, текстом “Како је РТС од комунистичког злочинца и убице Срба Александра Ранковића направио свеца!”, запитао се Предраг Савић “како све њих (телевизионаре и оне који су за њих и са њима снимали причу о Другу Марку – ИП) није срамота костију убијаних и прогањаних, кад  величају друга Марка творца ОЗНЕ, а касније УДБе, и  пуних седам године министра унутрашњих  послова  у Влади ФНРЈ  у  доба  најцрње револуционарне правде све до 1953. године! Како баш никог није срамота кад га представљају као  истинског великомученика и  жртву  Брионског пленума, а његову сахрану представљају као могуће буђење српства?!“

Предраг је, по свој прилици, млађан ловац јер му је остало непознато да у антисрбском делу наше Србијице, онима који су опседнути “вредностима” фашикратског Запада оличеног у Европској унији, увек тињају идеје окренуте мање или више потајној жељи да се Србство, једном заувек, “укине” као биолошка и духовна врста.

Назнака такве намере уочена је и последњег јануарског дана 2016. године, кад је, и онда на Васељенској телевизији, под насловом “Ве­ли­ча­ње зла и последице” (аутор Милослав Самар­џић), објав­ље­на вест да “Ср­бија ускоро може постати вероватно прва зе­мља на све­ту која подиже спо­меник једном шефу тајне полиције која је организовала и спровела једно од највећих ма­совних уби­става грађана Ср­бије у историји”!

Текст о коме је реч преузет је из крагујевачких По­гледа (пре тога, 25. јануара 2015, објављен у Чи­ка­гу­/САД, у гласилу Српске народне одбране “Сло­бода”), а тицао се “не­чије” намере да у Београду подигне споме­ник Александру Ран­ковићу, бившем Србину, ропском послушни­ку Јосипа Броза непревазилазног у злочинима над србским народом -, еј, бре, споме­ник Александру Ран­ковићу, отпаднику од државног и политичког врха који до краја живота нити је проговорио, нити написао иједну реч о ономе што је “из друге руке” или богатога личног искуства знао о србском страдању то­ком заблуд­них година брозовске (и сво­је) владавине!?

Из исте те вести могло се сазнати да су иницијативу за по­дизање реченог споменика подржали Ивица Да­чић, и тада и сада председник Социјалистичке партије Срби­је, директне наслед­нице Брозове (и Ранковићеве) кому­ни­стичке партије, и Не­бојша Стефановић, тада мини­стар унутрашњих послова у Влади Републике Србије.

Овоме потписнику све то био је разлог да господи Синиши Малом, градоначелнику Београда, и Горану Весићу, град­ском менаџеру Града Београда (макар шта то значило), 5. фебруара 2016. године пошаље следеће писмо, у истовет­ном тексту:

“Поштована Господо,

На вест да постоји иницијатива да се у Бео­граду по­ди­г­не споменик Александру Ранковићу (1909­-1983), ор­га­низа­ци­о­ном секретару Комунистичке пар­ти­је Југо­сла­вије, начел­нику Озне, Одељења за зашти­ту народа (југословен­ске ко­му­нистичке целокупне обавештајне и контраобаве­штајне службе од маја 1944. до марта 1946), потписнику наредбе за пробој Сремскога фрон­та, пуних двадесет година (1946-­1966) југословенском министру унутрашњих послова и ше­фу свих полицијских и тајних служби задужених да се ста­рају о рату против оних који су сврставани у против­ни­ке брозов­ског режима у Југославији, ‘бриж­нику’ за Голи оток и остале србске информбироовске жрт­ве, потпредседнику Социјалистич­ке Федеративне Републике Југославије, главној жртви у афери наводног прислушкивања онда­шњег председника Јо­сипа Броза (1892-1980), после чега је одстрањен из југо­сло­венског политичког и држав­но­г врха, лику који је, упркос потпуном политичком по­разу, остао веран послушничком (ропском) односу према сопственом џелату Јосипу Брозу, познатијем као Друг Тито, и до краја живота нити је пр­ог­оворио нити написао иједну реч о ономе што је знао о срб­ском страдању током заблудних година брозовске владави­не, желим да подсетим на неке појединости које су, ве­ру­јем, и вама познате:

Законом усташке (нацистичке) Павелићеве Хрват­ске из 1941. године за­брањена је организација србских до­брово­ља­ца из србских ослободилачких ратова 1912­-1918, а добр­о­вољцима, у том акту названим ‘такозва­ни’, одузета је цело­купна имовина.

После рата, на истоветан начин посту­пила је и ново­успостављена комунистичка власт у Ју­го­славији, тако што је решењем Министарства унутрашњих послова ФНРЈ, бр. ИВ.11057/46, од 18 фебруара 1947. године, ‘за­брањен рад Са­везу ратних добровољаца из ослобо­ди­лачких ратова 191­2-1918 годи­не, а имовина удру­жења конфискована у корист државе – ради његовог профа­шистичког обележја и про­тународног става за време окупације’.

По својим после­дицама, ово решење било је тра­гичније од оног Павелићевог. Јер, званични став тек успостављене власти према доброво­љач­кој организа­цији (наводно про­фашистичкој) принудио је добро­во­љ­це да ‘забораве’ на своје учешће у србским ослобо­ди­лачким ратови­ма, толи­ко да се чак и у породичним круговима до­брово­љачко ратова­ње није поми­њало; био је то неизмерни страх од нак­надне освете хрватских противника србског добровољач­ко­г по­крета, и он­их из Одесе, и оних из некадашњег Југосло­вен­ског о­д­бора, и, нарочито, из реда оних који су, као Јосип Броз, тада­шњи непри­косновени предводник нове власти, стално имали на уму сопствена лоша искуства са неког од србских ратишта.

Без обзира на то што су иницијативу за подизање рече­ног споменика подржали Ивица Дачић (1966), пред­седник Социјалистичке партије Србије, директне наследнице Бро­зо­ве (и Ранковићеве) комунистичке партије, и Небојша Сте­фановић (1976), министар уну­т­рашњих послова у Влади Ре­публике Србије, постав­ља се озбиљно питање не само коме подизање тог спо­меника одговара, већ и много озбиљније, са којим се циљем тај споменик подмеће и гура ‘у око’ Србима.

И коме је у интересу да Србима буде натурена хи­по­тека злочиначке, геноцидне комунистичке идеоло­гије и праксе из времена и Јосипа Броза и Александра Ранковића.

Више Александра Ранковића него Јосипа Броза, пошто је Броз био довољно мудар да не потпише ије­дан акт против Срба, он је остављао јадним Србима да то они учине.

Као што је то Александар Ранковић учинио:

– Наредбом за пробој Сремског фронта који је, по све­му, био геноцидне природе јер су у њему жртво­ва­на србска деца не само неприпремљена за рат, него и све­сно лишена могућности да оставе потомство; и

– Решењем којим су србски добровољци из србских ос­ло­бодилачких ратова 1912-1918 проглашени профа­шистима.

С особитим поштовањем…”

Подразумева се да су и један и други прималац пропу­сти­ли или да писмо прочитају, или да се према њему поставе одго­ворно.

Ваљда им није било до подсећања на Брозов налог да “за Србију неће бити милости… Србија нема чему да се нада”, нити на “ослободилачки” размах револуционарног терора који је током следећих година посмицао много стотина хиљада србских глава, тако да се, према неким изворима, Александар Ран­ковић могао “хвалити” да је од 1945. до 1951. године пострељано 586.000 “народних непријатеља”; Срба, наравно.

Зна ли се да је покојни Тито, октобра 1944. годи­не, по уласку у Београд, изјавио да “Србија нема чему да се нада, за њу неће бити милости” и да се “ми у Србији морамо понашати као окупатори”, да је покојни Ђидо рекао да “Србији није пуште­но довољно крви”, да је покојни Крцун запре­тио Србији оценом да је Срба “премного остало у животу, али има­мо времена да ту грешку исправимо”, због чега је само у Београ­ду, по најблажим процена­ма, првих дана по протеривању Немаца од живота “ослобођено” најмање 30.000 Срба (другде и много више), да је “у том смислу” за­ми­шљено и стратиште названо Сремски фронт (у партизанској тер­ми­нологији “једно од најтежих, најдуготрајнијих и најславни­јих бојишта у НОБ против окупатора”), на коме је, према сведочењу Брозовог историчара Антуна Милети­ћа, побијено 80.000 србских дечака, а према налазу историчара Новице Војиновића (који је, колико нам је познато, први поменуо комунистички геноцид над Србима), погинуло је, нестало и рањено око 180.000 млађаних Срба, највећим делом из крајева јужно од Саве и Дунава, скоро деце, углавном без икаквог војнич­ког искуства; није им ни било потребно војничко искуство, пошто су многи “употребљени” да, уместо оваца, “прошетају” кроз минска поља. Војне команде нису о тим жртвама ни правиле статистику јер су се оне уклапале у већ поменуте званичне партијске ставове да “Србији ни­је пуште­но довољно крви” и да је то партијским идео­ло­зима, онима који су, по уласку у Србију, себе произвели у оку­паторе, била прилика да на “поправном испиту” исправе дотада­шње грешке.

Да је било баш тако, сведочи нам и Војна енциклопедија (књига 9 Спарта-Тирана, друго издање, Београд 1975, 113, лат) која људске губит­ке 1. армије, као неважне, утврђује на “око 1400 погинулих, 4500 рањених и око 70 несталих”, док су материјални губици и добици у пробоју, као врло важни, установљени у комад: “уништено 2 тенка, 4 топа и 14 камиона, а заплењено 48 топова, 3 тенка, 207 минобацача, 226 ми­траљеза, 2127 пушака, 168 аутомата, 45 камиона, 12 мотоцикала и 11 радио-станица”.

А ону на почетку овога текста поменуту потајну жељу да се Србство, једном заувек, “укине” као биолошка и духовна врста, отворено је исказала Радио-телевизија Србије – охрабрена чињеницом да њу, “медијски јавни сервис Србије”, финансирају претплатници, србски грађани, ваљда у уверењу да је и њеним претплатницима, србским грађанима, већ преко главе некаквога тамо Србства и србовања, те да једва чекају да се Друг Марко врати и обави посао који је “много тео, много започео”.

Још да рекоше за чији то рачун раде и ко их у томе подржава.

Подели: