Преминуо је чувар српског језика и историје
- Његови записи су тестамент у којем је оставио лековиту рецептуру о свему што нас снађе и у шта смо својом грешком упали, истовремено показајући нам пут ка спасењу
Преминуо је професор Драгољуб Петровић, врхунски српски интелектуалац, последњи српски лингвиста који се и кроз народни и академски начин бавио српским језиком, ћирилицом, а кроз све то и историјом, културом и политиком, упозоравајући на тешко бреме заборава, ревизија и незнања које се надвија над нашом Србијом и прети да од ње не остане ништа, па ни сећање.
Проф. др Драгољуб Петровић (Косор код Подгорице, 20. 6. 1935 ‒ Леушићи, 16. 11. 2024), српски лингвиста, србиста, дијалектолог, фонолог, универзитетски професор.
Дипломирао је, магистрирао и докторирао на Филозофском факултету у Новом Саду, где је провео свој радни век предајући Дијалектологију и Фонологију српскохрватског, односно српског језика. У више наврата био је директор или помоћник директора Института за јужнословенске језике, односно шеф Одсека за српски језик и лингвистику Филозофског факултета у Новом Саду.
Из богате научне продукције издвајамо следеће публикације: О говору Змијања (1973), Говор Баније и Кордуна (1978), Ономастика Куча (1988), Школа немуштог језика (1996), Сумрак српске ћирилице: Записи о сатирању српских националних симбола (2005), Зловременик (2011). Коаутор је бројних других наслова: Фонолошки описи српскохрватских/хрватскосрпских, словеначких и македонских говора обухваћених Општесловенским лингвистичким атласом (Сарајево, 1981); Ономастика Качера (Београд, 2003); Фонологија српскога језика (Београд‒Нови Сад, 2010) и др. Приредио је више дела Јована Кашића, Павла Ивића и Александра Белића, а био је редактор Речника бачких Буњеваца, Именослова бачких Буњеваца и Речника српских говора Војводине, једног од капиталних пројеката Одељења за књижевност и језик Матице српске. Добитник је награде Павле Ивић за 2003. и 2010. годину.
Активно је учествовао у раду Међународног комитета слависта, где је био члан Међународне комисије за језичке контакте, Међународне комисије за Општесловенски лингвистички атлас, Међународног редакционог колегијума Општекарпатског дијалектолошког атласа. Био је члан уредништва Српског дијалектолошког зборника (Београд), Зборника Матице српске за филологију и лингвистику (Нови Сад) и Прилога проучавању језика (Нови Сад). Био је стални члан-сарадник Матице српске, члан њеног Одељења за књижевност и језик и, у више мандата, члан Управног одбора.
Драгољуб Петровић дизао је свој глас против сваковрсне неправде, а особито против оне која се надвила над српским народом и православљем. Сваки национални пораз, а у прошлом и овом веку било их је превише, дубоко је погађао Драгољуба. Поломима над Србима није остајао дужан и оштро је сецирао природу и појаву тих несрећа. Ко је хтео да чује, види и разуме имао је у путоказу професора Петровића мапу пута ка излечењу.
Високо је поставио стандарде знања, језичког стила, интелектуалне, моралне, националне и људске чврстине штитећи Српство од непријатеља, лопова и зликоваца. Био је достојан најславнијих српских предака који су хиљадама година пре њега бранили српске идентитетске тековине од насртаја са свих страна, али и од унутрашњег несоја.
Његови записи су тестамент у којем је оставио лековиту рецептуру о свему што нас снађе и у шта смо својом грешком упали, истовремено показајући нам пут ка спасењу. До самог краја остављао је те крајпуташе јер је знао да се на умножене невоље мора одговорити и да се морамо борити.
Молимо се Преблагом Господу да, молитвама Пресвете Богородице, Светога Саве и свих светих подари опроштај сагрешења души Драгољубовој и да јој подари Рајско насеље у друштву свих светих Срба.
https://vaseljenska.net/2024/11/19/odlazak-velikana-preminuo-profesor-dragoljub-petrovic-cuvar-srpskog-jezika-i-istorije/ и Између сна и јаве
