Гост Аутор, Друштво, Истраживања-Досије, Свет (планета), Слободе, Србија

САНУ И “КЛУБАШИ”, СВЕТСКИ, А ЈЕСУ ЛИ НАШИ

                            Новац покреће свет (Money drives the world)

АНАТОМИЈА  «НАУЧНОГ»  НЕЗНАЊА И ФИКЦИЈЕ О БУДУЋНОСТИ  ОБРАЗОВАЊА (4)

  • Академик Дејан Поповић: Ја очекујем велики талас експерата из Силиконске долине и В. Британије да дођу овде у Србију да уче како ваљано водити посао и како да учине све што могу да поправе економију у земљама које немају тако добру економију као САД, В. Британија, Немачка и Француска. Имамо једну од најбољих економија у свету!?!
  • Чија је памет могла да изабере и помеша кристалнe дугe, суперскупе синтезе супертешких сусперкраткоживућих елемената на крају периодног система, дилему мултикултурализам или интеркултурализам и Конфучијеву филозофију, да све то прогласи за “Изабране теме од интереса за будуће образовање”, те да позове људе с три континента да нам о томе зборе овде у српском престоном граду?
  • Др Небојша Лалић, декан Медицинског факултета: „Студента треба третирати као партнера“!?!
  • Милена Драгићевић Шешић: “Менаџерске и маркетиншке технике у управљању и развоју публике важније су од саме креације”.
  • Небојша Нешковић је веома храбар човек, не зато што се никога не боји, већ зато што се ничега не стиди.

Пише: Др Филип Раке Вукајловић, научни саветник Института „Винча“ ( у пензији)

 Као следећег из САНУ тима, представићу вам Дејана Поповића (70), професора Електротехничког факултета, који је учествовао у Панел дискусији “Улога академске мобилности и дигиталних алата на истраживање и образовање”. Овај, наизглед културан грађанин, већ од првог минута почиње цинично да опањкава своју земљу пред странцима:

“Ово је наслов мога рада: „Мобилност у области образовања, обуке и млади: језичка баријера“ (“Mobility in the field of education, training and youth: The language barrier”), оно што желим да напоменем и што ћете видети на два моја слајда, је да многи проблеми постоје и да такве проблеме ми обично не разматрамо. Ако погледате на програме, на ЕУ сајтове, на друге елементе, у већини случајева се позитивни ефекти приказују и демонстрирају. Наравно, бити позитиван је важно. Али, ако погледате на активности овде видећете да се подржавају пројекти мобилности на пољу образовања, усавршавања и омладине. Што значи ми желимо да имамо студенте који иду с једног на друго место да би учили о различитим приступима, различитим техникама и развијали различите вештине. У исто време постоје заједнички мастер и неки докторски програми који су финансирани и наравно без финасирања ништа не ради, јер ми живимо у свету где: Money drives the world‘ (новац покреће свет).

Академик Поповић: У Србији имамо једну од најбољих економија у свету (ако би слушали вести и неке наше челнике)
Да се Поповић мало детаљније интересовао за резултате досадашње научне сарадње с Европом, преко тзв. европских пројеката, видео би да су они поражавајући. Нека погледа недавне званичне податке

Тако ако ви погледате на једну ствар коју сам поменуо као илустрацију, на пример, ја читам и слушам вести овде у Србији и ја знам да ми овде имамо једну од најбољих економија у свету ових дана, тј., све што се ради и што би могло да се уради, ради се на најбољи могући начин. Ја очекујем велики талас експерата из Силиконске долине и В. Британије да дођу овде у Србију да уче како ваљано водити посао и како да учине све што могу да поправе економију у земљама које немају тако добру економију као САД, В. Британија, Немачка и Француска. Ми би требало да трансферишемо ово знање, али то је још увек само идеја коју ја имам и можда ће она једног дана на неком месту преовладати.

У исто време ми слушамо о ‘брејн дрејну'(brain drain)[1] и ‘брејн гејну’ (brain gain)[2].

Људи из наше земље за које мислимо да су експерти напуштају нашу земљу и не враћају се. Ја не мислим да је то мобилност. У исто време је ‘брејн дрејн’ из земаља као Србија, Бугарска, Румунија или Мађарска, ‘брејн гејн’ за неког другог. Јер тај други зна како да их употреби. Студенти морају да виде како ствари функционишу на различитим местима.” И ту почиње побројавање користи од мобилности за свет и за млад свет како то Поповић види:

– побољшање перформанси учења;

– побољшање шанси за запошљавање и успешнију каријеру;

– повећање смисла за иницијативу и предузетништво;

– повећано самопоуздање и самооснаживање;

– побољшање знања страног језика;

– повећана интеркултурална свест;

– активније партиципирање у друштвеним активностима;

– повећана мотивација за будуће формално и неформално образовање и усавршавање.

Даље је продужио о мобилности и с њом повезаним повећањем капацитета институција, о европској подршци овом процесу, о томе како је добро да студенти виде и науче како се ствари могу радити на различите начине и тако даље, да би завршио без конкретног закључка:

“Мобилност је велика вредност за друштво али не верујем да је преносива ако имате богате земље и сиромашне земље. Развијене и неразвијене економије. Морамо да имамо специјалне методе да би могли да гарантујемо неке позитивне ефекте.”

Где је ту вредност за друштво сиромашне земље? И, шта ми у Србији да закључимо, кад смо још увек без гаранција за неке позитиве ефекте од мобилности и европских пројекта?

Да се Поповић мало детаљније интересовао за резултате досадашње научне сарадње с Европом, преко тзв. европских пројеката, видео би да су они поражавајући. Нека погледа недавне званичне податке.

А, да је мало боље мућнуо главом закључио би да специјални методи који би гарантовали корист од мобилности, кад су у игри богати и сиромашни, никад неће бити нађени. Јер богати не дозвољавају да се јаз између њих и сиромашних смањује, поготово у условима “демократске” размене добара на “слободном” тржишту на коме се одувек, а од рушења берлинског зида наовамо многоструко више, најуноснија трговина обавља живим образованим људима.

Домети: Поповић се похвалиo да  је са две авио компаније прелетео 4 милиона километара (фото: Милован Миленковић)

Поповић је човек инжењер, који слаткоречиво и течно излаже своје мисли, који је видео света (рече да је 26 година провео у иностранству и да је само с две авио компаније прелетео 4 милиона километара!!!), који чак тврди да је срећан и да као такав хоће да буде пример другима да се може остати овде и бити срећан (погледати видео биографију Дејана Поповића, САНУ). Тешко ће он бити узор иком, кад је у стању да тако неприкладно денунцира своју земљу на једној међународној конференцији.

Груба је неистина кад Поповић тврди: “ја читам и слушам вести овде у Србији и ја знам да ми овде имамо једну од најбољих економија у свету ових дана, тј., све што се ради и што би могло да се уради, ради се на најбољи могући начин…”

Ја читам и слушам, такође, и никад не чух да је ико помињао да Србија има најбољу економију и да се све свугде ради на најбољи начин. У том смислу, нико никад није говорио. И мени смета неумерено хавалисање политичара о највећем расту БДП у региону, а и “шире”. Поготово ми смета то што знам да је тај значајан раст вероватно само флуктуација проузрокована с много кредитног новца, неколико претходних срећних продаја старих предузећа и претераном грађевинском активношћу.

Чак и да је нека будалетина изјавила “да имамо најбољу економију на свету ових дана”, зар редовни члан САНУ треба ту будалаштину да понавља пред странцима? Шта је циљ ових Поповићевих измишљотина? Хоће ли опет у прве опозиционе редове са Србијанком Турајлић? Мало ли му је то што још увек понешто масно ‘чалабрцне’ с државних јасала и што су му омиљену сарадницу у цвету младости на чело “Фонда за науку” поставили? Хоће ли она, с пуном научном касом коју контролише, свој или наш свет да покреће? Видећемо да ли важи: “Money drives the world”, или треба још понешто?

Дигитализација у образовању отуђује, одваја, удаљава људе једне од других

И није Дејану Поповићу, бившем комунисти и садашњем левичару, први пут да се овако понаша. Урадио је то исто на недавном семинару у САНУ, али нажалост нико од академика српских немаше петљу да га, бар после предавања, другарски опомене. Избегли би сви заједно овакво профанисање. Сетих се његове екселенције амбасадора Александра Чепурина и паде ми на памет:”Има ли, бре, Срба у тој Српској академији наука и уметности?”[3]

Варади: Дигитализација није већи напредак од Гутенбергове револуције 

Академик Тибор Варади је одржао одмерено предавање о изазовима које, по његовом мишљењу, пред академску средину поставља глобализација. Одмах на почетку се похвалио да је свој докторат урадио на “Харвардовој школи права” и објаснио како је и сам дао мали допринос глобализацији својом књигом о интернационалној комерцијалној арбитражи, која је штампана на пет континената. Предложио нам је да у глобализацију не само верујемо него и да је озбиљно узмемо у обзир, при чему би то требало да чинимо уз здраву дозу сумње и повремене провере.

Предавање Варадија је за мене било необично тиме што је он на реторичко питање: “да ли је дигитализација наша будућност”, одговорио: “Видећемо”. Рекао је да дигитализација по њему није већи напредак од Гутенбергове револуције “која се десила пре више једног века, пре више од два века” (правнику можемо опростити овај лапсус јер је Гутенберг своје откриће учинио пре 5,71 векова, прим. Ф.Р.В.), да је корисна и да они који студирају треба да су свесни дигитализације.

А као одговор на питање да ли је то будућност, рекао је да би он задржао отворен ум (трезвен приступ). Објаснио је да, оно што се сада предаје, нe треба да припреми студенте само за разумевање иновација (новотарија) садашњих, него и да их припреми да буду способни да схвате и прихвате и будуће иновације, такође. Похвалио је период свог студирања у комунизму, рекавши да и на УБ доста научио и да је главни добитак за њега од те школе била припремљеност за будуће радикалне промене до којих је дошло.

Био је јасан кад је на крају рекао да је паралелно с ‘електроничким’ напретком у ‘академији’ потребно неговати одређену дозу сумње/скептицизма у вези с претераним ослањањем на технологију.

::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
Сва предавања са Конференције

Линк :

https://www.youtube.com/results?search_query=4th+ICFE+Main+hall

Закључци Конференције

Линк:

https://www.youtube.com/watch?v=TxkM8OVKwiU

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Остало је, међутим, недоречено и неразумљиво то што је Варади негде у почетку свог излагања рекао: “Напуштајући комунизам, нисмо напустили све опасности, све интелектуалне претње комунизма.” Пошто се из претходног излагања није могло ништа закључити о томе шта он сматра да су “интелектуалне претње комунизма”, на основу касније реченог у вези с његовом припремљеношћу за будућност коју је стекао у комунистичкој школи, неко би могао да закључи да је таква школа, која припрема људе за свестрано разумевање садашњости и будућности, највећа “интелектуална претња” коју собом носи комунизам, кога је академик Варади изгледа отписао за сва времена. А, шта је с Кином?

Треба подсетити на текстове у новинама и неке дефетистичке изјаве Тибора Варадија о Косову и Метохији последњих неколико година:

– “Варади: Косово фактички није део Србије”;

– “Професор међународног права Тибор Варади сматра да “у овом часу” Косово фактички није део Србије и оцењује да је добро што је “на столу” идеја о његовој подели”;

– “Својевремено је и колико се добро сећам, Добрица Ћосић имао то као идеју, али то просто није било тада на преговарачком столу, када је то имало мало више шанси. Данас би, ако би се то питање поставило, вероватно неки покушали да споје са Прешевом, па са неком разменом. Све у свему, мислим да то стварно реалне шансе нема, али је добро све могућности држати на столу”, рекао је Варади;

– Прихватити то фактичко стање као признато стање, додаје, је једна опција која би била сигурно најтежа и најболнија опција.

Административна карта Србије са Косметом као неодвојивим делом српске територије

“Оно где немам никакве сумње, је то да ли на тај начин да се посебно издвоји север Косова или да се северу Косова даје једна врло специфична аутономија, јер то нема никакве дилеме, ни по европским мерилима да Срби на Косову, без обзира којој држави то Косово припада, имају права да остану Срби и да задрже своју културу, школе, споменике;

– “На питање какав је став САНУ, чији је члан, о унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији, који је покренут на иницијативу председника Србије Александра Вучића, Варади каже да Академија нема став, али да подржава и подстиче чланове да износе лична мишљења. Он сматра да дијалог има смисла и да би требало озбиљно разговарати о томе шта је фактичка ситуација и шта може да се учини да се помогне Србима на Косову.

Кукавни дефетизам по питању Косова и Метохије, којим зраче поменути јавни наступи овог истакнутог припадника мађарске националне мањине, одлична је препорука за репрезентацију САНУ која је наступала на Конференцији. То допунски Варадија сврстава у исту ону групу академика који би, да с “елементима достојанства” дају, или напусте, окупирано Косово и Метохију. Патентирају ли они само проналазак “достојанствене издаје”, или допунски припремају терен за отцепљење Српске Војводине, кад се издаја КиМ спроведе?

Лалић: Студента треба третирати као партнера

Академик Небојша Лалић, један од многих из лекарске коморе угнежђених у САНУ, одржао је предавање под насловом: “Побољшања педагогије у наукама о животу и медицини”. За ово предавање, које је базирано на препорукама: The American Society for Cell Biology, Canadian Association for Medical Education и British Medical Council, осим солидног енглеског и нереалности за примену у скорој будућности у Србији већине тога што је испричано, мало би се похвалног могло рећи. Напротив, нејасно је зашто је Лалић и коме то излагао. Најсмешније ми је било кад сам прочитао да је један од циљева за будућност да се: “студент третира као партнер”. На Медицинском факултету Универзитета у Београду? Мора да се академик Лалић шалио.   

У покушају да одгонетнем зашто је председник Костић ставио академика Лалића у тим САНУ за ову међународну конференцију, преварих се и погледах мало Лалићеву видео биографију на сајту САНУ.

За декана Медицинског факултета др Лалића је устанак Срба у Хрватској био „балван револуција“

Кад чух како Лалић говори о устанку Срба у Хрватској лета 1990. године као о “балван револуцији”, схватих да су они и ‘духовно блиски’. Први би да “уз елементе достојанства” преда Косово и Метохију, а други, устанак против Туђманове усташофилне власти, у својој јавно “окаченој” биографији, назива онако погрдно како су га хрватски “за дом спремни” новинари називали. Чини ми се да Костић и Лалић имају још једну сличну особину: “личе на људе који никад у животу ни покисли нису”.

Други могући разлог да се Лалић појави као предавач на међународној конференцији, коју кобајаги и САНУ организује и која у изгледу има штампање рада у међународном часопису, могао би бити то што је Лалић као декан Медицинског факултета 26. 6. 2019. године продужио Костићу још две школске године радни однос на факултету па му овај сада враћа овом сумњивом чашћу. Али, рад је рад, а академицима никад доста радова! Поготово оних самосталних.

Најгоре је ипак  било излагање електро инжењера академика Бранислава Јеленковића. Његово наступ је био неприпремљен и изложен без икаквог реда и смисла. Ко не верује нека погледа. Брука једна![4]

Папазјанија циљева, бучкуриш тема

Ако је неко наиван од присутних, или удаљених гледалаца и слушалаца, и једног тренутка помислио да ова конференција има икакве реалне циљеве онда је таквог морало разуверити гледање/слушање предавања на Пленарној сесији: “Изабране теме од интереса за будуће образовање”. Веровали или не, теме су биле веома чудне![5]

Чија је памет могла да изабере и помеша кристалнe дугe, суперскупе синтезе супертешких сусперкраткоживућих елемената на крају периодног система, дилему мултикултурализам или интеркултурализам и Конфучијеву филозофију и да све то прогласи за “Изабране теме од интереса за будуће образовање”, те да позове људе с три континента да нам о томе зборе овде у српском престоном граду?

Један од предавача, Александар Карпов, није могао а да, већ на почетку свог излагања, не каже да он своје предавање тешко може да повеже с темом секције. Још мање везе с образовањем имају ефекти дуге и њихова одавно схваћена “комплексност”. Најближе некој вези с будућим образовањем могла би бити Конфучијева филозофија и то само ако у свету победи кинески цивилизацијски пројект. Интересантно је потсетити се да су ефекти дуге (кристалне), били већ једном тема “будућности”, али тада је то била “Будућности са науком”.

Нешковићев пут од Јуловца  до светског интеркултуралисте

Пре пуних двадесет година, садашњи генсек САУНе Небојша Нешковић  је прорицао светлу будућност српске науке од могућих примена његове уже области истраживања (у прилогу плакат трибине). Он је у то време био само челник Комисије за науку и технологију Градског одбора Југословенске левице (ЈУЛ-а) Београда, прве политичке позиције с које је лансиран у светску политику.

Отада је прошло две деценије, кристалне дуге нису нашле никакву примену све до 2019. године и до ове најновије конференције о будућности образовања. НН је од локалног “тврдог” јуловца постао “меки” светски интеркултуралиста.

Нешко: поглед са визијом

Ма колико “тврд” био, код професора Мирјане Марковић није могао да догура даље од председника једне комисије Југословенске левице Београда. Она га је баш добро проценила и није га пуштала на више позиције. Откад је “омекшао” по свим параметрима и с локалне науке и технологије прешао на светску културу и НАТО вредности, као да му баш све полази за руком. Тема/Дилема мултикултурализам– интеркултурализам је стална брига ресора за културу САУНе за који је Нешковић делом задужен, па је зато атерирала у Нешковићеву секцију.

Слично је било и у Азербејџану 2015. године на конференцији:  “Нова парадигма људског развоја”[6].Одговор на питање чија је памет овакву секцију, па још пленарну, исконструисала, бићу слободан да предложим у неколико следећих редова. Мислим да је Нешковић, добивши могућност да учествује у уређивању секција и предлагању предавача, решио да опет бартер аранжманима врати неке своје старе дугове и да понуди одређене кредите у његовом омиљеном спорту: “ти мени  – ја теби”.

Тако су се на овој београдској конференцији појавила два представника “Лабораторије нуклеарних реакција Фљорова”, “Обједињеног института нуклеарних истраживања”, Дубна, Русија с којом је НН имао разне пословне аранжмане у и око границе сиве зоне. То су били: Дмитриј Каманин и Александар Карпов. Каманин је додатно за Нешковића значајан човек, јер руководи важним сектором интернационалног Института у Дубни – сектором међународне сарадње. Знати да предавања ове двојице не могу имати ни ‘зерицу’ везе са будућношћу светског образовања и утрпати их у програм конференције о образовању могао је само “веома храбар” човек.

Небојша Нешковић је “веома храбар човек, не зато што се никога не боји, већ зато што се ничега не стиди”.

У циљу налажења заједничке црвене линије у наизглед потпуно хаотичном избору предавача размотрићемо још само неколико карактеристичних домаћих ‘ликова’. То су Милена Драгићевић Шешић, Александра Дрецун и државни секретар Владимир Поповић.

Шешићка ‘мерачи’ на упад уметности у политику преко уличних перформанса и заигравања с емоцијама људи

Иста памет која је позвала Владицу Цветковића досетила се да позове и Милену Драгићевић Шешић (МДШ), професорку Менаџмента у култури и теорији масовних медија Факултета драмских уметности у Београду да ‘иступи’ на београдском хепенингу посвећеном будућем образовању. И она, “велечасна” и “препаметна”, континуирано пропагира српску нечасну улогу у “ратовима деведесетих” и пише књиге славећи отпор многих овдашњих “корисних идиота” који су учествовали у државном преврату 2000. године. Фебруара 2019. године чак даје интервју Новом магазину у коме је написано да: “Професорка Драгићевић Шешић вероватно није слутила да ће се деведесете године бунта против репресије у Милошевићевој Србији, у нешто другачијем облику, поновити у зиму 2019. и оживети протесте – којима су уметници онда дали, и сада дају свој огроман допринос – против популистичке политике нове власти, манипулације медијима, поновних подела на “патриоте” и “издајнике”, говора примитивизма и, што је најопасније, злокобних назнака фашизације српског друштва… – Верујем да се промена мора остварити и да ће до ње доћи. Надам се и да ћу ја то доживети. А борба за друштвену промену и промену вредности даје смисао мом животу“, каже професорка ФДУ Милена Драгићевић Шешић у разговору са новинарком Анђелком Цвијић.

Аутошовинисти као Милена Драгићевић Шешић упорно говоре о фашизацији српског друштва

Само непоправљиви аутошовинсти могу данас такo параноично да бунцају о “фашизацији” српског друштва и да још жале због тога што су, поред још неких маргиналаца, ‘жене у црном’ нестале из колективног памћења и што нису ушле у официјелне историје уметности.

Са горе поменутим размевањем времена и простора на коме живи, само бисери ума и духа очекивани су од наступа МДШ на конференцији. Селекторе није изневерила својим наступом.

Рече да је уметничка ‘комуна’ у нас, данас изузетно одговорна заједница и да они раде много изазовнија уметничка истраживања него што су научна истраживања. Не рече нам само којим су се то мисаоним апаратом служили у истраживању, па још научном, и остави нас да то сами докучујемо.

С обзиром да је одмах затим рекла да је најновији приступ образовању уметника такав да се мање пажње посвећује вештинама (извођења, компоновања, глуме, ..) а све “више напорима да се образују нове генерације уметника и менаџера свесне социјално-политичких и других културних контекста”, не чуди што Шешићка ‘мерачи’ на упад уметности у политику преко уличних перформанса и заигравања с емоцијама људи.

У образовању студената и наставног особља на пољу дизања буке и галаме против власти, која власт је нажалост неодлучна да им се супротстави како заслужују, бивши ректор Факултета драмских уметности МДШ сигурно није без заслуга.

Јединствен поглед учесника Конференције у далеку будућност образовања

Неустрашиви припадници њеног ФДУ су 14. јануара 2019. постали шампиони у потписивању петиције професора и истраживача који су подржали окупљања и протесте грађана против власти. Чак 56 таквих уметника и уметничких менаџера ја нађох на списку. Такву унисоност ни у стаду оваца није у данашње време лако наћи. Потписују и њихова браћа и сестре с Факултета ликовних уметности. Много су лошији на послу интерпретирања и стварања стварних уметничих дела.

МДШ је, на пример, позивајући се у току наступа на конференцији на своју недавно књигу: Уметност и култура отпора, поменула и љубимца друге Србије и победника многих лукративних конкурса за извођење којечега: слабо талентованог Мрђана Бајића. Суштина његовог и уметничког стварања већине савремене булументе је безначајност (на пример: картонске кутије, стреле које лете у једном правцу у коме ваљда и ми треба да ‘летимо’, по поду развучени канапи, једна мала бела коцка насред огромне музејске хале, плави вигвам Марине Абрамовић…)

Једна од инсталација Марине Абрамовић…
Модерне апстрактне инсталације све претварају у безначајно, па и самог посматрача

Само ако безначајност превлада они имају шансе да буду неко и нешто важно. Безначајна дела служе да би се и гледалац/посматрач осетио што безначајнијим. Ако се у томе успе онда ће такав безначајан и уплашен мали човек нетремице слушати сваку уштву коју му поставе за локалног капоа на “галији” на којој весла отплаћујући доживотне кредите. Безначајни “артисти” НАТО-арта не трпе висока стремљења. Више сфере су у њиховој уметности забрањене. Права уметност, она која побуђује дивљење према идеји уметника, његовом мајсторству и екситира вибрације духа од којих посматрач постаје усхићен и срећан, увек слави слободу као највећу вредност. Али, такви уметнички ствараоци су обично далеки од дневне политике и ‘комерције’.

За очекивати је било да МДШ закључи свој наступ препоруком да универзитети будућности морају да се понашају у складу с неолибералним захтевима (не схвата “мучена” да се неолиберална доктрина убрзано напушта на свим оним местима с којих нама долазе предлози да ту доктрину никако не напуштамо).

МДШ написа и следеће: “менаџерске и маркетиншке технике у управљању и развоју публике важније су од саме креације“.

Наравно, ово намеће промену “програма студирања са предмета који обучавајууметничким вештинама на предмете “трансферзалних вештина” (transversal skills):вештине повезане са комуникацијом, убеђивањем, прикупљањем средстава, тимским радом, итд.”

Краће речено, предлаже, а шта би друго и могла, да институције уметничког образовања копирају америчке универзитете.

Заборавих да напишем да је с великим симпатијама и разумевањем присутних прихваћена Шешићкина душевна брига и разумевање за проблеме миграната који су остали у Србији. Пријем у основне и средње школе Србије је она поздравила, али је била забринута малим шансама људи из мигрантске средине да се икада упишу на ФДУ.

Пети наставак у петак, 13. новембра : СЕДИ ДИ СИ, НИ ЗА ДИ СИ НИСИ!

……………………………………

Напомене:

[1]Одлив мозгова је сленг – израз или термин који указује на значајно исељавање или миграцију образованих појединаца.

[2] Ako je brain drain одлив мозгова из земље из различитих разлога, онда је brain gain прираст мозгова, односно када од прилива мозгова земља има неке користи (прим. уредништва)

[3]Кад ово написах, видех да се исто запитао и проф. др. Слободан Турлаков (1929 – 2018) чији је чланак: “Има ли у Српској академији наука – Срба? објављен 15.06.2014. године у рубрици Политика и друштво  на сајту: “https://www.srbijadanas.net/ima– li– u– srpskoj– akademiji– nauka– srba/. У овом одличном тексту Турлаков, између осталог, пише: “Ових дана професор Крестић је опет доказао своје српско непоколебљиво становиште, објављујући књигу под насловом „Прилози за новију историју САНУ“ која на свакој својој страници говори о томе, како је вишегодишње њено руководство сваком својом „акцијом“ бескруполозно истеривало српство из установе коју води. У том свом чињењу ишли су чак дотле да су хтели да „промене име Српске академије наука и уметности, и из њеног наслова избришу прву реч (Српска), која им је сметала, које су се стидели, чиме су се, по свему судећи, неком додворавали.“ Дакле, да је лише јасног обележавања њене националне припадности, што власт од 5. октобра непрестано чини… Овај закључак изречен ове године, тужан је финале професоровог неуморног деловања кроз дуги низ година, написима, интервјуима у јавности, кaо и речју на Скупштинама Академије, покушaвајући да САНУ, њено руководство и чланство стави у оквире оне части и оних обавеза које су природни закон њиховог постојања.”

[4] Бранислав је требало да се угледа на монтенегринског академика Момира Ђуровића, који је лепо на почетку свог излагања на београдској конференцији рекао: “Кад сам држао приступну беседу у Шпанској краљевској академији рекли су ми: Најбоље је, Момире, да читаш своје излагање, онда ћеш сигурано знати шта говориш. И, зато ћу ја сада прочитати то што сам написао.” И прочита Момир, иначе члан и САУНе и Римског клуба  (придружени члан).

[5]Nebojša Nešković, Secretary General, World Academy of Art and Science. – “Rainbows as complex phenomena” („Дуге као сложени феномени“); Alexander Karpov, Flerov Laboratory of Nuclear Reactions, Joint Institute for Nuclear Research, Dubna, Russia “Island of stability in the periodic table of chemical elements“(„Острво стабилности у периодном систему хемијских елемената“);Fadwa El Guindi, Distinguished Alumna, American University in Cairo, Egypt

“Multiculturalism or interculturalism?”(„Мултикултурализам и интеркултурализам“);

Chenyang Li, School of Humanities, Nanyang Technological University, Singapore “Confucian philosophy and civic education”(„Конфучијанска филозофија и грађанско образовање“).

[6]International Conference on Framework for a New Paradigm of Human Development, April 30, 2015, in Baku, Azerbaijan,Panel 3: Future Of Multi-Culturalism;The increasing frequency and intensity of cultural interactions has become a source of concern, friction and conflict in many regions of the world. Multi– culturalism is at once a threat to peace and stability and the source of creative diversity humanity needs to adapt to the challenges confronting us today. What measures can be adopted to encourage the positive spin– offs and minimize the negative consequences of multi– culturalism within and between societies?Moderator: Nebojša Nešković; Panelists: EmilConstantinescu, RichardRegister, KakhaShengelia, Vesna Vučinić Nešković; Summarizer: Alberto Zucconi (овде су масним словима истакнути појединци који су учествовали и на београдској конференцији – приметите и супругу Нешковића, Весну Вучинић Нешковић).

Подели:

0 0 vote
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments