Ругање језику и здравој памети

Белешке као звоно на узбуну

  • На четири петине своје садашње државне територије, од VIII до XII века, Немци су затрли Словене
  • Као глуп народ Немци не примећују да их Енглези припремају и за трећи полом

Пише: Драгољуб Петровић

Уморан од живота, а свестан да сам га у бескрајном незнању потрошио, назначујем овде тек понешто од онога о чему сам маштарио, а нико ми никад није рекао ни куд да се окренем ни којом стазом да пођем и да, макар са слабим изгледима, дођем до неког одговора на питања која су ме „мучила“. Било је међу тим питањима и оних „важних“ и оних бесмислених, а постројаваћу их сакато будући да сам одавно престао да покушавам трагати за логиком њихове хијерархије.

Ређаћу белешке како ми долазе под перо (да не кажем – под тастер).

*

Баба Мунира и њени ефендијице Бакир и Златко веле да су Срби над „Бошњацима“ у ХХ веку извршили десет геноцида, али никако да објасне чудну мистерију: како су они после свакога од њих бивали све бројнији (па их одавно у Босни има више него и Срба и Хрвата заједно), а усташко-комунистичкој коалицији било довољно да над Србима изврши само три геноцида и да Срби нестану и из БХ-Фед и из Хрватске. И како баба Мунира зна да је у Поточарима побијено 8.382 Насер ефендијина кољача ако признаје да их је за 25 година тамо покопала тек нешто више од шест хиљада пресељавајући их из свих б-х градова (први „шехид“ погинуо је у Поточарима још 1982) и из Европе (откуд јој пристижу гастарбајтери) додајући им оне три хиљаде упокојених који су после васкрсли у бирачким списковима или оне Србе чији гробови никад нису пронађени па у Поточарима починули као „НН-шехиди“. При чему се показује да је то исти онај народ који је још почетком прошлог века поучавао своје католичке пореднике да се за њихово „ново хрватско име… до окупације [1878] овђе никад чуло није“ и да „ми као ни ви не знамо ни одкуд је ни како је оно постало, дочим смо за српско име од увијек знали […], што ће и вама познато бити. Ви остајете међу нама они стари латини и ништа више, а ви можете разметати се како год хоћете. На пошљетку знамо ми своје порекло које већином као и ваше потиче од православних праоца, а знамо и то, да је наш језик чисто српски Хоће ли вам ово доста бити? Ако усхтијете приправни смо иако вакат није да вам и уз друге можда српскије гусле загудимо“.

*

Не знам ни чији је ни на чему је заснован суд да „германски народи имају комплекс Агаре [1Мој 16, 21], још од неолита, јер знају да су на зачељу стварања цивилизације у Европи“, али је занимљиво да они врло брзо и лако уче оно што улази у круг вештина које се означују као злочиначке. Нека то потврде само две ситнице, од којих је прва старовремска: на четири петине своје садашње државне територије, од VIII до XII века, Немци су затрли Словене и о томе сведочи словенска топонимија од Алзаса до Лужице. Друга је потврда из наших дана: мала министарка Аналена Бербок потврдила је немачку злочиначку памет тиме што је („у лéту“) схватила суштину баба-Мунирине науке и пристала на то да се од укупно 1923 костура (колико их је око Сребренице ексхумирано и „комплетирано“) може истесати довољно јапије да се за више деценија после рата покопа макар шест хиљада шехида). Мала министарка није чула за свога великог сународника Хердера, али њу не треба питати како се могло догодити да су „духовно празни Енглези“, као највећа злочионачка држава која се икад ширила планетом, успели да њен народ (двапут у ХХ веку) гурну на Русију и да је изложе двама страшним поразима и страдањима. Као глуп народ, наиме, Немци не примећују да их Енглези припремају и за трећи такав полом: НАТО је у Рамштајну донео неке одлуке које су Руси разумели као „објаву рата без резерви и ограничења“, а Немачка пристала да и трећи пут изгори у ратној катаклизми у каквој није горела ни 1914–1918. ни 1941–1945. И никако да се „досети“ да јој то увек обезбеђују исти – „савезници“. Као ни чињенице да су силе које су, током прошлог века, истуриле Черчила, а данас подупиру Клауса Шваба, никад нису предводили Људи нити су икад могле бити доведене ни у најдаљи дослух с људскошћу.

*

Другде смо записали да је „на дивљаштву заснована и енглеска колонијална моћ, посебно откад су њени гусари и трговци робљем обезбедили отплату свих државних дугова и омогућили оснивање Источноиндијске компаније која је, »под ауторитетом британске круне стекла монопол на трговину с Истоком« и за собом оставила пустош свуда где се појавила. Добра је за то потврда оно што се од половине 18. века догодило са Бенгалом. »Калкута и Бангладеш данас су прави симбол беде и очаја«, до доласка Енглеза тамо се производио памук квалитетнији од енглеског. Дака је била просперитетнија од Лондона и остала записана као »Манчестер Индије«, а производња пиринча била је толика да је потпуно обезбеђивала прехрану становништва. Један век енглеског присуства у тој области био је довољан да се све то уништи, да Дака са 150.000 становника спадне на 30.000, да у целој области годишње почне да умире триста до четири стотине хиљада људи јер су огромна пиринчана поља преоравана и претварана у плантаже мака (опијум је био много рентабилнији!), а Индија принуђена да увози неквалитетнији енглески текстил. Уз све то ни индијска бродоградња није узмицала пред енглеском, а свеопште разарање индијске привредне моћи под енглеском управом послужило је Џавахарлалу Нехруу као основа за закључак да се може повући »нека врста паралеле између дужине британске владавине и прогресивног раста сиромаштва« на индијском потконтиненту“.

Своју дрогирану памет Енглези су после проширили и на Кину претворивши је у полигон с највише опијумских зависника на планети и тај су проблем комунисти решили и брзо и радикално: плантажере пострељали, а плантаже мака попалили. (А центар за контролу светских путева дроге остао негде на некој лондонској адреси.)

*

Добро је што Закон о родној равноправности није повучен: сад ће нас неке нове учевњаче поучити о томе како српским језиком треба блејати – по њиховим правилима. Оне ће наредити, тј. пропишати, да жена не може бити режисер и да мора бирати хоће ли бити режисерка или режисеруља; не може бити писац и мора бирати између писице и пишуље; неће да буде мајка ако њен „партнер“ неће да буде мајкан; неће да је трудница ако „партнер“ није трудњак; неће да је породиља ако се „партнер“ не потврди као породиљац (ако ковачуља-емеритњача пропиша породиљко – моћи ће и тако); те ће учевњаче наредити да се Шароња мора телити – да Шаруља не би били дискриминисана… Оне хоће све – па и оно што, по неким другим „законима“, никад није могло бити.

Рецимо – да се жена нађе у православном олтару. И за то су већ успоставиле „женску номинацију“ највиших свештеничких чинова: „патријарх“ им је матријарха, „митрополит“ – митрополитуља („у игри“ су и митрополитача, митрополитњача, митрополитаљка, али и неке друге лексичке могућности) „епископ“ ће им бити – епископа, али никако не успевају да се договоре о томе како ће звати „женског попа“. И ваља им признати да избор између мноштва могућности није нимало лак: попа, попица, попара, попача, попуља, попуша, попаљка, попајдара, попуждрача (те ће нам недоумице разјашњавати Зорица Мршевић), а мене је „оборила с ногу“ прва реакција једне старе комшинице: кад сам јој рекао да неке жене „хоће да су попови“, она ме је само погледала (да провери мислим ли то озбиљно), а онда је креснула реч: „Благо нама: имаћемо и попове и попизде“. Верујем да ће се Зорица сагласити са тим да се та реч (у медијима, образовању и науци) обележи као „ексклузивно родно сензитивна“, да ће јој се прикључити и епископизда (као и бискупизда – у тамонеким другим „црквама“) и да ће се све оне наћи у оном приручнику на сајту Владе Србије и да ће српска деца тамо најбоље научити оно што ће им помоћи да се нађу уз српску парламентарну већину. Па да се и она, једнако успешно – изругују српском језику.

0 0 votes
Article Rating

Related posts

Јована и Жељко Јоксимовић згрћу нове милионе

Prenosimo

Опадање моћи Америке није добар знак за њене окупационе структуре на Балкану

Prenosimo

Снага православне вере јача у сваком појединцу после посете Светој земљи и то доноси мир и спокој души

Јово
Subscribe
Notify of
guest
1 Comment
старији
новији
Inline Feedbacks
View all comments
Драгољуб Збиљић
Драгољуб Збиљић
28 дана раније

Што је ово добар и поштен текст! Савршено писање о истини.

Још само да је речено зашто српски лингвисти у нормирању српског језика још држе у правопису Србе у шизофреном комунистичком двоазбучју само у језику Срба и тиме се самоубија њихов ћирилички идентитет јер је хрватске латинице у Србији и данас готово исто као у окупацији Србије (1916-1918)!

1
0
Would love your thoughts, please comment.x