Предузети све да избегнемо украјинску катастрофу у Црној Гори

   Језик је био и остао главни узрок великих сукоба Руса и Украјинаца

Украјинце и Црногорце историјски посматрано отприлике исти временски период мучи питање „дуалног идентитета“

  • Рат у Украјини је почео због језика јер је почео прогон руског језика и рускојезичког становништва земље, било оно руског националног опредељења или неког другог. Прогон руског језика је био симбол прогона свега руског из Украјине, било да говоримо о прогонима руских медија, укидању руског као званичног, његовог избацивања из образовних установа, маргинализовања, радикалног пропагирања и форсирања украјинског језика…
  • На неки начин је слично било и у Црној Гори ( и данас је нажалост) где се српски језик систематски дискриминише (кроз његове говорнике) и сузбија на уштрб „црногорског“ упркос чињеници да већина становника данашње државе Црне Горе говори српским.
  • Запад стотинама година уназад од Украјинаца, као Малоруса, правио анти-Русе. Почело је са ватиканско-пољским пројектима стварања „унијата“ , тј. православних верника који признају папу за врховног верског ауторитета.
  • Преко црквеног питања посејано зло семе раздора међу становништвом Украјине и оно је временом продубљивано а ескалирало је када је Вашингтонска патријаршија (некадашња Васељенска) признала нову Украјинску цркву.
  • Долазе сада и иницијативе из актуелног сазива украјинске Раде (скупштине) да се „национализује“ имовина старе цркве а она прогласи за руску агентуру и забрани јој се деловање у Украјини као „страном фактору“ који је „непријатељски настројен“ према украјинским националним интересима. Звучи познато?
  • Наручилац процеса у оба случаја је исти.
  • Питање идентитета, језика, цркве и спољнополитичког позиционирања служе да створе што већи број становништва који је непријатељски настројен према Русији (Србији) да би се потом гурнуо у конфликт са њим и искористио као топовско месо за интересе Запада.

 Пише: Никола Јовић, публициста

Са почетком турбулентних дешавања у Украјини 2014. године почеле су одмах да се изводе и праве паралеле са нашим просторима. Ту су нека мања, а нека више одговарајућа поређења. Почев од оног распад СФРЈ- распад СССР, Крим- КиМ, грађански рат у Украјини – грађански рат у БиХ, Олуја у Крајини – Олуја у Донбасу, итд.
Међутим, овом приликом ћемо истаћи нека мање наглашавана места и паралеле и указати на то, ако је већ до поређења, да Украјина највише наличи Црној Гори, када је реч о нашим просторима, а ево и зашто. Набројаћемо главне разлоге за то.

  1. Дуални идентитет: Украјину, као и Црну Гору, отприлике исти временски период историјски посматрано мучи питање „дуалног идентитета“. Кроз историју је Украјина често у мањој или већој мери (гледано из перспективе данашње територије и државе која се тако зове) била краће или дуже део руске државе, као и данашња Црна Гора део или неке веће српске државе или самостална српска држава.

И док се њен руски (тј. српски) карактер није доводио у питање, увек се у прилог томе наглашавала позитивна „допуна“ тог идентитета аутентичним украјинским (тј. црногорским) „руством“ (тј. српством) , да би то на крају послужило као контрапродуктивна основа за стварање не-руског (не-српског) а на концу и анти-руског (анти-српског) идентитета од савремене Украјине тј. Црне Горе.

Дакле оно што је почело као једноставна географска одредница уз одређене културно-историјске, језичко-лингвистичке и менталитетске разлике, послужило је као основа за потоњи сепаратизам и издвајање из општег руског тј. српског корпуса. Велики број становника Украјине, нарочито у годинама које су претходиле рату (и уопштено од распада СССР) гајио је тај дуални идентитет, руско-украјински или украјинско-руски, где се он узимао као синоним и малтене једно те исто на простору данашње Украјине. Број људи који се не опредељују између два пола већ их интегришу у себи је ипак све мањи како расте општи јаз између Руса и Украјинаца, у великој мери захваљујући актуелном рату (тј. специјалној војној операцији). То нас доводи до другог фактора и поређења-језика.
2. Како један мој пријатељ има обичај да нагласи, рат у Украјини је почео због језика. Иако је сваки рат у некој мери последица одређеног неспоразума и не(спо)разумевања, трагично је када избије рат и непријатељство између људи који се савршено добро разумеју у општем смислу из простог разлогаа – говоре истим језиком. Исто као што је код нас често потенцирана (неки је и даље потенцирају) прича о засебности црногорског језика, тако се и украјини често потенцира прича о украјинском језику иако већина становништва дашашње Украјине говори руски и штавише не зна украјински језик (почев од председника Зеленског који све своје отровне русофобне изјаве и пропагандне флоскуле изговара – управо на руском језику).

Колико становника Црне Горе говори српски а колико црногорски је извор сукоба

А рат у Украјини је почео због језика јер је почео прогон руског језика и рускојезичког становништва земље, било оно руског националног опредељења или неког другог. Прогон руског језика је био симбол прогона свега руског из Украјине, било да говоримо о прогонима руских медија, укидању руског као званичног, његовог избацивања из образовних установа, маргинализовања, радикалног пропагирања и форсирања украјинског језика… На неки начин је слично било и у Црној Гори ( и данас је нажалост) где се српски језик систематски дискриминише (кроз његове говорнике) и сузбија на уштрб „црногорског“ упркос чињеници да већина становника данашње државе Црне Горе говори српским. Српски је у Црној Гори прошао кроз више фаза прогона и избацивања из институција на улицу, а многим Србима је учење и образовање на њему и дан-данас онемогућено и забрањено, да не помињемо законску (не)основаност тако нечега. И као и у случају Украјине, где највећи русофоби говоре руским језиком, тако и у Црној Гори највећи србофоби говоре управо српским језиком.
3. Питање цркве: Ово питање је нарочито индикативно и значајно. Савремени идентитетски проблем у Украјини се не може објаснити нити разумети без узимања у обзир црквеног питања. Управо преко цркве је Запад стотинама година уназад од Украјинаца, као Малоруса, правио анти-Русе. Почело је са ватиканско-пољским пројектима стварања „унијата“ , тј. православних верника који признају папу за врховног верског ауторитета.

Патријарх московски Кирил. – Православна вера је доминирајућа у Украјини, али сада се црква поделила на две: Украјинску и Руску па тензије на верском плану јачају

А одатле је њихова католизација ишла много лакше и брже од „конвенционалног“ покрштавања које је увек наилазило на отпор и противљење обичног становништва. Тада је још преко црквеног питања посејано зло семе раздора међу становништвом Украјине и оно је временом продубљивано а ескалирало је када је Вашингтонска патријаршија (некадашња Васељенска) подарила, усред кризе и грађанског рата, томос расколничким и отпадничким елементима православне цркве у Украјини, упркос противљењу већине православног становништва те државе које стоји у канонском јединству и поретку под једином канонски признатом православном црквом у Украјини – оном под руководством Онуфрија а покровитељством патријарха Кирила.

Оној чије светиње данас разарају и бомбардују, свештенство малтретирају и протерују, храмове обијају и пљачкају а верни народ убијају систематски. На концу актуелног сукоба долазе и иницијативе из актуелног сазива украјинске Раде (скупштине) да се „национализује“ имовина ове цркве а она прогласи за руску агентуру и забрани јој се деловање у Украјини као „страном фактору“ који је „непријатељски настројен“ према украјинским националним интересима. Звучи познато?

Народ је у Црној Гори масовним протестима бранио и одбранио  своје светиње и одузимање црквене имовина од стране државе

Сећамо ли се „Закона о слободи вјероисповести“? Свака сличност није нимално случајна јер је наручилац процеса у оба случаја исти. Стога би и они, срећом минорни, делови СПЦ у Црној Гори који раде на мањем или већем одвајању од „Београда“ (у црквеном смислу) могли да поразмисле о дугорочним последицама таквог штетног деловања, а за пример где то може одвести нема потребе да иду даље од Кијева и Донбаса. Јер коме то може ићи у прилог? Истом оном коме иде и у Украјини.
4. Улазак у НАТО- и по овом питању постоји комплементарност украјинског и црногорског друштва. И тамо и ту је већина становништва против чланства у НАТО па се опет на силу гура у исти противно мишљењу и ставовима већине популације, од стране одметнутих прозападних структура на власти. То доводи до додатне поларизације друштва и продубљивања унутрашњих подела, где се грађани сврставају на „прозападне“ и „происточне“ (проруске), а ова подела добија све више на замаху и значају како време пролази и додатно дестабилизује друштво изнутра. Украјину је ова политика довела до рата са већим суседом, до чега може довести Црну Гору, а да је у њеном или интересу њених грађана и мира и стабилности у региону Западног Балкана?

Главни циљ је да не дође до рата, убијања и разарања у Црној Гори као што се то сада дешава у Украјини

5. Пета и последња тачка коју ћемо анализирати долази као сублимација претходне четири и њихова круна, као конкретизација свих напора и мобилисања унутрашњих и спољашњих снага и фактора са суштински истим циљем – заоштравања са већим и моћнијим суседом на северу. Исто је у случају и Украјине и Црне Горе. Јер питање идентитета, језика, цркве и спољнополитичког позиционирања служе да створе што већи број становништва који је непријатељски настројен према Русији (Србији) да би се потом гурнуо у конфликт са њим и искористио као топовско месо за интересе Запада.

То је главни разлог зашто се подржава украјинска и црногорска посебност у односу на руску и српску основу – да би се створио геополитички мутант који се окреће против своје основе и суштине, против самог себе, против свог дојучерашњег брата и порекла, у корист онога ко не жели добро нити њему нити његовом старијем и јачем брату. Та тактика „завади па владај“ тренутно даје веома добре резултате у Украјини (са становишта бескрупулозности западних геополитичких интереса) а надамо се да ће доживети далеко лошије остварење у Црној Гори (у нашу корист а и уопштено у корист већине становништва Црне Горе, Србије и уопштено Балкана).Након набрајања ових сличности Украјине и Црне Горе за крај морамо додати да иако сви процеси делују истоветно а варирају само у степену одмаклости, ипак се надамо да Црна Гора неће никада заличити на тренутну Украјину – изнутра располућену, разровљену грађанским ратом, насамарену и разорену, збуњену и идеолошки неснађену, са нејасном сликом прошлости, садашњости и будућности. Али то не зависи само од нас већ и од наше „заблуделе браће“. Јер са наше стране такви опасни и штетни захтеви и „провокације“ за конфронтацију сигурно неће доћи, али то није довољно за њихово непојављивање. Зато је најважнија битка данас у Црној Гори управо то, да она што мање буде попут Украјине и да учећи из тужних и немилих сцена те земље извлачимо поуке и избегнемо катастрофу.

ЛИНК

https://www.in4s.net/crna-goro-ukrajino/

………………………….

0 0 votes
Article Rating

Related posts

Странпутица САНУ и њеног председника

Prenosimo

КРАЈ ДОС-ове власти огрезле у корупцији

Јово

Никола Јокић  власник престижне МВП другу годину заредом

Јово
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
0
Would love your thoughts, please comment.x