NATO, Балкан и суседи Србије, Документи, Друштво, Косово и Метохија, Политика, Русија, САД (Америка), Свет (планета), Слободе, Србија, Србија и ЕУ

Последице потписивања Споразума у Вашингтону

Вучићево докусуривање Србије

  • Вучић је потписивањем споразума са становишта међународног права уступио још један део суверенитета Србије и то ће Србију у будућности обавезивати. Вучић је заправо отишао корак даље у гажењу суверенитета Србије, и већ почињено дело велеиздаје проширио, или га поновио.

  • Александар Вучић у присуству америчког председника, у магарећој клупи, потписао је 16 тачака споразума са државом Косово и обавезао Србију на огромне уступке, а да за узврат није добио ама баш ништа. Ни једна једина тачка споразума не тиче се остваривања српског националног или државотворног интереса и све редом иду на штету интереса Србије и српског народа, а у корист Арбанасима и Американцима

  • За арбанашку и америчку страну обезбеђени су бенефити и плен, а српској страни каваљерски је уступљено да све то плати. По природи самог документа он више личи на ратне репарације него на споразум о нормализацији

  • Јеврејски лоби, геј лоби и албански лоби Трамп части српским новцем и удвара им се тако што заврће руку Србији.

Пише: Славко Живанов

Вашингтонски споразум који су једнострано потписали председник Србије и председник тзв. владе Косова, 4. септембра, донео је мноштво контроверзи. Најшири круг грађана Србије о њему не зна ништа, а претежни део тих контроверзи индукован је с намером да се прикрије још један велеиздајнички потез Вучићевог режима. Толико је дезинформација, произвољности и лажи у тумачењима да је такорећи номогућно растерати ту медијску маглу и доћи до пуне истине, шире и целовите слике. Она не одговара главним актерима овог догађаја па су се они, свако са своје стране, потрудили да прикрију трагове сопственог нечовештва, и да се, успут, изрекламирају као велики прегаоци за националне ствари и светски мир. Зато је све бизарно смандрљано, а онда препуштено хијенама да свака од њих леш развачи како јој највише одговара.

Форма документа

За наше прилике доста неубичајена форма овога споразума изабрана је из разнолике и богате америчке праксе. Тамошњи председници често користе форму „извршног споразума“ (executive agreement) како би формализовали међународне обавезе које су претходно усагласили са другим председницима или државама. Тај механизам преузимања међународних обавеза посебан је утолико што се сматра ексклузивним правом председника и за исти не следује ратификација у законодавним телима. Реч је о комотнијој форми која нимало не заостаје за другим механизмом међународних споразума када је реч о извршности, али за разлику од међународних уговора који морају бити ратификовани кроз законодавна тела, ова форма то не изискује. Ово је помогло и Трампу и Вучићу да избегну непријатне, макар медијске, кампање и да се што брже заврши како би им омогућило исплату од тога настајућих дивиденди. Трамп није имао времена да чека процедуру ратификације због изборне кампање, а Вучићу ратификација не одговара јер практично верификује велеиздајничку политику. То што је споразум одвојено потписан и што је лажно приказиван као споразум са Америком, а не са Косовом као државом, ни за јоту не умањује његову извршност и његову снагу међународног уговора. Вучић је са становишта међународног права уступио још један део суверенитета Србије и то ће Србију у будућности обавезивати. Вучић је заправо отишао корак даље у гажењу суверенитета Србије, и већ почињено дело велеиздаје проширио, или га поновио.

Иначе, оваква форма уговора није непозната на европском тлу, организација ОЕБС, на пример, функционише по веома сличној форми функционалног протокола.

Споразум са државом Косово

Документ који је потписан и објављен на многим порталима, телевизијама и новинама носи крајње општи наслов “Економска нормализација” (Economic Normalization). У Србији га власт представља под именом “Споразум о нормализацији економских односа”. Вучић тврди да је потписан билатерални споразум са САД (овде) што је ноторна, преиспољна лаж коју је непобитно демантовао и Ричард Гренел, специјални изасланик председника САД за мировне преговоре Србије и Косова, како му гласи функција и под чијом организацијем је ово потписивање и углављено (овде). Гренел је, на инсистирање новинара додуше, саопштио недвосмислено и резолутно да Америка није ништа потписивала (“They did not sign with the US. We’re not a signature“, а сви на планети, сем Вучићевих контролисаних медија, пренели су информацију о овоме као о потписивању споразума о економској нормализацији односа Косова и Србије.

Власт у Србији годинама избегава да квалификује косовску власт државним атрибутима, али јој сваким својим потезом те атрибуте потврђује. Вучић заправо само одбија јавно да призна да је у међународним преговорима са државом Косово, и да планира да учествује у правном заокруживању те државности на штету Србије.

Његова практична делатност је потпуно у функцији стварања државе Косово, а потписивањем овога, најновијег споразума отишао је неколико корака испред тога јер је обавезао државу Србију да доскорашњи правни пројекат сада подржи и економски.

Меритум

Александар Вучић у присуству америчког председника, у магарећој клупи, потписао је 16 тачака споразума са државом Косово и обавезао Србију на огромне уступке, а да за узврат није добио ама баш ништа. Ни једна једина тачка споразума не тиче се остваривања српског националног или државотворног интереса и све редом иду на штету интереса Србије и српског народа, а у корист Арбанасима и Американцима:

Србија ће градити Арбанасима ауто-путеве и железницу, направиће још један гранични прелаз, на Мердару; Србија је прихватила да у мини-шенгенској зони буде и Косово чиме је невосмислено прихваћен његов државни субјективитет; Србија признаје косовске дипломе; Србија се сагласила да Газиводама шерифује Американац и суспендовала кампању за повлачење признања независности Косова.

                   Гренел и Вучић

Србија се обавезала да не користи кинеску технологију 5Ге, да омогући Американцима извршну контролу и институционални оквир спровођења контроле становништва, миграната и путника кроз Србију, да Хезболах у целини одреди као терористичку организацију, да преместити своју амбасаду из Тел-Авива у Јерусалим, да се прикључи геј-френдли пакту… Такође се обавезала да Јеврејима врати одузету имовину чак и ако нема живих наследника…

Свака од ових потписаних ставки заслужује подробну анализу и иза свеке од њих крију се тешка огрешења о српске интересе. Сваки пажљиви читалац споразума одмах увиђа да у њему постоји проста подела улога на три стране. За арбанашку и америчку страну обезбеђени су бенефити и плен, а српској страни каваљерски је уступљено да све то плати. По природи самог документа он више личи на ратне репарације него на споразум о нормализацији. Арбанаси су добили гаранције да ће Србија улагати новац у њихову инфраструктуру, а Американци су добили гаранције да могу да остварују своје интересе у Србији и да за потребе Трампове изборне кампање експлоатишу наводно успешне учинке америчке спољне политике.

Овај двојак амерички бенефит има и двојаку успешност. Он је свакако успешан када је реч о обезбеђивању нелегалне атмосфере најуривања конкуренције из њених интересних сфера. Па је тако обезбеђено да кинеска 5Ге технологија за коју је јасно да Америка не може скоро да је достигне, не буде инсталирана у Србији и на Косову, а да истовременo буду инсталирани, у споразуму таксативно наведени, безбедносни програми америчких обавештајних служби: PISCESбезбедносни систем за упоређивање и одређивање личне идентификације; APISелектронски систем за размену података пограничне и царинске службе САД; SRTP – протоколи за безбедносно шифровање… Такође, омогућен је директан уплив америчких структура у српски енергетски систем са отвореним могућностима за стварање далекосежних критичних и драматичних последица по овај стратешки ресурс.

Истовремено, створене су претпоставке за које се не може поуздано проценити да ли ће створити какав позитиван ефекат у Трамповој унуташњо-политичкој, изборној утакмици. Али, сасвим је извесно да су такву амбицију имале, јер је Трампова администрација на њима инсистирала. Реч је о покушајима да се шармирају одређене утицајне групе гласача у Америци да се уступцима њиховим интересима Трамп учини прихватљивији кандидат на изборима.

Друкчије речено јеврејски лоби, геј лоби и албански лоби Трамп части српским новцем и удвара им се тако што заврће руку Србији. Наводно приказујући како води рачуна о њиховим интересима Трамп рачуна на њихове гласове, а да ли ће му та рачуница дати плода видеће се на изборима. У сваком случају легитиман маневар који још једном поставља питање зашто Вучић на то пристаје. Да ствар буде још парадоксалнија, пристао је и на тешку дискриминацију сопствених грађана у погледу реституције, јер се обавезао да ће Јеврејима из времена Холокауста имовина бити враћена чак и ако нема живих наследника. Подсетимо да је Србија онемогућила тестаментарним наследницима право на враћање одузете имовине. Ако је власник имовине тестаментом своју имовину оставио неком, а та имовина касније национализована, његови потомци или наследници немају право на реституцију, јер наша држава препознаје само крвне наследнике, дискриминишући све друге неследнике. Парадоксално, тестаментарни наследници требало би да имају већа права на коришћење имовине него подразумевајући, крвни наследници, јер је суверени власник непобитно потврдио сопствену вољу располагања имовином – тестаментом. У случају јеврејске имовине вратиће се имовина чак и ако живих наследника нема, па се поставља питање коме ће се вратити? Израелу? Синагоги? Јеврејској општини? Мосаду?

Целовитости ради, требало би рећи да у читавом споразуму постоји једна тачка која би можда могла да иде у прилог српским интересима, али је она толико релативизована да не може ни на који начин бити озбиљан елемент разговора. Наиме, када се говори о избеглицама и несталима каже се да ће „обе стране убрзати напоре на проналажењу и идентификовању остатака несталих особа.“ Ово је тек толико и тако успут речено, протоколарно и узгредно, да мирне душе можемо рећи да не значи ништа.

Међународни одјек споразума

Изузмемо ли мишљење Трампове администрације о овом споразуму, тешко ћемо наићи на неподељен позитиван утисак релевантних међународних субјеката. На реакцију Русије нисмо чекали дуго, чули смо да су Срби братски народ, али и да Вучићева трговина подсећа на „ниске страсти“. Ово је Вучића посебно погодило па је у свом опробаном и вишекратно експлоатисаном покварењачком маниру нагласио да то неће комантарисати, а потом одмах објаснио да Марија Захарова (објавила прву реакцију на друштвеној мрежи) “највише говори о себи”, “о свом примитивизму и простаклуку“, али и о примитивизму и простаклуку “оних који су је поставили” (овде). Али, тиме није завршио него је поентирао тврдњом да “разуме зашто је тако реаговала, јер је у Вашингтону било врло успешно“. Дакле, Вучић лепи етикету на лицу оних који су је поставили, а то мора да иде чак до Путина, поручујући им да су простаци и примитивци. Међутим, акценат да Захарова ипак брине о руским интересима и наводно реагује јер се Вучић приближио и био веома успешан у односима са Вашингтоном, тешко да може да утеши сваког нормалног Србина. Тиме и сам Вучић признаје да, за разулику од њега, Захарова води рачуна о интересима сопствене отаџбине. Додуше, није се први пут Вучић приказао у свој својој “величини”. Он има сличан однос и са Блером и са Шредером, што га не би имао и са Американцима, који му могу уредити да лично упозна и све пилоте, маринце, подморничаре и остале који су бомбардовали и убијали Србију готово толико успешно и темељно као и он.

За Кинезе тек можемо претпоставити колико су се обрадовали рампи коју им је Вучић спустио за њихову информациону технологију. Третирање Хезболаха као терористичке организације донеће Србији главобоље, али битно нијансирање настаће и у Ирану, држави која ничим није заслужила овакав третман од Србије. Уосталом шта ће Србији бирање страна на Блиском истоку?!

Колосалне последице искочиће након пребацивања амбасаде Србије у Јерусалим. Уколико се ово икада деси, биће то таква саморазарајућа експлозија сопствене спољне политике да ће се деценијама изучавати по белом свету као негативни пример – како нешто не треба да се уради. Вучићева спољнополитичка схизофренија застранила је толико да је овим прекршио не само одредбе и резолуције УН, него је погазио деценијске тешке и стрпљиве покушаје целога света да се између Израела и Палестине изгради мир. Уз све то очекујући да се Србија ослони управо на Уједињене нације у заштити сопственог суверенитета и интегритета, па чак и идентитета.

Посебно место остављено је за Европску унију, а и земље унутар ње. Сасвим је извесно да ћемо трпети последице и од стране Уније, али и најмоћнијих држава чланица, јер овде није реч о односу ЕУ према Америци, него о односу ЕУ према Трамповој администрацији. Трамп је успео да промени праксу доброг дела америчких традиционалних савезника, и успео је да их примора да виде интересе администрације председника САД и интересе Америке као одвојене ствари. Многи ће Америци желети све најбоље, али ће председнику пожелети да поломи врат. Отуда се Трампова интервенција у косовско питање из ЕУ гледа као на дубоко оргијање уљеза. ЕУ Косово сматра својим двориштем и неколико пута до сада је америчкој администрацији показала зубе, не само због тога што је довољно јака у Европи, него и зато што има моћног савезника (опозицију) у Америци са којом има много више заједничких идеја у вези са Косовом.

ЕУ је обезбедила монопол за политичке договоре и споразуме, а Трамп је сам себи приграбио мрвицу коју је назвао „економском нормализацијом“. Нити ту има нормализације, нити има економије. Осим тога, тај, за Арабасе и запад, толико очекивани правно обавезујући документ о признању који Србија треба да потпише са Косовом омча је око врата Србије у процесу евроинтеграција и њиме је и орочена и лимитирана. То Србију чека на путу у ЕУ, на том поглављу је чекају европски мртвозорници...

П. Стано: ЕУ се пита зна ли Вучић шта је потписао

Велика је енигма у томе зашто је заправо Вучић потписао овај толико штетан документ за Србију. Он је тиме нарушио односе према многима у свету укључујући и онај део Америке који се противи Трампу. Зашто је Србију извео под ту врсту рефлектора нећемо вероватно никада сазнати. И да ли је уопште могуће да је то учинио само због тога што је ипак неизмерно глуп, јер Србији овај споразум треба као маратонцу џак од педесет кила. Сваки човек који има прст образа, мрвицу достојанства и части не би такво шта потписивао по цену живота, а некмоли власти. А Вучић је ово потписао и још се хвали да нико више за Србију није постигао у последњих сто година.

Арлекин

Када краљ кловнова у покушају да уреди озбиљне далекосежне мировне процесе организује самит регионалних кловнова, којима недостаје чак и било каква озбиљна кловновска квалификација, циркус који је приређен поприма бизаран, ужасно трагичан обрт који ће, наравно, платити једино Србија. Ова најновија Трампова игра тешко ће оштетити Србију, а њему самом неће донети никакву корист, иако је невољник планирао да засени континент својом миротворном мисијом. Просто му се изјаловило бар кад је реч о краткорочној предизборној кампањи, јер се амерички медији и новинари безмало на овај његов потез нису ни осврнули, што је бесно прокоментарисао и Трампов специјални ађутант за косовску проблематику, Гренел, читајући лекције новинарима на првој следећој конференцији за новинаре коју новинари нису, за разлику од ове “косовске”, игнорисали. Наиме, Гренел је био видно љут јер новинари нису исказали пажњу овој косовско-српској теми у коју је Бела кућа толико инвестирала.

Но, кад изостану позитивни ефекти за било кога, сасвим је природно да оних супротних буде за свакога помало, сем за Србију којој, одавно, некако већ припада место најгорих губитника у каквој год се спољнополитичкој комбинацији нашла. За Србију која се деценијама дави у “изобиљу” катастрофалних последица. За сам крај српске агоније, Вучић се побринуо да она поприми обрисе неизлечивости, дефинитивности и апсолутне немогућности да се било шта озбиљно поправи. Потпуно нас докусурује.

Карикатура: Предраг Кораксић Коракс

Подели: