Косово и Метохија, Свет (планета), Србија

Понуда за продају Косова и Мeтохије

Одговор Јова Вукелића на текст „Столица за Трепчу“ („Политика“) пензионисаног новинара Бошка Јакшића

У „Политици“ од 14. фебруара објављен је текст под насловом „Столица за Трепчу“ пензионисаног новинара Бошка Јакшића у коме пише о актуелним односима Београда и Приштине поводом најновије рунде преговора у Бриселу и пута Србије ка ЕУ. Сви знамо да ће званично признање Косова бити кључни услов за чланство Србије у ЕУ и да ће у међувремену бити велики број условљавања. И нових услова што власт још увек крије од јавности Србије.

Пише: Јово Вукелић

При крају текста аутор као решење косовских проблема предлаже Србији да Косову понуди да постане члан УН. Другим речима, да призна албанско (шиптарско) Косово. Јакшић у форми питања каже: „Зашто не понудити Косову столицу у УН?“, мислећи на државу Србију. Завршни део Јакшићевог текста, на који се осврћем, наводим у фусноти *.

Позив на уништење државе

Јакшић у првој реченици предлаже „много проактивнију улогу Београда“ и пита: „Зашто не понудити Косову столицу у УН“? И не наводи ниједан аргумент за тако великодушну, широкогруду понуду! Ако Србија сматра Косово својим саставним и неoтуђивим, (а за сада сматра !), а тако је одређено и Уставом Србије, како може да понуди чланство у УН делу своје територије, сем ако се није одлучила на самоубиство, да ради на уништење сопствене државе? Јасно је да то Јакшића, и не занима, а таква понуда је – и антиуставна. Јакшић као да постаје „експерт“ за растурање Србије.

Затим пише: „Какве ми имамо штете што је Косово у Међународном олимпијском комитету“? Јакшић нема вероватно никакве! А Србија зна да има. Али, кад се већ „помогло“ Косову за столицу у МОК, ваља рећи да се не могу упоређивати бабе и жабе, јер МОК, ипак, није УН. У питању су институције потпуно различитог формата и међународног значаја и улоге. Наравно, свако нормалан зна – а, знао би и Јакшић кад би га занимало, да уласком КИМ у МОК Србија и српски олимпијски покрет имају штете. Ако ништа друго, Србија губи могућност да спортисти са тог дела територије (било да су они Шиптари, Срби, Муслимани, Роми, Горанци или припадници неког другог народа) буду у саставу њеног олимпијског тима. Спортиста из друге земље мора да пролази дугачку и компликовану процедуру промене свог статуса.

МОК је обзнанио примање тзв. “Косова” као пунопрваног члана, као да је то нешто добро и легално.

Терајући воду на своју воденицу Јакшић не стаје на једној бесмислици. Вели: „ Добили би моћне савезнике, све оне којима је стало да се односи на југоистоку Европе „нормализују”, да не буде замрзнутих конфликата. Била би то прилика да они у Бриселу у пракси покажу колико им је стало да се Србија, Косово и друге земље региона интегришу у Европску унију “.

Да ли је могуће да овако шта тврди човек који је живот провео у занимању где су „чињенице светиња, а коментари слободни“? Ко би могао оспорити да ти моћни „савезници“ Србије из ЕУ и са Запада (САД, НАТО) интезивно и дуго раде на отимању Космета, као дела наше територије?! Те земље су савезници Србије на путу у ЕУ само док се она корак по корак одриче 15 одсто своје територије. Толико је по Јакшићу „позитивних корака“ учињено од стране Србије протеклих година (и за време власти ДС и Б. Тадића, и сада кад власт има СНС и Т. Николића) , а озбиљних знакова из ЕУ нема да им је стало да се Србија интегрише у ЕУ. Само „обећања лудом радовања“. Напротив, стижу стално нови услови, ултиматуми, уцене и то од Немачке и В. Британије, најмоћнијих земаља које утичу на креирање политике ЕУ према Балкану.

Бар деценију и по ове земље су имале низ прилика да покажу „добру вољу“ око интеграције Србије у ЕУ, али стизаше само празне фразе, лаже и паралаже… Да ли за овај однос Јакшићевих „савезника“ према Србији има бољи опис од оне народне – „не липши магарче до зелене траве“? И то се све дешава у реалности кад пет земаља ЕУ није признало Косово. Имају своје интересе рекао би на то можда „мудри“ Јакшић. Рећи да је то цинично, мало је.

Као навијач са севера

Сагласношћу да Косово уђе у УН Србија би могла много више да тражи. И добије. Од својих права на имовину, преко концесија на Трепчу до убрзања ЕУ интеграције.

 

Као навијач са севера Јакшић димним завесама покушава да лобира код српских власти за столицу Косова у УН, „јаком“ тврдњом „да би Србија „могла много више да тражи, а поготово да добије!“

Прво, кад би Србија пристала да КиМ уђе у УН од кога и шта би она да тражи? Од УН? Или од НАТО? Или од ЕУ? Па смејали би нам се! Шта да нам дају они који нас убеђују да то и није наше. Као и Јакшић, они тврде да би нас ослободили баласта. Отимајући Космет, ти наши „савезници“ тврде да је то Србији у корист. Није само Јакшић склон двоструким стандардима, научио је то од Великих мајстора. Да закључимо: са поменутих адреса не би добили ништа!

Да ли би Шиптари Србији за ту сумануту великодушност нешто дали? На пример, „Трепчу“? О таквој бесмислици ни Јакшић се не усуђује приповедати.

То је на жалост наивно уверење и зачуђујуће неразумевање о чему се овде ради и шта је суштина америчког отимања Косова и Метохије од Србије и подршке том насиљу од стране ЕУ. Текст Јакшића више личи на лобистички вапај него на „анализу“ дугогодишњег новинара и, на крају, држављанина Србије…

Одговор је јасан: никад ни од кога Србија и Срби не би добили ништа! А онда се Јакшић баца на снаге које се противе његовој „генијалној“ идеји. „Време је да се манемо васељенских оптужби да „нема продаје најсветије српске речи”. Отужни репертоар усахле другосрбијанске пропагандне акције! Од тога је дигла руке чак и С. Бисерко. А на то онда додаје и ону стару заборављену глупост: „Уосталом, можете да продајете само оно што имате. А тога је захваљујући заслепљеним клеронационалистима остало јако мало“.

Ако може да се прода само оно што имате (а по Јакшићу Косово смо изгубили) зашто онда од нас траже да се с тим сагласимо? Зашто од нас траже да то Вучић и Николић потписују? Па, логично, зато што је Косово српско, што је држава Србија! Не би ваљда свет који држи до потписа, права и уговора тражио да Србија предаје оно што није њено. Сигурно, Вашингтон не би тражио од Београда да отписује Фокланде Аргентини. То би и Јакшић требало да зна.

Даље, има нека логика које се Јакшић не држи ни у детаљима. Ако Косово није наше, како он тврди, онда ни Трепча није наша. И по тој логици ништа од имовине на Косову није наше. Кад би признали Косово аутоматски би изгубили свако право да тражимо Трепчу, ЕПС, Скијалишта Србије, телекомуникације, стотине фабрика, пољопривредних задруга. Па ни српски манастири нису наши!? Шиптарска већина не поштује ни државну, ни црквену, па ни приватну својину.

Али, за многе ће бити изненађење да и поред свега што деценијама трпе Срби у великој већини нису отуђили своју земљу, куће, њиве, шуме. У земљишним књигама Срби се и даље воде као власници великог дела косовске земље. Знају то и међународна заједница, ЕУ и НАТО, и зна се то у УН.

За почетак, Срби чак и данас имају валидне тапије на више од 35 одсто земље на Косову и Метохији! И много вредног на тој земљи, од уметнина до верских светиња. Успут, право приватне својине је светиња за западни свет, за капиталистичке земље. На том принципу им почива систем. Ако им коракнете преко ограде у двориште имају право да вас убију ко зеца (што и чине!).

Јакшић наставља да застрашује Србе да ће изгубити и то „мало“ што имају: „Што не значи да и то Србија не може да проћерда неким новим „патриотским платформама”. Каквим то платформама Србија може да проћерда оно што је њено? Да ли Јакшић нешто зна о садржају ненаписане, необјављене платформе коју помиње председник Николић?

Овде морамо указати да аутор упада у контрадикцију, јер прво тврди да Косово није њено – Србијино, да не може стога да га прода („продајете оно што имате“), а затим тврди да је власништво Србије (додуше „јако мало“). Ни једно ни друго није тачно.

 

И док се Србима и Србији отима КиМ амерички амбасадор Кирби вели, да Србија има на Косову да обави важнијих ствари него да се брине о Трепчи. То по њему није важно?! А шта је за Србију важно? Да ћутимо док отимају наше (да ставимо фластер на уста и ланце на ноге и руке), да их поздрављамо док нас пљачкају и краду? И да с Јакшићевском памећу показујемо задовољство што нас пљачкају?

Пуцњава – могућа реакција власника Јакшића

Како би Јакшић реаговао кад би му сутра упали у кућу Шиптари, а са Крибијевим благословом, па се они уселили у његово власништво? Како би он бранио оно што му је отац оставио? Како би, на пример, сину објаснио да треба добровољно да одустану од родне имовине и још да треба да оду код нотара да се сагласе и потпишу да се власник легално укњижи у посед?

Како би то објаснио сину? Својом слабошћу, или снагом противника, или својом хуманошћу, широкогрудошћу? Или би му кирбијевски покушао објаснити да имовина и власништво нису важни?

Волео бих да видим реакцију власника Јакшића. Мислим да би се крик чуо до неба, (Хага и УН), а можда би се и пуцало. Познајући ситуацију мислим да би управо тако било.

Зато запањује да он Србима, својим сународницима, предлаже добровољно одустајање од сопствене имовине и власништва.

Горак живот на туђем

Има у историји разних примера. Тако да није немогуће: да отму Шиптари и САД (НАТО) српско на Косову. Јачи су данас. Закон им лежи у топузу. Али они знају да је то (међународни) бандитизам. И знају која је невоља са оваквом логиком. Кад је сила једини аргумент и кад вам дође неко ко такође има силу – његово је „право“ да вама отима без икаквог објашњења. „Јачи качи“. И зато и Запад, и свемоћни НАТО и мали локални лобисти (као Јакшић) желе да то, прво, неки Дачић парафира. Сад се

тражи неко још важнији и да – потпише. А аутор је ту да нам објашњава, да нема ништа логичније него да то буде одмах. А што се то не слаже с чињеницама (и Уставом) њега не збуњује.

Али, ипак ово је превише уцена за Србе, шта год ко мислио о нашим манама. Чак и под условом да Косово и Метохија није ништа друго до земљиште. Ледина која се на Србе води само у земљишним књигама.

Све да Косова и Метохије нема ни трунке у српским душама – био би ово довољан аргумент англосаксонској и другој прозападној германској братији – да је Космет део Србије. Ваљда је тај аргумент ваљан и Јакшићу!

Пошто су сви други клеронационалистички, колико год да је клеронаицонализам непознат феномен у православном свету. Али неће се Јакшић држати чињеница као пијан плота. Овде је важно да се обави посао: да се да столица – призна шиптарска држава Косово, а да се застидиш да тражиш бар Трепчу.

Знају иначе Шиптари одувек да не живе на својој земљи. Већина њих то добро зна и осећа тај горак живот. Зато се они олако селе, одлазе заувек, и данас и раније. Нису на своме. На туђој су земљи! Мука је велика, живети на туђем, знају то сви они који су отели, украли. Никад се мирно не спава, несигурност је увек присутна, неки црв сумње увек шета од прста на нози до темена…

*„ …допустићу себи да будем јеретик и да предложим много проактивнију улогу Београда.

Зашто не понудити Косову столицу у УН? Какве ми имамо штете што је Косово у Међународном олимпијском комитету?

Добили би моћне савезнике, све оне којима је стало да се односи на југоистоку Европе „нормализују”, да не буде замрзнутих конфликата. Била би то прилика да они у Бриселу у пракси покажу колико им је стало да се Србија, Косово и друге земље региона интегришу у Европску унију.

Сагласношћу да Косово уђе у УН Србија би могла много више да тражи. И добије. Од својих права на имовину, преко концесија на Трепчу до убрзања ЕУ интеграције

Време је да се манемо васељенских оптужби да „нема продаје најсветије српске речи”. Уосталом, можете да продајете само оно што имате. А тога је захваљујући заслепљеним клеронационалистима остало јако мало. Што не значи да и то Србија не може да проћерда неким новим „патриотским платформама”. 

 

 

Поставите коментар

avatar
  Subscribe  
Notify of