Паризерска држава
- Власт се стратешки определила према пољопривреди и пољопривредницима тако што у њима види плен и одавно је гора од отоманске империје која је кроз харач узимала десетак
- У изборној кампањи власт демонстрира уигране популистичке перформансе, а себе воли да зове државом
- Вучић није рођен да било коме ишта да. Он отима. Зато његова обраћања нису израз социјалне политике. То је изборна математика.
- Постоје две главне супротстављене групације, власт и студенти и мноштво протеза којима ће се власт користити
Пише: Славко Живанов
Недавно, човек који је узурпирао функцију председника Србије, у септембру 2024. године, изнео је на бину за обраћање (тзв. конференцију за новинаре), у сали препуној дресираних агитпроповаца, корпу намирница из самопослуге. Показивао је један по један производ, окретао га, загледао и обећавао појефтињење тог насушног артикла. Са особитим занимањем претурао је по рукама паризер и објашњавао како народ једва чека да се докопа те јефтине, дугожељене хране… На овај перформанс тзв. председника свих грађана Србије надовезао се министар трговине којег сви зову Тома Мона, а који се у то време сликао за медије свакодневно, а данас као да је у земљу пропао, убеђујући народ да су му за јак оброк доста два јајета (народу, наравно)…
По Видовдану ове године, исти тзв. председник свих грађана наредио је чаушима да истресу прашину са паризер-сценографије од пре две године, узео ондашњи драмски текст са гомиле одиграних и у шпајз замандаљених сценарија простачких популистичких демонстрација и заменио неке именице у њему. Уместо сухомеснатих артикала убацио је антибиотике, уместо кућне хемије поређао је антидепресиве, а уместо млечних производа нанизао је лекове за контролу крвног притиска и метаболизма. “Ух, како сам паметан”, помислио је тзв. председник свих грађана, не треба ни генералну пробу увежбавати нити је потребно читање са “идота”, сви су већ прошли своје улоге и камермани, и широки план, и новинарска питања и уреднички наслови и ретуширане фотографије…
− “Децо”, узвикнуо је, “радимо поново паризер, то јест све исто само њега нема. Уместо њега имаћемо лекове…”
Елем, паризер-кампања завршила се кратко након конференције за новинаре, а до данас најбрже су је заборавили они који му и даље верују. И данас му верују шта год да им обећа јер су хипнотисани тако да му верују само у садашњем времену. Хипноза им је обрисала сећање на прошлост и умртвила план за будућност. Остављен им је трен, наносекунда садашњости да му у њој верују на реч, а не верују себи кад се у пракси суоче са супротним од онога што им је обећано. Верују му упркос чињеници да најважнија обећања није испунио и да се од свега обећаног догодило супротно. Та група уживалаца његових обећања никако да препозна истинску природу манира који на истоветним конференцијама демонстрира галантно чашћење и најављује расписивање избора. Тај сој људи отуђеног достојанства не дотиче “случајна” подударност да иста реченица започиње обећањима даровања, а завршава најавом избора. Зар је толико тешко препознати да појашњавање потребе за расписивањем избора упарено са обећавањем пружања погодности у радњу дрско уводи изборну корупцију и куповину гласова?!
Другим речима, велики број становника спреман је да поверује у некредибилна обећања власти не препознајући колико широко власт отима новац од грађана на сваком кораку током целог мандата, а онда, у изборној кампањи обећа какво симболично појефтињење или баци какав оглодак, ваучер или субвенцију.
Примерице, у Србији постоји драматична провалија између откупних произвођачких и малопродајних цена производа. Од произвођача се роба безмало отима, а затим се провучена кроз неколико руку велепродаваца продаје крајњем кориснику прескупо. Истоветно је са енергентима. Државни намети на дизел и бензин одавно чине више од половине цене литра овог горива на пумпама. Дакле, акцизе и ПДВ чине око 55 одсто цене горива, а преосталих 45 одсто цене чини збир произвођачке цене, марже и целокупне логистике продаје.
Власт која у изборној кампањи демонстрира уигране популистичке перформансе, а која се представља као држава јер воли да је тако зову, заправо дубоко завлачи руку у џеп грађана. Значајан број грађана и не осећа потребу да се информише и испита разлоге високих цена. А немали део, због индоктринације, игнорисаће везу између политике власти и трошкова живота.
Због елементарне неинформисаности, а особито због недостатка потребе да се уоче и разумеју разлози пада стандарда, реалних прихода и повећање трошкова живота, значајан део становника Србије вари тешке лажи тзв. председника свих грађана да им „држава“, тј. он нешто дају. Вучић није рођен да било коме ишта да. Он отима. Зато његова обраћања нису израз социјалне политике. То је изборна математика.
Било да је реч о паризеру, лековима, ваучерима, једнократним напојницама, повећањима пензија и сличним Вучић-досеткама, у изборној кампањи све служи једном циљу – да преваре глас. Остављајући по страни чињеницу то што је део тих повећања већ предвиђен, изазван или поништен инфлацијом или неминован без обзира на изборну кампању, бирачи напредњака никако да увиде да им се ништа не поклања, већ им се део онога што је отето прво враћа, а затим поново продаје за глас.
Ако погледамо цене основних ратарских култура у последњих десет година видимо да је цена пшенице готово непромењена. Кукуруз је од око 17 динара у периоду од 2016-20. године “скочио” на садашњих 21 динар, док се сунцокрет “држи” на педесетак динара већ пет година. Није потребна посебна анализа и велико доказивање рапидног скока цена репроматеријала, енергената и индиректних трошкова производње у овом десетогодишњем периоду. Сви производни трошкови достигли су астрономске величине, а цена готовог производа то не прати ни приближно. Не треба никаквог објашњавања и тумачења политике власти јер се све види из дела. Власт се стратешки определила према пољопривреди и пољопривредницима тако што у њима види плен и одавно је гора од отоманске империје која је кроз харач узимала десетак. Ови изабрани на изборима узимају скоро све.
Није боље ни у другим пољопривредним делатностима, у воћарству и сточарству сведочимо идентично стратешко опредељење власти – да демотивише производњу те средњорочно, а особито дугорочно уништи економски потенцијал и ресурс државе. Ова власт спроводи капиталну велеиздајничку политику у циљу личног богаћења шпекуланата, тајкуна и привилегованих бизнисмена са којима буразерски дели профит.
С једне стране, јефтиним популистичким потезима шеф режима покушава да превари грађане Србије да им је добро под његовом окупацијом. С друге стране, притиснут нарастајућом снагом дела незадовољног народа чије је незадовољство успела да артикулише политичка групација студената, Вучић је ушао у још опаснију фазу растакања и велеиздаје државних и националних интереса. Због угроженог положаја и потребе да обезбеди подршку политичког запада спреман је на сваковрсну трговину. У тој трговини своју шансу видели су и европски политичари а и Вучић. Лако су се договорили да на дневном реду не могу бити санкције Русији и формално признање тзв. републике Косово, а све остало може да се прода за подршку на изборима.
Како изгледа кад је Европска унија заинтересована да власт изгуби на изборима видели смо у априлу у Мађарској. Тада је ЕУ натерала целокупну опозицију у Мађарској да одустане од учешћа на изборима да би њен фаворит, Петер Мађар, победио Орбана, што се и догодило. Код нас, напротив, еврофанатизована опозиција изаћи ће на изборе уз благослов ЕУ рађајући досад сасвим непознат феномен – начелно опозиција улази у изборну трку да би освојила власт, а ова овдашња иде не би ли помогла власти да опстане. Да би ту асистенцију ЕУ добио, тзв. председник свих грађана омогућио је посету албанског председника српским општинама, која је изгледала као посета албанским општинама. Појачао је подршку Украјини, омогућио шепурење украјинских јастребова у Београду дајући им на значају као да су битни и важни. А заправо хтело се само да се из Београда провоцирају Срби и Руси узвикујући укро-нацистичке пароле и русофобичне мантре… Томе наравно нема краја јер ће се све до избора Вучићева популистичка и шпекулантска машинерија само захуктавати не водећи рачуна о цени и последицама. Одржавање уображења да смо равноправни с великима коштаће нас и кроз некакав стратешки споразум са Америком. Нема никакве дилеме да ће нас последице тога тек озбиљно болети јер нашу делегацију у тој причи предводи, ко би други него достојан репрезент напредњачке памети, Марко Ђурић.
Због свега тога требало би сваком мислећем човеку у Србији да буде кристално јасно тек неколико пресудних ствари. Србија ће изгубити шансу на опоравак ако се напредњачка владавина настави. Алтернатива овој власти је артикулисана и детерминисана само кроз једну политичку групацију. На наредним изборима опозиција не може бити тема јер је ирелевантна. Постоје две главне супротстављене групације, власт и студенти и мноштво протеза којима ће се власт користити. Чак и кад би се својски трудили, студенти не би могли да буду ни приближно лоши као напредњаци, а само они имају довољно снаге да их победе. Sapienti sat.
