Политика, САД (Америка), Свет (планета)

Поводом одлуке Представничког дома Конгреса САД

Да ли Трамп политички јача после прве фазе опозива?

  • За окончање процедуре смене једног од најмоћнијих људи данашњице потребно је и да такав предлог, у другом дому Конгреса, Сенату, добије двотрећинску већину, што представља немогућу мисију, јер у том дому апсолутну већину чине републиканци;
  • Реч је о наставку битке између Трампа као измењивача спољнополитичке стратегије САД, и борца против “дубоке државе” којој је стратешки ослонац још увек у хладноратовским премисама. Изгледа да је “дубока држава” нашла свој заклон у Демократској странци и да се крије свим и свачим, па и партијским интересом;
  • Међупартијска превирања у Америци су се прелила не само на спољну политку САД, него су укључила у игру и неке интернационалне партнере;

Пише: Славко Живанов

Америчком председнику Трампу, Представнички дом Конгреса САД, један од два дома највише федералне законодавне инстанце Сједињених Америчких Држава, изгласао је 18. децембра о.г, опозив, тзв. импичмент (Impeachment).

Процедура која је отпочела пре три месеца завршила се тако што се гласало о обе тачке оптужнице против председника САД појединачно, па је за злоупотребу овлашћења гласало 230 посланика (против је било 197), а за опструкцију истраге Конгреса 229 посланика (198 против). Тесном, али довољном већином, Представнички дом изгласао је опозив америчком председнику по партијском кључу, односно, сведоци смо крунисања дуготрајне политичке нетрпељивости коју Демократска странка предано баштини према носиоцу садашњег председничког мандата.

О последицама овога изјашњавања дела законодавне федералне америчке власти може се говорити нашироко, али кад је реч о судбини председника Трампа, сасвим је извесно да му смена не лебди над главом, а упитно је и да ли ће после свега сносити чак и озбиљније политичке последице у будућности. Наиме, за окончање процедуре смене једног од најмоћнијих људи данашњице потребно је и да такав предлог, у другом дому Конгреса, Сенату, добије двотрећинску већину, што представља немогућу мисију, јер у том дому апсолутну већину чине републиканци. Речју, извесно ја да ће опозив у процедуралном смислу окончати ту, на одлуци Представничког дома и да ће демократи и републиканци, односно Трамп и његови амерички противници наставити да се грудвају и даље, на другим местима, другим средствима и у наставку својег динамичног перверзног суживота.

Многоструко важније и далекосежније последице настаће секундарно, мимо угрожавања положаја председника, али угрожавањем кредибилитета државе која је достигла многодеценијске респектабилне нивое владавине права и правне државе у пракси. Особитост и негативни квалитет који је овом приликом порођен у америчким приликама јесте партијашење, односно тенденција да се страначки интереси, или партикуларни интереси изгурају испред државних, националних и општих интереса, на обема завађеним странама.

Повод овој, у Србији би рекли, афери, био је трапав Трампов покушај да се “реваншира” свом противкандидату Џоу Бајдену који има итекакве политичке амбиције у будућности, а његов син послује у Украјини. Трапм је наводно уцењивао украјинског председника Зеленског не би ли добио какву употребну пикантерију за своју унутарполитичку размирицу, а користећи државни капацитет који експлоатише као председник САД. Полазећи од ноторне чињенице да Бајден тамо ради и имајући у виду толико висок ниво корупције у Украјини – није далеко од памети претпостављати да ту сочних пикантерија мора бити, само је питање да ли се до њих може доћи. Трамп је предузео неке себи својствене кораке у том правцу, а онда је још, кад је “пукла брука” о томе, забранио својим сарадницима да сведоче о покренутој истрази у Представничком дому… Тренутни епилог је пресуда Представичког дома, али то ни изблиза није крај списка лоших ствари по америчку демократију.

У првом плану реч је о суштинској компромитацији највиших државних органа. У последњих неколико година ово је други импичмент који је изгласан у Америци од укупно три колико их је уопште било. Бил Клинтон је због афере са Моником Левински и ситуацијом у којој је ухваћен у лажи такође био предмет опозива. Њега је такође спасао Сенат, као што ће и Трампа колико сутра. И тада, као и сада с Трампом, разлози се налазе у суштинским злоупотребама и недостојном понашању највиших функционера и покушајима да се заметну трагови таквом деловању и дадатно уруши поредак, с једне стране. А с друге стране, њихова политичка моћ је армирана барем у једном дому Конгреса што им омогућава лежерну позицију и ефикасну манифестацију те моћи.

Затим, реч је о наставку битке између Трампа као измењивача спољнополитичке стратегије САД, и борца против “дубоке државе” којој је стратешки ослонац још увек у хладноратовским премисама. Изгледа да је “дубока држава” нашла свој заклон у Демократској странци и да се крије свим и свачим, па и партијским интересом. Јасно је да се та “дубока држава” ослања на русофобију, бескомпромисно смртоносно непријатељство према Русији, Кини и било којој конкуренцији, и да је инсистирањем на томе дестабилисала и темеље сопствене државе. Најмање три претходне деценије обележене су тековинама и учинцима такве политике, па се и узроци посртања америчког друштва и економије налазе у томе. За демократе републиканци су непријатељи само условно, само док беспоговорно и безусловно подржавају Трампа. А Трамп није непријатељ јер је републиканац, него је неприхватљив јер је непријатељ “дубоке државе”. А “дубока држава”, и то треба демистификовати, јесте заправо каналисана, династичка, непотистичка владајућа каста у САД која је злоупотребила све што је могло да се злоупотреби зарад стицања богатства и моћи и хоће да опстане изнад закона не би ли сачувала своју основну монету – догме. О једну од тих догми огрешио се Трамп када је покушао зарад страначке борбе и надмоћности над Демократском странком да изван Америке доведе у питање морални и легални кредибилитет било којег Американца.

Дубока политичка и социјална подељеност

Ово ће такође сипати гориво на распламсану политичку подељеност Америке у вези са Трамповом политиком. На једној страни, тачно је да амерички председник исмева све демократске тековине, начела и дух слободе својим поступцима, тумачењем политике и нарочито праксом. У праву су сви који примећују бахатост и злоупотребе америчког председника, али није истина да га већина напада у име заштите уставности, законитости, владавине права и демократије. Многи га нападају јер прети њиховим привилегијама и интересима.

И без овог аспекта раслојеност бирачког тела у Америци доиста никада није била очевиднија, а можда ни агресивнија, јер је такорећи хируршки преполовљена. Трамп је на изборима 2016. године победио захваљујући америчким изборним правилима у индиректном гласању и у сложеној процедури. Да је гласање било непосредно, он се не би нашао на том престижном месту. Његов противкандидат, супруга некадашњег председника САД, Хилари Клинтон, освојила је 66 милиона гласова, док је он освојио 63 милиона. Готово три милиона непосредних гласова није било довољно да промени резултат индиректних, делегатских гласова америчких држава.

У суштини, једна (и пре његове појаве) незадовољна Америка коју је овом приликом персонификовао Трамп, у изборном судару имала је посла са конзервираном властодржачком елитом иза које стоји приближно снажна подршка бирача. Нерешиви део формуле овог проблема није групација која незадовољна постојећим и замрзнутим стањем хоће промене, већ је то огроман број бирача који подржава све оно што је персонификовала Хилари Клинтон, тадашњи епигон владајуће, надпартијске касте, жедне власти и профита. Тај милионски број Американаца стао је у одбрану “дубоке државе”,  Речју, не би требало да нас плаше сви они који у Америци хоће промене, него огроман број оних који се томе супротставља по сваку цену и свим могућим средствима. Додуше, Трамп је последњи човек на планети који је имун на макијавелизам, али Трамп није део система, он је пре разарач система, а будући да су му противници бројнији, тренутно му победу омогућава само амерички изборни инжењеринг.

Припрема за још један мандат

Имајући у виду да је 2020. изборна година за америчке председнике, веома брзо ће се проверити да ли је опозив имао мањи или већи утицај на подршку и републиканаца и њихових противника. У овом тренутку оба табора експлоатишу углавном декларативне, пропагадне поруке покушавајући да опозив искористе како за санацију штете и намицање додатне користи, тако и за прикривање слабих тачака и скретање пажње са суштинских тема и проблема.

Чак и кад је реч о партијској дисциплини, гласање је показало да много боље стоје републиканци од демократа, јер су листом сви републиканци гласали против, али два-три члана Демократске странке није гласало за опозив. Трамп ово није прећутао и одмах је закључио да се демократе распадају, а да је он из свега изашао јачи. Истовремено минимализујући политички значај опозива Трамп рачуна на мање образоване бираче јер само образованији део становништва може да разуме импликације опозива како у смислу злоупотребе положаја тако у смислу дестабилизације поретка. Ако се Трампов штаб одлучио за једноставну методу негирања догађаја који је био основ опозива, јасно је да су проценили да огроман број Американаца неће авантуристички трагати за суштином. Но, Трамп не би био Трамп да свему овоме не дода и сопствене зачине тврдећи да се “не осећа опозваним и да се сјајно и лудо забавља”. Поред ових жовијалних порука, тешко је оптужио демократе да су “лењивци” и да “показују дубоку мржњу и презир према америчком бирачу”. Био је то контраудар. Свакако и опозив и реакције републиканаца у праскозорје председничке кампање у Америци не наговештавају цивилизовану борбу. Ако је и досад било бацања прљавог веша немилице, одсад ће га бити више него што би то ико нормалан могао да поднесе.

На другој страни, правдање демократа је очигледно. Тврде да су били принуђени да гласају, да је догорело до ноката, да су између “Устава и председника изабрали Устав”, самоштитећи уставну републику, итд. Јасно је да просечан Американац није срећан када му саопште да смењују његовог председника, јер се напад на председника добрим делом сматра нападом на државу, патриотизам и националне и опште интересе Америке. Дакле, ово није популарна мера, међутим, демократе су последња адреса у овој галаксији којој би требало све то објашњавати. Они савршено добро знају каквом се ватром играју, али нису допустили да се из читаве афере покушаја уцењивања Украјине Трамп извуче без званичне осуде и опозива. Сигурно су знали да га неће срушити, али се и даље надају да је то корак у добром правцу за његово обарање.

Ретрогадна спољнополитичка тенденција

Ударна песница демократа, Ненси Пелози, председавајућа Председничког дома водила је у овој ствари главну реч. Њена упорност и мотивисаност лежи у сировој амбицији. Вероватно је да ћемо о овој жени тек чути догодине када се интензивније укључи у председничку кампању. Да ли ће се појавити као противкандидат или не, тешко је рећи, али таквих амбиција сасвим сигурно има, јер је у неким припремним фазама председничке кандидатуре већ учествовала. Истовремено, читава ствар може бити добар полигон за наметање и ојачавање лидерства у Демократској стрнци, али малигност политике коју она представља види се пре свега кроз тврдње да је Трамп “претња националној безбедности” јер “слаби демократског савезника који подупире америчке интересе борећи се против америчког противника”. Мисли се на Украјину када је реч о савезницима, а Русија је синоним за противника. Свако одступање од овакве реторике, а некмоли пракса у том смислу, за демократе представља претње националној безбедности. Дакле, док су демократе водили америчку спољну политику виђено је шта то практично значи и шта није претња, а шта јесте интерес по безбедност САД. Иако данас није сасвим јасно шта је то што је Трамп од свега тога суспендовао или променио, јасно је да демократе у том деловању виде претњу. Положај и улога Украјине у целом овом случају важна је и значајна из више разлога. Власт у Украјини очекивала је много више од Американаца него што јој је Трампова администрација пружила. Заправо, демократе би јој пружиле много више, што сасвим сигурно за остатак човечанства не би био бенефит, али власти у Украјини би се томе обрадовале. Власт у Украјини је о свему томе имала добру процену и пре Трампове победе, и изгледа да на то није гледала скрштених руку ни 2016. године, када се највероватније уплитала у америчку унутрашњу ствар помажући демократама на изборима много више од навијања. И овом приликом улога Украјине у изгласаном опозиву Трампа није само споредна, него вероватно толико непосредна да непосреднија не може бити. Наиме, афера која је покренула опозив потекла је од наводно анонимног извора. Извор је могао бити или у Трамповом штабу или на страни којој се Трамп обраћао. О украјинском председнику је, дакле, реч. Приде, Трамповом штабу не иде у прилог Трампова политичка дестабилизација, а Украјина би Трампов силазак с власти уврстила у своје националне празнике, као датум враћања на власт гарнитуре демократа. Било би скандалозно да један председник државе, па макар и Украјине, јавно оптужи председника САД да је непристојан, да га је уцењивао и малтретирао, а да истовремено не жели конкретније да учествује у рату против Русије. Али, скривајући се иза анонимног идентитета то може учинити било ко. Чак и ако је цела ствар опскурна, она је провидна. Да је ово добра прилика за увратни шамар могло би да потврди и то што је Трамп зауставио неке финансијске инјекције Украјини са образложењем да је у тој земљи корупција толико висока да се поставља питање целисходности финансијске помоћи.

Дакле, међупартијска превирања у Америци су се прелила не само на спољну политку САД, него су укључила у игру и неке интернационалне партнере. Разуме се да то чине само демократе, јер се Трамп ипак ослања на своје традиционално бирачко тело, економске позитивне резултате своје владавине, и читав низ различитих елемената који су сви одреда унутрашњи и тичу се грађана Америке. Дефинитивни победник ове утакмице знаће се након председничких избора догодине, али говорећи о конкретном догађају, о једној фази опозива америчког председника, открива се да он више представља очајнички потез његових противника, него што наговештава улазак актуелне америчке администрације у дестабилизациону фазу.

Подели: